www.SvetlostIstine.org
Biblioteka
НАСАМО СА ТВОРЦЕМ
Највећа
предност I
Живот који
има смисла II
Припрема
за службу III
Исус и ја смо пријатељи IV
Сам са
Божјом речју V
Одвоји
време за
молитву VI
Основе за
успешан молитвени
живот VII
Јутарњи
час VIII
Кад
молитва не
успева IX
»Тада
дођите, вели Господ, па ћемо се судшпи.« (Исаија 1,18)
Права
је драгоценост
Што
се смемо молити,
Што
хришћани пред троном Божје
Милосш
могу да стоје. Тамо је добро оставити све терете,
А
Он, по обећању, даје снаге своје. Уз то још треба оружје Божје
узети,
И
тако, гледајући у Њега, побеђивати.
Претпоставимо
да живиш у главном граду и да те председник твоје земље упорно позива да хитно
дођеш и да му изложиш своје личне тешкоће. Да ли би одбио да пођеш?
Претпоставимо да упорно понавља колико му је стало до тебе, да поручује како
разуме твоје невоље и да је спреман да учини све да ти помогне. Ако би ти још
рекао како је за тебе у банци већ уплаћено довољно новца да се реше твоји
животни проблеми, и да ће, ако дођеш к њему, спремно одложити своје државничке
послове и теби посветити пуну пажњу — да ли би одбио понуду?
Можда
си већ одбио још бољу понуду? »Дођите па ћемо се судити«, позив је који теби упућује Створитељ свемира. Обраћаш ли
пажњу на Његов позив? Кад Онај који је створио светове, који одр-жава планете у
кретању правилним путањама, који даје живот свакој влати траве, којн храни
врапце, који се брине за потребе човека, а уз све то је Онај који »показује
своју Љубав к нама тако што Хрнстос умре за грехе наше док још бејасмо грешници«
— кад те Он лично позива да разговара са тобом — да ли се одазиваш?
Зар
не кажеш често: »О, Господе, презаузет сам. Немам данас времена да разговарам са
Тобом.« Зар ниси често презрео Његов позив да се насамо сретнеш са Њим и затим ,
у глупој журби стрмоглаво јурио у поразе тог дана.Како је мало оних који
схватају да је потпуно неопходно да свој дневни програм добију од Бога.
Ми наглашавамо службу. Понављамо велики налог: »Идите по целоме свету.«
Понављамо како је Исус живео да благослови друге, и да је рекао: »Јер је син човечији дошао да служи.« Схватамо да морамо да опонашамо овај вид
његовог живота, и да морамо да послушамо Његову заповест да слу-жимо ближњима
где год се налазимо. Због тога журимо и при томе шапућемо својим гладним срци-ма
да »нема религије без службе«.
На
крају то је истина. Сасвим исправно тврдимо да треба много служити. Али не смемо
заборавити да је Исус често тражио самоћу. Много пута одлазио је у осаму планина
да се моли и размишља. Марко нам говори како је Исус устајао много пре освита
дана и повлачио се на тихо место за молитву. »Ови часови самоће били су Исусова
потреба, Били су тонајузвишенији
часови у Његовом животу. Били су то сати који су Његово дело чинили божанским.
Из ових часова одмора требало је да произиђу многи, послови за које су се они
припремали и јачали. »Наша снага за службу произлази из истог извора и ми је
морамо стећи на исти начин. Ако немамо тихе часове кад Бог може да нам говори,
наш ће рад брзо остати без снаге,
без обзира колико ужурбано служимо.«
Следећи
случај приписује се господину МекКон-кију
и помаже нам да уочимо важност провођења времена са Богом у самоћи: На
обалама језера Хјурон, прича он, једног касног летњег дана, неколицина нас је
стајала на доку и чекала долазак
пароброда. Око нас чуо се жамор. Присутни млади чиновник је рекао:
»Хајдемо у рибарницу.« (Било је то
рибарско село и
у њему је пословало мало предузеће у коме су људи паковали
своју рибу.)Ушли смо са њиме, а он је за нама затворио врата и рекао:
»Слушајте!« Док смо тамо стајали могли,
смо јасно да чујемо како се приближава брод, јер се чуло како лопатице пароброда ударају
о воду. Затим је изишао напоље на док, на коме су људи разговарали, а шум
пароброда који се приближава је ишчезао. Поново је са пријатељем ушао у
просто-рију, и поново се јасно чуо шум. Били смо на месту тишине. Око нас није
било гласова који су узнеми-равали, реметили или разбијали тишину, и тамо смо
јасно могли да чујемо пароброд који се приближавао. Изашли смо и сели на
док. Након неколико минута дим из димњака пароброда појавно
се изнад острва. »Какве ли поуке!« размишљали смо. Кад смо сами у својој соби заједништва са Богом,
можемо да чујемо Његов глас. Бог
нигде другде не може да нам открије
свој ум.
Кад
је Данило био први вавилонски министар, проналазио је могућност да се три пута
дневно среће с Богом. Све што су људи тада тражили од Данила било је да тридесет
дана престане да се моли Богу
само
тридесет дана. Многи хришћни престали су да се моле у дужем периоду времена, док
су им на путу били само лавови небриге и духовне лењости. Ме-ђутим, Данило је
био другачији. Он је познавао свога Бога. Често се у самоћи сретао с Њиме.
Сматрао је да је тај сусрет са Богом изузетна предност живота још више, сматрао га је неизбежном
нужношћу. И пре је изабрао да га баце у лавовску јаму са Богом, него да живи у
палати без Њега.
Тајна
Данилове силе, Данилове мудрости, Дани-лове заштите била је у самоћи и обраћању
Богу. Људи силе свих времена били су људи молитве. Били су то људи који су
тежили да се сусрећу с Богом у самоћи — људи који су знали да је зајед-ништво са
Богом највећа предност и једини извор силе. Помисли само шта бисмо све могли да
научи-мо кад бисмо били само месец дана с Богом. А овде, крај Његових ногу,
треба да се припремамо за небо. Он не ограничава наше дружење. Морамо одлучити
колико ћемо времена провести са Њиме и какав ћемо однос стећи у овом дружењу.
Резултат ће се јавити на основу односа који постоји. Учитељ ће нас испунити
неограниченом силом за службу тек кад Му се потпуно предамоНемој
никада заборавити да је твој боравак са Богом твоја највећа предност. Њега у
самог мо-жеш да сретнеш у тајној
соби молитве, на свом свакодневном послу, у уличној вреви. Кортланд Мајерс каже: »То је толико дивно, и толико
стварно. То је највредније у животу.« И да не бисмо изгубили најбољи део живота,
заповест нашег Спа-ситеља гласи: »Уђи у клет своју, и затворивши врата своја,
помоли се оцу својему који је у тајностн; и отац твој који види тајно, платиће
теби јавно.« Песник нам преноси заповест овим речима:
Ту
негде, између јутра и вечери, Пријатељу мој, ти време потражи! И моли Бога да
кап росе небеске
Твоје
срце ублажи. Божјом силом наш ће дух немире излечити све, Јер се у тихој молитви
добија нова снага за послове.
Можда
можеш да пожалиш што превише времена проводиш са људима, али никада нећеш
пожалити што много времена проводиш са Богом. Због тога настој да сваког дана
будеш насамо с Њиме. Сретни се с Њиме у соби тајне молитве! Изложи Му свој
живот! Не покушавај било шта да сакријеш пред Његовим свевидећим очима. Затвори
врата свог срца за сваки утицај који узнемирује, и тежи да будеш насамо са
својим Створитељем све док Га не угле-даш, да можеш да пођеш у сукобе живота
обучен у Његову праведност и силу.
У
тишини с Тобом —
кад свиће
нови дан,
Кад
мрак узмиче и птице се буде, Још брже из свести нестаје сан,
Ако
прво потражим Тебе, а не људе. Кад сам сама с Тобом, очи више нису
снене,
Од
свежине росе замиришу руже. У тишини с Тобом након посла
Све
се смири, Кад се над пољаном, Пружа тамна ноћ. Кроз заштитничко крило
Твоје,
Моје
око вири, И сигурна сам да је у Теби сва моја моћ. И тако ће на крају
бити,
Кад
нов дан сване, Кад мрак узмакне
И
све птице се пробуде. Ох, у то славно јутро,
Твоја
нога ће стати на Земљу, И знам да бићу с Тобом у тај дан победе.
Херијет
Бичер Стоув
»Будите
дакле ви савршени.« (Матеј 5,48)
»Само
је један живот који побеђује, а то је живот Исуса Христа. Свако може да има тај
живот; свако може да живи таквим животом.« —
(ЧарлсГ.
Трамбал
На свештениково питање пословном човеку да ли је
хришћанин, дошао је овакав одговор: »Не, не могу рећи да јесам. Не знам, али
ипак мислим да сам добар као и већина чланова цркве. На пример јуче сам се
укрцао у воз и у мој одељак је ушла, и села поред мене, жена коју добро познајем
и која је позната по свом у раду у цркви. Тврди да је хришћанка и зна да ја
нисам хришћанин. Али за време тог трочасовног путовања, није урадила ништа
добро, осим што је оговарала своје пријатеље и суседе, причајући приче о њима,
све док се воз није зауставио у граду, а ја био срећан да се растанем с њом.
Зашто је та жена која тврди да је хришћанка провела толико времена у оговарању а
није рекла ништа о свом Учитељу?«
Да,
због чега хришћани толико мало говоре о свом Учитељу? И зашто Га њихови животи
тако често поричу? Жалосна је чињеница да хиљаде хришћана задовољно живе на
ниском степену, не имајући жеље да расту до висине раста Христова, и
без циља да живе животом који има смисла. Они не
улажу одлучан напор да надвладају
грехе који су их обузели. Не пружају руке онима који су у беди. Код куће нису
увек од користи и често су непријатни. На своје сараднике не утичу позитивно.
Уживају у истим сластима, читају исто штиво и гаје исту таштину коју су имали
пре него што су постали хришћани.Немају довољно вере да би били срећни на
молитвеним часовима али су зато много срећнији у уживањима које треба одба
-цити. »Па шта ту није добро?« питају. А овакво питање само по себи знак је
опасности. Оно увек показује ниску духовност.
Било би веома
добро кад би сваки хришћанин на све појединости примењивао исти начин провере
који је један младић примио од своје мајке, како би проценио изазове
задовољстава док је био на студи-јама. Она му је писала: »Ако желиш да процениш
да ли је неко задовољство исправно или не, прихвати ово правило: Све што ти
слаби разум, отупљује оштрину савести, замрачује доживљај Бога, или одузима
привлачност духовним вредностима, што год увећава власт тела над умом-то је за
тебе грех.
Има
хришћана који не чине ништа — ништа што може да се осуди, ништа што
заслужује покуду. Они су као штедионица коју је контрола затворила. Калеб
Кобвеб каже о њој: »Та установа је
била сасвим на месту. Није недостајало поверење у њене чиновнике. Редовно је
плаћала камате. Због чега је онда
била затворена? Због тога што није напредовала. Једноставно, мировала
је.«
Штедионица је пропала, и пропашће и сваки хришћанин који се задовољава животом на ниском нивоу. Нарочито је опасно бити задовољан пукимиззбегавањем зла.
"Говори
се да је пре више година на Сицилији постојао извор који је извирао из сумпорних
наслага, па је ова вода претварала
у сумпор све преко чега је текла. Рибица која би доспела у ову воду брзо би била
прекривена сумпором, губила би моћ да се креће, угинула би и на крају се
претварала у сумпор. Грех је као тај извор. Остати миран у хришћанском искуству
значи окаменити се у греху.
И још више: не
само што се такви хришћани губе,
него се и други спотичу о њихове неуспехе, јер, како , је већ речено, сваки хришћанин
је нечија Библија. Хришћани на ниском степену су камење на путу живота о које се
спотичу неизвежбане ноге. Њихов живот стално узвикује: Јеванђеље је сила на спасе-ње, али за мене није
учинило много.«
Др.
Л.В. Манхол имао је у младости
искуство које би могло да буде упозорење свима нама. Оно се догодило пре његовог
ступања у свештеничку службу. С пријатељем, који га је посетио, отишао је једном
у коцкарницу. Следећег дана је срео другог пријатеља за кога је био
заинтересован, и поново га упитао да ли би хтео да постане хришћанин. »Не желим
да ми више говориш о томе,« одговорио је пријатељ. »Синоћ сам те видео у
коцкарници. Имам веома мало поверења у човека који тврди да је хришћанин а може
се срести на сумњивом месту забаве.«»Никада га нисам придобио«, каже др Манхол.
»Отуђио се од Христа. Касније сам га срео на Западу у безнадежном
бродолому.«
"Због
чега је тако много хришћана задовољно својим животом на ниском сгепену? То је
због тога што нису вољни да плате цену за живот који има смисла, нису вољни да
проучавају Књигу
упутстава
и да је се држе. Сећам се једне њујоршке фирме о
којој сам читао пре извесног времена. Неки послован човек из Јужне Америке наручио је
од те фирме много робе. Дао
је подробна објашњења како да
се роба упакује, али су намештеници
фирме »добро знали« како се роба пакује. Није им из Јужне Амернке било потребно
никакво упутство за паковање. Тако
је роба упакована на њујоршки начин. Неколико седмица касније фирма је
примила писмо у коме је било обавештење да је сва роба уништена јер није
упакована како је речено, и да због тога фирма мора поднети и сву штету. Изгледа
да је робу требало преносити на леђима мазги преко скоро непроходних планина.
Ове мазге би се понекад спотакле и скотр-љале низ стрмину. Робу је требало
упаковати и за ову могућност. Њујоршка фирма је пропустила да
то
уради.
И
многи хришћани сматрају, као људи запослениу овој њујоршкој фирми, да је њихова процена довољна. Ипак, неопходно је
следити савете Књиге упутстава, а она показује како изгледа живот који има
смисла и како се он постиже. Често хришћанин треба да чита ову Књигу на
коленима. У животу хришћана који су на ниском степену нема данас много озбиљног
читања Библије, а ни много моли-тве. Стварна молитва и стваран неуспех не
јављају се никад заједно у хришћанском животу. То су појмови који се узајамно
искључују. »Велики људи молитве,« каже Кортланд Мајерс, »одувек су били познати
по свом чистом срцу које љуби.« Један други мислилац каже: »Кад је душа дуго у
заједништву са Богом, грех постаје крајње грешан, а рађа се и велика жеља да се
он победи. Искушења губе своју моћ. С лица кушача се скида маска и он више не
личи на анђела светлости. Тајни извор силе даје победу у борби против жеље и
пожуде.«
Једини
живот који има смисла јесте несебичан живот Исуса Христа. Библија објашњава како
је
могуће живети тим животом, а природа на свим местима
настоји да поучи човека да живети животом који има смисла значи бацити се у
вртлог великих светских потреба. »Нема птице која сече ваздух, ни животиње која
се креће по земљи да не служи неком другом животу!... Цвеће одише мирисом и
открива лепоту овом свету. Сунце расипа своју светлост да развесели хиљаде
светова. Океан, иако извор свих наших врела и студенаца — прима реке из сваке
земље, али узима да би дао. Магле које излазе из његових недара падају као кише
и натапају земљу, да би из ње могло да ниче и пупи.«
Да, природа је
добар учитељ о животу који има смисла, и једном, кад те заморе књиге, посао и
све обавезе, пођи и седи на травнату обалу реке, и дозволи јој да ти исприча
своју животну причу. У реци има нечег толико људског и дружељубивог! Како Хенри
Ван Дајк каже: »Она има свој живот,
карактер и глас... Може да говори различи-тим гласовима, бучним и тихим, и о
многнм поједи-ностима, тешким и ведрим.3а стварно дружење и пријатељство нема у
живом свету ничега што се
можеупоредити са реком.«
На
брдима и у даљини вечно је пролеће. Одатле креће и жуборећи тече у долину поток
— тако мали да га можеш прекорачити. Тече и тече у долину, остављајући иза себе
стотину брда, јурећи кроз плодна поља, окружујући богате градове, расте све док
не постане незадржива река која протиче поред твојих ногу. Целим својим путем
она предаје себе. Наводњава цвеће и траву на својим обалама, дрвеће пушта своје
жиле и напаја се њеном влагом, птице се купају у њеним плићацима, краве гасе
своју жеђ у њеном току, рибе у њој
налазе своју храну, а она, пошто тихо постаје већа и јача, на својим плећима
носи велике трговачке бродове. И коначно,
не тражећи
награду, њене
воде
тихо пролазе и губе се у вечној дубини. То је прича
коју прича река. То је прича о несебичном и делот-ворном животу — животу који
има смисла.
Да
ли реку нешто кошта то што расипа благос-лове док тече? Да ли ружу нешто стаје
расипање мириса по свету? Да ли нешто кошта пшеницу то што расте и храни гладне
милионе? Зато н хришћа-нин мора живети животом који има смисла. Тако може да
живи сваки човек и свака жена. Али, такав живот не може да се нађе на
распродаји. Живети значи ослободити се греха, а грех је, после Бога, највећа
моћ.
Као
што телескоп поуздано може да пронађе звезду на небесима, тако поуздано и душа
може да пронађе Бога. Сећаш ли се догађаја са посадом брода која је била већ
малаксала од жеђи? Сигналима су понављали и понављали пароброду који је пролазио
поред њих: »Дајте нам воде!« Увек су добијали одговор: »Захватите тамо где сте!«
То им се чинило као груба шала. Коначно су у дубоком разочарењу захватили воде,
и на своје запрепашћење утврдили да је била слатка. Били су на самом ушћу реке
Амазон, а да то нису знали.
Тако,
»захвати« снагу тамо где си, да можеш да живиш животом који има смисла. Тајна
овог живота је у одржавању везе са
Богом, а »молитва је невидљива нит која води из Божјег срца у срце човека. Та
веза је толико стварна и поуздана као електрицитет и сила земљине теже. Није
тајанстве-нија и није мање практична. Урадити нешто на овај начин једнако је
разложно као кад се ради помоћу било ког природног закона или проналаска.« Да,
молитва је велика стварност живота. »Молио сам се Богу да учини да будем
изузетан хришћанин,« писао је у свом дневнику велики и добри Вајтфилд и његов живот је постао доказ да је та
молитва саслушана и да је на њу одговорено. Едвардс каже о њему: »У духу, у обилној молитви,
у непрестаном раду, у љубави за Христа,
и у озбиљним и неуморним напорима да људе одврати од
њихових греха и поведе их Христу, показао се као 'изузетан хришћанин,' што се и
молио да буде.«
Бити изузетан хришћанин, живети животом који има смисла, најузвишенија је радост. Др В.Т. Грин-фел каже о почетку своје каријере у животу који има смисла: »У свом животу, кад сам крај ногу Д.Л. Мудија први пут прихватио Христа као свог Учитеља, моји једини слободни дани, које сам раније посвећивао уобича-јеним младићким забавама и занимањима, посветио сам отвореним богослужењима и посетама подзем-них насеобина на аутопуту Ратклиф. Промена је била толико изненадна да сам био у стању да је доживим у својим осећањима. Требало ми је много напора да уопш