ПЕТ КОРАКА ДО ТВОРЦА

Први корак
Други корак
Трећи корак
Четврти корак
Пети корак

Зашто ми је, уосталом,

Бог потребан?

Ја стварно нисам тако лош...

ПРВИ КОРАК

Нико није био сувише изненађен што свадбена свечаност није почела на време. Постоји нешто што венчањима и свадбама даје право да могу да почну касније. Можда због тога што много људи треба за њих да се припреми.

Овом приликом невестине пратиље већ су се сакупиле на одређеном месту. Узбуђено су проверавале да ли је све спремно и стално погледале на сат запиткујући: »Је ли младожења стигао?«

»Није. Али, доћи ће!«

»Питам се шта га је задржало?«

»То се не може претпоставити, али сигурно знам да ће доћи.«

Међутим, он није долазио, није се појављивао; оне су и даље чекале.

Хаљине сваке пратиље биле су беспрекорно дотеране. Сваки детаљ био је на свом месту. Коса зачешљана и уредна. Носиле су своје светлежишке и сваког трена очекивале да се придруже свадбеној поворци. Жељно су чекале да младожења стигне и да свадбена свечаност отпочне. Али, он још увек није долазио.

Како су пролазили минути, а затим и сати, девојке су постајале неспокојне, а затим и уморне. Једна за другом пажљиво су одлагале своје жишке у страну и тражиле неко удобно место где ће сести док буду чекале. Вече је било тихо, а дан испуњен великим пословима. Коначно је свих десет невестиних пратиља заспало. А то није ни било чудно — била је скоро поноћ: младожења се још нијепојавио.

У поноћ зачуо се узвик: »Ево га, долази!« Одмах су све девојке устале. Ужурбале су се због последњих припрема. Са страхом у очима запазиле су да им жишци горе врло слабо. Уља је скоро нестало, а пламен само што се није угасио. Њих пет пожуриле су да поново напуне своје жишке, али других пет нису имале резервног уља. Оне се нису припремиле за тако дуго чекање. Па иако су пазиле, њихове светиљке су се треперећиугасиле.

»Имаш ли за мене резервног уља?« питање се понављало, али нико није имао резерве. Младожења се појавио, дошло је време да свадбена свечаност почне, и пет пратиља, које су имале уља, придружиле су се поворци. А других пет, чији су се жишци угасили, пожуриле су да негде купе или позајме уља које им је недостајало.

Несташица уља

Поноћ је већ прошла и мада су девојке пре-тражиле читав град, нису нигде могле да нађу уља. На крају су се вратиле до места свечаности.

»Пропустиле смо свечану поворку и обред«, рекле су. »Али, можда бар можемо бити на слављу.«

Кад су стигле, врата су већ била затворена. Могле су да чују тонове музике и радости. Заку-цале су, и затим поново куцале. На крају, сам младожења је отворио врата.

»Пусти нас да уђемо«, молиле су га плачним гласом. »Ми треба да будемо на свадби!«

Младожења је пажљиво посматрао девојке пред собом. Више су личиле на неке скитнице него на младине пратиље. Хаљине су им биле поцепане и прљаве. Није их препознао. Одмахнуо је у неверици главом и рекао: »Чак вас ни не познајем!« Затворио је врата. Оне нису имале приступа на свадбену свечаност.

»Чак вас ни не познајем«

Христ је први испричао ово упоређење о свадбеној свечаности. Можете га прочитати у својој Библији, у 25 поглављу Јеванђеља по Матеју. Желео је да увери своје слушаоце колико је важно да лично познају Бога. Управо због тога што није познавао пет девојака, младожења им није дозволио да уђу у дворану у којој се одржавала гозба.

Иста истина се објашњава и у Матеју 7,21-23. Христ је испричао догађај о људима који су дошли у последњи дан тврдећи да су Његови следбеници. Међутим, морали су да буду истерани. Наведен је и разлог: »Никад вас нисам знао.«

Познавање Бога је суштина хришћанства, ре-лигије и вечног живота. Библија каже: »А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинитога Бога, и кога си послао Христа Христа.« (Јован 17,3)

У свету постоје противречне замисли о томе какав је Бог. Једни кажу да је осветаљубив, љути самовољан. Други Га представљају као благог Деда Мраза чији је првенствени циљ да испуњава жеље свом народу. Неки опет држе да је веома попустљив и не жели да повреди ничија осећања. У Светом писму нам је откривено да је Бог љубав. Али нам је исто тако проговорено и о Његовој љутњи, гневу и казнама. Осигуравајућа друштва сврставају природне непогоде у »дејство Више силе«. Људи који пате често постављају питање: »Зашто је Бог ово послао на мене?« Свештеници говоре о Божјој љубави, милости и стрпљењу, с једне стране, и о Његовим жестоким судовима, с друге. А они који слушају се ишчуђавају.

Циљ ове књиге је да вам помогне да сами за себе откријете какав је у ствари Бог. Написана је да вам покаже како можете да упознате Онога са којим познанство значи поседовање вечног живо-та. Лична заједница са Богом је Божји циљ за свакога од нас. Он чезне да постане наш пријатељ. Данас нам каже: »Љубим те љубављу вечном, зато ти једнако чиним милост.« (Јеремија 31,3) Он чека да одговоримо на Његову љубав и да ступимо у заједницу са Њим.

Међутим, да бисмо то учинили, морамо сами за себе да сазнамо какав је у ствари Бог.

Како се Бог открива?

Један од начина за упознавање Бога јесте истраживање Божјих откривења у природи. Давид је говорио о томе у Псалму 19,1: »Небеса казују славу Божју, и дела руку његових гласи свод небески.« Псалам 77,19 каже: »По мору бејаше пут твој, и стазе твоје по великој води.« У Псалму 104,24 читамо: »Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега.«

Бога можемо видети у природи. Он је делими-чно насликан руменилом залазећег Сунца по лет-њем небу и лаким летом ласте. Њега се сећамо док посматрамо планине са чијих врхова беласа снег, травнате падине посуте цвећем или неочеки-ване цветове пустиње. Из природе можемо да научимо понешто о Божјој љубави.

Откривење Бога у природи је важно. Бог је чак одвојио један дан у седмици да нас подсећа на своју стваралачку силу. Можете читати о томе у 2. Мојсијевој књизи у 20. поглављу. Заповест је дата да подсећа на седми дан, а затим је у 11. стиху дат разлог за заповест: »Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га.«

Призори из природе нас не подсећају само на Божју љубав и бригу за сва Његова створења, већ и на чињеницу да је Он Створитељ. Ми смо само створења. Седми дан био је дат као успомена на стварање. Успомена није била уведена после пада човека у грех. Она је била потребна да нас подсећа на природу човека — не само на грешну природу човека, већ на зависну природу човека као створења. Због тога нарочити дан службе Богу није ограничен на неко одређено време или народ. Божји однос према Његовим створењима и Њего-ва стална брига за њих говоре о Његовој љубави.

Али цвеће вене...

Природа, међутим, има и своју тамнију страну. Цвеће вене. Дражесно пегаво лане убијају и рас-тржу вукови. Дубоки зимски снег значи лагано

умирање од глади за многе дивље животиње. Где је онда Божја љубав? Чак и у најлепшим и најмирнијнм призорима, ако их пажљивије посматрамо, можемо видети знаке смрти и распадања. Упркос доказима који још увек постоје, и који нас подсећају на великог Бога Створитеља, постоје на све стране и докази о последицама греха. Природа може и заиста нам преставља Бога — али само непотпуно и несавршено!

Људска љубав открива Божју љубав

Бог се открива посредством веза људске љу-бави. Можемо видети Његову слику у лику мајке која у свом наручју грли своје заспало чедо. Његово старање можемо препознати код оца који свог малог сина носи на раменима. Можемо Га видети у лику учитеља или душебрижника који одвајају нарочито време да саслушају друге. Божја непрестана чежња за нама показује се сликом мајке која плаче приликом извршења смртне казне над окорелим криминалцем — који је поред свега и њен син. Божја љубав огледа се у дружењу и бризи блиских пријатеља и свих оних који се воле. Библија говори о овом откривењу Божје љу-бави. »Како отац жали синове, тако Господ жали оне који га се боје.« (Псалам 103,13) »Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје?« (Исаија 49,15) »Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.« (Јован 15,13)

Међутим, шта можемо рећи о деци коју туку, занемареним малишанима, порушеним домовима, раскинутим пријатељствима и сломљеним срцима? Како Божја љубав може да се открије кроз њих? Чак нас и Писмо подсећа на границе људске љубави

у поређењу са Божанском љубављу. У Исаија 49,15. наставља се одговор на питање »Може ли жена заборавити пород свој?« и каже: »Да, може га заборавити.« Људска љубав може да представља Божју љубав — али само несавршено.

Библија открива Бога

Бог се открива у својој Речи, Библији. Каже нам се да је Он спор на гнев и обилан милосрђем. (Јона 4,2) Каже нам се да му је мила милост. (Михеј 7,18) Каже нам се да је Бог љубав. (1. Јованова 4,8) Али, да ли сте икад читали Библију и нашли се у недоумици? Да ли сте се икад чудили Богу Старога Завета? Да ли сте икад разбијали главу размишљањем о судовима, громовима и претњама које је Бог упућивао Израиљцима?

Чак и у Библији је могуће, због нашег ограни-ченог разумевања, наићи на потпуно несхватање Бога, Његовог карактера и поимања какав је Он у суштини. Како је лако стећи погрешну представу о Богу ако само површно посматрамо!

Христ открива какав је Бог

Чак су и Христови ученици имали погрешне представе о Богу. Па ипак, желели су да Га упознају. Можете да читате о томе у Јеванђељу по Јовану 14. Филип је упитао: »Зашто нам не покажеш Оца? Желели бисмо да Га видимо!«

Један студент ми је једном казао: »Христ ми се свиђа, али Бог не.«

»Зашто?«

»Зато што је Христ добар, а Бог је строг и пун гнева.«

Да ли је ово права слика? Је ли Христ онај који воли, а Бог онај који је строг, оштар и не прашта?

Како је Христ одговорио на Филипову молбу да види Бога? Рекао је: »Све ово време сам са вама и ти ме још не познајеш? Ако си видео мене, видео си Оца. Ја сам у Оцу и Он је у мени. Речи и дела која ја чиним речи су и дела мог Оца, јер Он живи у мени.«

Христов задатак био је да дође на свет који је имао потпуно погрешну представу о Богу и покаже људима какав је у ствари Отац, какав је одувек био и какав ће увек бити. Најбољи начин за упознавање Бога јесте упознавање Христа. Христов живот и смрт пружају нам најјаснију слику коју можемо пронаћи о томе какав је Бог. Он је рекао: »Кад бисте мене знали, знали бисте и Оца мојега«. (види: Јован 14,7)

»Један човек имађаше смокву...«

У Лука 13. Христ је испричао причу да би објаснио Божји карактер и Његову љубав. Прича почиње 6. стихом: »Каза им пак ову причу: један човек имађаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посеци је дакле, зашто земљи да смета? А он одговарајући рече му: господару! остави је и за ову годину док окопам око ње и обаспем гнојем; па да ако роди; ако ли не, посећи ћеш је на годину.«

Ко учествује у овом разговору? На први поглед може се лако закључити да Бог, као власник винограда, разговара са Христом, виноградаром. И да Бог каже: »Посеци је.« Као да Христ долази да спасе и чини све са своје стране да умири Бога, да

умоли Бога да има бар мало милости. Уопште није тако. Погледајте поново причу. Ако »Бог беше у Христу, и свет помири са собом«, (2. Коринћанима 5,19) и Бог Отац је једнако заинтересован за наше спасење. Тако је оно што сагледавамо у овој причи приказ две особине и Оца и Сина, а исто тако и Светога Духа.

Видимо две стране Божјег карактера — Његову правду и Његову милост. Не преклиње Христ Бога да се стиша. Бог, у три Личности небеске Породице, тражи склад између правде и милости. Правда је неизбежни део Божјег карактера — и можемо бити захвални за то, зар не? Милост је исто тако изричити део Његовог карактера. И за њу можемо бити захвални.

Христ је јасно рекао, док је био на Земљи, да је дошао »не да погуби душе човечије него да сачува.« (Лука 9,56) А у Јован 3,16.17. читамо: »Јер Богу тако омиле свет да је и сина својега јединороднога дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Јер Бог не посла сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза њ.« На неки начин у Божјем срцу Његова милост једнака је Његовој правди, јер видимо крст како се уздиже на усамљеном брдашцу. Иако Божја милост ни на који начин не уклања Његову правду, захваљујући крсту ми видимо како и правда и милост имају удела у дивном плану спасења. И из године у годину, из столећа у столеће, непрестано слушамо речи: »Оставите непокајане грешнике! Оставите их још ове године! Оставите их да још мало радим са њима, да још једном уложим сав свој напор да их придобијем!« И Бог покушава увек изнова да нас освоји својом љубављу.

Видите љубав Божју

Јован, љубљени ученик, остао је на крају скоро потпуно без речи покушавајући да опише велику Божју љубав. Све што је могао да учини било је да нас позове да је сами посматрамо: »Видите какву нам је љубав дао отац.« (1. Јованова 3,1)

Како можемо гледати Божју љубав? Посмат-рајући Христа. Божју љубав можемо видети кад се упознамо са Христом, кад проучавамо Христов живот и размишљамо о Христовим учењима. Зато што је Христ Бог, Јован 1,1.2. каже: »Пре него што је ишта постојало, постојао је Христос са Богом. Он одувек живи и сам је Бог.«

Једном док сам држао предавање у разреду, разговарали смо о Божјој љубави. Један студент је подигао руку и упитао: »Ако је Бог толико волео свет, зашто Он сам није дошао да умре? Зашто је послао свог Сина?«

Један други студент, који је очигледно већ био отац, одговорио је: »Ако имаш сина кога волиш, много је лакше да сам патиш него да гледаш како твој син пати.«

Захвалан сам данас за Бога који нас је толико љубио да је послао свој највећи дар у свом Сину да открије Његов прави карактер. Захваљујем за Христа који је био вољан да дође и дарује свој живот у откуп за многе. Радосна је вест да срце Бога Оца куца истом љубављу према нама коју је Његов Син, Христ, открио у свом животу овде на Земљи. Можемо данас да се радујемо за откривење Божје љубави које је дато у природи, у људској љубави и у Божјој речи. И можемо такође да искористимо изванредну прилику да упознамо Бога проучавају-ћи Христов живот и учење, у којима се Божја љубав може најјасније схватити.

Зашто уопште треба да познајем Бога?

Нико од нас неће одвојити време, нити уложи-ти напор да се упозна и спријатељи са Богом, уколико не схвати да му је то потребно. Сам је Христ то казао у Матеј 9,12.13: »Не требају здрави лекара него болесни... Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.« Нико неће стварно бити захвалан Христу што куца на вратима његовог срца, нити ће отворити врата пуштајући Га унутра, ако најпре не схвати своју велику потребу за пријатељством и заједницом с Њиме. Нико се неће упознати лично са Богом уколико најпре не схвати своју потребу за том заједницом.

Зашто нам је уопште Бог потребан? То је значајно питање. Могли бисмо приступити одгова-рању на то питање са световне тачке гледишта, на основу логике и разума, док почињемо да назиремо одговор.

Пре неколико година похађао сам у току лета државни колеџ у Сан Франциску. 95% студената са којима сам се тамо дружио веровало је да је овај живот овде и сада све што имамо. Изгледа да је паметно веровати да сав свој живот живимо на овој планети, да проживимо седамдесетак година и умиремо, и онда смо мртви веома дуго — или заувек.

Искрено речено нисам био сувише импресио-ниран њиховим избором! Ствар није у томе што треба изабрати између вечног живота на небу и вечног живота на неком месту сталне забаве. Био би то у ствари избор између вечног живота на небу и немања било каквог живота! То на основу »логике и разума«, такозвано просвећено веровање, не би имало много шта да ми понуди. Размотримо га још подробније.

Претпоставимо да нисте хришћанин и да, као хришћанин, дођем к вама и признам педесет про-цената могућности да сте у праву; нема ничега после живота овде и сада, јер кад умрете то је било све. Али, одмах и ви морате мени признати педесет посто могућности да сам ја у праву; да је небо стварно место и да је Бог стварно биће. Зар то не би била правична нагодба? Уосталом, упркос томе што ја не могу да докажем да постоји Бог или небо у лабораторијској епрувети, ни ви не можете да докажете да Он не постоји, зар не? Мораћемо да се сложимо да ниједан од нас не може да докаже свој став.

Тако смо на самом почетку равноправни и руковаћемо се у знак договора. Ја ћу вама дати педесет процената могућности да сте у праву, ако и ви мени дате исти проценат могућности да сам ја у праву.

Рецимо да ћемо на Земљи проживети својих седамдесет година. А кад дођемо до краја, откри-вамо рецимо да сте ви били у праву — нема никакве вечности. И ви и ја смо умрли и сахрањени смо у истој земљи. Ја на овај начин нисам изгубио ништа.

Међутим, претпоставимо да при крају својих седамдесетак година, једнога дана погледамо пре-ма небу и угледамо на истоку мали облак. Он постаје све већи и убрзо се цело небо испуњава небеским бићима. Испоставља се да постоји живот после овог живота. Бог је стваран, анђели су стварни и небо је стварно. Христ поново долази. Шта ћете тада чинити ако сте то стално одбацивали? Ви ћете изгубити све, јер шта је живот на Земљи у поређењу са вечношћу?

Дечји избор

Био сам једном позван да се обратим одељењу деце која су полазила у први разред. То је била велика част. Сва деца су ушла у школу марширајући и носећи огртаче које су им мајке код куће сашиле, са картонским капама и кићанкама; а требало је да покушам да им кажем нешто прикладно!

Схватио сам да морам да их укључим у свој говор, јер иначе нећу моћи да задржим њихову пажњу, па сам пред њих поставио проблем: »Ре-цимо да у својој левој руци држим новчанице у износу од милион долара које ћете моћи да потрошите тек када напуните 21 годину. А у својој десној руци држим један долар који можете доби-ти одмах. Шта бисте изабрали?«

Могао сам да видим како кроз њихове мисли пролазе слике слатки&