ПЕТ КОРАКА ДО ТВОРЦА

Први корак
Други корак
Трећи корак
Четврти корак
Пети корак

Зашто ми је, уосталом,

Бог потребан?

Ја стварно нисам тако лош...

ПРВИ КОРАК

Нико није био сувише изненађен што свадбена свечаност није почела на време. Постоји нешто што венчањима и свадбама даје право да могу да почну касније. Можда због тога што много људи треба за њих да се припреми.

Овом приликом невестине пратиље већ су се сакупиле на одређеном месту. Узбуђено су проверавале да ли је све спремно и стално погледале на сат запиткујући: »Је ли младожења стигао?«

»Није. Али, доћи ће!«

»Питам се шта га је задржало?«

»То се не може претпоставити, али сигурно знам да ће доћи.«

Међутим, он није долазио, није се појављивао; оне су и даље чекале.

Хаљине сваке пратиље биле су беспрекорно дотеране. Сваки детаљ био је на свом месту. Коса зачешљана и уредна. Носиле су своје светлежишке и сваког трена очекивале да се придруже свадбеној поворци. Жељно су чекале да младожења стигне и да свадбена свечаност отпочне. Али, он још увек није долазио.

Како су пролазили минути, а затим и сати, девојке су постајале неспокојне, а затим и уморне. Једна за другом пажљиво су одлагале своје жишке у страну и тражиле неко удобно место где ће сести док буду чекале. Вече је било тихо, а дан испуњен великим пословима. Коначно је свих десет невестиних пратиља заспало. А то није ни било чудно — била је скоро поноћ: младожења се још нијепојавио.

У поноћ зачуо се узвик: »Ево га, долази!« Одмах су све девојке устале. Ужурбале су се због последњих припрема. Са страхом у очима запазиле су да им жишци горе врло слабо. Уља је скоро нестало, а пламен само што се није угасио. Њих пет пожуриле су да поново напуне своје жишке, али других пет нису имале резервног уља. Оне се нису припремиле за тако дуго чекање. Па иако су пазиле, њихове светиљке су се треперећиугасиле.

»Имаш ли за мене резервног уља?« питање се понављало, али нико није имао резерве. Младожења се појавио, дошло је време да свадбена свечаност почне, и пет пратиља, које су имале уља, придружиле су се поворци. А других пет, чији су се жишци угасили, пожуриле су да негде купе или позајме уља које им је недостајало.

Несташица уља

Поноћ је већ прошла и мада су девојке пре-тражиле читав град, нису нигде могле да нађу уља. На крају су се вратиле до места свечаности.

»Пропустиле смо свечану поворку и обред«, рекле су. »Али, можда бар можемо бити на слављу.«

Кад су стигле, врата су већ била затворена. Могле су да чују тонове музике и радости. Заку-цале су, и затим поново куцале. На крају, сам младожења је отворио врата.

»Пусти нас да уђемо«, молиле су га плачним гласом. »Ми треба да будемо на свадби!«

Младожења је пажљиво посматрао девојке пред собом. Више су личиле на неке скитнице него на младине пратиље. Хаљине су им биле поцепане и прљаве. Није их препознао. Одмахнуо је у неверици главом и рекао: »Чак вас ни не познајем!« Затворио је врата. Оне нису имале приступа на свадбену свечаност.

»Чак вас ни не познајем«

Христ је први испричао ово упоређење о свадбеној свечаности. Можете га прочитати у својој Библији, у 25 поглављу Јеванђеља по Матеју. Желео је да увери своје слушаоце колико је важно да лично познају Бога. Управо због тога што није познавао пет девојака, младожења им није дозволио да уђу у дворану у којој се одржавала гозба.

Иста истина се објашњава и у Матеју 7,21-23. Христ је испричао догађај о људима који су дошли у последњи дан тврдећи да су Његови следбеници. Међутим, морали су да буду истерани. Наведен је и разлог: »Никад вас нисам знао.«

Познавање Бога је суштина хришћанства, ре-лигије и вечног живота. Библија каже: »А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинитога Бога, и кога си послао Христа Христа.« (Јован 17,3)

У свету постоје противречне замисли о томе какав је Бог. Једни кажу да је осветаљубив, љути самовољан. Други Га представљају као благог Деда Мраза чији је првенствени циљ да испуњава жеље свом народу. Неки опет држе да је веома попустљив и не жели да повреди ничија осећања. У Светом писму нам је откривено да је Бог љубав. Али нам је исто тако проговорено и о Његовој љутњи, гневу и казнама. Осигуравајућа друштва сврставају природне непогоде у »дејство Више силе«. Људи који пате често постављају питање: »Зашто је Бог ово послао на мене?« Свештеници говоре о Божјој љубави, милости и стрпљењу, с једне стране, и о Његовим жестоким судовима, с друге. А они који слушају се ишчуђавају.

Циљ ове књиге је да вам помогне да сами за себе откријете какав је у ствари Бог. Написана је да вам покаже како можете да упознате Онога са којим познанство значи поседовање вечног живо-та. Лична заједница са Богом је Божји циљ за свакога од нас. Он чезне да постане наш пријатељ. Данас нам каже: »Љубим те љубављу вечном, зато ти једнако чиним милост.« (Јеремија 31,3) Он чека да одговоримо на Његову љубав и да ступимо у заједницу са Њим.

Међутим, да бисмо то учинили, морамо сами за себе да сазнамо какав је у ствари Бог.

Како се Бог открива?

Један од начина за упознавање Бога јесте истраживање Божјих откривења у природи. Давид је говорио о томе у Псалму 19,1: »Небеса казују славу Божју, и дела руку његових гласи свод небески.« Псалам 77,19 каже: »По мору бејаше пут твој, и стазе твоје по великој води.« У Псалму 104,24 читамо: »Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега.«

Бога можемо видети у природи. Он је делими-чно насликан руменилом залазећег Сунца по лет-њем небу и лаким летом ласте. Њега се сећамо док посматрамо планине са чијих врхова беласа снег, травнате падине посуте цвећем или неочеки-ване цветове пустиње. Из природе можемо да научимо понешто о Божјој љубави.

Откривење Бога у природи је важно. Бог је чак одвојио један дан у седмици да нас подсећа на своју стваралачку силу. Можете читати о томе у 2. Мојсијевој књизи у 20. поглављу. Заповест је дата да подсећа на седми дан, а затим је у 11. стиху дат разлог за заповест: »Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га.«

Призори из природе нас не подсећају само на Божју љубав и бригу за сва Његова створења, већ и на чињеницу да је Он Створитељ. Ми смо само створења. Седми дан био је дат као успомена на стварање. Успомена није била уведена после пада човека у грех. Она је била потребна да нас подсећа на природу човека — не само на грешну природу човека, већ на зависну природу човека као створења. Због тога нарочити дан службе Богу није ограничен на неко одређено време или народ. Божји однос према Његовим створењима и Њего-ва стална брига за њих говоре о Његовој љубави.

Али цвеће вене...

Природа, међутим, има и своју тамнију страну. Цвеће вене. Дражесно пегаво лане убијају и рас-тржу вукови. Дубоки зимски снег значи лагано

умирање од глади за многе дивље животиње. Где је онда Божја љубав? Чак и у најлепшим и најмирнијнм призорима, ако их пажљивије посматрамо, можемо видети знаке смрти и распадања. Упркос доказима који још увек постоје, и који нас подсећају на великог Бога Створитеља, постоје на све стране и докази о последицама греха. Природа може и заиста нам преставља Бога — али само непотпуно и несавршено!

Људска љубав открива Божју љубав

Бог се открива посредством веза људске љу-бави. Можемо видети Његову слику у лику мајке која у свом наручју грли своје заспало чедо. Његово старање можемо препознати код оца који свог малог сина носи на раменима. Можемо Га видети у лику учитеља или душебрижника који одвајају нарочито време да саслушају друге. Божја непрестана чежња за нама показује се сликом мајке која плаче приликом извршења смртне казне над окорелим криминалцем — који је поред свега и њен син. Божја љубав огледа се у дружењу и бризи блиских пријатеља и свих оних који се воле. Библија говори о овом откривењу Божје љу-бави. »Како отац жали синове, тако Господ жали оне који га се боје.« (Псалам 103,13) »Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје?« (Исаија 49,15) »Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.« (Јован 15,13)

Међутим, шта можемо рећи о деци коју туку, занемареним малишанима, порушеним домовима, раскинутим пријатељствима и сломљеним срцима? Како Божја љубав може да се открије кроз њих? Чак нас и Писмо подсећа на границе људске љубави

у поређењу са Божанском љубављу. У Исаија 49,15. наставља се одговор на питање »Може ли жена заборавити пород свој?« и каже: »Да, може га заборавити.« Људска љубав може да представља Божју љубав — али само несавршено.

Библија открива Бога

Бог се открива у својој Речи, Библији. Каже нам се да је Он спор на гнев и обилан милосрђем. (Јона 4,2) Каже нам се да му је мила милост. (Михеј 7,18) Каже нам се да је Бог љубав. (1. Јованова 4,8) Али, да ли сте икад читали Библију и нашли се у недоумици? Да ли сте се икад чудили Богу Старога Завета? Да ли сте икад разбијали главу размишљањем о судовима, громовима и претњама које је Бог упућивао Израиљцима?

Чак и у Библији је могуће, због нашег ограни-ченог разумевања, наићи на потпуно несхватање Бога, Његовог карактера и поимања какав је Он у суштини. Како је лако стећи погрешну представу о Богу ако само површно посматрамо!

Христ открива какав је Бог

Чак су и Христови ученици имали погрешне представе о Богу. Па ипак, желели су да Га упознају. Можете да читате о томе у Јеванђељу по Јовану 14. Филип је упитао: »Зашто нам не покажеш Оца? Желели бисмо да Га видимо!«

Један студент ми је једном казао: »Христ ми се свиђа, али Бог не.«

»Зашто?«

»Зато што је Христ добар, а Бог је строг и пун гнева.«

Да ли је ово права слика? Је ли Христ онај који воли, а Бог онај који је строг, оштар и не прашта?

Како је Христ одговорио на Филипову молбу да види Бога? Рекао је: »Све ово време сам са вама и ти ме још не познајеш? Ако си видео мене, видео си Оца. Ја сам у Оцу и Он је у мени. Речи и дела која ја чиним речи су и дела мог Оца, јер Он живи у мени.«

Христов задатак био је да дође на свет који је имао потпуно погрешну представу о Богу и покаже људима какав је у ствари Отац, какав је одувек био и какав ће увек бити. Најбољи начин за упознавање Бога јесте упознавање Христа. Христов живот и смрт пружају нам најјаснију слику коју можемо пронаћи о томе какав је Бог. Он је рекао: »Кад бисте мене знали, знали бисте и Оца мојега«. (види: Јован 14,7)

»Један човек имађаше смокву...«

У Лука 13. Христ је испричао причу да би објаснио Божји карактер и Његову љубав. Прича почиње 6. стихом: »Каза им пак ову причу: један човек имађаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посеци је дакле, зашто земљи да смета? А он одговарајући рече му: господару! остави је и за ову годину док окопам око ње и обаспем гнојем; па да ако роди; ако ли не, посећи ћеш је на годину.«

Ко учествује у овом разговору? На први поглед може се лако закључити да Бог, као власник винограда, разговара са Христом, виноградаром. И да Бог каже: »Посеци је.« Као да Христ долази да спасе и чини све са своје стране да умири Бога, да

умоли Бога да има бар мало милости. Уопште није тако. Погледајте поново причу. Ако »Бог беше у Христу, и свет помири са собом«, (2. Коринћанима 5,19) и Бог Отац је једнако заинтересован за наше спасење. Тако је оно што сагледавамо у овој причи приказ две особине и Оца и Сина, а исто тако и Светога Духа.

Видимо две стране Божјег карактера — Његову правду и Његову милост. Не преклиње Христ Бога да се стиша. Бог, у три Личности небеске Породице, тражи склад између правде и милости. Правда је неизбежни део Божјег карактера — и можемо бити захвални за то, зар не? Милост је исто тако изричити део Његовог карактера. И за њу можемо бити захвални.

Христ је јасно рекао, док је био на Земљи, да је дошао »не да погуби душе човечије него да сачува.« (Лука 9,56) А у Јован 3,16.17. читамо: »Јер Богу тако омиле свет да је и сина својега јединороднога дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Јер Бог не посла сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза њ.« На неки начин у Божјем срцу Његова милост једнака је Његовој правди, јер видимо крст како се уздиже на усамљеном брдашцу. Иако Божја милост ни на који начин не уклања Његову правду, захваљујући крсту ми видимо како и правда и милост имају удела у дивном плану спасења. И из године у годину, из столећа у столеће, непрестано слушамо речи: »Оставите непокајане грешнике! Оставите их још ове године! Оставите их да још мало радим са њима, да још једном уложим сав свој напор да их придобијем!« И Бог покушава увек изнова да нас освоји својом љубављу.

Видите љубав Божју

Јован, љубљени ученик, остао је на крају скоро потпуно без речи покушавајући да опише велику Божју љубав. Све што је могао да учини било је да нас позове да је сами посматрамо: »Видите какву нам је љубав дао отац.« (1. Јованова 3,1)

Како можемо гледати Божју љубав? Посмат-рајући Христа. Божју љубав можемо видети кад се упознамо са Христом, кад проучавамо Христов живот и размишљамо о Христовим учењима. Зато што је Христ Бог, Јован 1,1.2. каже: »Пре него што је ишта постојало, постојао је Христос са Богом. Он одувек живи и сам је Бог.«

Једном док сам држао предавање у разреду, разговарали смо о Божјој љубави. Један студент је подигао руку и упитао: »Ако је Бог толико волео свет, зашто Он сам није дошао да умре? Зашто је послао свог Сина?«

Један други студент, који је очигледно већ био отац, одговорио је: »Ако имаш сина кога волиш, много је лакше да сам патиш него да гледаш како твој син пати.«

Захвалан сам данас за Бога који нас је толико љубио да је послао свој највећи дар у свом Сину да открије Његов прави карактер. Захваљујем за Христа који је био вољан да дође и дарује свој живот у откуп за многе. Радосна је вест да срце Бога Оца куца истом љубављу према нама коју је Његов Син, Христ, открио у свом животу овде на Земљи. Можемо данас да се радујемо за откривење Божје љубави које је дато у природи, у људској љубави и у Божјој речи. И можемо такође да искористимо изванредну прилику да упознамо Бога проучавају-ћи Христов живот и учење, у којима се Божја љубав може најјасније схватити.

Зашто уопште треба да познајем Бога?

Нико од нас неће одвојити време, нити уложи-ти напор да се упозна и спријатељи са Богом, уколико не схвати да му је то потребно. Сам је Христ то казао у Матеј 9,12.13: »Не требају здрави лекара него болесни... Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.« Нико неће стварно бити захвалан Христу што куца на вратима његовог срца, нити ће отворити врата пуштајући Га унутра, ако најпре не схвати своју велику потребу за пријатељством и заједницом с Њиме. Нико се неће упознати лично са Богом уколико најпре не схвати своју потребу за том заједницом.

Зашто нам је уопште Бог потребан? То је значајно питање. Могли бисмо приступити одгова-рању на то питање са световне тачке гледишта, на основу логике и разума, док почињемо да назиремо одговор.

Пре неколико година похађао сам у току лета државни колеџ у Сан Франциску. 95% студената са којима сам се тамо дружио веровало је да је овај живот овде и сада све што имамо. Изгледа да је паметно веровати да сав свој живот живимо на овој планети, да проживимо седамдесетак година и умиремо, и онда смо мртви веома дуго — или заувек.

Искрено речено нисам био сувише импресио-ниран њиховим избором! Ствар није у томе што треба изабрати између вечног живота на небу и вечног живота на неком месту сталне забаве. Био би то у ствари избор између вечног живота на небу и немања било каквог живота! То на основу »логике и разума«, такозвано просвећено веровање, не би имало много шта да ми понуди. Размотримо га још подробније.

Претпоставимо да нисте хришћанин и да, као хришћанин, дођем к вама и признам педесет про-цената могућности да сте у праву; нема ничега после живота овде и сада, јер кад умрете то је било све. Али, одмах и ви морате мени признати педесет посто могућности да сам ја у праву; да је небо стварно место и да је Бог стварно биће. Зар то не би била правична нагодба? Уосталом, упркос томе што ја не могу да докажем да постоји Бог или небо у лабораторијској епрувети, ни ви не можете да докажете да Он не постоји, зар не? Мораћемо да се сложимо да ниједан од нас не може да докаже свој став.

Тако смо на самом почетку равноправни и руковаћемо се у знак договора. Ја ћу вама дати педесет процената могућности да сте у праву, ако и ви мени дате исти проценат могућности да сам ја у праву.

Рецимо да ћемо на Земљи проживети својих седамдесет година. А кад дођемо до краја, откри-вамо рецимо да сте ви били у праву — нема никакве вечности. И ви и ја смо умрли и сахрањени смо у истој земљи. Ја на овај начин нисам изгубио ништа.

Међутим, претпоставимо да при крају својих седамдесетак година, једнога дана погледамо пре-ма небу и угледамо на истоку мали облак. Он постаје све већи и убрзо се цело небо испуњава небеским бићима. Испоставља се да постоји живот после овог живота. Бог је стваран, анђели су стварни и небо је стварно. Христ поново долази. Шта ћете тада чинити ако сте то стално одбацивали? Ви ћете изгубити све, јер шта је живот на Земљи у поређењу са вечношћу?

Дечји избор

Био сам једном позван да се обратим одељењу деце која су полазила у први разред. То је била велика част. Сва деца су ушла у школу марширајући и носећи огртаче које су им мајке код куће сашиле, са картонским капама и кићанкама; а требало је да покушам да им кажем нешто прикладно!

Схватио сам да морам да их укључим у свој говор, јер иначе нећу моћи да задржим њихову пажњу, па сам пред њих поставио проблем: »Ре-цимо да у својој левој руци држим новчанице у износу од милион долара које ћете моћи да потрошите тек када напуните 21 годину. А у својој десној руци држим један долар који можете доби-ти одмах. Шта бисте изабрали?«

Могао сам да видим како кроз њихове мисли пролазе слике слаткиша, сладоледа и жвакаћих гума. Зато сам покушао да утичем на њих, на основу њиховог широког образовања и чињенице да су сада пошли у школу, да пажљиво размотре овај сложени проблем. Бојао сам се за шта се могу одлучити, па сам тренутак њихове одлуке одлагао што сам дуже могао. Кад сам коначно затражио да ми кажу шта су одлучили, сви су изабрали исто: долар! А ја сам по њиховим задовољним лицима могао да погодим колико су били сигурни да ћу бити одушевљен њиховим пажљивим размишља-њем!

Да ли се тај проблем завршава са забавиштем? Не, цео свет може да се упеца на исто. Нас називају новом генерацијом. И све док не схватимо потребу за нечим ван онога што видимо овде и сада и даље ћемо правити исти избор као ови ђаци-прваци.

Једнога дана мој отац је дошао к мени и рекао: »Сине, имам један предлог који желим да ти изнесем. Желим да ти поклоним милион долара.«

Одмах сам се насмејао! Знао сам доста добро стање рачуна који је имао у банци!

Међутим, био је и даље упоран. »Замислимо да сам милионер и да ћу ти дати милион долара. Да ли си заинтересован?«

»Наравно!«

Наставио је: »Постоје два услова. Пре свега, мораш да пристанеш да потрошиш читав милион за једну годину.«

Па добро, више бих волео да ми то задовољство траје дуже, али боље милион потрошен у једној години него да га уопште нема.

»Други услов је да на крају године завршиш свој живот у гасној комори.« А ја сам казао: »Молим?«

Он је рекао: »На крају године мораш умрети. Нема другог излаза. Нећеш моћи да употребиш новац да побегнеш на неко тропско острво. Сасвим је сигурно да ћеш умрети на крају године. Да ли те још увек занима моја понуда?«

Рекао сам: »Не долази у обзир!« »Зашто не?«

»Зато што бих провео годину дана размишљајући о гасној комори. А то би било довољно да ми поквари свако задовољство целе те године.«

Испробао сам овакво резоновање на многима од тада и одговор је обично исти. Није баш добар посао уложити једну годину, па чак и фантастичну годину, за читав живот.

Поука приче!

Тада је мој отац наступио са моралном поуком коју бисте могли очекивати да ће професор изнети свом професорском детету! »Сада зами-сли да сам ја ђаво и да ти нудим нешто слично. Кажем ти: 'Ево, имаш седамдесет година, па ради шта ти је год драго! Нема правила, нема прописа. Можеш да радиш шта год хоћеш, да идеш куда год хоћеш. Нема забрана, морала, ограничења. Забављај се! Проживи срећно! Али на крају тих седамдесет година мораћеш да завршиш са мном у огњеном језеру'.«

И мој тата је рекао: »Јеси ли заинтересован?«

Хиљаде људи прихватале су ову понуду сма-трајући да чине веома мудар избор.

Већина од нас спремна је да прихвати закљу-чак да би било глупо одлучити се за једну годину кад вам на располагању стоји седамдесет. Али шта да онда.кажемо о одлуци за једну годину ако бисте могли да имате вечност? Лудо је, чак и на основу логике и здравог разума, одбацити Божју понуду за вечни живот. Међутим, хиљаде су је одбациле и одбациће је. Хиљаде ће се одлучити за пролазна задовољства и изгубити вечност.

Шкорпија и жаба

Једна шкорпија желела је да пређе реку. Пошто није знала да плива, замолила је жабу да је пренесе на другу обалу.

Жаба је одбила. »Знам шта ћеш ти да ура-диш,« казала је жаба. »Убошћеш ме и ја ћу потонути на дно и удавити се.«

»Не бих то никад урадила,« тврдила је шкор-пија. »Кад бих то урадила, удавила бих се исто као и ти.«

Тако је успела да убеди жабу, па су кренуле. И стварно, на пола пута преко реке, шкорпија је убола жабу.

Док су тонуле ка дну, жаба је тужно упитала: »Зашто си то учинила? Сада ћемо обе угинути.«

А шкорпија је рекла: »Опрости, али нисам могла да одолим. То ми је у природи.«

Човекова природа

Због своје природе људи и даље неразумно бирају одбијајући вечност због онога што могу имати овде и сада. Чак и многи паметни и добри људи завршавају одбијањем Божје понуде за живот и одлучују се за живот на Земљи као за све што имају. Ми смо потпуни робови своје природе исто као и шкорпија из приче.

Пошто смо рођени у овом свету греха, рођени смо грешни по природи. И, уколико се не умеша чудотворна Божја сила, никаква моћ логике и разума нам неће помоћи да прихватимо Божју понуду вечног живота.

Знамо да је смрт још од Адама дошла на читаво човечанство. »Зато као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.« (Римљанима 5,12) Смрт је плата за грех. (6,23) Међутим, бебе умиру пре него што им се пружила прилика да »сагреше«. Тако знамо да су сви од Адама па до данас били грешни, без обзира да ли су икада сагрешили или не. Могли бисмо да наведемо бројне текстове из Писма који говоре о овоме, али да ли је то уопште потребно? Смрт говори сама за себе.

Постоји још јачи библијски доказ да смо рођени грешни. То је чињеница да нико не може видети царство Божје уколико се наново не роди. (Јован 3,3) Ако је то тачно, тада мора да нешто није у реду са нашим првим рођењем. Па, шта то није у реду са нашим првим рођењем? Овде можемо да се вратимо на Августина, утамељивача класичне доктрине о пра-греху. Било је доста полемике о Августиновој доктрини. Он је у основи учио да се ми рађамо као грешници и да смо одговорни за грех од рођења. Што значи да би његова доктрина требало да добије етикету доктрине о пракривици.

Можда ћете имати проблема са Августиновом доктрином о пракривици, али постоји оправдана библијска доктрина о пра-греху. Она се налази у историјској Аугсбуршкој формулацији вере (1555. г) која каже да се рађамо одвојени од Бога. Ту је права суштина. Али, каже се даље, иако се рађамо одвојени од Бога, нисмо за то одговорни. Према томе, није потребно вршити неки обред над ново-рођенчетом или за новорођенче да би било спасе-но, јер се оно не сматра одговорним за своје рођење на овом свету греха. Нико се не сматра одговорним за своје рођење на овом свету греха док му се не пружи прилика да својим разумом схвати проблем, док не увиди своје стање и не схвати шта може да учини да би се оно променило. Од тог тренутка почиње његова одговорност.

То је библијски појам о пра-греху и ја сам Богу захвалан за њега. Девето и петнаесто поглавље Јовановог Јеванђеља говоре о томе, Јаков 5. говори о томе и Римљанима (првих неколико поглавља)

говоре о томе. Бог нас никада није сматрао одго-ворнима због тога што смо се родили на свету греха. И то је радосна вест!

Али наше срце је зло и ми га не можемо променити

Кад говоримо о прагреху, не желимо да кажемо да грех прелази са једног на друго људско биће посредством гена и хромозома. Нема довољно доказа да бисмо у то поверовали. Не, људи се рађају одвојени од Бога. Практична последица тога јесте да се човек рађа себичан, а та себичност је корен свих греха који ће потом уследити. (Римља-нима 8,7) Ми се рађамо као безнадежно себични. И мада многи људи не могу да замисле како може бити да је новорођенче грешно, мало је оних који добро не схватају да је новорођенче себично!

Тако долазимо до двослојне дефиниције греха — грех, именица у једнини и греси, множина. Грех, једнина, представља било који живот одвојености од Бога. А греси, множина, су рђава дела која неко чини због живота своје одвојености од Бога.

Грех, једнина, значи живљење живота у одво-јености од Бога и уопште није важно колико тај живот може бити добар. Има много људи који живе добрим, моралним животом одвојени од Бога. Али, они живе у греху. Без обзира да ли икада чине нешто рђаво, они живе у греху. Њихов добар живот је грех. Можете ли са тим да се сложите? Римљанима 14,23 то објашњава овако: »Шта год није по вери грех је.« И шта год чиним, а што није учињено путем односа вере са Христом Христом, јесте грех — чак и кошење удовичиног травњака. Јер ако сам себичан зато што живим животом одвојености од Бога, тада могу покоситиудовичин травњак само из себичних разлога. Могуће је чинити низ добрих дела због лоших разлога.

Које су то себичне побуде које могу да ме подстакну да покосим удовичин травњак? Па, можда ускоро идем на одмор, па се надам да ће ми она хранити пса док сам на путу. Можда се надам да ће ме видети суседи док косим удовичин травњак, па ћу тако међу њима стећи добар углед. Или сам можда починио неки страшан грех, па покушавам да се за њега искупим. Или сам можда чуо да је већ једном ногом у гробу, па се надам да ће ме се сетити у свом тестаменту. Разлози за кошење удовичиног травњака могу бити разноли-ки; можда неке од њих чак не бих могао ни да препознам. Али, ствар је у томе да било ко, ко живи животом одвојености од Христа, може да чини која му год драго добра дела из лоших, себичних разлога.

Грешно стање људи је узрок који производи грешна дела, без обзира да ли се та дела сматрају добрим или лошим. Човек греши зато што јесте грешан. Он није грешан због тога што греши. Запазимо поново да је кључна појединост код греха одвојеност од Бога. Не морате грешити да бисте били грешни; све што је потребно да се догоди јесте да будете рођени.

Ако покушамо да све ово изразимо у облику једначине, могли бисмо да кажемо да Човечанство = Грех, а Праведност = Христ. Христ је једини који на овом свету није рођен грешан, који није рођен одвојен од Бога. Христ је једини који је икада рођен праведан. Из овог приказа је јасно да је једина могућност за праведност, што се човека тиче, да буде Човечанство + Христ = Праведност. Човечан-ство без Христа још увек је грешно.

Кључнаразлика између греха и праведности јесте у чиње-ници да ли је или није Христ у животу.

Разговарали смо о томе у учионици једнога дана, кад је један студент у последњем реду извадио свој џепни рачунар и казао: »Само трену-так! Ви кажете да је Христ = Праведност. Затим кажете да је Човечанство + Христ = Праведност. Ако је то тачно, онда је Човечанство = Нула!«

И затим је направио забринути израз лица, као да сам управо учинио неправду људском роду! Шта мислимо кад кажемо да је Човечанство = Нула?

Немоћни, али не и безвредни

Човечанство је једнако нули што се тиче праведности. Шта каже Библија? »Сва наша прав-да (је) као нечиста хаљина.« (Исаија 64,6) Али, то не значи да човечанство не вреди ништа у погледу своје вредности. Постоји огромна разлика између немоћи да се чини правда и безвредности. Наша вредност је доказана тиме што је Христ дошао на овај мали свет, малу мрљу у свемиру, да спасе човечанство од греха. То нам говори о огромној вредности људске душе.

Чуо сам да је једном неко рекао: кад бисмо могли да узмемо огромну вагу и ставимо на једну њену страну читав наш свет, са тежином од 6 секстилиона тона, и једно људско биће, малу бебу, на другу, људско биће би превагнуло. То је добра слика како Небо посматра човека и колика је вредност људске душе. Зато не треба да идемо оборене главе; можемо стајати усправно, због вредности коју смо добили од Христа Христа. Али, ми смо још увек немоћни да чинимо правду. Да ли увиђате разлику између немоћи и безвредности?

Незаинтересованост за духовне ствари

Не само што смо немоћни да чинимо правду одвојени од Христа, већ имамо још већи проблем који се јавља због тога што смо рођени одвојени од Бога. То јест, нисмо заинтересовани за духовне ствари. Не налазимо никакву радост у заједници са Богом. Она нам је, у ствари, мрска. Један од највећих доказа да неко није наново рођен — да још увек живи одвојен од Бога — јесте недостатак занимања за духовне ствари.

Имао сам пријатеља који је једном говорио о човеку за кога се могло закључити да је грешком доспео на небо. Неко је стигао мало касније и није чуо читаво предавање. Овај је после тога ширио гласине како је предавач казао да је могуће да људи грешком доспеју на небо. Но, није то била суштина предавања. Он је покушао да прикаже како би изгледало када би се грешник, који није наново рођен, који не налази радост у светости, нити у заједници са Богом, који не налази радост у несебичној служби за друге, нашао на небу. Како би се јадно тај човек тамо осећао! Да ли сте икада размишљали да је доказ Божје љубави и то што неће допустити да се они који одбијају спасење нађу на небу? То би за њих било место мучења. Само када се неко наново роди налази радост у духовним стварима.

Човечанству је потребан Спаситељ

Ако је суштина греха живљење животом од-војености од Бога, на шта би онда првенствено требало да се усредсредимо? Да ли би требало да свој напор и пажњу усмеримо на добро или зло које чинимо, или би требало да их усмеримо каодносу јединства и пријатељства са Спаситељем, Господом Христом Христом?

Ако се сви на свету, осим Христа, рађају грешни (Римљанима 3,23), свима на овом свету потребан је Спаситељ да би били спасени. (Дела 4,12) Христ, наш Спаситељ, обезбедио је спасење на крсту којим је сломљена сила греха. Кад грешник при-хвата то велико спасење, он се наново рађа, и том приликом се збива највећа замена која је икад постојала.

Претпоставимо да постоји могућност да заме-ните своју хемијску оловку за нов аутомобил. Ако би постојао неко ко има аутомобил и желео би да се мења са мном, онда би морао бити или глуп или би ме стварно много волео кад би на то пристао. Једно од то двоје. То би била славна замена, зар не?

Библија говори о највећој замени која се икад збила у 2. Коринћанима 5,21: »Јер онога (тј. Христа) који не знадијаше греха нас ради (Бог) учини грехом, да ми будемо правда Божја у њему.«

Да ли бисте желели да Христ, раширених руку и с пријатељским осмехом, дође к вама данас и понуди вам да замени сву своју праведност за све ваше грехе? Истина је да је то управо оно што нам Он нуди. Па ипак, у тој највећој замени која се икад на свету збила, на први поглед изгледа да ће неко на крају изгубити. То је отприлике као замена аутомобила за хемијску оловку; осим што ту нема уопште чак ни хемијске оловке! Све што имамо да заменимо за Његову праведност су прљаве хаљине, како Исаија назива сву нашу праведност. (Исаија 64,6) Можемо закључити само једно — или је Онај који нам нуди ову замену веома неразборит или стварно мора да нас много воли.

Није ствар у томе шта чините, већ кога познајете

У Ефесцима 2,8. и 9. налазимо значајне речи: »Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји. Не од дела, да се нико не похвали.« Павле понавља оно што је закључио у Римљанима 3,20: »Јер се делима закона ниједно тело неће оправдати.« Другим речима, спасење није засновано на ономе што чините, већ на томе кога познајете. И нико неће увидети стварну потребу да познаје Бога — и према томе неће схватити потребу да одвоји време за то познанство — све док не схвати да је спасење засновано на односу, а не на понашању.

Ако се надате спасењу, а не видите никакву потребу за познавањем Бога, и не сматрате да је време проведено са Богом важно, сигурно још увек верујете да је спасење засновано на понашању. Без обзира шта ће вам неко рећи о свом веровању, ако је чврсто уверен да су спасење и хришћанство засновани на односу са Христом, тај однос ће у његовом животу добити најважније и највеће право првенства. Свако ко не тражи спасење путем заједнице са Богом и кроз лично познавање Бога, остаће легалиста који покушава да задобије небо својим сопственим делима.

Познавање Бога је крајњи резултат

Кад схватимо да смо по природи грешни и шта је то што као почетак проузрокује све остале грехе, можемо боље да разумемо потребу за познавањем Бога. Праведност није никада нека важна суштина сама по себи. Она се јавља само у заједници с Њиме.

Постоји још један разлог због којег је позна-вање Бога важно. Оно је важно ради Бога. Поми-слите на сав бол и тугу који су се уселили у Његово срце кроз векове, због тога што је грешни човек одлучио да се запути сопственим путем.

Кад стварно некога волите, више од ичег на свету желите да вас и он воли. Бог заиста јесте љубав и Он нас заиста много воли, као што се могло видети из Његове понуде да замени све наше грехе за сву своју праведност. То је фантастична понуда за нас — али шта она представља Њему? Да ли на крају Он бива преварен у овој највеличанственијој замени која се икад збила? Да бисмо одговорили, желео бих да обришемо прашину са једног старог истинитог догађаја који ће нам објаснити суштину. То је прича о старом Џоу. Стари Џо био је роб у близини ушћа реке Мисисипи. Једнога дана нашао се на лицитацији робова, на истом оном месту на коме је касније стајао и Абрахам Линколн, кад је посматрајући како растанци покрећу потоке суза и сламање многих срца, рекао: »Ако икад будем имао прили-ку да ударим по овоме, ударићу свом својом снагом!« Џо је стајао тамо, сит многих растанака и суза. Решио је да више никада неће да ради. Али, био је ту на платформи за лицитацију. Они који су се за њега надметали почели су да извикују своје своте, а Џо је почео да мрмља, најпре шапатом, а потом све гласније: »Нећу да радим! Нећу да радим!« Кад су га чули, један по један људи су одустајали од лицитирања, осим једног човека који је продужио и платио повелику своту за роба који неће да ради.

Нови господар повео је Џоа до своје кочије и одвезао га до села на плантажама. На крају је

сишао путељком поред језера. На обали језера налазила се лепа кућица са чистим завесама на прозорима, окружена цвећем. Џо није никада видео нешто такво.

»Овде ћу живети?« упитао је.

»Да.

»Али ја нећу да радим.«

»Џо, не мораш да радиш. Ја сам те откупио да бих те ослободио!«

(Најлепши део приче тек предстоји!)

Џо је пао на колена пред својим доброчините-љем и рекао: »Господару, служићу вам до краја живота!«

Видите групу грешника. Они су робови греха, бола, смрти и зато кажу: »Нећемо да радимо — не можемо!« Јесте ли икад то покушавали? Јесте ли икада покушавали да творите дела праведности? То је немогуће. То не можете остварити.

Али Христ каже: »Не мораш да радиш. Откупио сам те својом сопственом крвљу да бих те ослободио .Само слободан човјек може да одлучи коме ће служити..

Праведност произилази из сазнања шта је Бог учинио за нас.Она је спонтана.

Који су кораци на путу до Творца? Како могу знати где сам на том путу?

Како могу лично да се упознам са Творцем кога не могу да видим нити чујем?

ДРУГИ КОРАК

Био је то старац проређене седе косе, дубоких бора и дрхтавих руку некога ко је веп потрошио својих седамдесет година. Срео сам га само једном, али га нећу никада заборавити. Збило се то на старомодном летњем камповању, у главном шатору непосредно после предавања. Предавач је слушаоце подијелио у групе да би сви могли дискутовати. Овај човек нашао се у мојој групи. Устао је и са сузама у очима казао: »Дуго је Бог покушавао да ме задобије и на крају је успео.« Затим је сео.

He сећам се шта су други говорили тога дана, али се још увек сећам њега. Како је величанствена и како трагична истина коју је изрекао. Како је дивно што је Бог коначно победио у борби за његов живот — али како је трагично што је он тако дуго чекао.

Хана Вајтол Смит (Hannah Whitall Smith) прича о човеку који је дошао Христу и износећи његово искуство каже да га је доживео тек пошто је коначно схватио шта је његов удео, а шта је Божји удео. Да, хришћани често расправљају о томе шта је човеков удео, а шта је Божји удео у долажењу Христу и у настављању хришћанског живота. Тако су човека упитали: »Шта је тачно био твој удео, a шта је био Божји удео?«

Он је одговорио: »Мој је удео био да бежим, а Божји да ме ухвати!«

Исус је рекао у Јован 6,44: »Нико не може доћи к мени ако га не довуче отац који ме посла.« Спасење зависи од Божје иницијативе, а не чове-кове. Јеремија 31,3 каже: »Љубим те љубављу вечном, зато ти једнако чиним милост.« Божја милост обухвата сваког човека. Нема оних који су предодређени да буду спасени и оних који су предодређени за гориво ватре пакла. Бог све привлачи. А само они који се упорно одупиру Неговој привлачној сили љубави неће доћи к Њему за спасење.

Међутим, у процесу привлачења Христу пос-тоје извесне степенице које прелазимо да бисмо дошли к Њему. Које су то степенице? Прво, постоји жеља за нечим бољим. Друго, следи сазнање о томе шта је то што је боље. Треће, следи осведочење да смо грешници. Четврто, поведени смо да схватимо своју немоћ да било шта учинимо поводом стања у коме се налазимо. И коначно, одустајемо — а то се назива у хришћанским круговима предањем. Одустајемо од помисли да ћемо икада бити кадри да спасемо сами себе и тада можемо доћи Христу управо онакви какви смо.

Размотримо детаљније ових пет степеница док покушавамо да схватимо процес кроз који свако пролази у току долажења Христу.

Жеља за нечим бољим

У четвртом поглављу Јеванђеља по Јовану налази се прича о жени која је дошла Исусу. Запазимо прве кораке које је предузела долазећи Њему.

Почећемо са стиховима 5 и 6: »Тако дође у град Самарјански који се зове Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему. А онде беше извор Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на извору; а беше око шестога сахата« (или по нашем дванаест сати, у подне).

Овде имамо чудну загонетку. Исус је Створи-тељ и Бог. Он је Онај који је створио Сунце, многобројне звезде и сунчане системе. Створио је све што је створено. (погл. 1,3) А ипак је прихватио терет људске природе и био очигледно уморнији од својих ученика, јер су они отишли у Сихар да купе храну. Пошто је био сувише уморан да пође даље, сео је сам на ивицу бунара и чекао да се они врате. Можете ли Га замислити у том положају?

Настављамо догађај са 7. стихом из Јован 4: »Дође жена Самарјанка да захвати воде; рече јој Исус: дај ми да пијем.«

Овде видимо Учитеља на делу како привлачи душу себи. He покушава да је накљука својом религијом. Уместо тога, Он тражи услугу од ње. Поверење рађа поверење.

»Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима.«

»Одговори Исус и рече јој: да ти знаш дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и дао би ти воду живу.«

»Рече му жена: Господе! ни захватити немаш чим, а студенац је дубок; одакле ћеш дакле узети воду живу? Еда ли си ти већи од нашега оца Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?«

»Одговори Исус и рече јој: сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека; него вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни.«

»Рече му жена: Господе! дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду.«

»Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо.« »Одговори жена и рече му: немам мужа.«

»Рече јој Исус: добро си казала: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала.« (стихови 9-18)

Очигледно је да је ова жена поседовала жељу за нечим бољим. Дошла је да захвати воде. По свему судећи била је блудница из оближњег града, јер је на бунар дошла у време када друге жене из града нису долазиле. Исто тако дошла је на студенац који се налазио ван града. Била је уморна од преких погледа и оговарања. Дошла је сама на бунар да би избегла осуду људи.

Знамо да је тражила нешто боље, што још увек није пронашла. Удала се, али њен први муж није био оно за чим је жудела, па је потражила нешто боље у другом мужу. Ни он није био довољно добар, па је потражила нешто боље у трећем мужу, па четвртом и петом. На крају се уморила од удавања и одлучила да пође путем којим многи данас иду, да једноставно живи са неким и више не даје обећања која не може да одржи. Видимо је и како прилази студенцу, још увек трагајући за нечим бољим.

Никад задовољни

Један мој пријатељ причао ми је о свом позна-нику који је почео да пуши. Пушио је у почетку једну врсту цигарета које су биле рекламиране као најјаче и оне које дају највеће задовољство. Убрзо није био задовољан. Почео је са једном паклом дневно, али му то није било довољно, па је покушао са две паклице. Ни то му ускоро није било довољно, па је дозу повећао на три. Никад задовољан.

Свако на овом свету тражи нешто боље. Дечаци и девојчице траже бољи бицикл или бољу лопту. Млади траже да буду боље прихваћени, трагају за бољим пријатељима, обилнијом заба-вом. Старији теже за успехом, задовољством или материјалним добрима. Међутим, чак и поједино-сти које изгледају као сасвим оправдане жеље, могу у ствари представљати вапај срца човека који у свом животу осећа празнину коју је Бог створио и коју може да испуни само Бог сам.

Има планинара који се пењу на планине само зато што оне постоје. Многи од оних који се пењу уз стрме стене непрестано траже још вишу стену, већу изложеност опасностима. Амбиције у спорту, у послу, у сасвим исправним задовољствима, могу бити вапај срца за нечим бољим, непрепозната жеља за Богом.

Међутим, жеља за нечим бољим никад се не може задовољити у одвојености од Бога. Онај који тражи срећу у свету пре или касније открива да

уживање које свет може да понуди није трајно. И приморан је увек да трага за нечим новим што ће му помоћи да заборави како ни оно последње, за шта је сматрао да ће му представљати задовољс-тво, није било трајно.

Као што је Исус рекао у 13. стиху овог поглавља о жени Самарјанки: »Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети.« И сви наши напори, уложени да пронађемо нешто боље одвојени од Бога, завршиће се у ништавилу, јер признавали ми то или не, дубоко у себи осећамо жељу за Њим.

На сваком кораку на путу ка Христу налазе се споредни колосеци који нас могу спречити да дођемо к Њему. Ми често покушавамо да задово-љимо своју жељу за нечим бољим пробајући нешто што је другачије. To можете добро сагле-дати у причи о жени Самарјанки. Она је покуша-вала да задовољи своју жељу за нечим бољим тражећи њено испуњење кроз многобројне везе са различитим људима. Али, упркос разноликим стварима које је пробала, њена жеља је остала незадовољена. Исус је рекао: »Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека.« Већина од нас хода према Богу заобилазним путем, путем невоља, болова и сломљеног срца. И кад се све оно што смо сматрали да желимо изјалови, дола-зимо коначно до краја својих снага, подижемо поглед горе и кажемо: »У реду, Боже! Мислим да си ми Ти, у ствари, потребан.«

Али, постоји и краћи пут. Исус га је понудио жени на студенцу. О њему је записано у Јован 12,32: »И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.« Кад год је Исус подигнут, ми смо привучени Њему. Жена Самарјанка била је у присутности Онога који је могао да задовољи све њене чежње, али то није схватила. Тако је Исус прешао на другу степеницу, на познање онога што је боље.

Познавање плана спасења

Запазимо Јован 4,10: »Одговори Исус и рече јој: да ти знаш дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и дао би ти воду живу.«

Спасење је Божји дар. To je вероватно један од најважнијих делова знања у вези с планом спасења који смо икада могли добити. »Јер Богу тако омиле свет да је и сина својега јединороднога дао.« (погл. 3,16) »Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни.« (Римљанима 6,23) Тај дар не можемо зарадити, не можемо га купити, не можемо га никад заслужити. Спасење је дар. Оно нема никакве везе са оним што заслужујемо.

Размишљајмо о начинима на које обично по-кушавамо да зарадимо оно што желимо. Ова жена Самарјанка можда је била жена са улице, навикла да продаје себе како би зарадила за живот и покушала да задобије нешто боље. ЈБуди који су били њене муштерије желели су исто тако нешто боље и били спремни да плате за вештачку љубав у покушају да задовоље своје жеље. Многи људи данас покушавају да купе љубав и прихваћеност на сличне начине. Многи људи данас покушавају да купе Божју љубав и прихваћеност и тако не постају ништа друго до прељубочинци у духовном смислу. Али Исус долази и каже нам да су највеће задовољство и трајна срећа бесплатни. Он нама данас каже, као што је рекао жени на студенцу: »Да ти знаш дар Божји...« Кад би само знала.

Споредни колосек за ову степеницу може бити замењивање личног познавања духовних ствари и плана спасења знањем о религиозним детаљима. Кад је Исус жени Самарјанки изнео знање о бесплатном дару спасења и кад јој је постало јасно колико добро познаје њено срце, она је покушала да промени предмет разговора. Почела је да расправља о томе које је место било најбоље за службу Богу: Јерусалим или Самарија. Желела је да избегне жалац кривице којим ју је Исус погодио. Али, Он је био стрпљив с њом, а Он је стрпљив и са нама. Сетимо се свих случајева када смо залутали у тренуцима када нам је притисак из-гледао сувише велики. Међутим, Свети Дух нас не напушта и Исус је још увек тамо у сенци и стрпљиво чека да престанемо да бежимо. Вода живота се и данас бесплатно нуди.

Као и код жене Самарјанке понекад је наше знање о Богу ограничено. У 25. стиху 4. поглавља Јовановог Јеванђеља она је казала: »Знамо да ће доћи Месија.« Данас има људи који су одрасли са тим знањем. Тешко је наћи се било где у нашем друштву данас и не чути како се, на неки начин, говори о другом Христовом доласку. Али, могуће је чути за други долазак, видети знаке да се он приближава и чак веровати да ће се он једнога дана збити, па ипак не пити са студенца воду живота коју Христос нуди.

Можемо бити захвални, међутим, за све знање које имамо. Мало знања о Њему боље је од никаквог. Хвала Богу за оно што смо као дечаци и девојчице сазнали о Божјој љубави. Свети Дух може искористити било које знање о Богу којим располажемо да би нас повео у приснији однос са Господом Исусом.

Осведочење

Трећа степеница у долажењу Христу је схва-тање да смо грешници. Ми схватамо да смо грешни без обзира да ли смо икад учинили ишта рђаво или не. Постоји ли неко ко није никада учинио ништа лоше? Ако постоји, он је ипак грешан, јер човек не мора да греши да би био грешан. Све што треба да учини да би постао грешник јесте да се роди. Као што смо запазили у првом поглављу, ми смо рођени као грешници и Исус је рекао да морамо наново да се родимо да бисмо уопште видели царство Божје. Према томе мора да нешто није било у реду са нашим првим рођењем.

Има много оних који оклевају да коракну на ову трећу степеницу. Они кажу: »Добар сам као и моји ближњи. Добар сам, па чак можда и бољи од неких које познајем, а тврде да су хришћани.« Ти људи падају у замку да се пореде са другим људима. Има много споредних колосека за ову степеницу. Један је сматрати да нисмо грешници, да смо у основи добри људи. Има данас читавих верских покрета заснованих на закључку да су људи у основи добри и да све што је потребно јесте развијати добро које je y њима.

Али, Библија каже у Римљанима 3,10-12: »Нема га који чини добро, нема ниједнога циглог.« Један од корака у долажењу Христу јесте доћи до тренутка спремности да ово признамо, јер је Спаситељ потребан само грешнику.

Ништа тако успешно не осведочава човека да је грешник као поглед на Исуса и крст. Једном сам видео човека који је за скоро четрдесет сантиме-тара премашивао висину од два метра. Био је грађен као играчи рагбија, а носио је мајицу са именом једног пољопривредног добра. Ходао је

преко покрајинског сајмишта. Када сам га први пут угледао у даљини, није ми уопште изгледао висок, чинило ми се да је моје висине. А када сам му се приближио, осећао сам се као патуљак.

Кад духовним очима гледате Исуса у даљини, и нисте још близу Њега, можда вам Он не изгледа сувише висок — можда вам се чини да је ваше висине. Али, када се приближавате Исусу, увиде-ћете да је Он поред вас као планински врх са снежним покривачем који стере у плаветнило, и ви ћете се осећати као мочвара у подножју. To ce управо догодило апостолу Павлу. Сматрао је да је довољно добар док није угледао Исуса. Можете читати о томе у Филибљанима 3. Када му се догодило да је угледао Исуса и када My ce приближио, све за шта је пре тога мислио да је добро, почео је да сматра отпацима. Тако, гледа-јући Исуса, ми добро схватамо своје стање и чињеницу да смо грешници.

Немоћ

Четврта степеница је ипак најтежа, јер у људ-ском срцу постоји нешто што се опире признању да смо немоћни. Повремено сам тражио од својих студената, кад смо проучавали ове степенице ка Христу, да анонимно испуне упитник који ће показати где се они по њиховом мишљењу у том тренутку налазе. Већина је себе стављала управо на ово место — схватили су да су грешници, али још увек нису признали да су немоћни да ишта учине за себе.

Споредни колосек којим многи људи крећу на овој тачки пута јесте мишљење да могу да се поправе ако се више или дуже труде. Али, Исус је рекао у Јован 15,5: »Без мене не можете чинити ништа.« Јеремија поставља питање: »Може ли Етиопљанин променити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло?« (Јеремија 15,23)

После једног састанка, на коме ми је предмет био наша људска немоћ, разговарао сам са једним лекаром. Он ми је казао: »Ваша порука неће никада имати добру прођу! Био сам најбољи сту-дент у свом разреду у колеџу. Био сам трећи студент своје генерације на студијама медицине. Имам дивну породицу. Имам кућу у граду и викендицу у брдима. Имам јахту у луци и два аутомобила у гаражи. Немојте ми причати да сам немоћан!«

Заборавио је ко је у том тренутку одржавао његово срце да и даље куца, зар не? Али, ствар није само у томе. Има много људи који, као овај лекар, могу да искусе световни успех одвојени од Бога, све док им Он одржава срце да и даље куца. Ствар је у томе што смо сви ми немоћни да остваримо било шта одвојени од Бога по питању стварне доброте и праведности. Човек није спреман да се попне на следећу степеницу на свом путу ка Христу док не схвати да не може да учини ништа да би се ослободио сталног грешења и даљих пропуста. Нико неће доћи Христу док не буде признао свој неуспех и схватио своју немоћ да се сам спасе.

Предање

Реч предање значи »одустајање«. Од чега то ми одустајемо? Одустајемо од себе! Дижемо руке од помисли да можемо ишта учинити у вези са својим стањем, осим једног — да дођемо Христу такви какви смо. И Христос жели да дођемо к

Њему такви какви смо. У ствари то је једини начин на који My можемо доћи. Никада не можемо постати бољи својим сопственим напорима. Мора-мо доћи такви какви смо.

Заобилазни пут којим многи људи крећу када предузимају овај корак јесте покушај да се одрекну неких појединости уместо себе. Покушавају да се одрекну пушења, пића и коцке. Сматрају да је хришћански живот заснован на томе што неко може да се одрекне многих погрешака. Ако пре-дање значи одустајање од помисли да можемо ишта учинити одвојени од Христа, тада за особу чврстог карактера одрицање од неких појединости у животу може да постане споредни колосек да се на крају не би одрекла себе.

Постоји прича о човеку коме се покварила сирена на аутомобилу. Повезао га је зато у ради-оницу да му је поправе. Падала је киша, а он је долазећи колима до улаза радионице видео да су врата била затворена. На вратима је стајао крупан натпис: »Засвирајте сиреном ако вам је потребна наша услуга!« Често западамо у исту недоумицу покушавајући да се предамо. Важна истина у вези са предањем јесте да то није нешто што ми можемо да остваримо! Ово може да представља значајан продор за онога ко узалуд покушава да се преда. Реч предање значи »одустајање«. И ако је докрајчивање свих наших снага потребно да бисмо дошли Христу, онда би та немоћ требала да обухвати и предање! Кад бих у себи имао снаге или способности да се предам, не бих још морао да одустанем од себе — па би то значило да ипак постоји нешто што сматрам да сам могу да учиним.

Предање дакле није нешто што ми чинимо, иако га остварујемо! У чему је онда ствар? У томе

да нас једино Бог може повести до предања. Ми не можемо сами стићи до њега, чак иако смо ми ти који се предајемо кад за то дође време. Међу-тим, нико не може испразнити себе од себе самог. Тај посао може да обави само Христос. Наш део је да пристанемо па ћемо надаље проучавати о томе како то ми пристајемо.

Ако желите да се убијете, постоји безброј начина да то учините. Можете да узмете пиштољ и просвирате себи мозак. Можете да скочите са високе зграде или моста. Можете да узмете неки лек који је у превеликим дозама смртоносан. Али, постоји један начин на који никада не можете да се убијете. He можете да се разапнете на крст. He постоји начин на који то сами можете да учините. Ако је потребно да будете разапети на крст, неко други мора да обави тај посао уместо вас.

Крст се у Писму користи као симбол предања, смрти своме »ја«. Исус је говорио о нашем крсту. Он нас позива да узмемо свој крст и да Га следимо. (Матеј 16,24) Он користи слику крста и распећа да би нас поучио да се сами не можемо предати; морамо допустити Богу да обави тај посао уместо нас. А Он је вољан и у стању је да нас доведе до тренутка предања ако My будемо дозволили да то учини.

Бог преузима иницијативу

Жеља за нечим бољим долази од Бога. Ње-гова привлачна сила делује у нама и буди жељу за нечим узвишенијим од онога што имамо. Осве-дочење да смо грешници посао је Светога Духа: »Покараће (осведочиће) свет за грех.« (Јован 16,8) Схватање да смо немоћни је Његово дело, јер је Исус рекао: »Без мене не можете чинити ништа.«

(погл. 15,5) Његов је посао да нас доведе до тренутка када ћемо се предати, иако смо ми ти који се предајемо. Постоји само једна од пет степеница на којој можемо промишљено учество-вати, atoje стицање знања о плану спасења. Иако Исус и ту преузима иницијативу, ми можемо да одговоримо на Његову иницијативу бирајући да Га тражимо, да тражимо знање о Њему. Toje начин на који пристајете — стављајући себе у атмосферу у којој Исус делује. Било да je то на предавањима, или насамо пред отвореном Божјом Речју, или можда док читате ову књигу, ако желите да покушате да одговорите на Исусову привлачну силу и на привлачење Његовог Духа, да бисте стекли више знања о плану спасења, Он ће учинити остало.

Исус и данас нуди да прихвати свакога ко дође к Њему. Позив је још увек на снази: »Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.« (Матеј 11,28) Без обзира где сте и ко сте и каква је била ваша прошлост, Исус вам нуди мир. Ако никад нисте искусили шта значи доћи Христу, можете My доћи управо сада.

Степенице ка Христу:

5. ПРЕДАЊЕ

4. НЕМОЋ

3.ОСВЕДОЧЕЊЕ

2. ЗНАЊЕ

1.ЖЕЉА

Можда сте схватили на којој се степеници на путу до Христа налазите. Да ли осећате жељу за нечим бољим? Да ли схватате да је Бог љубав и да је Исус умро за вас? Да ли увиђате да сте грешник? Да ли увиђате да сте немоћни да учините било шта у вези с тиме? и дошли сте до тренутка када сте одустали од тога да сматрате да можете учинити било шта у вези с тим? Онда можете доћи Исусу такви какви сте, јер су то степенице које воде до Њега. Бог вас привлачи к себи и ви можете одговорити на то и наставити да долазите к Њему и сутра ујутру и опет следећег јутра, све док сам Исус поново не дође.

Обраћење — новорођење

Када неко пређе ове степенице на путу до Христа, укључујући и предање Њему, он је наново рођен или обраћен. Шта је обраћење? To мора да је важна степеница, јер је Исус казао да не можемо чак ни да видимо царство Божје уколико нисмо наново рођени. (Јован 3,5)

Другим речима, уколико се наново не родите, не можете чак ни разумети Божју милост у њеној пунини или у пунини схватити шта је то крст и спасење. Новорођење је битно пре него што човек пронађе смисао у заједништву и све бољем позна-вању Бога. Пошто је познавање Бога целокупна основа хришћанског живота, ако се човек још није родио имаће доста тешкоћа покушавајући да живи!

Обраћење је натприродно дело Светога Духа у људском срцу. О томе можете читати у трећем поглављу Јеванђеља по Јовану. Оно изазива про-мену става према Богу. Уместо да бежим од Њега, сада ходам према Њему. Оно ствара нову способ-ност за познавање Бога коју пре нисмо имали. To је оно што проучавање Библије и молитву по први пут чини тако значајним. Верујем да нико не отпочиње делотворну заједницу са Богом ако није доживео обраћење; свако ко покушава да оствари значајно пријатељство с Њиме пре тог тренутка, доживеће једну од ове две ствари: или ће бити поведен до обраћења, или ће доживети неуспех и одбацити могућност пријатељства са Богом. Једно или друго. А оно што може начинити разлику јесте осећање потребе. Само ће онај ко схвата своју велику потребу бити вољан да дође Христу, дигне руке од себе и сопствених напора да стекне спасење. Обраћење је почетак новог живота. Toje промена смера. To није потпуна и тренутна про-мена понашања. Новорођење доводи до промене у начину живота. Оно је налик рођењу у томе што представља почетак раста. Ми се духовно не рађамо као зрели хришћани, исто као што се физички не рађамо као зрели људи. Растење захтева процес. Потребно је време да се развију родови Духа у животу — љубав, радост, мир, трпљење и остали који су набројани у Галатима 5. Али, то је тек почетак. И када наставимо да тежимо за заједништвом са Богом, наше поверење у Њега ће расти и ми ћемо се преображавати у Његово обличје посматрајући Га.

»Како могу знати да ли сам наново рођен?«

Често се поставља питање: »Како могу знати да ли сам наново рођен?« Ево седам тачака које нам могу помоћи да одговоримо на ово питање.

1. За човека који је наново рођен Исус је средиште и жижа његовог живота. 1. Јованова 5,12: »Ко има сина Божјега има живот; ко нема сина Божјега нема живота.« Шта то значи имати Сина? Можемо се питати и шта значи имати пријатеља, или имати мужа или жену? To напросто значи имати заједницу са том особом. Људи у првој хришћанској цркви, који су доживели личну заједницу са Божјим Сином, нису могли да ћуте о томе. Волели су да размишљају о Исусу, да говоре о Њему. И на крају су људи казали: »Назовимо их хришћанима, јер говоре само о Христу.«

2. Човек који је наново рођен дубоко је заин-тересован за проучавање Библије. У 1. Петровој посланици 2,2. апостол описује ту појаву као глад за »разумним и правим млеком«. Проучавање Библије биће веома значајно за обраћеног хриш-ћанина.

3. Човек који је наново рођен ће свој молитвени живот сматрати значајним. Можда ће сматрати да се не моли на најбољи и најуспешнији начин, али за њега ће разговор са Богом бити веома важан као витални део заједнице и познавања Бога. (види Јован 17,3)

4. Човек који је наново рођен ће тежити за свакодневним искуством са Христом. Лука 9,23: »Ко хоће да иде за мном нека се одрече себе и узме крст свој и иде за мном.«

5. Човек који је наново рођен ће признати да је грешник. Он се никад неће хвалисати да више није грешник. Павле, један од највећих хришћана који су икад живели, казао је: »... Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.« (види 1. Тимотију 1,15) Да ли је то значило да је Павле све време грешио? He, jep је безброј пута говорио о томе да је победник кроз Христа. (Римљанима 8,37) Међутим, говорио je o чињеници да смо у стању одвојености од Бога грешни по природи и да једино милошћу Божјом можемо да искусимо нешто друго. Захвалан сам што је могу-ће бити спасени грешник. Али, важно је и схватити

да ћемо остати грешни по природи све док Исус поново не дође. (види: 1. Јованова 1,8)

6. Један од првих знакова да смо новорођени је унутрашњи мир. Римљанима 5,1: »Оправдавши се дакле вером, имамо мир с Богом.« Могуће је доживљавати све могуће спољашње борбе, невоље и немире, а ипак имати унутрашњи мир. Јесте ли то већ открили? Тај унутрашњи мир је један од првих родова Духа — љубав, радост, мир.

7. И коначно, човек који је наново рођен осећаће жељу да каже неком другом каквог је дивног пријатеља нашао у Исусу. Исус је казао опседнутоме кога је исцелио да пође кући и каже својим пријатељима какву му је велику ствар Господ учинио. (Марко 5,19) Увек постоји жеља да се неком другом каже радосна вест, иако је могуће да обраћени хришћанин одбије да са дру-гима подели Христову љубав (а последица тога је губљење жеље за тим). О томе ћемо више гово-рити у трећем поглављу.

Сигурност спасења

Која је основа спасења? Погледајмо у Ефес-цима 2,8.9: »Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји. He од дела, да се нико не похвали.« Желео бих да вас подсетим да нам се нигде у Писму не каже да спасење долази само кроз милост. Оно се јавља увек милошћу кроз веру. Да то није истина сви на свету били би спасени, а познато је да се то никада неће догодити. Исус је рекао: »Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Као што су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.« (Матеј 7,13.14) Тако, иако је Божја милост довољна за сваког човека, није ни од какве користи никоме, све док је не прихвати. А ми је прихватамо вером.

Кад користите реч вера, уводите појам који указује на међусобни однос. Иако је милост Божји дар, ми смо ти који морамо да га примимо. Вера захтева међусобни однос у коме једна страна има поверење у другу. Могуће је прихватити некога данас, а одбацити га сутра. Могуће је бити у браку данас, а не бити у браку кроз десет година. Исто тако могуће је прихватити Божју милост у једном тренутку, а одбацити је у другом. Да бисмо имали трајну сигурност у спасење морамо прихватити Божју милост на трајној основи. (Матеј 24,13)

To нас доводи до једног од најзначајнијих текстова који објашњавају како можемо бити сигурни у вечни живот. Јован 17,3: »А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа.« Спасење предста-вља нешто више од прихватања Бога једанпут. Оно значи прихватити Га, данас, сутра, следеће недеље и сваког дана, све док Он поново не дође. Тако је вечни живот, укључујући и нашу наду у вечни живот, заснован потпуно на Божјој милости, a Његова милост мора да се прихвати на трајној основи. To y суштини значи познавати Бога.

Тако, када смо предузели кораке свог хода према Христу, исцрпли смо све своје сопствене снаге и прихватили Христа као свог личног Спа-ситеља; то значи да смо наново рођени. Ко год настави да одржава тај међусобни однос, и зајед-ништво које је отпочело тиме што је дошао Христу, његова вечна судбина је осигурана. Али ако не познаје Бога као свог личног Спаситеља из дана у дан, и не прихвата свакодневно Његову милост, заједница са Христом стоји пред великом опасношћу, баш као што заједништво са пријатељем, мужем или женом пропада ако не постоји дружење и разговор.

Да ли бисте данас волели да будете сигурни у своје спасење. Та сигурност се нуди свакоме који долази Христу и наставља да ходи с Њиме. Питање које треба да поставите себи је ово: Да ли Га лично познајем? Да ли проводим време у одржавању заједнице с Њиме из дана у дан читајући Његову Реч и користећи предности молитве? Да ли разговарам са Богом? За све оне који вером стално одржавају заједницу с Њим, вечни живот је осигуран.

Духовни рецепт

Некад сам сматрао да, да бих био хришћанин, треба из све снаге да се трудим, да живим добрим животом и да, ако ми преостане времена за читање Библије и мало молитве, то ће бити довољно да Бог буде задовољан! Тек много касније открио сам да је заједница са Богом целокупна основа хриш-ћанског живота. У њој је изражена суштина.

Није нам остављено да бирамо. Она није нешто што можемо да пожелимо, узмемо па затим оставимо. Она је суштина и основ хришћанског живота! И све док не будем схватио и прихватио тај закључак, нећу предузети све што до мене стоји да Божјом милошћу пронађем време за значајну комуникацију са Богом.

Неће постојати никаква заједница са Богом, нити ћете стећи познанство са Богом, уколико не проводите време заједно. To je тако јасно. Мој отац је често причао о човеку који је учио свога коња да не једе. Тако му је било много економичније.

Али, баш кад га је научио, коњ му је угинуо. И наравно, била је то логична последица. Могу да издржим живећи на храни ускладиштеној у »ка-миљој грби« у току неког времена, али ако моје тело не једе, пре или касније завршићу као мала гомилица на плочнику, и то ће бити крај. Тако исто човек који је искусио радост долажења Христу, и који је постао хришћанин, може да буде у стању да хода неко време не одвајајући време да храни своју душу, али пре или касније он ће духовно скончати као мала бедна гомилица на духовном плочнику.

Кад проучавате Исусов живот, приметићете да је често разговарао са својим Оцем. Ране јутарње или вечерње часове проводио је на молитви да би добио силу за свој рад. Ако је било толико потребно Христу колико мора да је потребније нама то провођење времена са Оцем.

Када је Бог створио овај свет, чак и пре појаве греха, одвојио је један дан у седмици као време за нарочиту заједницу са својим народом. Богати духовни благослов ће примити они који одложе своје друге активности и проведу ово време да би се боље упознали са својим Пријатељем и Ство-ритељем. У шестом поглављу Јовановог Јеванђеља Исус прави упоређење између физичког и духовног живота. Као што је недовољно јести само једном недељно, ма како био храњив тај један оброк, исто тако не можемо очекивати да будемо духовно здрави ако духовну храну једемо само једном недељно.

Желео бих да вам дам духовни рецепт — рецепт за здрав духовни живот. Он гласи овако: »Одвој време, насамо, на почетку свакога дана, да тражиш Исуса проучавањем Библије и молитвом.«

Хајде да се вратимо и детаљније погледамо сваку од ових тачака.

Одвој време

Научили смо да спасење долази милошћу кроз веру. Шта је у ствари вера? Вера је поверење у Бога. Вера је поверење у неку особу. Размислите само за тренутак како стичете поверење у некога на овоме свету. Да бисте имали поверење у некога морате имати две појединости. Прво, морате да имате некога ко је достојан поверења. И друго, морате са њим да се упознате. И затим ћете у њега спонтано имати поверење. С друге стране, ако постоји неко ко није достојан поверења, и ви га упознате, сасвим спонтано нећете имати пове-рења у њега!

Основна поставка хришћанског Јеванђеља је да је Бог апсолутно достојан поверења. Према томе све што треба да урадите да бисте стекли поверење у Њега јесте да Га упознате. А како ћете Га упознати?

На који начин упознајете било коју другу особу? Да бисте некога упознали, морате да одр-жавате везу с њиме. А да бисте одржавали везу са неким морате да одвојите време. Одвајање времена за одржавање заједништа с Њиме јесте оно што доноси поверење. Тако, ако желимо да се »боримо у доброј борби вере«, (1. Тимотију 6,12) трудићемо се да се лично упознамо са Оним ко је достојан поверења. Није могуће напредовати у све бољем заједништву са неким, ако се не одваја време за одржавање тог заједништва.

Време

Желео бих да вам укажем на то да је ово појединост ка којој мора да буде усмерен сав промишљени напор у хришћанском животу. Сав.

He трошим ја део времена и напора на покушаје да будем добар а други део на заједништво са Богом. Сав свој намерни напор улажем у то да проводим време са Богом, а путем искуства вере и зависности од Њега Он обавља дело спасења у мени.

Колико времена? Сигурно да читање библијс-ког текста одређеног за тај дан са руком на кваки врата неће бити довољно. Из Исусовог упоређења између нашег физичког узимања хране и духовног узимања хране можемо да видимо колико је важно да проводимо бар онолико времена хранећи се духовно колико времена проводимо хранећи се физички. А тај сат или пола сата са Богом и размишљања о Њему је најважније време нашег дана.

»О, ја немам толико времена«, рећи ћете. Ако немам времена за Бога, немам времена ни за сам живот. Да ли верујете у то? Познато је како је телевизија доказала америчкој јавности да време никада није проблем. На савремени начин поново се потврдила стара изрека да имате времена за оно што стварно сматрате важним. Зато одвојите време за упознавање Бога!

Одвој време, насамо

Можда сте чули о човеку који се стално бринуо. Његови пријатељи су се забринули; бојали су се да ће прерано отићи у гроб због брига. Почели су да се брину због његове забринутости!

Међутим, једнога дана један од његових при-јатеља срео га је на улици и приметио потпуно другачији израз на његовом лицу. Био је миран и спокојан. Пријатељ га је зато упитао: »Шта се догодило? Изгледаш сасвим другачији!«

Он је одговорио: »Коначно сам нашао решење за своју забринутост.«

»Дивно! Шта је то?«

Рекао је: »Унајмио сам човека који ће се бринути уместо мене.«

Његов пријатељ је казао: »Никада нисам чуо за такву могућност. Колико му плаћаш?«

»Четири стотине долара месечно.«

»Четири стотине долара месечно!« узвикнуо је његов пријателз. »Хеј, па то је немогуће! Како ћеш уопште моћи да му платиш?«

»He знам«, узвратио је овај. »To je прва ствар за коју ће морати да се побрине.«

Било би смешно претпоставити да можете унајмити некога ко ће бринути ваше бриге. Било би смешно претпоставити и да можете унајмити некога ко ће јести уместо вас. Па ипак, на духов-ном подручју често је прихваћено да се људи ослањају на неког другог да проучава уместо њих, да се моли за њих и тражи Бога уместо њих.

Библија јасно учи да свако мора да тражи Бога за себе. Погледајмо најпре у Јован 1,43-45: »А сутрадан намисли изићи у Галилеју, и нађе Фили-па, и рече му: хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде, из града Андријина и Петрова. Филип нађе Натанаила, и рече му: за кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета.« Управо овде Филип је показао мало незрелости или недостатак прониц-љивости, зар не? Требало је одмах да каже: »Спаситеља са неба, Божјег Сина.« Али, »рече му Натанаило: из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: дођи и види.« (стих 46) Постоји израз: »Дођи и види!« Ма какве да је грешке Филип начинио раније, искупио се овде. Нећете

никад промашити ако дођете, видите и уверите се лично за себе.

Натанаило је дошао, лично видео и постао веран следбеник Господа Исуса.

На почетку овог поглавља проучавали смо догађај о жени Самарјанки која је срела Исуса на студенцу. Јован 4,28-30: »А жена остави судове своје и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос? Изиђоше дакле из града и пођоше к њему.« Прећи ћемо на 39. стих: »И из града онога многи од Самарјана вероваше га за беседу жене која сведочаше: каза ми све што сам учинила.« На људе често оставља утисак оно што је спектакуларно и сензационално. Тако су многи од њих поверовали због онога што је она рекла. A п o ономе што знамо о овој жени, она вероватно није била особа којој се у граду могло поклонити највише поверења. Неки од ових људи су веровали, јер су имали још бољи разлог. Запазимо остатак приче: »Кад дођоше дакле Самарјани к њему, мољаху га да би остао код њих; и онде оста два дана. И много их више верова за његову беседу. А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста спас свету, Христос« (стихови 40-42)

У Делима апостолским 17,11 записано је да су људи у Вереји били племенитији од оних у Солуну, зато што су проучавали Реч да би се лично уверили »је ли то тако«. И Павле је рекао Тимотију (2. Тимотију 2,15): »Постарај се да се покажеш поштен пред Богом, као радин који се нема шта стидети.« Свој однос са Богом треба да схватимо озбиљно.

Одвој време l