< 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |
11. Svedočanstvo jedne udovice
U periodu
između 1840. i 1843. godine Milerov pokret dominirao je religijskom pozornicom
Severne Amerike. Nije bilo crkve čiji se vernici nisu suočili s Milerovim
prorpovedanjem i odlučili da ga prihvate ili odbace. Ali, kako cilj adventnog
pokreta tada nije bio osnivanje posebne verske zajednice, svaka od postojećih
crkava zadržala je svoju samostalnost, i u skladu s uslovima tog vremena
planirala i održavala svoj duhovni život. Iako su glavni događaji toga perioda
bili Milerovo propovedanje u velikim gradovima, očekivanje Isusovog dolaska
između proleća 1843. i 1844. godine i slično, pedantni hroničari zabeležili su
da je 1843. godine održana Generalna konferencija američkih Baptista sedmog dana
i da je na njoj izglasan zaključak koji može da privuče pažnju svakog sadašnjeg
adventiste.
Nekoliko desetina
"glasnika", delegata, došlo je da u ime nešto više od 500 vernika, rasejanih
uglavnom u saveznim državama Rod Ajlend (Rhode Island), Nju Džersi (New Jersey)
i nekoliko drugih, porazgovara o ponovo pokrenutoj dilemi o Božjem stvarnom danu
odmora. Prava poplava artikala u štampi i amandmana u državnim i federalnim
zakonima o nedelji skrenula je pažnju jednog dela stanovništva na pitanje
istinskog dana za svetkovanje. Zaključak ovog zasedanja Generalne konferencije
bio je neuobičajeno jasan i odlučan i predstavljao je, u stvari, poziv verništvu
da 01. novembar 1843. godine učine danom posta i molitve da svemoćni Bog ustane
i odbrani svoju svetu subotu. Teško je zamisliti da su ovi iskreni ljudi
pretpostavljali kako će snažan biti Božji odgovor na njihovu
težnju.
U to vreme, jedna od
vernica ove crkve, gospođa Rejčel Ouks, kasnije Preston, (Rachel Oakes), iz
države Njujork, donela je odluku da se preseli u planinsko područje države Nju
Hempšir, u mestašce Vošington (Washington), u kojem je od pre kratkog vremena
njena 18-godišnja kćer Dilajt (Delight) radila kao učiteljica u školi.
Preseljenje nije moralo da bude konačno: možda toliko da majka i kći zajedno
provedu zimu. Uostalom, gospođa Ouks je bila udovica, a u dubini duše nadala se
da će u tom mestu imati priliku da nekom posvedoči o svojoj veri. Odluka je
sprovedena i u prtljagu majke našlo se dosta traktata o biblijskoj
suboti.
Kada je stigla u Vošington,
majka je videla da joj kći stanuje u prostranoj kući na farmi porodice Farnsvort
(Farnsworth). Vrlo brzo zaključila je i da se Sajrus (Cyrus), jedan od
Farnsvortovih sinova, zaljubio u mladu Dilajt (kasnije su se venčali). Ali, nije
zaboravila ni da se raspita da li u selu postoji crkva i kojoj verskoj zajednici
pripada.
U selu je zaista postojala
hrišćanska crkva protestantskog smera, ali koja je svoja bogosluženja održavala
nedeljom, iz uverenja da je nedelja Božji posvećeni dan. Vernici su, predvođeni
mladim pastorom Frederikom Vilerom (Frederick Wheeler), ljubazno primili u svoju
sredinu novu stanovnicu Vošingtona, jer ih je vezivala nada u Isusov skori
dolazak. Tako su majka Rejčel i kći Dilajt u svom domu svetkovale subotu
najbolje što su mogle, a nedeljom su se spuštale u crkvu da čuju propoved i
učestvuju na bogosluženju.
Jedne nedelje u kasnu zimu
1844. godine pastor Viler je propovedao u crkvi o važnosti držanja Božjeg
zakona. Gospođa Ouks je pažljivo slušala, ali je u jednom trenutku namrštila
čelo. Pastor je očigledno kazao nešto što se nije slagalo s njenim mišljenjem;
međutim, odlučila je da ništa ne kaže dok pastor ne dođe u njihov dom u obećanu
posetu.
"Pastore," - počela je gospođa
Ouks odlučno, "kada ste pre kratkog vremena propovedali u crkvi, jedva sam
uspela da se suzdržim. Govorili ste o važnosti držanja svih deset Božjih
zapovesti, zar ne? Ali Vi lično kršite jednu od njih, i to
stalno!"
"Možete li to pobliže da mi
objasnite, sestro Rejčel?" - odgovorio je ljubazno iznenađeni
propovednik.
"Svakako! Mislim na četvrtu
zapovest, koja kaže da se sećamo dana od odmora. To je sedmi dan i u zapovesti
piše da je sedmi dan subota. Vi, međutim, svetkujete prvi dan sedmice, tj.
papsku nedelju umesto Božje subote!"
Koliko je pastor Viler bio
oduševljen ovakvim razgovorom, nije poznato. Činjenica je, međutim, da je on,
verovatno od 16. marta 1844. godine, bio prvi propovednik koji je odlučio da
svetkuje sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu.
O svom novom uverenju mladi
propovednik nije odmah govorio u crkvi, ali nije propustio da razgovara sa
svojim prijateljem, propovednikom Tomasom Preblom (Thomas Preble) iz obližnjeg
gradića Vier (Weare). Avgusta te godine pastor Prebl je postao drugi propovednik
koji je odlučio da svetkuje sedmi dan nedelje kao biblijsku
subotu.
Gospođa Ouks je nastavila
da govori ljudima o biblijskoj suboti. Farma Farnsvortovih bila je mesto mnogih
dugih razgovora i rasprava. Ali, blizina Isusovog dolaska potiskivala je ovu
temu sve više u stranu. Smatralo se da verni treba da usredsrede svoje napore na
ispitivanje karaktera i pripremanje za kraj sveta. Međutim, kada je očekivani
datum prošao a Isus se nije pojavio, adventisti iz mesta Vošington podsetili su
se svoje sugrađanke.
Kratko nakon 22. oktobra
1844. godine, na jednom nedeljnom bogosluženju, najstariji sin Farnsvortovih
(Vilijam) ustao je i izjavio pred prisutnima da je odlučio da svetkuje biblijsku
subotu, sedmi dan nedelje. "Isus nije promenio dan za svetkovanje," - kazao je
on, "već je to učinio papa, da bi se tako ispunilo biblijsko proročanstvo. Kad
Isus dođe, želim da budem u grupi onih koji svetkuju Božji dan od odmora, a ne
među ljudima koji slave papsku nedelju!"
Samo što je Vilijam seo,
podigao se njegov brat Sajrus i izjavio isto.
Nema sumnje da su se majka
i kćerka Ouks radovale ovim izjavama. Ali, bilo je i mnogo takvih koji su ih
odbacili i prezreli. Ipak, veći deo crkve kasnije je prihvatio istinu o sedmom
danu kao biblijskoj suboti. Da bi se razlikovali od onih koji su ostali vezani
za vekovnu tradiciju, prestali su da dolaze u seosku crkvu i nastavili da se
okupljaju na farmi Farnsvortovih. Tako je ovaj prostrani dom postao prva
zajednica adventista u Severnoj Americi koji su svetkovali sedmi dan kao
biblijsku subotu.
U ovom trenutku sasvim je
umesno postaviti pitanje koliko je nauka o sedmom danu nedelje kao biblijskoj
suboti bila nova. Kratka epizoda iz života Rejčel Ouks, njene kćerke, crkve u
Vošingtonu i njenog propovednika Vilera samo je direktan početak svetkovanja
subote među adventistima. Ali, gde je stvarni početak?Ako je skromna udovica ovu
nauku čula u svojoj crkvi, Crkvi baptista sedmog dana, od koga su je dobili
baptisti?
Najjednostavniji, konačno i
najtačniji odgovor jeste: subota postoji od stvaranja. Ali, nama je dovoljno da
se vratimo u prošlost toliko da dospemo u vreme cvetanja reformacije na
evropskom kontinentu. Martin Luter i drugi veliki reformatori postavili su
veliku lozinku iznad svog dela: "Biblija i samo Biblija". Mnoge iskrene duše,
zarobljene u tami neznanja zbog nemogućnosti da čitaju Bibliju, poslušali su
ovaj princip čim im je Sveto Pismo postalo dostupno. Proučavajući njegove
nadahnute stranice, ovi marljivi istraživači istine shvatili su da veliki
reformator nije dosledan u onome što propoveda, između ostalog i na području
biblijske subote. Jedan korak u otvaranju neprocenjivih riznica božanske istine
bio je otkrivenje istine o "krštenju vernih", nasuprot vekovnoj katoličkoj
praksi krštavanja novorođene dece. Oni koji su ovu nauku prihvatili kao
biblijsku nazvali su se "anabaptistima". Dvojica između njih posebno su
zanimljivi: Osvald Glajt (Oswald Glait) i Andreas Fišer (Andreas Fischer). Kao
mladići oni su pošli stazom katoličkog sveštenstva. Ali, u traganju za istinom
ostavili su mantije i postali luterani. Kada su nastavili da istražuju Bibliju,
shvatili su da se njihovi zaključci slažu s naukom anabaptista pa su se
pridružili njima. Uskoro nakon toga prihvatili su sedmi dan nedelje kao
biblijsku subotu i postali prvi anabaptisti - svetkovatelji
subote.
Luter je poslao teologe da
diskutuju s Glajtom i Fišerom. Iz njihovih izveštaja saznajemo da su ova dva
bivša sveštenika došli do svoje nauke kroz dugo i pažljivo proučavanje Svetog
Pisma. "Subota nije," - tvrdili su oni, "deo obrednog zakona, jer se ona
spominje već prilikom stvaranja. Ona je deo moralnog zakona i još uvek obavezuje
ljude na poslušnost. Prema Mateju 5,17.18. Isus nije promenio nijedno slovo niti
jednu titlu iz zakona, a to nisu učinili ni učenici. Svetkovanje nedelje nije
ništa drugo nego ispunjenje proročanstva iz Danila 7,25 o malom rogu i njegovim
naporima da promeni vremena i zakone."
U to vreme, naravno, nije
bilo moguće da neko tako razmišlja i vodi uobičajen zivot. Proganjanje ljudi
drugačijeg načina razmišljanja nije prestalo ni u protestantskim područjima i
ono nije mimoišlo Glajta i Fišera. Andreas Fišer je, zajedno sa suprugom, bio
osuđen na smrt: ona utapanjem, on vešanjem. Presuda je prvo izvršena nad ženom i
ona je ostavila svoj život u jednoj reci. Andreas je podignut na vešala, ali je
pre završnog udarca pao na tlo i uspeo da pobegne iznenađenim dželatima. Uporni
progonitelji su ga ipak pronašli, iako tek deset godina kasnije, i poslali ga u
smrt bacanjem sa zidina jedne tvrđave.
Osvald Glajt je putovao
različitim krajevima Evrope i širio vest o biblijskoj suboti, prolazeći kroz
mnoge opasnosti. Uhvaćen je 1545. godine i držan u tamnici godinu i dva meseca.
Jedne noći u njegovu ćeliju upali su vojnici s izrazom na licu koji je Osvaldu
bio sasvim razumljiv. Uz svetlost baklji odveden je do jednog mosta na reci
Dunav, gde su mu svezane ruke i noge. U takvom stanju bačen je u reku da više ne
ispiliva.
Poznato je da je
svetkovatelja subote u tom razdoblju bilo u Holandiji, Švajcarskoj, Moravskoj,
Švedskoj, pa čak u Sevilji u Španiji.
Puritancima su se nazivali
vernici koji su savesno sprovodili verski život u što je moguće većoj
saglasnosti s biblijskim principima. Istu doslednost oni su preneli i na
područje četvrte zapovesti, zamenjujući jedino subotu nedeljom. Britanski puritanci činili su isto. Ali,
u 17. veku neki vernici zaključili su da ta doslednost zahteva svetkovanje
izvornog dana od odmora, subote. Američki baptisti sedmog dana, čijim redovima
je pripadala Rejčel Ouks, ponosno su se pozivali na njih kao na svoje duhovne
pretke.
Među prvim britanskim
puritancima koji su prihvatili sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu bili su
Džon Trejsk (John Traske) i njegova supruga Doroti (Dorothy). Džon je bio revan
puritanski propovednik, a Doroti učiteljica, čiji je posao bio da uči veštini
čitanja i pisanja malu decu bogatih porodica. Zbog svetkovanja subote oboje su
uhvaćeni i bačeni u tamnicu. Džon je osuđen da bude vezan za stub srama u
Vestminsteru (Westminster) i da pešice, sa stubom srama na leđima, ode do
susednog mesta Flita (Fleet) i tamo se javi drugom zatvoru kao njihov novi
stanovnik.
Od Vestminstera do Flita
ima nešto preko 3 kilometra. Nije teško zamisliti kako fizičku muku Džona
Trejska, tako i duševni teret zbog izrugivanja mnoštva okupljenog uz stazu. Zato
se, kada je isteklo tri godine njegovog tamnovanja, odrekao svog verovanja i
prestao da svetkuje biblijsku subotu. Za razliku od njega, njegova žena je
ostala nepokolebljiva. Šta više, muževljeve patnje su je još ohrabrile i dale
joj snagu da izdrži svoje tamnovanje. Iako držana u ćeliji bez svetlosti i
čistog vazduha, punoj buva i pacova, Doroti je ostala verna do smrti, koja je
nastupila negde posle 15-16 godina zatočeništva. Frensis Bempfild (Francis
Bampfield), propovednik Anglikanske crkve, strpan je u zatvor 1662. godine zato
što je odbio da položi jednu zakletvu. U zatvoru je dalje proučavao Bibliju i u
njoj našao istinu o pravoj suboti. U daljih devet godina tamnovanja on je skoro
svakodnevno govorio ostalim zatvorenicima o svom saznanju i tako osnovao grupu
svetkovatelja subote u tamnici. Kratko posle puštanja iz zatvora uhapšen je
ponovo, ali ubrzo zatim i pušten. Kada se preselio u London i tamo nastavio da
širi istinu o suboti, još tri puta bio je zatvaran i puštan iz tamnice. Ipak,
ovaj verni istraživač Svetog Pisma završio je svoj život u vlažnoj i hladnoj
ćeliji jednog londonskog zatvora.
Jedan drugi propovednik,
Džon Džejms (John James),
propovedao je u subotu popodne 19. oktobra 1661. godine u svojoj crkvi o
svetkovanju subote, kada je ušla straža i zahtevala, u ime cara čarlsa II
(Charlesa II), da prestane s govorom. Međutim, čovek takvog duha kakav je bio
Džon Džejms nije se zbunio. Nastavio je da propoveda započetu temu, ali su ga
vojnici prekinuli, uhvatili i odveli na suđenje.
Presuda je glasila: smrt.
Iako je carica lično dva puta molila cara da povuče presudu, on je ostao
neumoljiv. Džon Džejms je najpre obešen, a zatim je njegovo telo rasporeno, iz
njega izvađeno srce (koje je, zatim, spaljeno na lomači), dok je odrubljena
glava postavljena blizu njegove crkve da uplaši i upozori sve na sudbinu koja ih
čeka ako prihvate Džejmsovu nauku.
Surovost prema
svetkovateljima biblijske subote dopustila je i nekoliko izuzetaka. Doktor Piter
Čembrlen (Peter Chamberlen) pune je 32 godine mirno držao četvrtu zapovest u
njenom izvornom značenju bez da mu se išta dogodilo. Razlog za to, međutim, bio
je položaj dr. Čembrlena i značaj posla kojeg je obavljao. On je, naime, bio
lekar britanske carice i nekih gospođa bogatih britanskih porodica. Osim toga,
govorio je nekoliko jezika, razvio je i preporučivao lečenje toplim i hladnim
kupkama i, verovatno slučajno, patentirao kočije na vetar. Tako sposoban i
inteligentan bio je suviše vredan za britanski dvor da bi ga uklonili
progonstvom.
Stefen Mamford (Stephen
Mumford) emigrirao je iz Engleske u Ameriku 1664. godine, ali je poneo sa sobom
i praksu svetkovanja biblijske subote. Sedam godina kasnije osnovao je na Roud
Ajlendu (Rhode Island) prvu crkvu baptista sedmog dana u Severnoj Americi.
Početkom 18. veka neki iseljenici iz Moravske u Pensilvaniju takođe su
svetkovali subotu. Posle jedne posete njihovom selu Betlehem, grof Nikolaus fon
Cincendorf (Nicolaus von Zinzendorf) odlučio je da svetkuje subotu pored već
ustaljenog poštovanja nedelje. I drugi delovi nemačkih kolonija poznavali su
nauku o suboti i sprovodili je u praktičnom životu.
Iako je najveći deo
svetkovatelja subote živeo na području Severne Amerike, ni druga područja nisu
ostala bez svetlosti. U Argentini je jedan državnik, Francisko Hermogenes Ramos
Meksija (Ramos Mexia) sproveo političku reformu početkom 19. veka u okviru koje
je poduzimao poduhvate evangeliziranja Indijanaca. U tom poslu imao je dosta
uspeha, ali je 1821. godine uhapšen zbog svetkovanja subote. U Škotskoj je ime
Džejmsa A. Bega (James A. Begg) postalo poznato širom ostrva zbog njegovih spisa
o proročanstvima i drugom Isusovom dolasku, ali i zbog svetkovanja subote, na
koje se odlučio oko 1832. godine.
Početkom 19. veka bilo je oko 1200 baptista sedmog dana u Americi. Godine 1802. organizovali su Generalnu konferenciju. Brojčano su stalno rasli, ali im naglašen evanđeoski rad nije bio naročito obeležje. Subotu su smatrali pre svega danom za uživanje, a ne za objavljivanje radosne vesti drugima. Ipak, četiri decenije kasnije doneli su zaključak spomenut na početku ovog poglavlja: da 01. novembar 1843. godine bude dan posta i molitve, da Bog ustane i odbrani svoju svetu subotu. Verovatno ni sama Rejčel Ouks, kroz koju je Bog počeo da radi na obnavljanju biblijske subote, nije mogla da zamisli kako će se proširiti delo čiji je mali početak bio njen boravak u Vošingtonu.
< 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |