< 25. Poglavlje Sadržaj 27. Poglavlje >

 

26. Srećni, posvećeni i zdravi

 

  UMRLICA: "Jessie Alvira, deset meseci i petnaest dana, umrla od difterije. Ovo je već drugo dete koje brat i sestra Ross gube ove sedmice od iste bolesti...."

 

     UMRLICA: "Dorcas Z., supruga brata Alfreda Hurlburta, 31 godinu, umrla od upale pluća. Iza sebe je ostavila muža i petoro male dece...."

 

     Objave o smrti dece, mladića i devojaka i ljudi i žena u najboljim godinama nalazile su mesta u gotovo svakom broju PREGLEDA sredinom devetnaestog veka. Iako su u pravilu sadržavale reči "zaspao u Gospodu...", njihova učestalost, naročito uočljiva u odnosu na današnji procenat smrtnosti u adventnom svetu, govorila je da nešto važno nije u redu. Bog je svakako nameravao da njegova verna deca žive, a ne "spavaju", u Gospodu.

 

     Svetlost o Isusovoj službi u svetinji nad svetinjama brzo je osvedočila pionire adventnog pokreta da Isus želi da njegovi sledbenici postanu sveti i da, potpomognuti Njegovom  milošću, budu njegovi saradnici u procesu posvećenja, kroz pažljivo držanje principa Božjeg moralnog zakona. Međutim, saznanje da je Bog spreman da im pomogne i na području fizičkog zdravlja, pod uslovom da se pridržavaju fizičkih zakona, došlo je tek godinama kasnije.

 

     Već smo videli da su u to vreme Džon Endrus i Džejms Vajt bili ozbiljno bolesni. Oni nisu bili jedini pioniri pokreta koji su izgubili zdravlje. U stvari, jedino je Džozef Bejts bio zdrav. U svom dugom životu samo je nekoliko dana ležao bolestan, ne računajući kratku borbu pred smrt. On je znao tajnu svoje vitalnosti: nije pio čaj ni kafu, hranio se odabranom vegetarijanskom hranom i provodio mnogo vremena na čistom vazduhu, na svojim misionskim i pastoralnim putovanjima.

 

     Iako su znali šta se događa s njima, iako su sami osećali delovanje bolesti na sebi, ljudi najčešće nisu znali šta je uzrok bolesti. Šta više, ni tadašnji lekari nisu imali takva saznanja. Evo jednog "klasičnog" slučaja:

 

     "Karlos Bimen (Carlos Beeman) umro je jutros oko pet. Već nekoliko dana imao je upalu grla. Juče je izgledalo da mu je dobro i da će provesti mirnu noć. Večerao je prilično dobro. Oko jedanaest sati žena mu je dala dozu morfijuma kojeg je doktor propisao. Zaspao je odmah i više se nije probudio. Neki pripisuju njegovu smrt ovome, neki onome. Doktor misli da je razlog gnojna upala grla."

 

     Teorija bakterija još je bila u budućnosti. Sredinom devetnaestog veka lekari su još uvek puštali krv pacijentima, smatrajući da previše krvi izaziva bolesti. Hirurgija je bila još u povojima, anestetici tek u početku upotrebe. Rentgenskih aparata, antibiotika ili bolnica nije bilo; čak ni za aspirin se još nije znalo. Opijum, arsen, živa, morfijum i strihnin bili su uobičajena sredstva borbe "protiv" bolesti. Ali, izgleda da su lekari na ovaj način izazvali smrt više bolesnika nego što bi to bio slučaj da ih nisu lečili. Najveći broj ljudi jeo je i pio šta je hteo i koliko je hteo, ne obraćajući pažnju na to koje je doba dana ili noći. Prozore su retko otvarali, u strahu od prehlade. Kupali su se neredovno, povremeno. Radili su ili previše ili poslove za koje nisu bili fizički pripremljeni. Nisu uviđali vezu između ishrane i bolesti, između svojih ograničenja i zdravstvenog stanja. Gotovo niko nije primećivao da je takav način života prilično siguran put prema ranoj i teškoj bolesti, čiji je kraj obično bila smrt. Kako je primetio jedan od njih kasnije: "Mi nismo imali drugu predstavu o glavoboljama, groznicama, prolivima, grčevima i sličnim bolestima osim te da su one, najvećim delom, potpuno izvan naše kontrole i .... da ih je Bog poslao."

 

     Naravno, adventisti nikada nisu odobravali upotrebu alkohola. Već pedesetih godina prilično je jasan bio štetan uticaj nikotina; zbog toga gotovo da nije bilo vernika koji nije spalio ili polomio svoju lulu. Ali, dogodilo se i ovo: jedan bračni par je, istina svadljiv i buntovnički raspoložen, pokušao da pozove vernike na ostavljanje svinjskog mesa (1858. godine), na šta je došao odgovor u obliku svedočanstva  Elen Vajt da anđeli Božji vode crvku onako brzo kako ona može da ide i da pojedinci koji idu ispred crkve treba da povuku svoje korake.

 

     "Bog vodi svoj narod, ne nekoliko pojedinaca, tu i tamo, od kojih jedan veruje ovo, drugi ono," - pisala je Božja sluškinja. Glavni problem vernih tog perioda bilo je pitanje organizacije crkve. Bog je u svom proviđenju želeo da se vernici povežu u  jednu zajednicu koja će imati poverenja u svoje vođe i koja će biti ujedinjena u Hristu, kako bi im dalje otkrivao potrebnu svetlost. Ali, kada je organizacija Generalne konferencije izvršena, očigledno je Bog dao uputstvo svojim anđelima da prenesu vest ne samo o svinjskom mesu, nego i o mnogim drugim zdravstvenim temama.

 

     Organizacija crkve ostvarena je u četvrtak, 21. maja 1863. godine. Svetlost o zdravstvenim zakonima zasvetlela je samo petnaest dana kasnije, u petak 5. juna, kroz viziju danu  u Betl Kriku.

 

     Oko pedeset kilometara udaljen od Džejmsa Vajta, u jednom šarolikom pejzažu, brat A. Hilar (A. Hilliard) je imao svoju farmu iznad sela Otsego. Merit Kornel (Merritt Cornell)  i  R. J. Lorens (R. J. Lawrence) održavali su u selu seriju propovedi pod šatorom, ali pred primetno malim brojem posetilaca. Možda je razlog ležao u američkom građanskom ratu, koji se bližio svom vrhuncu (jula te godine). Džejms i Elen Vajt, zajedno s još nekoliko vernika, odlučili su da vikend provedu kod  Hilarovih, da im pomognu u propovedanju i ohrabre ih molitvama. Za početak subote svi su se nalazili na bogosluženju u Hilarovom domu. Pri kraju molitvenog dela, Elen je stavila ruke na Džejmsovu glavu i molila za njegovo ozdravljenje. Tada se odjednom prolomio njen uzvik: "Slava! Slava! Slava!" Taj uzvik je nagoveštavao viziju. Okupljeni su tiho zauzali svoja mesta i čekali šta će se dalje dogoditi.

 

     četrdeset i pet minuta kasnije, kada je vizija prošla i Elen počela normalno da diše, usledilo je pitanje o čemu je bila vizija. Ali, Elen je odgovorila samo toliko da je vizija bila veoma važna i nova da ne bi mogli odjednom da shvate njenu poruku.

 

     Nešto kasnije Elen Vajt je objavila sadržaj ove vizije, dopunjenu još nekim dodatnim vizijama, koja je obuhvatala čitavu listu zdravstvenih tema. Početak je bio u opisu lepote Adama i Eve u savršenim uslovima Edema. Vrlo ozbiljno i saasvim određeno, životinjsko meso označeno je kao glavni uzrok degradacije ljudskog roda. Naročito je bilo naglašeno svinjsko meso, ali ni sve ostale vrste mesa nisu bile pošteđene.

 

     U viziji je ponovljena štetnost upotrebe alkohola, duvana i bogatih slatkiša. Duvan je nazvan "otrovom najrazornije i najštetnije vrste"; čaj i kafa imaju "slično dejstvo kao duvan", ali u ma-njoj meri. Uzimanje velikih količina čak i zdrave hrane, jedenje između obroka, kao i jedenje neposredno pred spavanje, takođe je navedeno kao nezdravo. Preteran rad je veliko zlo. A na području lečenja bolesti Elen Vajt je pokrenula "alarm" protiv upotrebe takvih "droga", kao što su bili arsen, živa, strihnin i slični. Eliminacija nezdrave hrane, pogrešnih praktičnih postupaka i štetnih medikamenata sigurno bi pomoglo nekima da žive bolje i duže. Ali, vizija je pružala uvid i u pozitivnu stranu ovog područja: piti mnogo vode, kretati se na čistom vazduhu, izlagati suncu, provetravati sobe i svakodnevno se kupati.

 

     Sva ova područja bila su vrlo osetljiva za ljude onog doba. Nama danas je možda teško da razumemo zašto Elen Vajt nije mogla odmah da kaže šta je bio sadržaj vizije. Međutim, ovakve vesti zvučale su zaista novo i neobično u ušima njenih savremenika.

 

     Naravno da nije sve što je Elen Vajt primila u ovoj viziji bilo potpuno novo i nepoznato čovečanstvu uopšte. Adventisti nikada nisu izjavljivali da je tek njihova proročica Vajt otkrila šta je dobro za zdrav fizički život. Godinama pre ove vizije dr. Rasel T. Trel (Russell T. Trall) je pokrenuo časopis u kojem se bavio postupcima lečenja vodom. Sigurno se zna da su Džon Lafboru, Eni Smit, Dž. P. Kelog i Dž. N. Endrus bili upoznati s nekim praksama hidroterapije. Šta više, poznato je da su Elen i Džejms Vajt koristili tretmane vodom, a jedno vreme je u njihovoj sobi prozor noću bio otvoren. Džejms je čak pre ove vizije pokrenuo seriju članaka u PREGLEDU koji su se bavili pitanjima zdravlja.

 

     Koliko je korisna mešovita kupka hladnom i toplom vodom bilo je poznato još Rimljanima. Arnold Vilanova (Arnold Villanova), kojeg smo spominjali kada je bilo reči o razumevanju proročasntva o 2300 godina, poučavao je u petnaestom veku o primeni vode i vegetarijanskoj hrani u papskoj palati u Avinjonu (Avignon). Slične ideje širio je u Italiji Luiđi Kornaro (Luigi Cornaro). Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka sledbenici Džona Veslija veoma su cenili njegove savete o zdravom načinu života. U okviru Milerovog pokreta dr. Koulz (L.B. Coles) iznosio je mnoge ideje slične onima koje je Elen Vajt dobila u spomenutoj viziji; ne smemo zaboraviti ni poznatog zagovornika vegetarijanske ishrane Silvestra Greema (Sylvester Graham).

 

     Ukratko, osnovne misli o važnosti upotrebe vode, vegetarijanske hrane, hleba od celog zrna i ostalih vodećih principa zdravlja bili su poznati u Americi još pre 1863. godine. Kada je Elen Vajt, nakon svoje vizije, počela više da se bavi ovim područjem, zapazila je mnoge paralele između onoga što je čitala u drugoj literaturi i što je sama videla. U svojoj knjizi KAKO ŽIVETI ona je zato preuzela mnoge članke drugih autora i uvrstila ih zajedno sa svojima. Njena namera je bila da na taj način pomogne drugima ljudima, koji nisu bili sledbenici adventnog pokreta, da prihvate njene vizije.

 

     Zašto je onda ipak bilo potrebno da Elen Vajt dobije viziju o ovom predmetu? Znanje koje su imali vernici o zdravom načinu života u najboljem slučaju bilo je fragmentarno, "u delovima", bez opšte slike o celom području. Osim toga, i pored sve vrednosti koju su imali doprinosi ostalih zagovornika zdravlja, prilično česte bile su i zablude koje su se provlačile. Na primer, već spomenuti dr. Trel, koji je dobro razumeo važnost upotrebe vode i dobre hrane, potpuno je "prokleo" so i šećer, smatrajući da je so "mineralni otrov", a šećer "nije uopšte hrana". Elen Vajt, u skladu sa svojom vizijom, nije odlazila u ovakve krajnosti.

 

     Ono što adventisti danas koriste iz ove sveobuhvatne vizije Elen Vajt jeste  a) preporučivanje samo dobre hrane ili navika, uz potpuno odbacivanje ili opominjanje protiv štetnog, i  b) davanje inteligentne religiozne motivacije naporu za uravnoteženim i zdravim načinom života, koji će olakšati duhovnu pobedu.

 

     Govoreći o adventistima i njihovom odnosu prema zdravstvenim principima, jedan od najpoznatijih adventističkih teologa i evanđelista, Dž. H. Vagoner (J. H. Waggoner), još 1866. godine je izjavio: "Mi ne smatramo da smo pioniri na području opštih načela zdravstvene reforme.... Ali mi tvrdimo da nam ih je Božji glas (vizije E. G. Vajt) rasvetlio i snažno razvio, donoseći rezultat (opšte prihvatanje ovih načela u redovima adventista) koji ne bismo postigli na druge načine." Po mišljenju Vagonera, vizije o zdravstvenoj reformi stavile su ovu istinu "na isti nivo  na kojem su i ostale velike istine treće anđeoske vesti", kao "sredstvo pomoću kojeg slabi pojedinac može da postane jak da pobedi i .... spreman za preobraženje."

 

     U tadašnjoj terminologiji ovaj novi način života nazvan je "zdravstvena reforma". Uopšte, reč "reforma" je bila veoma popularna. Amerika tih dana nalazila se u "eri reformi": reforma poljoprivrede, reforma braka, reforma vaspitanja , reforma u zatvorima i sl. Jedan pisac ovako je izrazio smisao ovog doba: "Ko nije 'reformator', taj ne zna šta je pravi život."

 

     Da je svetlost o zdravstvenoj reformi došla jedan vek kasnije i da se pojavila 1960-ih godina, ona bi verovatno nosila oznaku "revolucije", možda čak "fitness-revolucije", jer je to vreme bilo vreme "revolucija". Ali, ni to ne bi bio pogrešan izraz za zdravstvenu vest; Bog zaista želi da revolucionira čovekov način života i pomogne mu da bude zdraviji, svetiji i, samim tim, srećniji.

 

< 25. Poglavlje Sadržaj 27. Poglavlje >