< 4. Poglavlje | Sadržaj | 6. Poglavlje > |
5. "Zašto tata nije došao juče?"
Čarls Fič
(Charles Fitch), jedan od stubova Milerovog pokreta, nije doživeo 22. oktobar
1844. godine. Osam dana ranije, 14. oktobra, umro je, u 38. godini, ostavivši za
sobom ženu i dvoje dece. "Vidljivi" tragovi njegovog rada u pokretu bili su, kao
što je već spomenuto, "Karta proročkih događaja" i model kipa iz
Navuhodonosorovog sna, koji je mogao da se rastavlja na delove, prema carstvima
koje je predstavljao.
Fič je imao priliku da Milerov
pokret doživi dva puta. Prvi put, 1838. godine, on je bio jedan od prvih
propovednika koji je prihvatio Milerovo tumačenje proročanstava; međutim, kada
je primetio da otpor vernika u njegovoj crkvi u Bostonu raste i dovodi u pitanje
njegov opstanak u tom "dobrom okrugu", povukao se. Kratko nakon toga on je
premešten u novi okrug, u Nju Džersi (New Jersey), i tu je doživeo Isusa kao
stvarnog, ličnog Prijatelja i Spasitelja. Ovog puta nije bilo premišljanja: s
radošću u srcu išao je od jednog do drugog sastanka, iz grada u grad, šireći
radosnu vest o Isusovom dolasku mnogima koju su posećivali njegove serije
proučavanja. Iz pisama koja je za vreme putovanja pisao svojoj ženi, može se
dobiti uvid u ljubav s kojom je išao ljudima da im objavi vest spasenja.
Činjenica da je od šestoro njegove dece umrlo čak četvoro, samo je pojačavala u
njemu čeznju za novom Zemljom.
Početkom jeseni, jednog hladnog
dana kratko pre 14. oktobra 1844., Fič je pošao s tri grupe obraćenika u vodu
krštenja na otvorenom. Kao posledica toga došla je bolest koja ga je poslala na
privremeni počinak, u grob.
Kakvo je, međutim, bilo
raspoloženje u tim trenucima, koji nikada nisu prijatni za čoveka, pokazuje
izveštaj jednog od časopisa Milerovog pokreta (MIDNIGHT CRY), u kojem stoji da
".... su njegova žena i deca sada u Klivlendu (Cleveland), gde s poverenjem
očekuju da se za nekoliko dana pojavi njihov Gospod i sakupi rasejanu porodicu.
Sestra Fič ..... je vedrog raspoloženja i srećna."
Slučaj Čarlsa Fiča nije bio
usamljen. U mnogim porodicama nedostajao je ili jedan od roditelja ili neko od
dece, jer su različite bolesti (kolera, tifus, tuberkuloza) uzimale danak. Ali
zahvaljujući čvrstoj veri u Isusov dolazak 22. oktobra, tuga zbog gubitka
najmilijih bila je samo privremena; njoj je sledila uteha u Spasiteljevom
obećanju da ce podići umrle iz grobova i radost što će se to dogoditi tako
skoro.
"Mama, da li ćemo ikada više
videti tatu?" - pitala su Fičova deca svoju majku na povratku s
pogreba.
"O, da!" - odgovorila je majka.
"Proći ce samo nekoliko dana dok Isus dođe; a kad On dođe, probudiće ne samo
tatu, nego i vaše sestre i braću koji su sada u grobovima. Tada ćemo konačno
biti zajedno, jedna velika porodica!"
"Mama, da li ćemo sutra videti
tatu?" - pitala su deca majku u ponedeljak uveče, 21. oktobra. "Da, sutra!" -
potvrdila je mama s osmehom.
Samo tako može potpuno da se
shvati dubina razočarenja vernih čekalaca Isusovog dolaska u prvim časovima 23.
oktobra 1844. godine, kada je postalo jasno da se njihova nada nije
ostvarila.
"Mama, zašto tata nije došao
juče?" - pitala su deca majku u sredu ujutro.
Džejms Vajt je kasnije
pisao:
"Kada nas je, nekoliko dana posle
22. oktobra, posetio brat Hajmz i kazao nam da treba da se pripremimo za
nastupajuću zimu, činilo mi se da neću moći da vladam svojim osećanjima. Izašao
sam iz prostorije u kojoj smo bili okupljeni i plakao kao malo
dete."
U jednom gradu se okupilo
sedamdeset adventista u jednoj velikoj zgradi da zajedno dočekaju Isusov
dolazak. Kada je taj dan prošao, a ništa se nije dogodilo, vernici su se
međusobno hrabili i pomagali jedni drugima da ostanu čvrsti u nadi koju su
izgradili. U jednu veliku kantu za mleko skupljen je sav novac koji su prisutni
posedovali, s namerom da se odatle pokrivaju troškovi njihovog daljeg
zajedničkog boravka u toj kući. Vođe pokreta, međutim, shvatile su da to nije
trajno rešenje i zato su savetovali verne da se vrate svojim domovima i uključe
u svakodnevni život.
No, iako je ovaj predlog bio
veoma razuman, brzo je postalo jasno da nije tako jednostavno ostvariti ga. Jer,
u redovima "čekalaca" nalazili su se mnogi koji su celo svoje imanje,
uključujući kuće i zemljište, uložili u poslednju vest opomene svetu. Gde da se
vrate? Primer Edvorda Endrusa (Edward Andrews) bio je jedan od putokaza kako da
se reši nastali problem: porodicu Stouel (Stowell) on je pozvao k sebi, dajući
im slobodu da stanuju s njim kao da su u sopstvenom domu.
Jedno pitanje, međutim, bilo je
prisutno gotovo u svakom razgovoru tih dana: "Gde je
greška?"
Miler i njegovi saradnici smerno
su dopuštali da greška leži u njihovom tumačenju proročanstva, iako su za svaki
detalj bili ubeđeni da je kristalno jasan i da se potpuno uklapa u celu sliku
poslednjih događaja. Ono što ih je još više zbunjivalo, bila je sila koja je
pratila pokret "sedmog meseca" i "ponoćni poklič", sila koju nisu mogli da
pripišu ni jednom drugom izvoru osim Bogu.
Za sebe, Milera i mnoge druge
učesnike pokreta, Hajmz je kazao:
"Pogrešili smo negde u našem
učenju, iako smo bili sigurni da nas vode Sveti Duh i Božje proviđenje. U pokretu 'sedmog meseca' nalazila se
neodoljiva sila, koja je savladavala sve prepreke. Njegova poruka stizala je do
srca ljudi u najrazličitijim mestima, u najrazličitijim stanjima, na načine koje
samo Božja sila može da sprovede. Gde god je stizala, ona je izazivala duboko
ispitivanje srca pred tronom Svemogućega, priznavanje greha i iskreno traženje
oproštenja. Jedino što smo mogli da kažemo bilo je: 'A ko smo mi da se protivimo
Bogu?'"
Drugi istaknuti učesnik pokreta,
F. G. Braun (F. G. Brown),
potvrđivao je Hajmzovu izjavu:
"Veliki Bog je divno postupao
prema nama. Naše predrasude, vaspitanje, intelektualne i moralne sposobnosti,
bile su pretpostavljene učenju o
Isusovom drugom dolasku.... Sveti Duh je klesao kamen našeg srca.... sve dok
adventna nada nije postala naša radost, naša sreća, naše sve. Biblija nas je
učila, jer svaka njena stranica govori o ovom slavnom
događaju."
I zaista, samo u Novom zavetu misao o Isusovom dolasku na Zemlju
zabeležena je oko 300 puta! Sam Isus je obećao: "I kad otidem i pripravim vam
mesto, opet ću doći!" (Jovan 14,1-3). Nakon Isusovog odlaska na nebo, anđeli su
pitali učenike: "Što stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus koji se uze od vas...
tako će doći kao što videste da ide na nebo" (Dela 1,11). Petar je pisao o času
"kad se javi poglavar pastirski...." (1. Petrova 5,4), a Pavlu je otkriveno da
će ".... sam Gospod, sa zapovešću i glasom arhanđelovim.... sići s neba" (1.
Solunjanima 4,16). Jovanovo jednostavno svedočanstvo s Patmosa glasilo je: "Eno,
ide s oblacima..." (Otkrivenje 1,7).
Jedno je bilo jasno: Bog neće
ostaviti Zemlju u stanju u kojem je sada, pritisnutu grehom i njegovim
posledicama. Isus će doći da je očisti, ako ne tada, kada su ga mnogi očekivali,
onda jednom u budućnosti. Ali, doći će!
Milerova greška, dakle, nije bila
u tome što je propovedao vest o Isusovom dolasku, jer je ona duboko ukorenjena u
Bibliji. Još manje je bilo pogrešno to što je naglašavao potrebu unutrašnje
spremnosti za taj događaj. On je samo ponovio ono što je Isus, mnogo godina pre
njega, stavio na srce svojim učenicima: "Zato i vi budite gotovi: jer u koji čas
ne mislite, doći će sin čovečji!" (Matej 24,44). Konačno, i sam Miler je pisao
da mu je spremnost srca važnija od datuma Isusovog dolaska:
"Moj najviši cilj i najiskrenija
želja bila je da obratim duše Bogu i pomognem bližnjima da pripreme svoje srce,
kako bi ih Gospod našao 'prave i u miru'."
O teretu koji je ležao na njemu
za njegovo rodno mesto Hempton svedoči molitva koju je upućivao
Bogu:
"O, Gospode! Probudi svoj narod u
Hemptonu!... Oče, obrati sebi moju decu!"
Slavno je bilo uslišenje ovog
žarkog iskanja. Mnogi stanovnici Hemptona, Milerovi susedi i poznanici,
prihvatili su Isusa kao ličnog Spasitelja, a za svoj dom Miler je, 1843. godine,
pisao:
"Imam ženu i osmoro dece, a imam i
razloga da verujem da su svi oni Božja deca, koja veruju u istu nauku koju i sam
propovedam."
Iako je Miler pogrešio u
određivanju događaja koji će se odigrati na kraju 2300 godina, u izračunavanju
vremena bio je besprekoran. Princip "dan za godinu" pronašao je u Bibliji u
Knjizi proroka Jezekije (4,6) i primenio ga na Danilovo proročanstvo. Značenje
ostalih proročkih simbola otkrio je upoređivanjem različitih proročanstava i
tako došao do zaključka da žena predstavlja crkvu, zver carstvo, voda narode a
vetrovi sukobe među njima. I najžešći Milerovi protivnici morali su da priznaju,
kao što je to učinio profesor Džordž Buš, ".... da ste Vi, gospodine Miler, u
uzimanju sistema ždan za godinuž sledili najispravniji metod tumačenja
biblijskog teksta i tako potvrdili dostignuća velikih umova, kao što su Izak
Njutn (Isaak Newton), biskup Njutn (Newton), Kirbi (Kirby), Skot (Scott), Kejt
(Keith) i mnogi drugi."
Ovakva pohvala imala je svoje
puno opravdanje. U vreme Vilijama
Milera saznanje da je 2300 dana i noći u stvari period od 2300 kalendarskih
godina bilo je staro već oko hiljadu godina! U ranom devetom veku, bar prema
postojećim zapisima, izvesni Nahavendi (Nahawendi) došao je do spomenutog
zaključka. Princip "dan za godinu" smatrao je ispravnim i Martin Luter, a
podržavali su ga mnogi njegovi savremenici i istomišljenici. Jedan od najvećih
naučnika čovečanstva, Izak Njutn, bio je istog mišljenja. Za njegov
"matematičarski um" biblijska proročanstva su bila uvek novi izazov i izvor
novog divljenja. Zvuči možda neverovatno, ali je tačno: u toku svog života Njutn
je napisao više reči o teologiji i istoriji crkve (koju je takođe izučavao) nego
o matematici i fizici, područjima na kojima se uzdigao, u očima sveta, do
neslućenih visina.
Istinsko "komešanje" na tlu
proročanstva počelo je, moglo bi se kazati, u 17. veku, velikim otkrićem do
kojeg je došao propovednik Reformne crkve u Nemačkoj Johan Petri (Johann Petri,
1718 - 1792). On je bio prvi koji je zaključio da se početak perioda od 2300
godina (iz Danila 8. glave) poklapa s početkom perioda od 70 sedmica (iz Danila
9. glave), koje su "odsečene" za jevrejski narod. Na osnovu toga Petri je mogao
da izračuna približno vreme kada će se Danilovo proročanstvo
ispuniti.
Vrednost Petrijevog otkrića (iz
1768. godine) potvrdili su isti zaključci do kojih su došli drugi istraživači
Biblije nezavisno od Petrija. U Irskoj je to bio Hans Wud (Hans Wood, 1787.
godine), u Engleskoj Džon A. Braun (John A. Brown, 1810.), a u Južnoj Karolini
V. C. Dejvis (W. C. Davis). Iako je trebalo da protekne još izvestan broj godina
do Milerove pojave, ovi ljudi su već očekivali da se lanac od 2300 godina završi
oko 1840. godine (s izuzetkom Hansa Vuda, koji je čekao
1880-te).
Nekoliko sledećih redova ispuniće
različita imena. Možda mnogima ona nisu poznata i mnogi će ih nakon čitanja
odmah zaboraviti; ali ona pripadaju ljudima koji su živeli u različitim
razdobljima i u različitim krajevima sveta, a koje povezuje isti rezultat do
kojeg su došli u svom proučavanju Biblije - Isus će ponovo doći: Manuel de
LAKUNCA (Lacunza), jezuitski sveštenik, Džozef VOLF (Joseph Wollf), jevrejski
hrišćanin, Henri DRAMOND (Henry Drummond), engleski bankar i poslanik u
parlamentu, Vilijam KANINGEM (William Cunningham), Hajnrih RIHTER (Heinrich
Richter), Mortimer O' SALIVEN (Mortimer O«Sullivan), Lui GOSEN (Louis Gaussen),
kao i još mnogi u Škotskoj, Engleskoj, Irskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji,
Švajcarskoj, Južnoj Americi, Srednjem Istoku.... Oni su pisali knjige,
objavljivali članke ili iznosili propovedi kojima su izazivali adventno
probuđenje nešto ranije ili uporedo s pokretom kojeg je vodio Miler u Severnoj
Americi.
Istina, probuđenje u Evropi nije
imalo takve razmere kao u Americi, niti se usredsredilo na 22. oktobar 1844.
godine, ali je bilo široko prošireno u svim slojevima društva, posebno u
Engleskoj. Godine 1844. preko 700 propovednika Anglikanske crkve udružilo se s
brojnim kolegama iz drugih konfesija u objavljivanju adventne vesti širom
engleske kraljevine. Njihov poziv poklapao se s uzvikom prvog anđela iz
Otkrivenja 14: "Jer dođe čas suda njegova!" Jedanpoznati istoričar i poslanik
engleskog parlamenta (Thomas B. Macaulay), zabeležio je te godine da su se u
broju onih koji su prihvatili vest o Isusovom dolasku nalazili i ljudi "...
uzvišenog statusa, sposobni i velikih materijalnih mogućnosti..... Plemići, a uz
njih i članovi Parlamenta, branili su perom i mastilom svoju
veru."
Impresivno je bilo izazivanje
probuđenja u Švedskoj. Pošto su, po tadašnjem švedskom zakonu, odrasli mogli da
propovedaju samo pod uslovom da dobiju dozvolu državne crkve, Bog je izabrao
decu da preko njih objavi radosnu vest o Isusovoj službi za čoveka. Između 1841.
i 1844. godine dečaci i devojčice, mladići i devojke ponizno su pozivali ljude
na promenu srca i pripremu da ih Isusova pojava zatekne spremnima za večno Božje
carstvo.
Jedna veoma mala devojčica igrala se sa svojim igračkama dok su se susedi
okupljali u kući njenih roditelja. U jednom trenutku ona bi ostavljala igračke
na stranu, odlazila među odrasle i iznosila im ozbiljne poruke, da bi se zatim
vratila svojim lutkama.
Doktor Sven Erik Skeldberg (S. E.
Skšldberg), službenik vladinog Ministarstva zdravlja u periodu od 30 godina,
ispitivao je ovu "bolest propovedanja", kako su protivnici nazvali širenje
adventne vesti, i došao do zaključka da su neka od dece propovedala ležeći,
zatvorenih očiju, nesvesni okoline koja ih okružuje, ponekad i ne dišući. Liz
Andersdoter (Lis Andersdotter), Meri Svensdoter (Mary Swensdotter) i druge
devojčice i dečaci nastavili su da mumlaju pesmu koju su pevali u trenutku kada
su im ispitivači zatvorili i nos i usta. Dr. Skeldberg je mogao da posvedoči
samo toliko da deca iznose osnovne teme hrišćanstva: Isusa, spasenje, molitvu,
pokajanje, obraćenje. Objašnjavanje navedenih fenomena prevazilazilo je njegove
moći. Ako bi neko upitao decu šta se to događa s njima i oko njih, njihov
odgovor dolazio je iz Knjige proroka Joila 2,23: "I posle ću izliti duh svoj na
svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše...." Nije teško pogoditi koja
je tema zauzimala centralno mesto u njihovom propovedanju: vest o Isusovom
skorom povratku, poruka iz Otkrivenja 14,6: "Jer dođe čas suda
njegova!"
Šta god da je bio razlog da se Isus ne pojavi 22. oktobra 184. godine i da Čarls Fič ne ustane iz groba u koji je položen, ostaje činjenica da pokret nije bio Milerova izmišljotina, koja se temeljila na njegovim samovoljnim, nezrelim ili netačnim zaključcima. Najvećim delom, gotovo do poslednjih detalja, Milerovo učenje bilo je potpuno ispravno i biblijski opravdano. Osim toga, adventni pokret u Americi bio je samo deo jednog internacionalnog i interkonfesionalnog napora da se objavi velika istina da je nada u Isusov drugi dolazak na pragu svog ispunjenja.
< 4. Poglavlje | Sadržaj | 6. Poglavlje > |