U ovoj glavi se premeštamo sa gorskog vrha zajednice s Bogom u dolinu idolopokloničkog pijanog slavlja. Prelazimo sa Mojsija i Boga Jahve na Arona, Izrailj i zlatno tele. Vidimo kojom brzinom ljudi mogu da izgube radost zajednice s Bogom i da pređu na teren pokvarenosti, sumnje i neverstva. Priča je odbojna na mnogo načina, ali Biblija ne bi bila verna izveštaju knjige Izlazak ili ljudskom iskustvu, kad bismo to zaobišli.

Priča predstavlja izazov za naša ubeđenja o Bogu Jahve i zapanjuje nas kada dođe do Mojsija. Vidimo Arona i narod u njihovom najgorem izdanju i navodno krotkog i blagog Mojsija kako žestoko nastupa u ulozi vođe. Vidimo kako je zavet na dramatičan način pogažen, a onda milostivo obnovljen. Vidimo tela kako se tresu u plesu i lica koja blistaju od Božje slave. U ovoj kratkoj priči od tri poglavlja, s najviše tačke ljudskog iskustva premeštamo se ka najnižoj, a onda ponovo nazad, doživljavajući čitav spektar emocija.

Na ovu groznu priču podsećaju i drugi starozavetni pisci. U Psalmu 106,20 stoji: “Menjahu slavu svoju na priliku vola, koji jede travu”, a u Jezekilju 20,8: “Ali se odvrgoše od mene, i ne hteše me poslušati” (vidi takođe: Nemija 9,16-19). Priču sada moramo da istražimo za sebe lično.

Dok srž tog događaja snažno ilustruje ljudsku slabost i greh, naš pogled ne sme počivati samo na sramoti. Zapazimo gde se u priči nalazi Bog. Kako On reaguje na narod i svog izabranog vođu, Mojsija? Božja reakcija trebalo bi da ulije nadu svima u čijem se sećanju više nego jasno javljaju sopstvena zlatna telad.

Izlazak 32,1 – 33,6

Tekst u Izlasku 32,1 – 33,6 pročitaj u celini dva puta. Potom razmisli o sledećim pitanjima i nađi na njih svoje odgovore:

1. Kakve je prirode greh naroda? Zašto traži bogove? Da li je tele neki drugi bog ili lik Boga Jahve (obrati pažnju na 33,4.5)? Šta gradi Aron ispred teleta? Navedi sve konkretne radnje koje ljudi čine u kontekstu obožavanja teleta (obavezno obrati pažnju i na 32,25). Vidiš li neki napredak? Čemu nas to uči kada je reč o grehu?

2. Pažljivo prouči tekstove u 32,9-14 i 33,4.5. Ti stihovi kao da prikazuju Boga koji ili menja stav ili nije “načisto” kako će odlučiti. Da li je to tačno? Kako to objašnjavaš? S biblijskom konkordancijom, potraži druge citate koji govore o Bogu koji se “kaje”. Da li je to “kajanje” povoljna ili nepovoljna informacija o Bogu? Zašto tako misliš?

3. Mojsije u ovom poglavlju ima ulogu silnog posrednika. Pročitaj i pažljivo prouči tekst u 32,11-14.30-33, i navedi metode posredovanja (posrednička molitva) kojima se koristi Mojsije. Možemo li mi to da primenimo i danas? Čemu se možemo naučiti od Mojsijevog posredničkog angažovanja?

4. U ovom odseku pominju se dve pretnje o kažnjavanju (32,10; 33,1-5) i tri stvarne kazne (32,20.27.28.34.35). Navedi čime je zaprećeno i šta se stvarno događa. Smatraš li da su kazne bile korektne? Zašto tako misliš? Čemu se možemo naučiti o kazni na osnovu tog poglavlja?

5. Zlatno tele su mnogi uporedili sa svetilištem — pravo i lažno bogosluženje. Navedi što više poređenja, onoliko koliko možeš da se setiš, upoređujući ovaj tekst s onim što smo proučavali u prethodnom odseku knjige Izlazak. Kako nam to poređenje pomaže u razumevanju pravog bogosluženja?

Zlatno tele

U čemu je stvarno problem, kada govorimo o zlatnom teletu? Zašto je taj greh tako strašan? Priča mora da počne s dugim Mojsijevim odsustvom. On je njihov vođa i glavno sredstvo uspostavljanja dodira s Bogom. Narod je zbog njegovog odsustva van svake sumnje uznemiren. Ko zna, možda Mojsije uopšte više i neće doći, ili mu se možda nešto tragično dogodilo. Jedna grupa predstavnika dolazi Aronu, Mojsijevom zameniku.

Traže od Arona da im načini “bogove, koji će ići pred nama” (32,1). Aron im daje instrukcije da poskidaju i donesu svoje zlatne minđuše. Na osnovu priče stičemo utisak da su te ukrase nosili i žene i deca oba pola. Aron je od tih zlatnih minđuša načinio zlatno tele.

To tele nije bilo predstava lažnog boga. Zahtev naroda za “bogovima” (1. stih) u stvari je zahtev za idolom (idolima), predstavom, likom Boga. To tele je bilo predstava Boga Jahve i ono je trebalo da “ide” pred njima u Mojsijevoj odsutnosti. To je sasvim razumljivo na osnovu više činjenica u priči. Prvo, sâm narod gleda na to tele kao da ga je ono “izvelo iz zemlje Misirske” (4. stih). Za Boga Jahve su znali da je Onaj koji stoji iza Izlaska. Drugo, na okolnost da je narod prihvatio tele Aron je reagovao objavljivanjem "“praznika Gospodnjeg”, odnosno, Boga Jahve (5. stih). Treće, Aron podiže oltar pred teletom, i već sledećeg jutra Izrailjci donose darove i žrtve koje je Gospod naznačio za sebe (5. i 6. stih).

Telad, a naročito bikove, bilo je to uobičajeno, koristili su mnogi narodi na Bliskom istoku kao likove za svoje bogove. Memfis i Heliopolis u Egiptu bili su centri kultova boga u liku bika. Izrailjci su samo preuzeli njima poznat simbol boga i upotrebili ga za Boga Jahve. Ljudi time nisu odbacili Gospoda. Samo su hteli da ga “dobiju” pod svojim, a ne pod Njegovim uslovima. Žele da mu služe preko lika. To je direktno kršenje druge zapovesti.

Ljudi prinose žrtve idolu, jedu i piju pred njim (uporedi sa: 24,11), a onda “ustaše da igraju” [nekontrolisano pijano slavlje] (32,6). Taj završni čin je podrazumevao i seksualne igre (vidi: 1. Mojsijeva 26,6-11). Ljudi viču (32,17), pevaju (18. stih) i igraju (19. stih). Za njih se kasnije kaže da su “trčali kao ludi” i “bez kontrole” (vidi 25. stih). Cela priča opisuje divlje slavlje koje je podrazumevalo i razvrat. Ukratko, organizovane su orgije. Znamo da su se slične radnje redovno odvijale u hananejskom bogosluženju.

Greh idolopoklonstva vodio je u sve vrste pratećih greha i problema. To je klizava nizbrdica. Kad su počeli da vrše rituale po ugledu na idolopoklonike, Izrailjci su počeli da padaju i u mnoge druge grehe. Priča je paradigma za ono što će se uvek iznova događati u istoriji Izrailja. Jedan vrlo upadljiv događaj, očito nalik na ovaj o kojem je reč, jeste priča o Jerovoamu u 1. Carevima 12,25-33.

Bog se “raskajava”

Ova cela priča povod je za krupna pitanja kakva postavljaju osetljivi vernici i teolozi. Način na koji je Bog prikazan u ovom tekstu svakako nam daje povoda za razmišljanje.

Prvo, vidimo Njegov raspaljeni gnev i oštro kažnjavanje kao posledicu. Bog vidi greh, naziva Izrailj tvrdovratim narodom i govori Mojsiju da ga pusti da se Njegov gnev raspali na narod, da ga uništi. Potom namerava da od Mojsija i njegovog potomstva načini nov narod. Bog traži od pravih vernika da pripašu mačeve i poubijaju tri hiljade svojih “drugova”. Pošto su Leviti poslušali, On ih blagosilja (32,27-29). Nešto kasnije, na Izrailj šalje pošast (35. stih).

Ovaj tekst teško pada onima koji smatraju da se Bog nikada ne ljuti i/ili nikada ne kažnjava. Čak i oni koji smatraju da Bog kažnjava i pokazuje gnev, moraju stati i razmisliti o Njegovom naizgled osvetničkom ponašanju u ovoj priči.

Drugi problem u ovom tekstu je kada se Bog “raskajava”, “kaje” (14. stih). Kasnije stičemo utisak da je neodlučan u pogledu onoga što će činiti (33,5). Počinjemo da sumnjamo u sve što smo verovali o sveznajućem, nepromenljivom i svemogućem Bogu. Menja li se Bog? Ako se menja, kako se menja? Zna li On šta radi ili nam možda knjiga Izlazak pokazuje da Mojsije ne razume Boga? Kako treba da se postavimo prema tim pitanjima?

U tome nam može pomoći nekoliko elemenata u vezi s tekstom. Izraz pusti me (10. stih) možda ne znači “skloni se, da izlijem, izvršim svoj gnev”, nego “skloni se da tugujem zbog onoga što se dogodilo”. Ako ništa drugo, ovde bar imamo znak da Bog još nije doneo konačnu odluku da uništi narod. Neki su, čak, taj ceo razgovor između Mojsija i Boga shvatili kao svojevrstan ispit za Mojsija. Hoće li prihvatiti Božju ponudu da od njega načini veliki narod i ponašati se u skladu s time, ili on i zaista voli svoj narod?

Iako su možda neke od gornjih mogućnosti tačne, smatram da se osnovni odgovor nalazi negde drugde. Polazeći od onoga što se dogodilo između Boga i Izrailja, može li Bog da reaguje i na neki drugi način? Bog i Izrailj upravo su bili sklopili svečani zavet koji podseća na brak. Uslovi su jasno izloženi. Idolopoklonstvo je zabranjeno. Jahve je rekao da neće praštati buntovnost (23,21). Narod ovom prilikom direktno ustaje na pobunu i čini greh. Prekršili su svoj bračni zavet — u tako ranom periodu braka! Ako treba da bude dosledan sebi, kako bi Bog mogao da reaguje drugačije, nego da se oseća uvređen? Osećaj uvređenosti je dokaz da je nekome stalo do odnosa i njegove vernosti učinjenom zavetu. Kako bi, u ovakvoj priči, Bog mogao da kaže: “Ovo je užasno!”, ako ne bi reagovao kao kad je stvarno — užasno?

Iako nas ovaj prvi odsek čitanja ne dovodi do kraja priče, hajde da pogledamo priču. Bog na kraju ipak prašta, i zavet biva obnovljen. Ipak, obnavljanje zaveta bilo je jeftin potez, ukoliko nisu postojali stvaran problem i stvarna opasnost. Praštanje za malo ili ništa znači malo ili ništa. Praštanje za mnogo znači mnogo. Praštanje je u ovoj priči skupo i stvarno!

Potreban nam je neposredniji uvid u priču i što se tiče samog kažnjavanja. Vidimo pretnju iza koje stoje dve kazne: uništenje naroda (32,10) i nesklonost da ih prati na njihovom putovanju u Hanan. S prvom najavom kazne narod nije upoznat. Mojsije čuje pretnju i uspešno posreduje kod Boga da je povuče. Druga pretnja izaziva kod naroda potištenost, žalost i skidanje nakita. Ljudi su duboko potreseni, osećaju bol i tugu. Strašno je ostati lišen Božje prisutnosti. To je tačno ono što su hteli da izbegnu — praveći zlatno tele! Ta prisutnost ih je i dovela dotle. To je prvi put da pokažu da im je uopšte žao zbog nečega što su učinili.

Do toga dana narod je pretrpeo tri stvarna kažnjavanja. Bili su prinuđeni da piju samlevenu zlatnu prašinu od svog idola-teleta (20. stih); tri hiljade ljudi je bilo pobijeno (28. stih), a i Bog je poslao pošast (35. stih). Nijedna od pomenutih kazni ili sudova nije bila praćena bar i jednim znakom promene srca! Do promene dovodi završna pretnja o odbacivanju od strane Boga Jahve. Mogućnost da izgube Božju prisutnost izaziva kod njih pokajanje.

Te kazne Izrailj zaista zaslužuje. One su i izložene u zakonu koji smo proučili. Narodu se pruža prilika da se promeni, pre nego što ijedna osoba izgubi život, jer Mojsije kaže: “K meni ko je Gospodnji” (26. stih). Onima koji su izginuli bilo je dato upozorenje, pa čak i druga prilika. Kazna je opravdana i neophodna. Kaznu niko ne shvata ozbiljno dok se ona ne izvrši. Ne može se upravljati ako se ne odgovori na otvoreni greh.

Međutim, ako je narodu žao zbog greha koji su učinili, Bog može da odustane od kazne, kako je konačno i bilo u slučaju pomenute pretnje, u 33,1-5. Tako imamo da kazna i sud nisu samo neophodni radi očuvanja pravde i vladavine; oni moraju biti izvršeni i s ciljem da izazovu žalost, kajanje i promenu. Božje reagovanje i kazne nisu jednostavno objašnjivi; oni su neophodni u tom sklopu okolnosti. Bog, u suštini, ne može da učini ništa drugo i da ostane Bog.

To nas vodi u drugo pitanje o Božjem “kajanju” ili “odobrovoljenosti”. Ovo nije jedino mesto u Bibliji gde za Boga stoji da se “kaje”. Dva klasična primera koje ćeš verovatno želeti da proučiš, nalaze se u Jeremiji 18,7-10 i 26,3.9.

Bog se, u Bibliji, nikada ne kaje zbog greha. On je bezgrešan. Međutim, On se kaje zbog nečega što prevodioci Biblije nazivaju “zlom”, što znači sud ili kazna. Slikovito prikazano, Bog je pravda i poštenje. On zna šta treba da se učini, ali mu je u srcu teško da to učini. On traži povode da se “pokaje od zla”, upravo zbog svoje prirode, nečega o čemu ćemo podrobnije raspravljati u sledećem odseku.

To znači da je Bog otvoren za promene. Takva vrsta promena nikada se ne protivi Njegovim osnovnim namerama, nego se događa u sklopu problema oko kojih se može pregovarati. Ta promena se događa u stalnom dijalogu i razmeni poteza s onima na koje se odnosi ono što On čini. U ovom slučaju Mojsije dobija tretman kao neko ko je istinski vredan. On ima priliku da vodi dijalog s Bogom i da ga menja. Bogu je toliko stalo do odnosa među ljudima, da oni istinski utiču na Njega. Bog poništava prethodno donete odluke o kažnjavanju, pokazujući obzir prema narodu koji stoji u određenom odnosu s Njim.

Mojsije pre svega interveniše i ulaže napore da navede Boga da odustane od odluke da uništi Izrailj. On kasnije nastavlja svoju posredničku misiju i traži od Boga da oprosti narodu (32,3-34; 34,9). Iako je za ovo potonje bilo potrebno prilično vremena, on postiže uspeh u oba slučaja. Stari zavet nam ovde i na drugim mestima jasno ukazuje na Boga s određenom otvorenošću prema budućnosti. Smatram da je ovo radosna vest. Kakvu je samo moć i dostojanstvo Bog podario svome narodu!

Ta priča, prirodno, vodi u raspravu o posredovanju i posredničkoj molitvi. U ovom Božjem “kajanju” vidim sâm temelj molitve za druge ljude. Nada je uvek prisutna ako Bog stvarno sluša i komunicira sa svojim slugama, kada mu oni pristupe sa svojim molbama.

Božju prvobitnu reakciju na greh Izrailja Mojsije ne prihvata kao konačnu. Ne iznoseći nikakvo opravdanje/ izgovor za njihov greh, on hrabro iznosi pred Boga razumne razloge, kako bi ga uverio da promeni mišljenje. Počinje s dva pitanja, a završava s tri imperativa. Ponovo pažljivo pročitaj tekst u 32,11-14 i zapazi prirodu Mojsijevih metoda posredničkog delovanja.

1. Zašto se Tvoj gnev raspaljuje na one koje si upravo izveo iz Egipta? To je pozivanje na razboritost. Da li je logično uništiti nešto što si upravo izbavio? Mojsije praktično primenjuje logiku na Boga i očekuje rezultate!

2. Šta bi rekli Egipćani? To je obraćanje Božjoj reputaciji i misiji. Važno je šta će misliti okolni narodi, zato što Bog želi da i oni veruju. Uništenje Izrailja izazvalo bi posledice suprotne od željenih u oba pomenuta područja.

3. Povrati se! To je imperativ — naredba — kao što su i sledeća dva poziva. Ovde upotrebljena reč obično se koristi za “kajanje”, a tako se i prevodi. Mojsije doslovno kaže Bogu da se pokaje od svog gneva na taj način što bi se odvratio od njega.

4. Požali! Ova zapovedna reč upravo je ona koja se koristi u 14. stihu i pokazuje šta je Bog u stvarnosti i učinio. Okolnost da je Bog “požalio” direktna je reakcija na Mojsijevu zapovest da to učini.

5. Opomeni se! Opomeni se, seti se — čega? Zaveta! Zaveta učinjenog s Avramom, Isakom i Jakovom i, što se ovde podrazumeva, njegovim nastavkom na gori Sinaj. Gospode, ti si dao određena obećanja. Izrailj je možda pogazio svoj deo zaveta, ali Ti nemoj zaboraviti svoj! Ako uništiš Izrailj, šta će biti od Tvojih obećanja? Bog na to pozitivno odgovara.

Mojsije u svom drugom posredovanju menja taktiku, zato što ima drugačiji cilj. Pomenuto posredovanje imalo je za cilj da odvrati kažnjavanje. Posredovanje iz teksta u 32,30-35 ima za cilj da osigura praštanje.

Mojsije u ovom svom drugom posredovanju izražava priznanje za greh naroda, a onda moli za oproštenje. Ako Bog nije voljan da im oprosti, kaže Mojsije, neka njegovo ime bude izbrisano iz knjige života. U tom drugom posredovanju Mojsije kao da je postigao samo delimičan uspeh. Od Boga stiže određena mera kazne (35. stih), ali Bog kasnije reaguje oproštenjem. To posredovanje nastavlja se i prelazi u sledeći odsek, gde će se o tome šire raspravljati.

Shvatimo li ovu priču ozbiljno, moći ćemo mnogo da naučimo o predmetu posredovanja. To će sigurno učiniti da postanemo smeliji u pristupanju Bogu (Jevrejima 4,16). To bi trebalo da nam dâ nadu, pošto Bog zaista “sarađuje” i zaista čuje svoj narod. Osim toga, možemo imati koristi od nečega što je sadržano u Mojsijevim metodima posredovanja.

Nedavno sam, s jednom grupom, uputio Bogu molitve za jednog bolesnika. U našoj grupi bio je jedan pastor iz Afrike. Slušajući ga dok se molio, video sam potpuno drugačiji sadržaj molitve — poverenje, osećaj stvarno postojeće razmene i stvarnog ulaska u sferu Božje prisutnosti. U mislima sam se vratio na Mojsija i njegovo posredovanje i pitao se kakve su mogle biti moje molitve da je kultura u kojoj živim i radim bila bliža onoj u kojoj je živeo i radio Mojsije, u smislu posredovanja za druge ljude!

Svetilište i tele

Mnogi koji su proučavali i istraživali knjigu Izlazak uočili su suprotnost između opisa svetilišta i njegove opreme u Izlasku od 24. do 31. glave i priče o zlatnom teletu u tekstu od 32. do 34. glave. Suprotnost između pravog i lažnog bogosluženja. Ne mogu a da ne pomislim da je to bilo Mojsiju u mislima dok je bio zapisivan taj tekst. Veoma je umesno što ova dva izveštaja idu jedan za drugim. Kontrast se najlakše uočava ako ga posmatramo u obliku šeme (vidi Fretheim, 267, gde se nalazi izvorna šema, u kojoj sam izvršio određena dodavanja).

Izrailj je težio za Božjom prisutnošću na sebi svojstven način, tako da je rezultat bio — katastrofa. Kada su Božju prisutnost zatražili na Božji način, On je došao i blagoslovio ih. Božja prisutnost je od životnog značaja za Njegov narod. Bogosluženje ima centralnu ulogu u odnosu na zavet i veru, ali to dvoje se mora tražiti i činiti na Božji način.

	svetilište	zlatno tele
inicijativa za gradnju	Bog	narod
darovi, žrtve	poziv na dragovoljnost	Aronova naredba
planiranje	detaljno, precizni planovi	nije bilo planova
radnici	mnogi – s darovima od Boga	jedan čovek – bez darova
Božja prisutnost	pažljivo čuvana	zamišljeno da je tu po prirodi stvari
Bog	nevidljiv — oblak	vidljiv — idol
zavet / zapovesti	pažljivo čuvane / u kovčegu	pogažen / zaboravljene
rezultati	prisutnost / blagoslovi	greh / kažnjavanje

Izlazak 33,7 – 34,35

Tekst u Izlasku 33,7 – 34,35 pročitaj pažljivo najmanje dva puta. Čitajući, razmišljaj i odgovori na sledeća pitanja:

1. Tekst u Izlasku 33,7-11 odnosi se na “šator od sastanka”. Da li je taj “šator” isto što i svetinja (svetilište) opisana u ranijim i kasnijim poglavljima? Navedi argumente za to iz teksta. Za raspravu, potraži podatke u konkordanciji i biblijskom rečniku. Šta je, po tekstu, bila svrha tog šatora? Zašto se taj tekst ovde pojavljuje? On kao da prekida tok teksta, ali ipak mora da ima određenu vezu. U čemu se ona sastoji?

2. Mojsije u ovom odseku ponovo provodi vreme u posredovanju pred Bogom. (Obrati pažnju naročito na tekst u 33,12 – 34,9.) Pažljivo analiziraj, a potom i načini spisak metoda koje on koristi i njihov konačni rezultat. Kako se ovim nadograđuje naše poznavanje predmeta posredovanja, koji smo počeli da savlađujemo u prvom delu ovog odseka? Šta iz ovoga saznajemo o Mojsiju?

3. Nasuprot onome što, u prvom delu ove priče, ostavlja utisak oštre reči, ovde nalazimo reči o Bogu, pune ljubavi i lepote. Posebno zapazimo deo teksta u 33,19-23 i 34,6.7. Načini spisak svih navedenih Božjih osobina. Kakav je opšti utisak koji si stekao? Kako se sve to uklapa u priču?

4. Tekst u Izlasku 34,10-28, grubo viđeno, vrši istu funkciju u tom novom zavetu, kao i tekst od 20. do 23. glave u sinajskom zavetu. Uporedi to dvoje, radi dobijanja opšteg i posebnog sadržaja. Načini spisak najznačajnijih razlika koje vidiš u pogledu sadržaja i naglaska. Otkuda te razlike u tom tekstu? Na koji način kontekst utiče na sadržaj? Šta možemo iz toga naučiti?

5. Prema tekstu u 34,29-35, šta je razlog što Mojsijevo lice zrači? Pažljivo pročitaj tekst i zaključi kada je Mojsije stavljao “pokrivalo”, a kada ga je skidao. Zbog čega je taj deo teksta stavljen ovde? Čemu on pokušava da nas pouči, u zaključku cele ove priče?

Ne smemo propustiti da uvidimo da je sve ovo jedna jedina neprekinuta priča. Ono što se ovde događa neposredno i tesno se nadovezuje na ono što smo istraživali i proučavali u prvom delu ovog poglavlja knjige. Najmanje dva od pitanja koja upravo prethode pravi su primer nadovezujućih pitanja, u odnosu na prvi odsek poglavlja.

“Šator od sastanka”

Odsek počinje raspravom o “šatoru od sastanka” iz teksta u 33,7-11. Iako je svetilište/svetinja, opisano u delu teksta od 25. do 31. glave, na nekim mestima nazvano “šatorom od sastanka”, kontekst jasno upućuje da ono o čemu se ovde govori — nije isto. Svetilište se nalazi u sredini logora, dok se ovaj “šator od sastanka” nalazi izvan logora, na izvesnoj udaljenosti.

Neki su čak tvrdili da u knjizi Izlazak u stvari postoje tri “šatora” (vidi Ramm, 187 i Durham, Exodus, 440). Prvi od njih je sveti šator, korišćen kao “pripremna”, preliminarna svetinja, pre nego što je sagrađeno pravo svetilište, koje je drugi šator. Treći šator je, svakako, šator od sastanka koji se ovde opisuje. On je posebno mesto za zajednicu i opštenje s Bogom.

Kad je Mojsije ulazio u taj šator, stub od oblaka se spuštao na ulaz, dok je Bog održavao zajednicu s Mojsijem, ili možda s drugima koji su tamo odlazili da pitaju [Boga] (vidi: 33,7 — “ko god tražaše Gospoda, dolažaše”). Kada se to događalo, narod u logoru se klanjao Bogu, dok je oblak bio prisutan. Kada bi završio, Mojsije se vraćao u logor i ostavljao Isusa Navina, verovatno kao “obezbeđenje” ili čuvara šatora.

Ovde nastaje pitanje: Otkuda ovaj odsek u ovom tekstu? Na prvi pogled, on kao da prekida ustaljeni tok. Neposredno pre ovog odseka imali smo situaciju u kojoj je Izrailj u žalosti zbog Božje odsutnosti i mogućeg sopstvenog uništenja (33,1-6). Neposredno posle stihova tog teksta nailazimo na nastavak Mojsijeve rasprave s Bogom o problemu. Kakav je povod za ovaj “interludij”, predah?

Rekao bih da je povod upućivanje na suprotnost između prošlosti Božjeg druženja s Mojsijem i budućnosti s pretnjom o Božjoj odsutnosti. U povodu Izrailjevog greha Bog je upravo rekao: “Neću sâm ići s tobom” (3. stih) na tvom putu za Hanan. To je u direktnoj suprotnosti s onim što se “obično” događalo kada je reč o Mojsiju i narodu kraj šatora od sastanka (vidi 7. stih). Dok je Bog ranije bio vidljivo dostupan u šatoru od sastanka, za neposredno susretanje s Mojsijem i drugima koji su dolazili da “pitaju”, sada će On biti odsutan. Tragika Njegove odsutnosti pojačana je svešću o tome koliko je ta prisutnost bila divna. Time Mojsijevo marljivo posredovanje i nastojanja da obezbedi ponovno vraćanje Božje prisutnosti postaju utoliko nužniji.

Čitalac ne može a da ne pita: Imamo li ti i ja danas “šator od sastanka”? Gde susrećemo Boga? Ili, možda je On bio odsutan tako dugo, da čak ne znamo ni kako je to kada je blizu? Znači li Božja prisutnost nama onoliko koliko je značila Izrailju?

Neprekidno posredovanje

Sada možemo nastaviti svoju raspravu o Mojsijevom posredovanju za Izrailj. Mojsijevo prethodno posredovanje rešilo je prvi problem Izrailja u vezi s pretnjom uništenjem. Bog je, “požalivši”, odustao od planova o uništenju Izrailja. Ostao je nerešen drugi problem koji se odnosi na pomirenje i Božje praštanje. Bog je učinio određene ustupke (stihovi 1-3). Spreman je da pošalje svog anđela pred Izrailjem i istera njihove neprijatelje. Spreman je da ih dovede u Hanan, u zemlju u kojoj teče mleko i med. Ali, On neće ići s njima.

Dvojaki su razlozi koji se za ovo navode (3. i 5. stih). Prvo, oni su grešan, tvrdovrat narod. Greh ih odvaja od zajednice s Bogom. Drugo, kada bi im bio blizu, mogao bi ih uništiti. Za njihovo dobro bolje je da On nije tamo, pošto bi njihov greh mogao da navuče na njih Njegov sud. Bog ne želi da dođe u situaciju da mora da primeni svoj božanski sud i izrazi svoj gnev. I tako, za dobro i Boga i Izrailja, Jahve se uzdržava da ide s Izrailjem. Spreman je da pošalje svog anđela, ali sâm neće biti među njima u svetinji ili u šatoru od sastanka, kako je pre toga planirao.

U ovu situaciju ulazi Mojsije, ključni posrednik. Tekst u Izlasku 33,12 – 34,9 je divan tekst, jer nadograđuje ranije datu sliku o Mojsiju, a pruža nam i izvanredna saznanja o Božjem karakteru i prirodi. Tom tekstu dugujemo pažljivo, detaljno proučavanje.

Mojsije koristi najbolje njemu poznate metode u pokušaju da izdejstvuje opoziv Božje odluke da ne bude s Izrailjem. Početni potezi njegove taktike su davanje dva iskaza o sebi, a onda postavljanje dva zahteva (12. i 13. stih):

1. Rekao si mi da vodim ovaj narod, a sada mi reci ko će biti sa mnom. Mojsije obrazlaže na osnovu sopstvenog odnosa s Bogom. Jahve ga je pozvao da bude vođa. Zar Bog neće biti s njim? Zar će to biti samo Njegov anđeo? Ako je Jahve tražio od njega da vodi narod, ne bi li sada trebalo i da bude s njim?

2. Rekao si da me znaš po imenu i da sam našao milost pred Tobom. Iako to knjiga Izlazak nigde direktno ne izražava, mi pretpostavljamo da je tako. Mojsije, praktično, kaže: “Gospode, rekao si sve ono lepo u vezi s našim odnosom — jesi li tako i mislio?” Ako su ove prve dve tačke istina i ako si zadovoljan sa mnom, onda:

3. Pokaži mi svoj put [nauči me svome putu]. Pokaži mi šta stvarno nameravaš da učiniš, kako bih mogao nastaviti da radim s Tobom, i

Mojsije posreduje na bazi svog odnosa s Bogom Jahve. On nije zgrešio. On ima naklonost Boga Jahve i zato može da iznosi zahteve. Ti zahtevi se odnose na njega i na narod. Od njega se očekuje da vodi i zato Bog treba da ide s njim, a uz njega ide i narod.

Jahve odgovara: “Moje će lice ići s tobom [singular] i daću ti [singular] odmor.” Bog obećava da će biti sa Mojsijem. Ali šta će biti s narodom? Hoće li Njegovo lice [prisutnost] biti i s narodom?

Mojsije ne popušta, i nastavlja: “Ako neće ići napred [s nama] lice Tvoje, nemoj nas (po)kretati odavde.” Mojsije želi da se pouzdano zna da Božja prisutnost obuhvata i narod.

Ako Bog ne bude išao sa celim narodom — s Mojsijem i narodom — neće biti vidljivo da su Mojsije i narod našli milost pred Njim, odnosno, da su mu mili, i Mojsije i narod. Biće ugroženo samo Izrailjevo postojanje, kao jedinstvenog Božjeg naroda. Bog mora da ide s njima, kako bi ispunio svoje obećanje Mojsiju i ispunio svoj zavet.

Na to dolazi divni odgovor: “Učiniću i to [baš to] što si kazao” (17. stih). Razlog za to, kazao je Bog, jeste “jer si [ti] našao milost preda mnom i znam te po imenu” (17. stih). Bog će ići sa svojim narodom zbog svog odnosa s posrednikom toga naroda.

Mojsije je uspeo! Posredovanje je donelo rod. Kao i ranije, Mojsije je primenio logiku razuma, ali tu se dodaje i jedan novi element. Sopstveni odnos s Bgom i svoj status upotrebio je u korist naroda. Pokazalo se da su obećanja koja je Bog dao njemu povezana i s narodom. Ono što je obećao Mojsiju, Bog može da izvrši jedino ako ide s celim narodom. Svoje “lične” aktivne veze s Bogom Mojsije je upotrebio u korist naroda. Kakvog li posrednika!

Mojsije ima još jedan, poslednji zahtev. On želi da sve ovo potvrdi posebnom teofanijom, pokazivanjem Boga. Da samo još jednom vidi Boga i to će biti potvrda onoga što se dogodilo među njima i to će omogućiti Mojsiju da nastavi svoj posao. Bog pristaje, i daje mu milostivu priliku da vidi — onoliko koliko ljudsko biće može da podnese. Prelazimo upravo na taj trenutak kada je Mojsije ugledao Boga.

Bog prolazi

Mojsije traži da vidi Božju slavu. Bog obećava da će pokazati sve svoje dobro i da će povikati svoje ime, Jahve. Međutim, neće pokazati svoje lice, zato što Njega niko ne može videti i ostati živ. Mojsije će Boga videti s leđa.

U tim uvodnim rečima, Bog kaže: “Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim” (19. stih). To je suština Njegove dobrote — odnosno, Njegova milost i sažaljenje. Upravo iz tog razloga Bog je voljan da se čak pokaže Mojsiju. On, Gospod je uzvišen i dobar. On može da bude milostiv po svom izboru. Njegova milost, prema tome, ne zavisi od spoljnih pritisaka. Njegova milost je Njegova milost.

Bog Mojsiju daje uputstva da iskleše dve kamene ploče, po ugledu na prve. Kako li je poskočilo Mojsijevo srce! Bog će obnoviti zavet! Ranije “pogažene” reči biće obnovljene. Sledećeg jutra Mojsije treba ponovo da ide u goru.

Rano sledećeg jutra Mojsije već stoji pred Bogom, s pločama u rukama. Gospod prolazi pored Mojsija i izgovara reči kojima se proširuje Njegov raniji iskaz o svom identitetu, Bogu Jahve. Taj iskaz o osobinama Boga Jahve zaista je proširenje opisa značenja Njegovog imena. Zapazi dvostruko pominjanje imena na samom početku spiska. Izrailj treba na to da se podseti kada priziva to ime.

Ova divna primena imena Jahve s njegovim značenjem nedvosmisleno se ogleda u još osam starozavetnih tekstova (vidi 4. Mojsijeva 14,18; Nemija 9,17; Psalam 86,15; 103,8; 145,8; Joilo 2,13; Jona 4,2; Naum 1,3). Ranije smo takođe ukratko, videli tekst u Izlasku 20,5, koji sadrži deo ove primene Božjeg imena.

Ovo je najtemeljniji, najneposredniji iskaz o prirodi Boga Jahve koji nalazimo u Starom zavetu. O njemu bi se moglo mnogo pisati. Pomenućemo nekoliko temeljnih stavki:

1. Ovo otkrivenje je dato u kontekstu Izrailjevog greha. Povod za nastanak pomenutog divnog spiska je užasni greh naroda sa zlatnim teletom. Suštinu Božjeg karaktera nalazimo u samom središtu bavljenja problemom greha. Naizgled je čudno što ta tvrdnja potpuno odgovara prirodi Boga koji se kasnije otkrio na krstu. Kada greh obiluje, blagodat i milost obiluju još više!

2. Naglasak je nesumnjivo na milosti i praštanju. Sâmo praštanje pominje se tri puta. Svakom prilikom ono se koristi uz jednu od tri glavne jevrejske reči za greh. Nedvosmislena poruka je da se praštanje nudi za sve vrste greha i nepravde. Ljubav [milost] traje hiljadama naraštaja, dok posledice kazni traju samo tri ili četiri pokoljenja.

3. Održana je ravnoteža između milosti i pravde. Iako naglašava milost i praštanje, Čoveka koji uporno greši Bog ne ostavlja nekažnjenog. Međutim, taj iskaz o pravičnosti dolazi na kraju spiska i izražen je kao Božji čin, a ne kao opšta osobina (6. i 7. stih). Bez pravde, milost ne može biti milost.

4. Otkrivenje Boga vodi obožavanju. Suočen s tim slavnim otkrivanjem Boga, Mojsije ne može drugo nego da padne i da se pokloni, u znak obožavanja. U knjizi Izlazak uvek iznova nailazimo na odgovor u vidu klanjanja, službe Bogu. Kada se Bog stvarno pokaže, jedini vredan odgovor je klanjanje, bogosluženje. Mojsije u tome nije izuzetak.

Važnost ovog otkrivanja Boga i praštanja koje nudi, ma koliko bili isticani u ovoj priči, ne mogu se prenaglasiti. Izrailj je želeo Božju prisutnost. Kad ne bi bilo praštanja, ta prisutnost bi, ukoliko bude darovana, mogla postati opasna i pogubna. Božja prisutnost, da bi bila korisna, mora doći zajedno s praštanjem.

Podsetićemo se da nikakvo praštanje nije bilo obećano u okviru prethodnog zaveta. Čak je jednom kazano da nema praštanja (23,21). Potrebno je sačuvati obe strane jednačine. Tehnički, nema potrebe za davanjem praštanja. Da bi praštanje i milost bili istinski, oni moraju nastati u planu ili sistemu koji ih ne zahteva. Ukoliko bi ipak bili deo sistema, bili bi samo to, ali ne milost. Na taj način, da bismo shvatili grešnu prirodu otpada i karakter istinske milosti, priča mora da se odigra ovako kako se odigrala. Jedino tako greh može biti greh i milost može biti milost.

Opširni dijalog između Mojsija i Boga neophodan je, jer treba da pruži istu pouku. Bog ne prigovara u svojoj milosti; mora se jasno pokazati da je milost ono što jeste, a ne neka jeftina popustljivost ugrađena u sistem. Boga nije neko koga je lako varati, niti je On nešto kao popustljiv deda. On nije dužan da daruje milost.

Taj dijalog uči nas i nečemu što ja nazivam Božjom “relacionom prirodom”. On deluje u odnosima i dijalogu s ljudima i u situacijama. On ne sedi visoko gore, izdvojen od svega, kao neko ko jednostrano odlučuje na nekom apstraktnom osnovu. On je otvoren, deluje i uzvraća na ljudsko delovanje. Iako osnov Božjeg karaktera ne može biti sklonost pregovaranju, veliki deo onoga što se događa kao da to jeste. Ljudi, prema knjizi Izlazak, igraju glavnu ulogu u zbivanjima. Ozbiljne li odgovornosti koju Bog poverava svom narodu!

Obnovljeni zavet

Prema tekstu u Izlasku 34,10-28 Bog objavljuje svoj obnovljeni zavet. Ovde srećemo mnoge iskaze i zakone koje smo već videli u delu teksta od 20. do 23. glave; međutim, ovde su prisutne i neke krupne razlike.

Značajan je uvodni stih objave ovog zaveta (10. stih). Bog nagotovo prebogat način, reći ćemo, objavljuje da sklapa zavet. On ga, u određenom smislu, sklapa pred drugim narodima, koji će videti kako je On strašan Bog. Taj zavet će biti demonstracija Njegove veličine s misionarskim ciljem.

Ovde je upotrebljena snažna jevrejska reč da opiše ono što će Bog “učiniti” za njih (10b). Ona dolazi od reči koja je u izveštaju o stvaranju, u 1. Mojsijevoj, prevedena sa “stvarati”. Bog namerava da bukvalno stvori nov narod — nov čin, nov zavet. Sklapanje tog zaveta bukvalno je — novo stvaranje, kao stvaranje sveta. Bog je u radosnom uzbuđenju; čineći to, obuzet je evanđeoskim oduševljenjem.

Iako je Izrailj dobio mnoge zakone i zapovesti i izričito mu je rečeno da “drže” [budu poslušni] (11. stih), nema izričitog poziva narodu da obeća da će držati taj zavet, kao što je ranije bio slučaj (19,8; 24,3.7). Izrailj je pogrešio. Nije održao svoje obećanje. Bog, u 34. glavi, ne traži obećanje. Traži od naroda da “drži”, da bude poslušan, pošto je iskustvo pokazalo da njihova obećanja imaju mali značaj. Bog i dalje želi brak sa svojim narodom. Voli ga punim srcem i želi njegovu poslušnost, ali izvlačenje obećanja od naroda neće postići željenu svrhu!

Tekst u Izlasku 34,11-26 na mnogo načina ukratko rezimira zakone iz teksta od 20. do 23. glave. Osim toga, tu su prisutne i neke značajne razlike. Za opisivanje tih razlika nema dovoljno prostora, ali potrebno je da napomenemo nekoliko krupnijih:

1. U 34. glavi Izlaska, stiče se utisak, naglasak je na zakonima o načinu obožavanja Boga. To je i logično, pošto je Izrailj upravo prošao kroz krizu koja se odnosi na bogosluženje. Potrebna su mu posebna uputstva u toj oblasti i zbog toga se za to ključno područje života predviđa veći broj zakona. Brojni zakoni zahtevaju uništavanje rekvizita za paganske obrede i izbegavanje odnosa s Hananejima, upravo zato što ih takve veze mogu navesti na lažno bogosluženje. Prava žrtva je ujedno i deo pravog bogosluženja.

2. U 34. glavi nema elemenata uslovnosti, kao u tekstu u 23,21.22. U njoj nema klauzula koje bi počinjale sa “ako”. Merila nisu promenjena, ali zlatno tele uvelo je narod u novo razdoblje. Bog traži poslušnost, ali sada nije vreme da se Njegova prisutnost dovede u apsolutnu zavisnost od nje. Bolje je ne davati iskaze, s kojima se kasnije mora živeti!

3. Trideset četvrta glava ne sadrži tekst Deset zapovesti. Iako nije izražen tekst Deset zapovesti, u 34,28 jasno stoji da se one nalaze na kamenim pločama i čine sastavni deo zaveta. Nekoliko zapovesti takođe se i pojedinačno pominju. Na primer, prva (14. stih), druga (17. stih) i četvrta (21. stih). Mojsije polazi od pretpostavke da su Deset zapovesti svima dobro poznate i zato pominje samo tri — zanimljivo, one tri koje se izričito bave bogosluženjem.

Zakon je u Starom zavetu uvek konkretan zakon, koji se propoveda u određenim situacijama. Sve formulacije zakona tako su zamišljene da se uklope u kontekst u kojem su date. Nema sumnje da 34. glava ilustruje baš to.

Lice koje svetli

Cela ta epizoda o zlatnom teletu završava se slikom u kojoj Mojsije silazi sa Sinaja, s dve ploče zaveta u rukama. Na tim drugim pločama nalaze se iste zapovesti koje su se nalazile i na prvim pločama, ali je mnogo toga promenjeno. Drugi silazak nije kao prvi. Umesto gneva, imamo zračenje slavom.

Dok Mojsije silazi s gore, njegovo lice zrači slavom Božje prisutnosti. Ljudi se u početku boje da mu priđu, ali posle njegovih umirujućih reči prilaze i Mojsije može da im prenese Božje reči.

Po završetku izlaganja Mojsije zaklanja svoje lice “pokrivalom”. Otkriva ga tek kada dođe u sferu Božje prisutnosti i kada iznosi narodu svoju poruku. Ostalo vreme njegovo lice je pokriveno.

Ovaj tekst poslužio je kao povod za nastanak mnogih vizuelnih predstavljanja Mojsija kao čoveka s rogovima. Na Mikelanđelovom vajarskom remek-delu, statui Mojsija, primera radi, vidljiva su dva roga koji izlaze iz Mojsijeve glave. Jevrejske reči za zračenje i rog vrlo su srodne, pa su neki među ranim prevodiocima i tumačima učili kako su rogovi Mojsijev znak da je boravio u Božjoj prisutnosti. Ako negde vidiš Mojsijevu sliku ili statuu na kojima se vide rogovi, imaj na umu da ga umetnik ne prikazuje kao đavola, nego kao nekoga ko dolazi iz sfere Božje prisutnosti!

Ova priča je iz više razloga prikladan zaključak ovog odseka. Prvo, ona vraća Mojsija na mesto vođe koje mu pripada. Pobuna, sa zlatnim teletom u središtu, nije bila uperena samo protiv Boga, nego je u određenom smislu bila i osporavanje Mojsija. Mojsije je morao da preduzme drastične korake kako bi razrešio tu situaciju sa grehom. Ovom prilikom narod može da čeka četrdeset dana na Mojsijev povratak. Vraćajući se, Mojsije zrači Božjom slavom. On u tom periodu nije bio pasivan, nego je održavao aktivnu zajednicu s Bogom. Ovom prilikom vraćena mu je uloga vođe i posrednika, do tada osporavana, pa Aron i narod jasno uviđaju kakav je njegov stvarni položaj.

Priča je istovremeno i potvrda činjenice da su obnovljeni blagoslov i Božja prisutnost i dalje s božanski određenim vođom, a time i i s Božjim narodom. Narod vidi nove kamene ploče zakona i sluša čitanje zapovesti. Bog je zaista učinio s njima nov zavet i njihova budućnost je osigurana. Ono što je njihovim grehom bilo izgubljeno, sada je povraćeno.

Zaključak

Ovom prilikom povraćeno je ono što je poznato kao užasan prekid u odnosu između Izrailja i Boga. Iako je cela situacija bila izuzetno bolna, Bog je delovao na veličanstvene načine u nameri da svoj narod pouči novim saznanjima o sebi. Bog je, na način koji nikada ranije nije bio znan, otkrio kakva je Njegova milost u stvarnosti. Iz tragedije se rodio nov život, s novim blagoslovima i otkrivenjima. Nit naše priče možemo pratiti unazad do mesta gde smo je ostavili, u 31. glavi knjige Izlazak. Svetilište se može graditi već sada. Sada se mirno može sagraditi ono što je simbol Božje prisutnosti u Njegovom narodu, pošto narod zna da Jahve prašta, kao što je znao da On izbavlja. A to je upravo još veći razlog da požele blizinu Njegove prisutnosti.

Izlazak, 32. – 34. glave

1. Da li imam utisak da je Bog nekada bio odsutan iz moga života, u vreme kad sam želeo da bude prisutan? Šta sam radio, u pokušaju da povratim Njegovu prisutnost? Jesam li nekada doprineo izradi “zlatnog teleta”, radi sticanja privida Božje prisutnosti? Jesam li nekada od drugih ljudi pozajmljivao verske običaje, koje ne bi trebalo da primenjujem? Kakvi su to običaji?

2. Verujem li da moje molitve mogu navesti Boga da se “ražali” i na drugačije načine reaguje na moje molbe? Šta molitve mogu da izdejstvuju, prema onome što ja stvarno verujem? Kako ono što verujem o mogućnostima molitve utiče na karakter mojih molitava? Jesam li i stvarno posredovao u molitvi za ljude, kako je to činio Mojsije? Čemu se mogu naučiti od Mojsija u pogledu posredovanja?

3. Kažnjava li danas Bog ljude onako kako je kažnjavao Izrailj? Kakvim dokazima raspolažem za svoj odgovor? Da li je Bog mene nekada kaznio? Da li bi trebalo da pretimo i/ili kažnjavamo druge ljude? Zašto tako mislim?

4. Koliko meni znači Božja prisutnost? Izrailj je mogao da podnese da pije vodu u kojoj se nalazio prah od uništenog zlatnog teleta i da podnese pomor i pošast, ali ga je obuzela duboka žalost kada je Bog rekao da Njegova prisutnost neće moći da bude s njima. Da li je i meni u tolikoj meri bitna Božja prisutnost? Po čemu mogu zaključiti da je On svojom prisutnošću uz mene? Jesam li toliko daleko od Boga da ne mogu da kažem da li je On prisutan? Imam li i ja “šator od sastanka”, u kojem mogu negovati zajednicu s Bogom?

5. Verujem li zaista da je Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom? Postupam li ponekad prema sebi i drugima na način kao da On nema pomenute osobine? Kako? Da li mi je teže da praštam sebi ili drugima? Da li je lakše pokazati milost sebi ili drugima? Zašto? Ako sam istinski uveren da je Bog baš takav Bog, kakva promena će nastati u mome postupanju? Šta me može uveriti u Božju dobrotu?

6. Koji su važni odnosi u mome životu prekinuti ili narušeni? Kakav je bio ishod? Ovaj tekst govori o raskidanju i ponovnom uspostavljanju odnosa. Kakve pouke mogu naučiti o tome kako se odnosi raskidaju i ponovo uspostavljaju? Kakvu bi ulogu ključna ličnost, poput Mojsija, mogla da igra u ponovnom uspostavljanju, obnavljanju odnosa? Kakvi stavovi doprinose obnavljanju odnosa?

< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >

jedanaesta glava

BOG REAGUJE NA GREH

Izlazak, 32. do 34. glave

Izlazak 32,1 – 33,6

Zlatno tele

Bog se “raskajava”

Svetilište i tele

Izlazak 33,7 – 34,35

“Šator od sastanka”

Neprekidno posredovanje

Bog prolazi

Obnovljeni zavet

Lice koje svetli

Zaključak

Izlazak, 32. – 34. glave