| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Prve
dve glave knjige Izlazak pripovedaju o tlačenju i robovanju Izrailja u Egiptu. S
tom pozadinom, možemo razumeti priču o Božjem izbavljenju, o kojem je reč u
sledećem odseku knjige. Budući da su okolnosti života u Egiptu bile strašne,,
Bog koji drži zavet i koji je ljubav, video je tešku situaciju u kojoj se
nalazio Izrailj i odlučio da deluje.
Prvi
čin u ovoj drami izbavljenja je pozivanje i pripremanje vođe. Kada Bog počne da
stvara narod ili osniva novu zajednicu ljudi, kako to čini u Izlasku, On koristi
ključnu osobu. S Mojsijem se upoznajemo u 2. glavi, a poslednji put videli smo
ga u ulozi pastira u Madijanu, gde se smirio i nastanio kao porodičan čovek, sa
ženom i sinom.
Mojsijev
život, prema 3. i 4. glavi uzima dramatičan obrt, kada ga Bog pozove da izvede
svoj narod iz Egipta. U trenutku završetka priče, Mojsija ćemo videti ponovo u
Egiptu, zajedno s bratom Aronom. Njih dvojica zajednički vode pokret oslobađanja
Božjeg, izrailjskog naroda.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
celu 3. glavu knjige Izlazak nekoliko puta uzastopno. Čitajući, razmišljaj o
sledećim pitanjima. Ako vodiš beležnicu za Izlazak, neka ti ona bude pri ruci
prilikom proučavanja, da bi u nju upisivao svoje odgovore i druge misli koje ti
dođu na um.
1. Gde
se nalaze Madijan, “preko pustinje” i “gora Horiv” (3,1)? Da li oni postoje i
pod nekim drugim nazivima? Pogledaj ta imena u SDA Bible
Dictionary, na bibiljskoj karti ili u atlasu.
Pročitaj tekst u 3,12.18. Da li se ti stihovi odnose na isti geografski pojam
kao u 3,1? Zašto je Bog obećao da će se Izrailjci vratiti na isto mesto? Šta se
dogodilo na tom mestu? U celoj knjizi Izlazak, Petoknjižju i ostatku Biblije
videćeš da je to mesto značajno. Upotrebom konkordancije pronađi ostala mesta u
Bibliji u kojima se pominje to mesto.
2. Navedi
korake koje je Bog preduzeo pozivajući Mojsija. Šta nam to govori o načinu na
koji Bog poziva ljude? Uporedi poziv upućen Mojsiju s drugim starozavetnim
pozivima, kao onaj upućen Gedeonu (Sudije 6,11-14), Isaiji (Isaija 6,1-13) i
Jeremiji (Jeremija 1,1-14). U čemu su slični, a u čemu se
razlikuju?
3. Bog
se Mojsiju pokazao u zapaljenom grmu. Uz pomoć konkordancije pronađi druge
tekstove u kojima Bog dolazi u vatri da bi se otkrio
ljudima.
4. Nabroj
sve ono što je Bog u ovom poglavlju rekao Mojsiju o sebi. Kako je On to ponovo
izrazio, a onda nadogradio i proširio ono što je rečeno u 2,23-25? Posebno
obrati pažnju na Njegova osećanja i postupke i razloge za te postupke. Zbog čega
i na koji način će On izbaviti Izrailja?
5. Šta
znači 14 stih? Da li je važno Božje ime “JA SAM”? Zašto? Šta ono znači? Šta je
novo u Božjem otkrivanju svog imena? Biće korisno da u SDA
Bible Dictionary, ili nekom drugom
biblijskom rečniku pročitaš tekst pod rečima Yahweh
ili
Names of God (ili
God, names of).
6. Pokušaj
da se postaviš u Mojsijev položaj. Kako bi reagovao na Božju prisutnost? Šta je
učinio Mojsije, odgovarajući na Božje otkrivenje (5. i 6. stih)? Zapazimo da se
ta tema obožavanja ponavlja u istom poglavlju, u 12. i 18. stihu. Zbog čega je,
po tvom mišljenju, ona pomenuta? Zašto je ona važna? Čemu nas ona
uči?
l
Istraživanje Reči
Priča
o pozivanju Mojsija počinje slikom u kojoj on ide svojim uobičajenim redosledom
aktivnosti — napasajući stado svog tasta. Čitamo da je otišao dalje nego obično
— na drugu stranu pustinje, daleko od Madijana. U tom delu pustinje, pod Horivom
(nazvanim gorom Božjom — 1. stih), događa se Mojsijevo viđenje Boga, koje mi
označavamo kao teofaniju (vidljiva manifestacija Boga). Pre nego što se detaljno
pozabavimo onim šta se dogodilo, biće korisno da razmotrimo i
gde se sve to
dogodilo.
Za
mesto nazvano Horiv ili Gora Božja postoji više izraza. Većina autoriteta je
poistovećuje s Gorom Sinaj ili Sinajem. Drugi upotrebljeni izrazi su gora,
gora Horiv i gora Božja Horiv.
Tačna
lokacija te planine je nesigurna, ali većina stručnjaka smatra da se nalazi u
južnom delu centralnog sinajskog masiva i da je to ili planina s današnjim
nazivom Ras Es-Safsafeh (SDA Bible Dictionary, 1021) ili planina pod imenom Jebel Musa (
Harpers Bible Dictionary).
Važniji
od tačne lokacije planine jeste njen značaj. Taj predeo jeste divan, pošto se na njemu odigrava
značajno Božje otkrivenje. Ne samo što na tom mestu Mojsije prima poruku o svom
pozivanju i otkrivenju Božjeg imena nego je to i mesto na kojem je načinjen
zavet (5. Mojsijeva 5,2), a s vrha planine objavljen zakon (Izlazak 19,1.2). Na
tom mestu je obavljeno prebrojavanje Izrailja (4. Mojsijeva 1,19) i odatle je
Božji narod krenuo put Hanana (5. Mojsijeva 1,19). Taj planinski vrh ima takav
značaj da Pavle koristi planinu da predstavi tamo načinjeni zavet. Planina za
Pavla postaje simbol celokupnog sistema religije (Galatima
4,24.25).
Planina
je više nego mesto “par excellence” Božjeg otkrivenja; ona je ujedno i “znak”
(Izlazak 3,12). Mojsije nije siguran u Božji poziv. Nedvosmislen znak da mu se
na tom mestu Bog javio i pozvao ga biće to što će izbavljeni izrailjski narod na
istoj gori imati susret s Bogom. Božje otkrivanje svom narodu na toj istoj gori
potvrdiće Njegovo prvo otkrivanje vođi Mojsiju. Horiv na taj način postaje znak
Božjeg vođstva i prisutnosti.
Za
svaki narod ili zajednicu ljudi koje Bog stvara postoji gora Božja — Sinajska
pustinja i pustinja otkrivenja — gde se Bog otkriva, pre svega, svom izabranom
vođi, a onda i svom narodu. Bez tog otkrivenja ne može biti poziva, ne može biti
vođe, niti naroda stvorenog od Boga. Mojsije je “izronio” iz pustinje i iskustva
na gori, spreman da pođe u svoju misiju.
Mnogi
vide paralele između Mojsijevog i Isusovog iskustva. Pre nego što je, kroz
Isusa, Bog mogao da stvori svoj obnovljeni narod, bilo je neophodno da Isus,
vođa, ode u pustinju za period od četrdeset dana, a onda da “izroni”, spreman da
pođe u svoju misiju.
Šta
je Bog radio na toj gori otkrivenja? Sreo se s Mojsijem u ognju, predstavio mu
sebe i ono što od njega očekuje. Kombinovao je teofaniju (prikazivanje Boga) i poziv u
službu.
Izgleda
da je vatra važan deo scenografije kada se Bog pokazuje na gori. Gospod se, u
Izlasku 19,18, spušta na goru Sinaj “u ognju”. U Izlasku 24,17 stoji da se Bog
pojavio pred Izrailjem kao oganj “navrh gore”. Tekst u 5. Mojsijevoj 4,11.12 još
snažnije opisuje oganj koji je svom silinom goreo na gori, dok se Bog glasom
obraćao Izrailju. Mora biti da je Izrailj u takvim prilikama i očekivao vatru;
sigurno je i da je vatra koja se spustila na dan Pedesetnice morala podsetiti
jevrejske umove na oganj sa Sinaja. Pored toga što vatru mnogi dovode u vezu sa
sudom, Stari zavet je povezuje i s Božjim pojavljivanjem.
Iz
tog ognja Bog je pozvao Mojsija. Izgleda nam da je u mnogim pozivima u Starom
zavetu prisutan isti obrazac. Pozivi upućeni Jeremiji i Gedeonu imaju iste
osnovne elemente kao poziv upućen Mojsiju (Wittenberg, str. 26-28). Obrati
pažnju na sledeći redosled:
1. Događa
se teofanija, ili otkrivanje Boga.
Mojsije:
Izlazak 3,1-4; Gedeon: Sudije 6; Jeremija: Jeremija 1,4.
2. Bog
daje uvodnu izjavu.
Mojsije:
Izlazak 3,4; Gedeon: Sudije 6,12.13; Jeremija: Jeremija
1,5.
3. Bog
daje određeni nalog vesniku
Mojsije:
Izlazak 3,10; Gedeon: Sudije 6,14; Jeremija: Jeremija 1,5.
4. Vesnik
pita Boga.
Mojsije:
Izlazak 3,11; Gedeon: Sudije 6,15; Jeremija: Jeremija 1,6.
5. Bog
umiruje vesnika.
Mojsije:
Izlazak 3,12; Gedeon: Sudije 6,16; Jeremija: Jeremija
1,7.8.
6. Bog
daje znak ili znake.
Mojsije:
Izlazak 3,12; Gedeon: Sudija 6,17; Jeremija: Jeremija
1,9.10.
Pozivanje
Isaije u Isaiji, 6. glavi, ima mnogo sličnosti, ali i neznatno različite korake.
Isaija se oseća toliko nedostojnim da je potpuno savladan, još pre nego što mu
Bog bilo šta kaže. Problem njegove krivice mora se razrešiti, pre nego što Bog
od njega zatraži da postane vesnik.
Bez
obzira na preduzete korake, u pozivu upućenom Mojsiju i ovim drugim izveštajima
o pozivu, zaključujemo da postoje određeni osnovni principi. Iz toga možemo da
se poučimo.
Prvo,
Bog se otkriva pre nego što zatraži izvršavanje nekog
određenog zadatka. Poziv proističe iz silnog otkrivenja Boga. Drugo, pozvana
osoba se uvek oseća nedostojnom i/ili potpuno savladana utiskom o otkrivenju
Boga i zadatku. Treće, Bog pruža odgovore i pomoć, što vesnika osposobljava da
odgovori na poziv.
Vesniku
je potrebno osećanje nedostojnosti kao preduslov za sopstvenu misiju. Ljudima
koji sebe smatraju dostojnima nedostaje osećanje duboke ozbiljnosti i
odgovornosti za misiju, kao i činjenica da jedino Božja prisutnost i sila mogu učiniti da
misija bude uspešna.
Izveštaj
u 3. i 4. glavi Izlaska pun je Mojsijevih pitanja i elemenata nedostojnosti
(3,11.13; 4, 1.10.13.18). Možda je tačno da Mosije odlazi predaleko u svojim
pitanjima i strahovima (4,13.14). U svakom slučaju opšta karakteristika istinski
pozvanih ljudi je duboko osećanje lične potrebe. Možda se danas isto to odnosi i
na ljude od kojih Bog traži da rade s Njim. Takvi ljudi treba da uvide da je sâm
Bog voljan da deluje, kako bi sa svoje strane obezbedio
ostvarenje misije koju nas je pozvao da izvršimo.
Treća
glava Izlaska u Starom zavetu je bez premca kao iskaz o Bogu — načini na koje se
On otkriva, kakva su Njegova osećanja, kako želi da deluje i razlog što deluje
onako kako deluje. S tim na umu, 3. glava zaslužuje brižljivo razmišljanje i
proučavanje s molitvom.
Tekst
u Izlasku 2,23-25 već nam je preneo da je Bog “video” i “opomenuo se”, a takođe
i “čuo” i lično “poznao” situaciju Izrailja. Na tome se, kao temelju, gradi 3.
glava. Bog je “zaista video” i “čuo” i “poznao” (7. stih). Ovom prilikom je
rečeno i to kako On namerava da deluje.
Bog,
najpre, fiksira Mojsijevu pažnju pojavljujući se u kupinovom grmu, a onda ga
vodi u čin obožavanja. O značaju vatre i o tome kako ju je On upotrebio,
raspravljali smo u ranijem delu teksta. O vatri (ognju) se samo u 2. i 3. stihu
govori najmanje pet puta. Priča jasno kaže da je Mojsije izrazio čuđenje zbog te
vatre. A to je upravo bila njena svrha. Bog je želeo da Mojsije dođe da to vidi,
kako bi mogao s njime da razgovara.
Naučno-školski
usmerenim umovima stanovnika zapadnih civilizacija dvadesetog veka ovakva vrsta
vatre i ovakva vrsta priče stvaraju probleme. Neki su pokušali da priguše
pitanja tako što su to prozvali vizijom i opisali kao Mojsijevo psihološko
iskustvo. Prvo, to se ne uklapa u priču — Mojsije je otišao da vidi grm. Drugo,
kakva je korist od toga? Kaže Bernar Rem: “Ako izbegnemo hemičara, uspećemo
jedino da se sudarimo s drugim naučnikom — sa psihologom” (Ramm, 23). Kada se
vatri (ognju) daje psihološki karakter, to samo navodi skeptike na pomisao da se
sva ta iskustva događaju jedino u ljudskim glavama.
Možda
će nam biti lakše da se podsetimo da je pojmove ovakve vrste osporavala samo
jedna odabrana grupa ljudi (uglavnom iz zapadne civilizacije) u jednom kratkom
istorijskom periodu istorije (pozni devetnaesti i dvadeseti vek). Većina ljudi u
gotovo svim periodima istorije prihvatala je posebne Božje postupke u stvarnom
svetu. Priča jasno izražava da to iskustvo ima zapanjujući karakter i za samog
Mojsija. On je iznenađen i zapanjen, a Bog je upravo to i hteo da
postigne.
Ovde
otkriveni Bog je u vrlo naglašenom smislu ličnost. Njegova razmena reči s
Mojsijem je stvarnost. On Mojsija poziva po imenu, pozivajući se na njegovog oca
i na Avrama, Isaka i Jakova. On zna ko su ti stvarni ljudi, pojedinci. On sluša
Mojsijeva pitanja, a onda na njih odgovara. Mi nemamo situaciju u kojoj bi On
ispričao svoje što je pripremio, a onda ostavio Mojsija zbunjenog i punog
nepoznanica i pitanja.
Bog
koji se ovde otkrio je aktivan u smislu spasavanja. On kaže, “siđoh da
ga [svoj narod] izbavim iz ruku Misirskih” i “da ga izvedem iz one zemlje u
zemlju dobru i prostranu” (8. stih). Tom prilikom Bog Mojsija šalje kao svog
poslanika da izvrši postavljeni zadatak. On će biti s Mojsijem i daće mu znak
(12. stih). Na poslu Izrailjevog izbavljenja On će raditi sa starešinama
Izrailja (16. stih) i s Egipćanima (18. i 21. stih) .
Bog
koji je ovde otkriven zaokupljen je samootkrivanjem. On želi da ga ljudi upoznaju. On otkriva svoje ime, u kojem
je sadržan Njegov opis. On priča Mojsiju o svojim ranijim odnosima s ljudima
(stihovi 6 i 15). Hoće da se Njegovo ime pamti. Taj Bog nije Bog koji se skriva
od svog naroda. On želi da “pozna” i da bude poznat.
Bog
ovde otkriven je blizu svome narodu. On “siđe” da posluži kao njihov
aktivni izbavitelj (8. stih). On je prisutan i saučestvuje s njima u njihovom
bolu. Kada je Dete Isus rođeno u Vitlejemu, to nije bilo prvi put da Bog silazi
da spase ljude.
Bog
kaže Mojsiju: “Ja ću biti s tobom” (12. stih). Obećanje dato objavljivačima
jevanđelja da će Sveti biti s njima do svršetka veka (Matej 28,19.20) nije bilo
novo obećanje. Objavljivačima izbavljenja iz Egipta dato je isto obećanje.
Izrailjskoj delegaciji je izričito zapoveđeno da kažu faraonu da Gospod “srete
nas” (18. stih). Bog nije blizu samo Mojsiju, nego i svom
narodu.
Vrhunac
ovog Božjeg otkrivenja čitamo u stihovima od 13 do 15. Mojsije pita Boga koje mu
je ime. Bog odgovara: “Ja sam Onaj što jest.” Taj odgovor je pokrenuo beskrajne
rasprave. Dobro bi bilo da pomenemo dva uobičajena objašnjenja koja nisu ispravna.
Prvo,
to nije izjava o Božjoj suštini i postojanju ili filozofski iskaz o
preegzistenciji i večnosti. Takvo shvatanje se temelji na pitanjima i
razmatranjima apstraktne grčke misli. To nije sadržaj ove
poruke.
Drugo,
to nije “zabavan”, pomalo okolišan odgovor, izgovoren s namerom da ostane
zagonetan i prikriven. Kontekst isključuje tu mogućnost. Mojsiju je veoma važno
da zna šta će reći narodu. Potrebna mu je pomoć za misiju koja je pred njim. Ovo
nije situacija u kojoj bi se Bog igrao.
Tekst
moramo videti u njegovom širem kontekstu. Mojsije je upravo dobio jedno silno
obećanje. Bog kaže da će Izrailjce uskoro izbaviti od robovanja tada najmoćnijoj
naciji sveta. Ona ih je tlačila mnogo godina. Kako je moguće da se sada dogodi
izbavljenje? Zašto je, posle svih tih godina, njihov Bog iznenada postao
aktivan? Zašto bi oni trebalo da veruju da je to stvarnost? Tim pitanjima su
potrebni odgovori i ti odgovori bi trebalo da budu lako
shvatljivi.
Bog
odgovara upotrebom jevrejskog glagola koji se obično prevodi sa “biti” ili
“postati”. Upotrebljeni oblik nazivamo imperfektom, ali se on ne ponaša kao
glagol u imperfektu. Upućuje na nedovršenu, nezavršenu, tekuću radnju. Takav
glagol obično prevodimo kao sadašnje nesvršeno ili buduće vreme. Zato se izraz
može prevesti s “Ja sam”, što bi upućivalo na postojanje i delanje u sadašnjem
trenutku, ali i kao ono koje se nastavlja i u budućnosti. Isto tako, može se
prevesti i kao “Biću”, ili “Postaću”, upućujući na nešto što će Bog nastaviti da
čini za Izrailj. Najverovatnije je da je oboje tačno.
Ono
što Bog ovde poručuje jeste — treba da me upoznaš kao Boga koji je sada aktivan
za tvoje dobro i koji će nastaviti da to bude i u budućnosti. Petnaesti stih
upućuje na Božje ranije delovanje u slučajevima Avrama, Isaka i Jakova.
Sastavljajući sve ujedno, Bog poručuje: Radio sam, radim sada i nastaviću da
radim za vaše izbavljenje. Nazovite me Jahve [Yahweh], imenom zasnovanim na tom
glagolskom obliku i ono će vas stalno podsećati na činjenicu o mom delovanju na
vašem spasenju. Baš tako treba da me predstaviš Izrailju i tako želim da me oni
znaju.
Ostatak
poglavlja (stihovi 16-22) tačno objašnjava kako Bog koji aktivno spasava
namerava da deluje u korist Izrailja. On će učiniti da izrailjske starešine
slušaju Mojsija (18. stih). On će delovati na faraona svojom moćnom rukom da
pusti Izrailj (stihovi 19-22). Sve to služiće kao dokaz o istinitosti značenja
Njegovog imena.
Porobljeni
Izrailjci nisu zainteresovani za velike filozofske spekulacije u vezi s Božjom
suštinom. Oni ne žele teološku raspravu. Ne bave se cepidlačenjem u pogledu
zakona i jevanđelja, ili opravdanja i posvećenja. Ne, oni žele pomoć,
izbavljenje i spasenje. Oni žele da Bog bude blizu, njih radi. Ime je dato s
ciljem da ih osvedoči da će to stvarno i biti.
Ovo
poglavlje, prikazano u malom u ovom divnom Imenu, ukratko obaveštava o tome
kakav je Bog Staroga zaveta i šta On namerava da čini. Tih nekoliko stihova su,
iz mnogo uglova posmatrano, teološko središte Izlaska, ali svakako i celog
Starog zaveta. Ostatak knjige Izlazak je komentar i potkrepa. On pokazuje da je
otkrivenje koje je Bog dao o sebi u 3. glavi Izlaska zaista istina. Bog zaista
može da stvori novu zajednicu ljudi! On
može da izbavi egipatske robove
od tiranije, da ih oslobodi Egipta i odvede u njihovu zemlju, u kojoj će živeti
sebi svojstvenim načinom života. On je živi, aktivni Bog koji čini stvarna dela
u životu stvarnih ljudi.
Pre
nego što ostavimo ovu snažnu glavu, našu pažnju zaslužuje još jedan predmet.
Kakav je ljudski odgovor na to otkrivenje? Jahve se predstavio kao Bog koji
spasava. Šta treba ljudi da učine kada to saznaju? Stavi se na Mojsijevo mesto.
Zamisli da si sâm u pustinji i da vidiš grm koji gori. Prilazeći bliže, vidiš da
grm gori, ali sagoreva. Utom čuješ da te neko poziva po imenu i kaže se nalaziš
na svetoj zemlji. Bog govori. Obuzet strahopoštovanjem, padaš na zemlju, na
brzinu skidaš obuću i skrivaš svoje lice.
Strah,
strahopoštovanje, i obožavanje proističu iz tog susreta s Bogom. Želi li Bog da
na taj način natera Mojsija da mu se pokori? Sumnjam. Ako Mojsije veruje da Bog
ima moć da spasava, morao je sagledati Božju svetost i silu. Njegov čin
obožavanja je dokaz da razume veličinu Onoga s kim komunicira. Prva čovekova
reakcija, pre svih ostalih, na Božje samootkrivenje mora biti čin
obožavanja.
I,
ne samo što Mojsije mora da se pokloni, nego i Izrailj, narod koji će on učiti,
mora i sâm da dođe da se pokloni na toj gori (12. stih). Kada izrailjski narod
čuje Mojsijevu vest i u nju poveruje, on se klanja pred Bogom (4,31). To je
nedvosmislen dokaz da narod zaista veruje da je Bog
prisutan.
Prva
poruka koju Mojsije upućuje faraonu odnosi se na bogosluženje. Upoznavši Boga,
izrailjski narod mora da pođe i prinese žrtve i da određeno vreme provede u
služenju Bogu (18. stih). Iako bi ovakav zahtev mogao zvučati čudno, ili u
najboljem slučaju podsećati na kakav trik, ovakav prekid radnih aktivnosti iz
verskih razloga nije bio nelogičnost ili izuzetak za uši Egipćana. Postoji priča
o nadzorniku koji je vodio dnevnik u kojem je beležio radne navike svoja
četrdeset i tri radnika (Sarna, 56). Zapisivao je dane u mesecu u kojima su
odsustvovali s posla i razloge koje su navodili za svoje odsustvovanje. Iako se
bolest i lenjost navode kao razlog većine izostanaka s posla, pojavljuje se i
stavka “žrtvovanje bogu”. Jedan od tih zapisa kaže da su radnici koji su gradili
kraljevsku nekropolu, radi proslavljanja određenog verskog praznika imali na
raspolaganju četiri dana odmora. Izražavajući svoj zahtev, Mojsije je svakako
mogao da citira ranije slučajeve i zaista nije tražio ništa izuzetno. Nije samo
Jahve tražio obožavanje, nego je i samo egipatsko društvo organizovalo takve
prilike čak i među robovima. Naša kultura bi od toga mogla da nauči nešto zaista
vredno.
Mi
služimo Bogu koji je ličnost, Bogu koji nas voli. Ipak, moguće je da zaboravimo
na činjenicu da je On istovremeno i sveti oganj. Ne smemo zaboraviti da izujemo
obuću i skrijemo lice. Ako to ne činimo, moguće je da ga još nismo videli u
Njegovoj spasonosnoj slavi i sili. Robovi (zar nismo i mi robovi?) treba da vide
i da se poklone. Jedino tada možemo dobiti snagu za verovanje da nam On, Bog,
daje silu da skinemo lance i budemo slobodni.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
4. glave knjige Izlazak pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, razmišljaj o
odgovorima na pitanja koja slede. Drži pored sebe beležnicu radi upisivanja
odgovora i ideja.
1. Opiši
tri znaka koje Bog daje Mojsiju (stihovi 2-9). Šta ti znakovi treba da dokažu?
Uz pomoć nekog od biblijskih rečnika pokušaj da pronađeš značenje zmija,
štapova, gube, reke Nil i krvi. Kakvo je, po tvom mišljenju, simboličko značenje
tih znakova?
2. Pročitaj
tekst u Izlasku 12,3 i uporedi ga s tekstom u Izlasku 4,10-17. Da li je u 4.
glavi Izlaska Mojsije krotak, ili nije krotak? Zašto? Da li su Mojsijeve
primedbe na mestu? Zbog čega tako misliš? Da li je primereno za Boga da se gnevi
(16. stih)? Navedi razloge za svoje odgovore.
3. Razmisli
o Mojsijevim porodičnim odnosima. Kakve razloge iznosi Mojsije Jotoru za svoj
povratak u Egipat? Da li je to pravi razlog? Zašto daje tako uopšteni razlog za
odlazak? Zašto uopšte mora da daje razlog?
4. Teško
je razumeti tekst u stihovima 24 do 26. Šta oni znače, po tvom mišljenju? Zašto
su napisani? Šta na osnovu njih saznajemo o Mojsiju, Sefori i Bogu? Saznaj što
više možeš o obrezanju, kako je primenjivano u ono vreme. U traženju informacija
upotrebi i neki od biblijskih rečnika.
5. Da
bi mogao izaći pred Egipćane, Mojsije mora prethodno da ubedi sopstveni narod
u činjenicu o svom susretu s Bogom.
Nabroj korake koje on čini u tom pravcu. Reci u šta su ljudi ubeđeni. Kako
reaguju?
l
Istraživanje Reči
U
4. glavi Mojsije nastavlja svoja pitanja, želeći dodatnu sigurnost. Međutim,
ovde se menjaju karakter tih pitanja i priroda Božjih odgovora. U 3. glavi Bog
saopštava Mojsiju svoj identitet i govori mu šta će učiniti za izrailjski narod.
U 4. glavi Mojsije pokreće dva nova pitanja. Prvo, kako će on, Mojsije,
odgovoriti na pitanje naroda — da li mu se stvarno javio Bog? Drugo, da li je on
i stvarno pravi čovek za to?
Uzvraćajući
na na Mojsijevo prvo pitanje, Bog mu daje tri čudesna znaka koje će moći da
demonstrira kao neposredan, vidljiv dokaz svog susreta s
Bogom.
U
prvom znaku se Mojsijev pastirski štap pretvara u zmiju kada ga on baci na
zemlju. Mojsije je uplašen. Na Božju zapovest, verovatno sa strepnjom, Mojsije
hvata zmiju za rep i tada to ponovo postaje njegov štap. Taj znak je mudra
upotreba dva veoma značajna simbola. Zmija je na Bliskom istoku Mojsijevog
vremena bila široko prihvaćena kao simbol mudrosti i lečenja. Egipćani su često
obožavali zmije, dok su kobre bile kraljevski simbol. Nedavno sam boravio u
Britanskom muzeju u Londonu i razgledao divnu izložbu egipatskih mumija. Još
jednom sam se podsetio na činjenicu da su u jednom dugom periodu egipatski
faraoni na prednjem delu svog kraljevskog ukrasa za glavu nosili stilizovanu
metalnu kobru. To je jedan od razloga što autor Ram smatra da je zmija u toj
priči bila kobra (Ramm, 32).
Mojsijev
štap — verovatno njegov pastirski štap — u ovoj priči se takođe koristi na
simboličan način. Taj štap se često iznova pojavljuje u priči o Izlasku. U 4.
glavi vidimo kako Bog zapoveda Mojsiju: “I taj štap uzmi u ruku svoju, njim ćeš
činiti čudesa” (17. stih). Mojsije je poslušan i, polazeći u Egipat, uzima taj
“štap Božji u ruku svoju” (20. stih).
U
svome radu Mojsije neprestano koristi štap. Jednaka važnost data je i Aronovom
štapu (7,8 i dalje). Mojsijev moćni štap otvara put Izrailju kroz Crveno more
(14,16). Tim štapom Mojsije, kasnije, udara u stenu, iz koje potom izvire voda
(17,1-7).
Štap
se u Bibliji koristi da predstavi carsku vlast, moć i autoritet. Skiptar je
takođe vrsta štapa i ima isto simbolično značenje. Skiptar je bio deo
ceremonijalnih oznaka egipatskih vladara (Sarna, 60). Mojsiju štap postaje
ujedno i skiptar i njime on barata pred faraonom, koji ne može a da ne uvidi
njegovo značenje. Bog želi da Mojsije bude svestan da je On svog predstavnika
opremio moći, autoritetom i sposobnostima rukovođenja. Štap je vidljivo,
očigledno svedočanstvo Božje prisutnosti i Mojsijeve značajne službe. Sa svojim
štapom i Aron je opremljen božanskim autoritetom i
položajem.
Drugi
znak je guba i Mojsijeva ruka. Nakon što ju je stavio u nedra, ruka postaje
gubava. Posle drugog stavljanja u nedra, ruka je izlečena. Gotovo da možete da
osetite Mojsijevu strepnju u sredini znaka, i olakšanje koje je nastalo kad je
sve bilo završeno.
Za
razliku od prvog znaka, guba se u Izlasku više ne pominje. Značenje znaka nije
tako jasno. Guba je obično znak greha i/ili božanskog suda. Ovaj znak je mogao biti blagi ukor
Mojsiju za njegov neprestani otpor i pitanja, jednostavno obećanje koje kaže da
Bog može da sudi i da ukloni posledice suda. On može da posluži i kao upozorenje
i Izrailjcima i Egipćanima da Bog može da sudi i da će, ako odbace Njegovog
vesnika i vest, nastati ozbiljne posledice.
U
okviru trećeg znaka Bog zapoveda Mojsiju da, kada dođe u Egipat, uzme vodu iz
reke Nila i izlije je na zemlju, pa će se ona pretvoriti u krv. Nil je za Egipat
predstavljao izvor života i smatran je svetom rekom. Kada to čini Mojsije (i
Bog), to je novi simbol Božje sile i vlasti nad životom i religijom Egipćana.
Ovde
nam je, dakle, jasno da su to stvarno “čudotvorni znaci” (8. i 17. stih). To
nisu samo čuda koja pokazuju da Bog može da čini magijska čuda. To su znaci znatno veće realnosti. Kao što je
Mojsije morao da veruje da je stvarno razgovarao s Bogom Jahve, tako su i
Izrailjci i Egipćani morali da veruju da je Jahve razgovarao s Mojsijem. Ti
znaci pokazuju da je Bog s Mojsijem i da se aktivno nalazi među
njima.
Oni
simbolišu i nešto još veće — da je Jahve moćniji od Egipta i njegovog faraona.
Iako je Izrailj slab narod robova, a Egipat svetska sila, Izrailjev Bog, Jahve,
ima moć da savlada i porazi egipatske bogove i na taj način i zemlju i njenog
vladara. Izrailj je slab, ali ima velikog Boga. Primenjujući ovu pouku, svaka
grupa ljudi koja istinski veruje u Boga na takav način, biće izbavljena kao što
je bio izbavljen Izrailj. Izbavljenje od ropstva nastaje najpre u
umu. Kad je um oslobođen verom u svemoćnog
Boga, tada može da usledi i stvarno izbavljenje.
U
sledećem odseku (4,10-17) Mojsije pokušava da odbaci Božji poziv, najpre tvrdeći
da nije rečit čovek, a onda tražeći od Boga da pošalje nekog
drugog.
Bog
Mojsiju odgovara direktno. U nizu retoričkih pitanja Jahve jasno pokazuje da je
On, Gospod — Tvorac ljudskih usta i da je On Onaj koji čini da ljudi budu gluvi
i nemi. “Idi”, kaže Bog, jezikom koji, gramatički, predstavlja snažan zapovedni
način. “Ja ću biti s ustima tvojim, i učiću te šta ćeš govoriti” (12. stih).
Mojsijev zadatak je da ide. Božji — da se pobrine za govor i za vest. Kada Bog
daje zapovest za delovanje, On sâm obezbeđuje načine i
sredstva za izvršenje onoga što je tražio.
Mojsije
ponovo odgovara: “Pošalji nekog drugog.” U tom trenutku “razgnevi se Gospod”.
Božji odgovor u 11. i 12. stihu već nagoveštava da Mojsije preteruje. Mojsije se
izgovara i ne pokazuje vrlinu krotosti. Uzimajući u obzir kontekst, razlog je
nesumnjivo Mojsijeva sumnja u Božje reči, sumnja da će ga Bog osposobiti za
zadatak. Bog je rekao da će se On pobrinuti za “usta”, ali Mojsije i dalje hoće
da se oslobodi misije. Uprkos činjenici da Mojsije uzvraća na neodgovarajući
način, Bog mu pruža dodatnu pomoć i govori mu da je njegov brat Aron pošao prema
njemu i da će mu on pomoći u govorenju.
Mnogima
smeta pominjanje Božjeg gneva. Ovaj tekst nedvosmisleno govori o tome, kao što
govore i mnogi drugi tekstovi. Negiranje realnosti Božjeg gneva zahtevalo bi
obimnu reviziju biblijskog teksta. Ono što moramo učiniti za one kojima je to
pitanje problem, jeste davanje određenog objašnjenja.
Prvo,
moramo reći da božanski gnev nije kao ljudski gnev, koji je često besmislen,
hirovit, nizak i destruktivan. Božji gnev upućuje na činjenicu o Njegovoj
stvarnoj umešanosti u ljudska zbivanja i o Njegovom opštenju i saradnji s
ljudima. On od svog naroda nije udaljen u nekom emocionalnom smislu. Želimo li
da Bog s nama pati i da nas voli, tada moramo očekivati i Njegov
gnev.
Prema
tome, mi moramo uvideti da je Božji gnev poučan. Mojsije shvata da je preterao.
Božji gnev poručuje ljudima da se nalaze na pogrešnom putu. Kada Božji gnev vodi
kazni, to je poučavanje u uslovima discipline. Što se tiče Mojsija, on uči svoju
lekciju — od sada više nema ni pitanja ni primedbe.
Tekst
je zanimljiv i s aspekta proročke funkcije. Karakteristično je za proces
aktivnosti proroka da se Bog obraća proroku, a onda prorok prenosi narodu Božje
reči. Međutim, u ovom slučaju, Bog toj proceduri dodaje još jedan element —
Arona. U toj jedinstvenoj situaciji Mojsije Aronu postaje “Bog” (ili davalac
poruke), a Aron je “Mojsije” (ili prorok) narodu.
Imajući
za sobom susret s Bogom, Mojsije se vraća kući u Madijan i priprema se za
odlazak u Egipat. U Izlasku 4,18-30 imamo niz događaja koji su usredsređeni na
temu Mojsijevog puta od gore Božje u Madijan i dalje u
Egipat.
Priča
kao da podrazumeva da izvesno vreme posle povratka u Madijan, Mojsije dobija
zapovest da se vrati u Egipat (19. stih). Ta zapovest verovatno znači da sada treba poći. U ranijoj prilici Bog
zapoveda Mojsiju da ide, a sada otkriva i svoj “vozni red”, povezan sa smrću
faraona koji je poznavao Mojsija i hteo da ga ubije.
Zapazimo
kakav je Mojsijev odnos prema članovima porodice. Iako mu je osamdeset godina,
on od svog tasta traži odobrenje da se vrati u Egipat. Razlog koji navodi za
svoje putovanje je želja da se uveri da li su njegova braća (porodica) još u
životu. Takav zahtev i takav razlog čudno nam zvuče u ušima. Zašto bi čovek od
osamdeset godina trebalo da traži dopuštenje od svog tasta? Zašto Mojsije navodi
razlog koji nije pravi razlog?
Moramo
imati na umu da je Mojsije godinama živeo s porodicom svoje žene. Oni su bili
dobri prema njemu, dali su mu mesto gde će živeti i ženu, kada je došao kao
nepoznati stranac, bežeći od faraonovog gneva. Moramo zapaziti i to da je deo
Mojsijevog vaspitanja i kulture bio i veliko uvažavanje roditelja i starosti.
Roditeljska moć i autoritet ne blede s odrastanjem dece. U Mojsijevim
planovima o povratku, kako izgleda, prvobitno je bilo predviđeno da povede ženu
i porodicu sa sobom. Sefora je Jotorova kćerka i njena deca su njegovi unuci.
Zbog svega toga Mojsije se ponaša kao poslušni zet i traži Jotorovo dopuštenje,
a verovatno i njegov blagoslov za putovanje. Današnji ljudi bi mogli da se pouče
na primeru takve porodične odanosti.
Dok
učtivost, ljubav i običaji nalažu da Mojsije zatraži dopuštenje za odlazak, on
je dužan i da svom tastu navede određen razlog za putovanje. Uopšteni razlog da
želi da vidi svoju porodicu ne samo što je istinit, nego je i sigurniji. On može
da prikrije njegovu nelagodnost zbog misije koju je dobio od
Boga.
Pojavilo
se pitanje da li su Sefora i sinovi pratili Mojsija u Egipat. Oni koji
odgovaraju potvrdno, citiraju kao dokaz 20. stih i stihove od 24 do 26. Oni koji
odgovaraju odrečno ističu da se porodica nijednom ne pominje kasnije u priči, da
se nalazi u Egiptu ili na putu iz Egipta. Sledeći put ih susrećemo u Izlasku
18,2-6, pod plaštem Jotorove brige, u vreme kad se Mojsije vraća iz Egipta. U
18. stihu, čak, Mojsije kaže: “Pusti me da idem”, a Jotor odgovara: “
Idi (singular) s
mirom.”
Najverovatnije
je
da je Mojsije poveo svoju porodicu deo puta, a kasnije u jednom trenutku
zaključio da je za njih i za uspeh njegove misije bolje da ih vrati kući u
Madijan. Kao porodica, ponovo će se okupiti posle Izlaska.
Čudno
nam je obrezivanje Mojsijevog sina u stihovima 24 do 26. Ono je izmamilo mnogo
različitih objašnjenja, od kojih su neka preterano maštovita da bi se ovde
iznela. Očito je da je Mojsije zanemario da obavi obred obrezanja (verovatno dva
obreda — vidi u daljem tekstu), koji je trebalo izvršiti ranije. U ovom trenutku
on je na putu za Egipat kao od Boga imenovani vođa zavetnog naroda i tu svoju
službu neće moći da izvrši dok se njegova porodica ne uskladi sa zavetnim
uslovom obrezanja. Može biti da je Sefora, kao Madijanka, čiji narod nije
primenjivao obrezanje, ranije bila protiv obreda. Mi ne znamo sve razloge
odlaganja, ali to odlaganje više nije moglo da se nastavi.
Tako
je obrezan Mojsijev sin, a priča daje podlogu za pretpostavku da je obrezan i
sâm Mojsije. Ako je uopšte obrezan kao dete, verovatno je to bilo samo delimično
— običaj koji je u ono vreme bio raširen među Egipćanima. Ali sada, pred jednim
dugim putovanjem s važnom misijom, Mojsije ne može da dozvoli ni da ostane
neobrezan a ni da bude onesposobljen za duže vreme u slučaju punog obrezanja.
Verovatno je to bio razlog što je Sefora, uzevši odsečenu kožicu Mojsijevog
sina, njome dotakla njegove genitalije (većina komentatora smatra da je to
značenje nogu, iz 25. stiha).
Seforin postupak je nešto kao zamena za obrezanje, što je, imajući u vidu
neodložni karakter Mojsijeve misije, bilo dovoljno da se zadovolje uslovi
zaveta. To je mogao biti i trenutak kada je bilo odlučeno da se porodica vrati u
Madijan, dok je Mojsije nastavio svojim putem za Egipat.
Ovaj
deo poglavlja (stihovi 21-23) sadrži prvi pomen otvrdnjavanja faraonovog srca, u
znak odgovora na Mojsijevu poruku. Ovo je važan predmet i o njemu ćemo
raspravljati u sledećem poglavlju.
Pre
pristupanja faraonu i Egipćanima, potrebno je da Mojsije odnese vest izbavljenja
sopstvenom narodu. Poučni su koraci koji su tom prilikom preduzeti. Prvo,
Mojsije mora da uputi svog “proroka” (usta), brata Arona. Oni se susreću u
“pustinji”, na “gori Božjoj” (27. stih). To je Mojsijevo mesto otkrivenja, pa ga
možemo zamisliti kako Aronu opisuje grm koji gori i kako dočarava svoj razgovor
s Gospodom. Aron je uveren da je Bog zaista pozvao njegovog brata da izbavi
izrailjski narod.
Drugi
korak je ubediti starešine Izrailja. Aron im se obraća (zar je Mojsije zaboravio
i jevrejski jezik?), a Mojsije pred njima demonstrira svoja čuda. Na to
starešine sazivaju narod, da bi se njegovi pripadnici i sâmi posvedočili u
pogledu čudotvornih znakova koje čini Mojsije.
Bilo
bi uputno da i ljudi koji tvrde da imaju vest od Boga postupe po ovom obrascu.
Ako nisu u stanju da ubede svoju porodicu, a naročito vođstvo crkve da ih je Bog
pozvao, ne bi trebalo da prelaze na veću grupu spolja. Nije vreme za odlaženje u
“Egipat”, ukoliko iza tebe ne stoje oni koji su ti
bliski.
Baš
kao što je Bog to obećao, “narod [Izrailj] verova” (31. stih). Sada, budući da
su uvereni da Jahve
brine za njih i da je video
njihovu patnju i jad, oni padaju ničice i klanjaju se Bogu. I ovde, ponovo,
vidimo božanski postupak; Bog pokazuje svoju ljubav, silu, prisutnost i nameru
da spase. Videći to i verujući, Izrailjcima ne preostaje ništa drugo nego da se
poklone u znak obožavanja.
Mojsije
je u Egiptu. Njegov narod je ubeđen da je on imao susret s njihovim Bogom koji
želi da ih izbavi i da stvori za sebe narod. Sledeći korak je odlazak faraonu i
Egipćanima. To je predmet sledećeg poglavlja.
l
Primena Reči
1. Postoji
li u tvom životu neka “gora Božja”? Kada ti je i gde Bog pristupio i komunicirao
s tobom? Da li si u skorašnjoj prošlosti ponovo otišao na ta mesta? Da li bi
trebalo da ideš?
2. Šta
te je, po tvom mišljenju, Bog pozvao da radiš? Kako se poziv tebi, ili poziv
onima koje poznaješ, može uporediti s pozivima upućenim Mojsiju, Gedeonu,
Jeremiji ili Isaiji? Da li si nekada, kao Mojsije, osećao svoju nedostojnost?
Šta možeš naučiti iz izveštaja o tome kako Bog radi s onima koje je pozvao?
3. Kada
si poslednji put skinuo cipele i poklonio se? Šta može da te pokrene na
obožavanje Boga? Šta može da pojača tvoju sposobnost da osetiš Božju prisutnost
i da mu se pokloniš?
4. Na
koji način Bog odgovara na pitanja koja postavljaju ljudi? Da li je Božji
odgovor Mojsiju — obrazac za odgovor koji će dati tebi? Zašto tako misliš? Kako
možeš znati kada treba da bude kraj pitanjima?
5. Da
li si nekada tražio znak? Imaš li pravo da tražiš znak od Boga? Zašto tako
misliš? Kakve okolnosti bi mogle uticati na takav
zahtev?
6. Po tvojoj proceni, ko su ključne verske vođe? Zašto tako misliš? Kakvim dokazom raspolažeš da je Bog s njima? Kakav dokaz bi ti bio potreban da veruješ u jednog “Mojsija” ili jednog “Arona”? Ima li danas takvih ljudi? Ko su oni?