P o gl a v l j e 1 4 .

Ova glava zasnovana je na ***Jovanu 1,19–51.

»MI NAĐOSMO MESIJU«

Jovan Krstitelj sada je propovedao i krštavao u Vitaniji s onu stranu Jordana. Nedaleko od ovoga mesta, dok Izrailj nije prešao preko, Bog je zaustavio reku u njenome toku. Malo dalje odavde tvrđavu Jerihon porušile su nebeske vojske. U ovom trenutku uspomena na te događaje ponovo je oživela i podstakla živo zanimanje za Krstiteljevu vest. Neće li Onaj koji je u prošlim vekovima tako čudesno delovao ponovo pokazati svoju silu za oslobođenje Izrailja? To su bile misli koje su pokretale srce naroda koji se svakodnevno gomilao na obalama Jordana.

Jovanovo propovedanje tako je duboko zahvatilo narod da je izazvalo pažnju verskih vlasti. Rimljani su iz bojazni od ustanka podozrivo posmatrali svako okupljanje naroda i sve što je ukazivalo na podizanje naroda budilo je strah jevrejskih poglavara. Jovan nije priznavao vlast Sinedriona tražeći njihovo odobrenje za svoj rad; korio je podjednako poglavare i narod, fariseje i sadukeje. Pa ipak, narod ga je revnosno sledio. Zanimanje za njegov rad izgleda kao da je stalno raslo. Iako se nije priklanjao njemu, Sinedrion je držao da je kao javni učitelj bio pod njegovom nadležnošću.

Ovo telo sačinjavali su članovi birani od sveštenstva i narodnih učitelja. Prvosveštenik je obično bio predsednik. Svi članovi morali su da budu ljudi zašli u godine, ali ne stari, ljudi koji nisu trebali poznavati samo jevrejsku veru i istoriju nego imati opšte znanje. Morali su da budu bez telesnih mana, oženjeni i očevi, jer se držalo da će tako da budu čovečniji i promišljeniji. Njihovo mesto sastajanja bila je prostorija povezana s Jerusalimskim Hramom. U vreme jevrejske nezavisnosti Sinedrion je bio najviši narodni sud sa svetovnom i crkvenom vlašću. Iako sada potčinjen rimskim namjesnicima, on je još imao jak uticaj na građanske i verske prilike.

Sinedrion nije mogao odložiti istraživanje Jovanovog rada. Pojedini su se sećali otkrivenja datog u Zariji u Hramu i očevog proročanstva koje je na njegovo dete ukazivalo kao na Mesijinog vesnika. U metežima i promenama koje su se dogodile tokom trideset godina, ovo se u velikoj meri izgubilo iz vida. Sada je opet oživelo u sećanju usled uzbuđenja izazvanog Jovanovim radom.

Davno je bilo kad je Izrailj imao proroka, davno se nije videla takva reforma kakva je sad bila u toku. Zahtev za ispovedanje greha izgledao je nov i poticajan. Mnoge vođe nisu želele ići i slušati Jovanove pozive i javne optužbe, jer bi ih to dovelo do otkrivanja tajni iz ličnog života. Ipak njegovo propovedanje bilo je neposredno objavljivanje Mesije. Bilo je dobro poznato da su sedamdeset sedmica Danilovog proročanstva, koji su obuhvatali i Mesijin dolazak, skoro pri kraju i svi su bili željni da sudeluju u toj eri narodne slave koja se tada očekivala. Narodno oduševljenje bilo je tako veliko da je Sinedrion bio prinuđen da prihvati ili odbaci Jovanov rad. Njegova vlast nad narodom slabila je. Postalo je ozbiljno pitanje kako da održi svoj položaj. U nadi da će doći do nekog zaključka, poslao je na Jordan poslanstvo sveštenika i Levita da porazgovara s novim učiteljom.

Okupljeno mnoštvo slušalo je njegove reči kad su se poslanici približili. Sa izveštačenim autoritetom sračunatim da ostavi utisak na narod i da izazove prorokovo popuštanje, došli su gordi rabini. Mnoštvo im je napravilo prolaz, pokretom poštovanja, skoro straha. Ugledni ljudi, u svojim skupocenim haljinama, gordi na svoj položaj i moć stali su pred prorokom iz pustinje.

»Tko si ti?« upitali su.

Znajući kakve su bile njihove misli, Jovan je odgovorio: »Ja nisam Hristos.«

»Tko si dakle? Jesi li Ilija?«

»Nisam.«

»Jesi li prorok?«

»Nisam.«

»Tko si? da možemo kazati onima što su nas poslali: što kažeš za sebe?«

»Ja sam glas onoga što viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji; kao što kaza Isaija prorok.«

Reči na koje se pozvao odnosile su se na ono divno Isaijino proročanstvo: »Tešite, tešite narod moj, govori Bog vaš. Govorite Jerusalimu ljubazno i, javljajte mu da se navršio rok njegov, da mu se bezakonje oprostilo… Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i sveko će telo videti.« (***Isaija 40,1–5)

U stara vremena, kad je neki kralj putovao kroz zabačenije delove svog carstva, grupa ljudi upućena je ispred carskih kočija da poravna strma mesta i popuni udubljenja, da bi kralj mogao sigurno da putuje i bez ikakvih prepreka. Ovaj običaj iskoristio je prorok da bi slikovito prikazao delo evanđelja. »Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu.« Božji Duh obara ljudsku gordost, kad svojom čudesnom silom probuđenja dodirne dušu. Svetovna zadovoljstva, položaj i vlast tada postaju bezvrijdni. »Pomisli i svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje«, odbacuju se; a svaka pomisao se zarobljava »za pokornost Hristu.« (***2. Korinćanima 10,5) Tada se poniznost i samopožrtvovna ljubav, tako malo cenjene među ljudima, uzdižu kao jedina vrednost. To je delo evanđelja čiji je jedan deo bila Jovanova vest.

Rabini su nastavili sa svojim pitanjima: »Zašto dakle krštavaš kad ti nisi ni Hristos ni Ilija ni prorok?« Reč »prorok« odnosila se na Mojsija. Jevreji su bili skloni verovanju da će Mojsije vaskrsnuti iz mrtvih i da će da bude uzet na Nebo. Nisu znali da je on već vaskrsnuo. Kad je Krstitelj započeo svoju službu, mnogi su mislili da je on prorok Mojsije podignut iz mrtvih, jer je izgledalo da temeljito poznaje proročanstva i istoriju Izrailja.

Takođe se verovalo da će se Ilija lično pojaviti pre Mesijinog dolaska.«

Ovo očekivanje Jovan je poricao, ali njegove reči imale su dublji smisao. Isus je kasnije rekao, pozivajući se na Jovana: »I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći.« (***Matej 11,14) Jovan je došao u duhu i sili Ilijinoj da izvrši isti zadatak koju je Ilija izvršio. Da su ga Jevreji primili, ona bi bila izvršena za njih. Međutim, oni nisu primili njegovu vest. Za njih on nije bio Ilija. On za njih nije mogao ispuniti misiju koju je došao ostvariti.

Mnogi od sakupljenih na Jordanu bili su prisutni prilikom Isusovog krštenja, ali znak koji se tada ukazao, bio je otkriven samo nekolicini među njima. U toku prethodnih meseci Krstiteljeve službe, mnogi nisu hteli posluštai poziv na pokajanje. Tako su otvrdnuli svoje srce i zamračili svoje razumevanje. Kad je prilikom krštenja Nebo dalo svedočanstvo Isusu, oni to nisu zapazili. Oči koje nikada nisu u veri upravljene k Njemu koji je nevidljiv, nisu sagledale otkrivenje Božje slave; uši koje nikada nisu slušale Njegov glas nisu čule reči svedočanstva. Tako je i sada. Često se Hristovo prisustvo i prisustvo anđela koji služe otkriva na skupovima ljudi, a ipak ima mnogo onih koji to ne znaju. Oni nisu primetili ništa neobično. Međutim, nekima se otkrilo Spasiteljevo prisustvo. Mir i radost oživljavaju njihova srca. Oni su utešeni, ohrabreni i blagosloveni.

Izaslanici iz Jerusalima upitali su Jovana: »Za što dakle krštavaš?« Očekivali su odgovor. Iznenada, dok je pogledom prelazio preko mnoštva, njegove oči su zaplamtele, lice se ozarilo, a celo biće pokrenulo dubokim osećajem. Ispruženih ruku uzviknuo je: »Ja kršćavam vodom, a među vama stoji koga vi ne znate. On je onaj što će doći za mnom, koji beše preda mnom; kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj.« (***Jovan 1,27)

Vest koju je trebalo odneti natrag Sinedrionu bila je jasna i nedvosmislena. Jovanove reči nisu se mogle odnositi ni na koga drugoga do na Onoga koji je davno bio obećan. Mesija se nalazio među njima! Iznenađeni sveštenici i glavari gledali su oko sebe u nadi da će otkriti Onoga o kome je Jovan govorio. Međutim, u mnoštvu Njega nije bilo moguće opaziti.

Kad je prilikom Isusovog krštenja Jovan ukazivao na Njega kao na Jagnje Božje, nova svetlost osvetlila je Mesijino delo. Prorokov um bio je upravljen na Isaijine reči: »Kao Jagnje na zaklanje vođen bi.« (***Isaija 53,7) Jovan je u toku sedmica koji su sledili s novim zanimanjem proučavao proročanstva i učenje o žrtvenoj službi. On nije jasno razlikovao dva oblika Hristovog rada – kao Žrtve koja pati i kao Kralja koji pobeđuje – ali je video da Njegov dolazak ima dublje značenje od onoga kojeg su mu sveštenici ili narod pridavali. Kad je u mnoštvu zapazio Isusa prilikom Njegovog povratka iz pustinje, s poverenjem je očekivao da On da narodu neki znak o svom pravom karakteru. Gotovo nestrpljivo očekivao je da čuje kako Spasitelj objavljuje svoju misiju; ali On nije izgovorio nijednu reč, nije dao nijedan znak. Isus nije odgovorio na reči kojima Ga je Krstitelj objavio, već se pomešao sa Jovanovim učenicima, ne dajući nikakav spoljašnji dokaz o svom naročitom delu, ne preduzimajući nikakve mere da na sebe skrene pažnju.

Narednog dana Jovan vidi Isusa kako dolazi. Obasjan svetlošću Božje slave koja je počivala na njemu, prorok pruža ruke i objavljuje: »Gle jagnje Božje koje uze na se grehe sveta. Ovo je onaj za koga ja rekoh: za mnom ide čovek koji preda mnom postade… I ja ga ne znadoh; nego da se Javi Izrailju za to ja dođoh da krstim vodom… videh Duha gde silazi s neba kao golub i stade na njemu. I ja ga ne znadoh; nego onaj koji me posla da krstim vodom on mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i stoji na njemu to je onaj koji će krstiti Duhom svetim. I ja videh i zasvedočih da je ovaj sin Božji.« (***Jovan 1,29–34)

Da li je to Krist? Sa strahopoštovanjem i čuđenjem narod je posmatrao Onoga koji je upravo bio proglašen Božjim Sinom. Oni su bili snažno pokrenuti Jovanovim rečima. Govorio im je u Božje ime. Slušali su ga iz dana u dan dok je korio njihove grehe, a svakim danom učvršćivalo se njihovo uverenje da je on bio poslanik s Neba. Međutim, ko je bio Ovaj koji je veći od Jovana Krstitelja? U Njegovoj odeći i držanju nije bilo ničega što bi nagoveštavalo visok položaj. On je očito bio jednostavna osoba, obučena kao i oni sami u skromnu odeću siromašnih. U mnoštvu je bilo i onih koji su prilikom Hristovog krštenja posmatrali božansku slavu i čuli Božji glas. Ali od tog vremena Spasiteljev izgled znatno se izmenio. Prilikom Njegovog krštenja videli su preobraženje Njegovog lika u nebeskoj svetlosti; sada bledog, iscrpljenog i izmršavjelog prepoznao Ga je samo prorok Jovan.

Ali dok Ga je narod posmatrao, video je lice na kome je božanska milost bila usklađena sa svešću o moći. Svaki pogled oka, svako obeležje pojave odisalo je poniznišću i izrazom neiskazane ljubavi. Izgledalo je kao da je okružen atmosferom duhovnog uticaja. Iako je način Njegovog ponašanja bio plemenit i nenametljiv, vršio je uticaj na ljude osećajem moći koja je bila skrivena, a nije se mogla potpuno potisnuti. Da li je bio Onaj koga je Izrailj tako dugo čekao?

Isus je došao u siromaštvu i poniznosti da bi nam mogao biti i primer i Otkupitelj. Da se pojavio u carskom sjaju, kako bi onda mogao pružiti pouke o poniznosti? Kako bi nam mogao iznositi tako prodorne istine kao na Gori blaženstva? Gde bi bila nada skromnih u životu da je Isus došao da među ljudima prebiva kao kralj?

Međutim, mnoštvu je izgledalo nemogućim da je Onaj, koga je Jovan označio, povezan s njihovim uzvišenim očekivanjima. Zato su mnogi bili razočarani i vrlo zbunjeni.

Reči koje su sveštenici i rabini toliko želeli čuti: da će Isus sada obnoviti Izrailjsko carstvo, nisu izgovorene. Oni su očekivali i tražili takvoga kralja, takvoga kralja bili su spremni da prihvate. Ali Onoga koji je želeo zasnovati u njihovim srcima carstvo pravde i mira, nisu želeli primiti.

Narednog dana, dok su dva učenika stajal u blizini, Jovan je opet video Isusa u narodu. Opet je slava Nevidljivoga obasjala prorokovo lice kad je uzviknuo: »Gle, jagnje Božje!« Reči su uznemirile srce učenika. Oni ih nisu potpuno razumeli. Što znači ime koje Mu je dao Jovan – Jagnje Božje? Ni Jovan ih nije objasnio.

Ostavivši Jovana, otišli su potražiti Isusa. Jedan od dvojice bio je Andrija, brat Simonov, a drugi Jovan evađelist. To su bili Isusovi prvi učenici. Pokrenuti silom kojoj se nisu mogli odupreti, sledili su Isusa – željni da razgovaraju s Njim, ali ipak puni strahopoštovanja i tihi, izgubljeni u osobitom značenju misli »Da li je to Mesija?«

Isus je znao da učenici idu za Njim. Oni su bili prvi plodovi Njegove službe, a srce božanskog Učitelja obuzela je radost, jer su ove duše odgovorile na Njegovu milost. Ipak, okrenuvši se, samo je upitao: »Šta ćete?« Hteo im je dopustiti da sami odluče hoće li se vratiti ili izraziti svoju želju.

Oni su bili svesni samo jednog cilja. Samo Njegova prisutnost ispunjavala je njihove misli. Oni su uzviknuli: »Rabi! gde stojiš?« U kratkom razgovoru kraj puta nisu mogli primiti ono za čim su čeznuli. Želeli su da bud nasamo s Isusom, da sede kraj Njegovih nogu i slušaju Njegove reči.

»I reče im: dođite i vidite. I otidoše, i videše gde stajaše; i ostaše u njega onaj dan.«

Da su Jovan i Andrija posedovali duh neverstva koji su imali sveštenici i poglavari, ne bi se kao učenici našli kraj Isusovih nogu. Oni bi došli k Njemu kao kritičari, da osude Njegove reči. Mnogi na taj način zatvaraju vrata najdragocenijim prilikama. Ovi prvi učenici nisu tako učinili. Oni su se odazvali pozivu Svetog Duha kroz propovedanje Jovana Krstitelja. Sada su prepoznali glas nebeskog Učitelja. Za njih su Isusove reči bile pune svežine, istine i lepote. Božanska svetlost bila je bačena na učenje. Pisma Starog zaveta. Višestruke teme istine pojavile su se u novoj svetlosti.

Skrušenost, vera i ljubav pripremaju um za primanje mudrosti s Neba. Vera koja kroz ljubav radi ključ je znanja i svako ko ljubi »poznaje Boga«. (***1. Jovanova 4,7)

Učenik Jovan bio je čovek iskrenih i dubokih osećaja, revnostan ali misaon. On je počeo razlikovati Hristovu slavu – ne svetovnu raskoš i moć, kao su ga učili da se nada, već »slavu kao jedinorodnoga od oca, punu blagodati i istine.« (***Jovan 1,14) Bio je obuzet razmišljanjem o ovoj čudesnoj temi.

Andrija je želeo podeliti radost koju je osećao u svom srcu. Potraživši svoga brata Simona uzviknuo je: »Mi nađosmo Mesiju!« Simon nije čekao drugi poziv. On je takođe slušao propovedanje Jovana Krstitelja, i požurio je Spasitelju. Hristove oči zadržale su se na njemu, čitajući njegov karakter i istoriju njegovog života. Njegova žustra priroda, njegova ljubav, srce koje saoseća, njegovo kajanje, njegov mukotrpan rad i njegova mučenička smrt – sve je to pročitao Spasitelj i rekao: »Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kefa, koje znači Petar (Kamen).«

»A sjutradan namisli izići u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: hajde za mnom.« Filip je poslušao nalog i odmah je postao Hristov radnik.

Filip je poznao Natanaila. On je bio u mnoštvu kad je Krstitelj ukazao na Isusa kao na Božje Jagnje. Kad je Natanailo pogledao Isusa, razočarao se. Da li ovaj čovek koji je nosio znake mukotrpnog rada i siromaštva, može da bude Mesija? Ipak, Natanailo nije mogao odbaciti Isusa, jer je Jovanova vest donela njegovom srcu čvrsto uverenje.

U vreme kad ga je Filip pozvao, Natanailo se povukao u jedan tihi gaj da razmišlja o Jovanovoj vesti i proročanstvima o Mesiji. Molio se da mu se otkrije da li je Onaj koga je Jovan najavio Oslobodilac, a Duh Sveti je počinuo na njemu dajući mu osvedočenje da je Bog pohodio svoj narod i podigao za njega rog spasenja. Filip je znao da njegov prijatelj istražuje proročanstva i dok se Natanailo molio pod jednom smokvom, on je otkrio njegovo sklonište. Često su se zajednički molili na ovom usamljenom mestu skrivenom u lišću.

Vest »Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nađosmo ga«, učinila se Natanailu kao neposredni odgovor na molitvu. Filip je još imao kolebljivu veru. On je sumnjičavo dodao: »Isusa sina Josifova iz Nazareta.« Ponovo se predrasuda pojavila u Natanailovom srcu. Uzviknuo je: »Iz Nazareta može li što biti dobro?«

Filip se nije upuštao ni u kakvo raspravljanje. Rekao je: »Dođi i vidi. A Isus videvši Natanaila gde ide k njemu reče za njega: evo pravoga Izraelca u kome nema lukavstva.« Natanailo je iznenađen uzviknuo: »Kako mu poznaješ? Odgovori Isusu i reče mu: pre nego te pozva Filip videh te kad beše pod smokvom.«

To je bilo dovoljno. Božanski Duh koji je svedočio Natanailu u njegovoj usamljenoj molitvi pod smokvom, sada mu je govorio preko Isusovih reči. Iako sumnjičav i sklon predrasudama, Natanailo je došao Hristu sa iskrenom željom za istinom, i sad je njegova želja bila ispunjena. Njegova vera nadmašila je veru onoga koji ga je doveo Isusu. On je govorio i rekao: »Rabi! ti si sin Božji, ti si car Izrailjev.«

Da je Natanailo imao poverenja u rabinsko vodstvo, nikada ne bi našao Isusa. On je postao učenik zato što je sam posmatrao i rasuđivao. Tako je to i danas u životu mnogih koje predrasude zadržavaju da prihvate dobro. Kako bi različit bio rezultat kad bi »došli, i videli!«

Niko neće doći do spasonosnog saznanja istine dokle god se poverava vodstvu ljudskog autoriteta. Kao i Natanailu, i nama je potrebno da proučavamo Božju reč za sebe lično i da se molimo za prosvetljenje Svetim Duhom. Onaj koji je video Natanaila pod smokvom, videće i nas na tajnom mestu molitve. Anđeli iz sveta svetlosti blizu su onih koji u poniznosti traže božansko vodstvo.

Pozivanjem Jovana, Andrije, Simona, Filipa i Natanaila, otpočinje osnivanje hrišćanske crkve. Jovan je svoja dva učenika uputio Hristu. Tada je jedan od njih, Andrija, našao svog brata i pozvao ga Spasitelju. Tada je pozvan Filip i on je otišao da traži Natanaila. Ovi primeri trebaju nas poučiti o značenju ličnih napora, o upućivanju neposrednih poziva našim rođacima, prijateljima, i susedima. Postoje takvi koji celoga života tvrde da poznaju Hrista, ali ipak koji nisu nikada učinili nikakav lični napor da dovedu makar i jednu dušu Spasitelju. Oni sav rad prepuštaju propovedniku. On može da bude dobro osposobljen za svoj poziv, ali ne može učiniti ono što je Bog ostavio da urade vernici Crkve.

Postoje mnogi kojima je potrebna služba hrišćanskih srca punih ljubavi. Mnogi su propali, a mogli su da budu spaseni, da su njihovi susedi, obični ljudi i žene, uložili lični napor za njih. Mnogi čekaju da budu lično oslovljeni. U svakoj porodici, susedstvu, gradu, tamo gde živimo, postoji rad koji treba da izvršimo kao Hristovi misionari. Ako smo hrišćani, ovaj rad biće za nas radost. Čim se ko obrati, u njemu se rađa želja da i druge upozna kakvog je dragocenog prijatelja našao u Isusu. Spasonosna i posvećujuća istina ne može da bude zatvorena u njegovom srcu.

Svi koji su se posvetili Bogu biće kanali svetlosti. Bog će ih načiniti svojim posrednicima da drugima objave boagtstvo Njegove milosti. Njegovo je obećanje: »I blagosloviću njih i što je oko gore moje, i puštaću dažd na vreme; daždi će blagosloveni biti.« (***Jezekilj 34,26)

Filip je rekao Natanailu. »Dođi i vidi!« On nije tražio od njega da prihvati tuđe svedočanstvo, već da sam posmatra Hrista. Sad kada se Isus vazneo na Nebo, Njegovi učenici su Njegovi predstavnici među ljudima i jedan od najdelotvornijih načina pridobijanja duša za Njega je primerom pokazati Njegov karakter u svom svakodnevnom životu. Naš uticaj na druge ne zavisi toliko od toga šta ćemo reći koliko od toga ko smo. Ljudi mogu pobijati i odbaciti našu logiku, oni se mogu odupreti našim pozivima; ali život nesebične ljubavi dokaz je koji ne mogu poreći. Dosledan život, obeležen Hristovom krotošću, sila je u ovom svetu.

Hristovo učenje bilo je izraz dubokog osvedočenja i iskustva i oni koji se uče od Njega postaju učitelji po božanskom uzoru. Božja reč koju izgovara onaj koji je i sam posvećen njome, poseduje životodavnu silu koja je čini privlačnom za slušaoce i osvedočava ih da je ona živa stvarnost. Kad čovek primi istinu u ljubavi prema njoj, on će je otkriti uverljivošću svoga ponašanja i načinom svoga govora. On objavljuje ono što je sam čuo, video i opipao o reči života, tako da bi i drugi mogli imati zajednicu s njim kroz poznavanje Hrista. Njegovo svedočanstvo, sa usana dotaknutih živim ugljevljem sa oltara, istina je za premčivo srce i ona posvećuje karakter.

Onaj koji teži da pruži svetlost drugima, i sam će da bude blagosloven. »Daždi će blagosloveni biti.« »Ko napaja, sam će biti napojen.« (***Priče 11,25) Bog bi mogao postići svoj cilj spašavanja grešnika bez naše pomoći; ali da bismo razvili karakter sličan Hristovom, moramo učestvovati u Njegovom radu. Da bismo učestvovali u Njegovoj radosti – radosti da vidimo duše otkupljene Njegovom žrtvom – moramo učestvovati u Njegovim naporima za njihovo otkupljenje.

Prvi izraz Natanelove vere, tako snažan, ozbiljan i iskren, zvučao je kao muzika u Isusovim ušima. A On odgovori »i reče mu: što ti kazah da te videh pod smokvom za to veruješ; videćeš više od ovoga«. Spasitelj je radosno očekivao svoje delo propovedanja dobrih vesti krotkima, zavijanja ranjenih srca i objavljivanja slobode zarobljenima od Sotone. Imajući na umu dragocene blagoslove koje je doneo ljudima, Isus je dodao: »Zaista, zaista vam kažem: odsele ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju, i silaze k sinu čovečijemu.«

Ovde je Hristos ustvari rekao: Na obali Jordana Nebo je bilo otvoreno i Duh je sišao na mene kao golub. Taj prizor potvrdio je da sam Božji Sin. Ako Me verujete kao takvoga, vaša vera će oživeti. Vi ćete videti da su nebesa otvorena i da se nikada neće zatvoriti. Otvorio sam ih za vas. Božji anđeli penju se noseći Ocu molbe nevoljnih i ojađenih i silaze noseći blagoslov, nadu, ohrabrenje, pomoć i život sinovima ljudskim.

Božji anđeli su stalno u pokretu između Zemlje i Neba i Neba i Zemlje. Hristova čuda za ucviljene i napaćene bila su učinjena Božjom silom kroz službu anđela. Svaki blagoslov od Boga dolazi nam preko Hrista službom Njegovih nebeskih vesnika. Uzevši na sebe ljudsku prirodu, naš Spasitelj je sjedinio svoje interese sa interesima palih Adamovih sinova i kćeri, dok se svojom božanskom prirodom držao Božjega prestola. Na taj način Hristos je posrednik u vezi ljudi s Bogom i Boga s ljudima.