Poglavlje 24.

Ova glava zasnovana je na ***Luki 4,16–30.

»NIJE LI OVO DRVODELJIN SIN?«

Preko svetlih dana Hristovog rada u Galileji pruža se jedna senka. Ljudi iz Nazareta su Ga odbacili. »Nije li ovo drvodeljin sin?« /***Matej 13,55/ – govorili su oni.

Za vreme svoga detinjstva i mladosti, Isus je među svojom braćom u nazaretskoj sinagogi učestvovao u bogosluženju. Od početka svog rada nije bio s njima, ali su oni znali što se događalo s Njim. Kad se ponovo pojavio među njima, njihovo zanimanje i očekivanje dostigli su vrhunac. Tu su bila poznata lica onih koje je poznavao iz detinjstva. Ovde su bili Njegova majka, Njegova braća i sestre, i sve oči upravile su se u Njega kad je ušao u sinagogu u Subotu i kad je zauzeo svoje mesto među onima koji su učestvovali u bogosluženju.

U redovnoj službi za taj dan, starešina je čitao iz proroka i hrabrio narod da se još uvek nada dolasku Onoga koji će uspostaviti slavnu vladavinu i slomiti svako nasilje. Pokušao je ohrabriti svoje slušaoce iznošenjem dokaza da je Mesijin dolazak blizu. Opisivao je slavu Njegovog dolaska, ističući misao da će se pojaviti na čelu vojske koja će osloboditi Izrael.

Kad je rabin bio prisutan u sinagogi, od njega se očekivalo da drži propoved, a bilo koji Izrailjac mogao je da čita iz proroka. Ove Subote je zamoljen da učestvuje u službi. On »ustade da čita. I daše mu knjigu proroka Isaije.« (***Luka 4,16.17). Tekst koji je pročitao bio je jedan od onih koji su se, kako se shvatalo, odnosio na Mesiju:

»Duh je Gospodnji na meni;

Za to me pomaza da javim evanđelje siromasima;

Posla me da iscelim skrušene u srcu;

Da propovedim zarobljenima da će se otpustiti;

I slepima da će progledati;

Da otpustim sužnje;

I da propovedim prijatnu godinu Gospodnju.«

»I zatvorivši knjigu dade sluzi… i svi u zbornici gledahu na nj… I svi mu svedočahu, i divljahu se rečima blagodati koje izlažahu iz usta njegovih.« (***Luka 4,20–22)

Isus je stajao pred narodom kao živi tumač proročanstava koja su govorila o Njemu. Objašnjavajući reči koje je pročitao, govorio je o Mesiji kao pomagaču ugnjetavanih, oslobodiocu zarobljenih, iscelitelju bolesnih, kao o onome koji će vratiti vid slepima i otkriti svetu svetlost istine. Njegovo uticajno postupanje i čudesno značenje Njegovih reči proželi su slušaoce takvom silom kakvu nikada ranije nisu osetili. Plima božanskog uticaja rušila je svaku prepreku i kao i Mojsije, posmatrali su Nevidljivoga. Pošto su njihova srca bila pokrenuta Svetim Duhom, odgovorili su usrdnim »amen« i hvalama Gospodu.

Međutim, kad je Isus izjavio: »Danas se izvrši ovo pismo u ušima vašim«, iznenada su bili pokrenuto da misle o sebi i tvrdnjama Onoga koji im se obratio. Oni, Izrailjci, deca Avramova, bili su prikazani kao da se nalaze u ropstvu. Vest im je bila upućena kao zarobljenicima koji treba da se oslobode sile zla; kao onima koji su u tami i kojima je potrebna svetlost istine. Njihova gordost bila je povređena, a strahovanja pokrenuta. Isusove reči pokazale su na to da je Njegov rad za njih potpuno različit od onoga koji su želeli. Njihova dela mogu da budu neposredno ispitivana. I pored njihove tačnosti u obavljanju obreda, izbegavali su ispitivanje tih bistrih, prodornih očiju.

Tko je ovaj Isus? Pitali su. On koji tvrdi da polaže pravo na slavu Mesije bio je drvodeljin sin i radio je zanat sa svojim ocem Josifom. Viđali su Ga kako naporno radi, penjući se i spuštajući niz brežuljke, poznavali su Njegovu braću i sestre, Njegov život i rad. Videli su Njegov razvoj iz detinjstva u mladost, i iz mladosti u muževno doba. Iako je Njegov život bio besprekoran, nisu mogli verovati da je On Obećani.

Kakva suprotnost između Njegovog učenja o novom carstvu i učenja koje su čuli od svog starešine! Isus nije ništa rekao o njihovom oslobođenju od Rimljana. Čuli su o Njegovim čudima i nadali se da će svoju silu upotrebiti u njihovu korist, ali nisu zapazili nikakav nagoveštaj takve namere.

Kad su otvorili vrata sumnji, srca su im postala tvrđa, jer su se za trenutak bila omekšala. Sotona je odlučio da slepe oči tog dana ne smeju progledati niti se osloboditi duše okovane ropstvom. Žestokom silom radio je na tome da ih učvrsti u neverstvu. Nisu obraćali pažnju na znak koji im je već ukazan, kad su bili pokrenuti uverenjem da je njihov Otkupitelj taj koji im se obraćao.

Međutim, Isus im je dao dokaz svog božanstva otkrivenjem njihovih tajnih misli. »I reče im: vi ćete meni bez sumnje kazati ovu priču: ljekaru! izleči se sam; što smo čuli da si činio u Kapernaumu učini i ovde na svojoj postojbini. Reče pak: zaista vam kažem: nikakav prorok nije mio na svojoj postojbini. A zaista vam kažem; mnoge udovice behu u Izrailju u vreme Ilijino kad se nebo zatvori tri godine i šest meseci i bi velika glad po svoj zemlji; i ni k jednoj od njih ne bi poslan Ilija do u Sareptu Sideonsku k ženi udovici. I mnogi behu gubavi u Izrailju za proroka Jelisija; i nijedan se od njih ne očisti do Namama Sirijanina.« (***Luka 4,23–27)

Ovim izlaganjem događaja iz života proroka, Isus je odgovorio na pitanja svojih slušalaca. Slugama koje je Bog izabrao za posebno delo nije bilo dopušteno da rade za narod tvrdog i nevernoga srca. Međutim, oni koji su imali srca da osećaju i vere da poveruju, doživeli su naročitu naklonost dokazima Njegove sile kroz proroke. U Ilijino vreme Izrailj se odvojio od Boga. Čvrsto su se držali svojih greha i odbacivali opomene Duha preko Gospodnjih vesnika. Na taj način sami su se otcepili od kanala kojim je Božji blagoslov mogao dopreti do njih. Gospod je prošao kraj izraelskih domova i našao utočište za svog slugu u neznabožačkoj zemlji, kod jedne žene koja nije pripadala izabranom narodu. Međutim, ova žena bila je udostojena zato što je sledila svetlost koju je primila i njeno srce bilo je otvoreno za veću svetlost koju joj je Bog poslao preko svog proroka.

Zbog tog istog razloga bili su zaobiđeni u Jelisijevo vreme gubavci iz Izrailja. Ali Naman, neznabožački plemić, bio je veran svom uverenju u ono što je pravo i osećao je veliku potrebu za pomoći. Nalazi se u stanju u kojem je mogao primiti darove Božje milosti. Ne samo da se očistio od gube već je bio i blagosloven znanjem o pravom Bogu.

Naš položaj pred Bogom ne zavisi od količine svetlosti koju smo primili, već o tome kako smo iskoristili ono što imamo. Na taj način čak i neznabošci, koji izaberu ono što je pravo, koliko to mogu razlikovati, u povoljnijem su položaju od onih koji su dobili veliku svetlost i koji tvrde da služe Bogu, ali ne obraćaju pažnju na svetlost i svojim svakodnevnim životom pobijaju ono što ispovedaju.

Isusove reči slušaocima u sinagogi udarile su u koren njihove samopravičnosti, čineći ih svesnim gorke istine da su se udaljili od Boga i izgubili pravo da budu Njegov narod. Svaka reč sekla je kao nož kad im je bilo izneseno njihovo stvarno stanje. Sad su prezirali veru kojom ih je Isus u početku nadahnuo. Nisu hteli priznati da je On koji je potekao iz siromaštva i nižih slojeva bio bilo što drugo do običan čovek.

Njihovo neverstvo izazvalo je zlobu. Sotona je upravljao njima i u besu povikali su protiv Spasitelja. Okrenuli su se od Njega čiji je zadatak bio da leči i obnjavlja; sad su pokazali svojstva uništavalaca.

Kad ih je Isus upozorio na blagoslove dane neznabošcima, pokrenula se žestina nacionalnog ponosa Njegovih slušalaca i Njegove reči ugušila je graja mnoštva. Ovi ljudi bili su ponosni na držanje zakona, ali sad kad su njihove predrasude bile povređene, bili su spremni da počine ubistvo. Skup se razišao i uhvativši Isusa, izgurali su Ga iz sinagoge i iz grada. Svi su izgleda želeli Njegovo uništenje. Požurivali su Ga do ruba provalije, nameravajući da Ga strmoglave dole. Vazduhom su leteli uzvici i kletve. Neki su bacali kamenje na Njega, kad je iznenada iščezao između njih. Nebeski vesnici koji su bili kraj Njega u sinagogi bili su s Njim usred razbešnjelog mnoštva. Oni su Ga zaklonili od Njegovih neprijatelja i odveli Ga na sigurno mesto.

Tako su anđeli zaštitili i Lota i sigurno izveli iz Sodome. Tako su zaštitili Jelisija u malom planinskom gradu. Kad su okolna brda bila puna konja, bojnih kola sirijskog cara i velike vojske naoružanih ljudi, Jelisij je video kako su obližnje planinske padine bile prekrivene Božjim vojskama – konjima i vatrenim bojnim kolima posvuda oko Gospodnjeg sluge.

U svim vekovima anđeli su bili blizu Hristovih vernih sledbenika. Silni savez zla svrstan je u borbene redove protiv onih koji će pobediti, ali Hristos želi da vidimo ono što je nevidljivo, nebeske vojske ulogorene oko onih koji ljube boga, da bi ih oslobodile. Nećemo nikada doznati od kojih smo opasnosti, vidljivih i nevidljivih, bili sačuvani posredovanjem anđela, sve dok u svetlosti večnog života ne budemo sagledali Božja proviđenja. Tada ćemo znati da je celokupna nebeska porodica pokazala zanimanje za nas ovde dole i da su vesnici s Božjeg prestola iz dana u dan pratili naše korake.

Kad je Isus u sinagogi čitao proročanstvo, nije pročitao konačni opis Mesijinog rada. Pročitavši reči: »Da oglasim godinu milosti Gospodnje«, izostavio je rečenicu »i dan osvete Boga našega«. (***Isaija 61,2) To je bilo isto toliko istinito kao što je bio prvi deo proročanstva; svojom šutnjom Isus nije porekao istinu. Međutim na ovom poslednjem izrazu Njegovi slušaoci rado su se zadržavali želeći da se ispuni. Objavljivali su sudove protiv neznabožaca ne shvatajući da je njihova krivica bila čak veća nego krivica drugih. Njima je najbitnije bila potrebna milost koju su oni tako spremno uskraćivali neznabošcima. Tog dana u sinagogi, kad je Isus stajao među njima, imali su priliku da prihvate poziv Neba. On kome je »mila milost« (***Mihej 7,18) rado bi ih spasio uništenja koje su prizivali njihovi gresi.

On ih nije mogao napustiti a da im ne uputi još jedan poziv na pokajanje. Pred kraj svog rada u Galileji, ponovo je posetio dom svog detinjstva. Od odbacivanja koje je doživeo ovde, glas o Njegovom propovedanju i Njegovim čudima ispunio je zemlju. Sada niko nije mogao poreći da On poseduje silu veću od ljudske. Ljudi iz Nazareta znali su da je išao čineći dobro i lečeći sve one koje je Sotona ugnjetavao. Oko njih su postojala čitava sela u kojima se ni u jednoj kući nije čulo ječanje bolesnih, jer je On prošao kroz njih i izlečio sve njihove bolesnike. Milost koja se otkrivala u svakom pothvatu Njegovog života pružala je dokaz o Njegovom božanskom pomaza nju.

Dok su slušali Njegove reči, Nazarećani su opet bili pokrenuti Svetim Duhom. Međutim, čak ni sada nisu hteli priznati da je ovaj čovek, koji je odrastao među njima, bio drukčiji ili veći od njih. Još ih je peklo gorko sećanje da je njima, dok je za sebe tvrdio da je Obećani, osporavao mesto u Izrailju, jer im je pokazao da su manje dostojni Božje naklonosti od jednog neznabošca ili neznaboškinje. Stoga, iako su postavili pitanje: »Otkud ovome mudrost ova i moć?«, oni Ga nisu mogli primiti kao Hrista Božjega. Zbog njihovog neverstva Spasitelj nije mogao učiniti među njima mnoga čuda. Samo je nekoliko duša bilo otvoreno za Njegove blagoslove i On se teška srca udaljio, da se nikada više ne vrati.

Neverstvo, koje su ranije gajili, zavladalo je ljudima iz Nazareta. Ono je takođe vladalo i nad Sinedrionom i narodom. Za sveštenike i narod prvo odbijanje otkrivenja sile Svetoga Duha bilo je početak kraja. Da bi dokazali kako je njihovo prvo odbijanje bilo ispravno, nastavili su nakon toga sitničarski osuđivati Hristove reči. Njihovo odbacivanje Duha dostiglo je svoj vrhunac na golgotskom krstu, u uništenju njihovog grada i u rasejavanju naroda na sve četiri strane sveta.

O, koliko je Hristos čeznuo da Izrailju otvori dragocene riznice istine! Međutim, njihovo duhovno slepilo bilo je takvo da im je bilo nemoguće otkriti istine o Njegovom carstvu. Čvrsto su se držali svoga veruju i svojih beskorisnih obreda dok je nebeska istina čekala da je prime. Trošili su svoj novac na ništavne stvari, dok im je hleb života stajao na domašaju. Zašto nisu prišli Božjoj reči i marljivo je proučavali da vide jesu li bili u zabludi? Spisi Staroga zaveta jasno su iznosili svaku pojedinost Hristove službe, a On je stalno navodio proroke i izjavljivao: »Da su iskreno istraživali Pismo, podvrgavajući svoje teorije proveri iz Božje reči, Isus ne bi morao plakati nad njihovom okorelošću. On ne bi mogao izjaviti: »Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta.« (***Luka 13,35) Mogli bi upoznati dokaz o Njegovom mesijanstvu i nesreća koja je pretvorila njihovi ponosni grad u ruševine, mogla bi se izbeći. Međutim, um Jevreja postao je skučen njihovim nerazumnim fanatizmom. Hristove pouke otkrivale su nedostatke njihovog karaktera i zahtevale su pokajanje. Da su prihvatili Njegova učenja, njihov način života morao bi se izmeniti i morali bi napustiti nade koje su gajili. Da bi ih Nebo poštovalo, moraju žrtvovati poštovanje ljudi. Da bi poslušali reči ovog novog rabina, moraju poći protiv mišljenja velikih mislilaca i učitelja svog vremena.

Istina nije bila omiljena u Hristovo doba. Ona je neomiljena i u naše vreme. Postala je neomiljena otkako je Sotona prvi put u čoveku izazvao odvratnost prema njoj iznošenjem laži koje su vodile samouzvišenju. Zar se i mi danas ne srećemo s teorijama i doktrinama koje nemaju osnovu u Božjoj reči? Ljudi ih se drže tako čvrsto kao što su se Jevreji držali svog predanja.

Jevrejske vođe bile su ispunjene duhovnim ponosom. Njihova želja za ličnim proslavljanjem pokazala se čak i u službi u svetinji. Voleli su najviša mesta u sinagogi. Voleli su pozdrave na trgovima i bili zadovoljni kad su čuli zvuk svojih titula sa usana ljudi. Dok je stvarna pobožnost opadala, postali su još ljubomorniji na svoja predanja i obrede.

Budući da je njihov razum bio pomračen sebičnim predrasudama, oni nisu mogli uskladiti silu Hristovih uverljivih reči sa skromnošću Njegovog života. Nisu shvatili činjenicu da stvarnoj veličini nije potrebno spoljašnje razmetanje. Siromaštvo ovog čoveka u potpunoj je opreci s Njegovom tvrdnjom da je Mesija. Ako je On ono što je tvrdio da jest, pitali su se oni, zašto je tako skroman. Ako je zadovoljan time da bude bez oružane sile, što će biti od njihovog naroda? Kako može sila i slava koju su tako dugo očekivali dovesti narode da budu podanici gradu Jevreja? Zar sveštenici nisu učili da Izrailj treba da zavlada celom Zemljom? Da li je moguće da su veliki verski učitelji pogrešili?

Međutim, nije samo odsustvo spoljašnje slave u Isusovom životu bilo to što je navelo Jevreje da Ga odbace. On je bio utelovljenje čistoće, a oni su bili nečisti. Prebivao je među ljudima kao primer besprekorne čestitosti. Njegov život bez mane osvetlio je njihova srca. Njegova iskrenost otkrivala je njihovu neiskrenost. Ona je učinila da se pokaže sva pretvornost njihove licemerne pobožnosti i otkrila im bezakonje u njegovom nakaradnom karakteru. Takva svetlost bila je napoželjna.

Da je Hristos isticao fariseje i da je veličao njihovo znanje i pobožnost, oni bi Ga s radošću pozdravili. Međutim, kad je govorio o nebeskom carstvu kao o razdoblju milosti za sve ljude, iznosio je jedan vid religije koji nisu hteli trpeti. Njihov lični primer i učenje nikada nisu bili takvi da službu Bogu učine poželjnom. Kad su videli Isusa kako ukazuje pažnju onima koje su oni mrzeli i odbacili, u njihovim gordim srcima pokrenule su se najgore strasti. Usled svog hvalisanja da će »Lav«, koji je od koljena Judina« (***Otkrivenje 5,5) uzdići Izrailj više svih naroda, oni ne bi mogli podneti razočarenje u svoje slavoljubive nade bolje no što su mogli podneti Hristov prekor zbog njihovih greha i osudu koju su osećali već i od samog prisustva Njegove čistoće.