Poglavlje 25.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 4,18–22;

POZIV NA OBALI MORA

Nad Galilejskim morem rađao se dan. Učenici, umorni od bezuspešnog noćnog napornog rada, u svojim ribarskim čamcima bili su još uvek na jezeru. Isus je došao provesti koji miran trenutak na jezerskoj obali. U ranom jutru nadao se da će imati malo odmora od mnoštva koje Ga je iz dana u dan pratilo. Međutim narod se ubrzo počeo okupljati oko Njega. Njihov broj brzo se povećavao, tako da su Ga pritiskivali sa svih strana. U međuvremenu učenici su došli na kopno. Da bi izbegao tiskanje mnoštva, Isus je ušao u Petrov čamac i zamolio ga da se otisne malo dalje od obale. Tu su Isusa svi mogli bolje da vide i čuju, te je iz čamca učio mnoštvo na obali.

Kakav je to prizor bio za anđele da razmišljaju o Njemu; njihov slavni Zapovednik, sedeći u ribarskom čamcu, ljuljao se tamo–amo na nemirnim valovima i objavljivao dobre vesti o spasenju mnoštvu koje ga je Slušalo i koje se tiskalo sve do same vode! On koji je bio Poštovani Neba objavljivao je velike istine o svom carstvu običnom svetu pod vedrim nebom. Ipak, nije mogao imati pogodnije mesto za svoj rad. Jezero, planine, prostrana polja, sunčeva svetlost koja se rasipala po zemlji, sve Mu je to bilo materijal za slikovito prikazivanje pouka i utiskivanje tih pouka u umove. Nijedna od Isusovih pouka nije ostala bez roda. Svaka poruka s Njegovih usana dopirala je do neke duše kao reč večnog života.

Mnoštvo na obali povećavalo se svakog trenutka. Stari ljudi oslanjajući se na štapove, snažni seljaci s brda, ribari sa svog mukotrpnog rada na jezeru, trgovci i rabini, bogati i učeni, stari i mladi, donoseći svoje bolesne i one koji su patili, tiskali su se da čuju reči božanskog Učitelja. Prizore kao što je ovaj proroci su unapred videli i zapisali:

»Zemlja Zabulonova i zemlja Neftalimova

Na putu ka moru sa one strane Jordana,

Galileja neznabožačka,

Ljudi koji sede u tami

Videše videlo veliko,

I onima što sede na strani u senu smrtnome,

Zasvetli videlo.«

Pored mnoštva na obalama Genezareta, Isus je u svojoj propovedi kraj mora, držao na umu i druge slušaoce. Gledajući vekove koji će doći, video je svoje verne sledbenike u zatvorima i sudskim dvoranama, u iskušenjima, usamljenosti i patnjama. Pred Njim je jasan svaki prizor radosti, borbe i teškoće. U rečima koje je izgovorio onima koji su se okupili oko Njega, On je progovorio i drugim dušama te iste reči koje će dopirati do njih kao vest nade u iskušenju, utehe u tuzi i nebeske svetlosti iz ribarskog čamca na Galilejskom moru, čuće se kako objavljuje mir ljudskim srcima sve do kraja vremena.

Kad je završio propoved, Isus se okrenuo Petru i rekao mu je da se otisne na more i baci svoju mrežu. Međutim Petar je bio obeshrabren. Cele noći nije ništa ulovio. Za vreme usamljenosti razmišljao je o sudbini Jovana Krstitelja koji je čamio sam u tamnici. Razmišljao je o budućnosti Isusovoj i Njegovih sledbenika, o neuspehu Njegovog dela u Judeji i o zlobi sveštenika i rabina. Čak i njegovo zanimanje pretrpelo je neuspeh; i dok je posmatrao prazne mreže, budućnost mu se učinila mračnom, punom obeshrabrenja. »Učitelju«, rekao je, »svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo; ali po tvojoj reči baciću mrežu.«

Noć je bila jedino povoljno vreme za lov pomoću mreža u bistrim jezerskim vodama. Nakon bezuspešnog truda cele noći, izgledalo je beznadežno baciti mrežu danju, ali Isus je zapovedio i ljubav prema Učitelju pokrenula je učenike da poslušaju. Simon i njegov brat zajedno su spustili mrežu. Kad su pokušali izvući količina ribe bila je tako velika da se mreža počela cepati. Bili su primorani da pozovu Jakova i Jovana u pomoć. Kad je ulov bio prikupljen, oba čamca bila su tako opterećena da im je pretila opasnost da potonu.

Međutim, Petar sad nije mislio više na čamce ili tovar. Ovo čudo, više od svakog drugog kome je on bio svedok, bilo je za njega izraz Božje sile. U Isusu je video Onoga koji upravlja celom prirodom. Božansko prisustvo otkrilo je njegovu ličnu grešnost. Ljubav prema Učitelju, stid zbog neverstva, zahvalnost zbog Hristove ljubaznosti, a iznad svega osećaj lične nečistoće u prisustvu beskrajne čistoće, sasvim su ga savladali. Dok su njegovi drugovi prebirali sadržaj mreže, Petar je pao pred Spasiteljeve noge, uzviknuvši: »Iziđi od mene, Gospode! ja sam čovek grešan.«

Bilo je to isto prisustvo božanske svetlosti koje je navelo proroka Danila da padne kao mrtav pred Božjim anđelom. Rekao je: »I lepota mi se nagrdi, i ne imah snage.« Tako je i Isaija kad je video Gospodnju slavu, uzviknuo: »Jaoh meni! pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.« (***Danilo 10,8; ***Isaija 6,5) Ljudska priroda sa svojom slabošću i grehom stavljena je nasuprot božansko savršenstvu, pa se on osećao potpuno nesavršenim i nesvetim. Isto je bilo sa svima kojima je dato da sagledaju Božju veličinu i veličanstvo.

Petar je uzviknuo: »Iziđi od mene, Gospode, ja sam čovek grešan, ali se ipak čvrsto držao Hristovih nogu, osećajući da se ne može odvojiti od Njega. Spasitelj je odgovorio: »Ne boj se; otsele ćeš ljude loviti.« Nakon što je Isaija video Božju svetost i svoju vlastitu nedostojnost, bila mu je poverena božanska vest. Pošto je Petar poveden u samoodricanje i zavisnost od božanske sile, primio je poziv da radi za Hrista.

Do ovog trenutka nijedan od učenika nije se kao saradnik ujedinio sa Isusom. Bili su svedoci mnogih Njegovih čuda i slušali Njegova poučavanja, ali nisu potpuno napustili svoja ranija zanimanja. Utamničenje Jovana Krstitelja bilo je za sve njih jedno gorko razočarenje. Ako je takav morao da bude ishod Jovanove misije, mogli su imati malo nade za svog Učitelja, protiv koga su se ujedinile sve verske vođe. Pod ovim okolnostima za njih je bilo olakšanje da se za kratko vreme vrate svom ribarenju. Međutim, Isus ih sada poziva da napuste svoj raniji život i da ujedine svoje interese s Njegovim. Petar je prihvatio poziv. Stigavši na obalu, Isus je pozvao druga tri učenika: »Hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudskim.« Oni su odmah ostavili sve i pošli za Njim. Pre no što ih je pozvao da napuste svoje mreže i ribarske čamce, Isus ih je uverio da će Bog zadovoljiti sve njihove potrebe. Upotreba Petrovog čamca za delo evanđelja bogato se isplatila. Onaj koji je »bogat za sve koji ga prizivlju«, rekao je »Dajte, i daće vam se: meru dobru nabijenu i stresenu i prepunu.« (***Rimljanima 10,12;***Luka 6,38) Takvom merom On je nagradio i službu učenika. Svaka žrtva koja je učinjena u Njegovoj službi biće nagrađena prema »prevelikom bogatstvu blagodati njegove.« (***Efescima 3,20;2,7)

Za vreme te žalosne noći na jezeru, kad su bili odvojeni od Hrista, učenike je teško pritiskivalo neverstvo, a i umor od besplodnog truda. Međutim, Njegovo prisustvo podstaklo je njihovu veru i donelo im radost i uspeh. Ako je i s nama; odvojen od Hrista naš rad je besplodan, a lako je nemati poverenja i gunđati. Ali, kad je On blizu, a mi radimo po Njegovom uputstvu, radujemo se dokazima Njegove moći. Sotonino delo je da obeshrabri dušu, a Hristovo – da je nadahne verom i nadom.

Još dublja pouka koju je čudo otkrilo učenicima, pouka je i za nas – da Onaj čija reč može sakupiti ribe iz mora, može uticati i na ljudska srca privlačeći ih vezama svoje ljubavi, tako da Njegove sluge mogu postati »lovci ljudi.«

Ti galilejski ribari bili su skromni i neobrazovani ljudi, ali Hristos, svetlost sveta, imao je velike mogućnosti da ih osposobi za položaj za koji ih je izabrao. Spasitelj nije prezirao obrazovanje, jer kad njime upravlja Božja ljubav i kad je posvećeno Njegovoj službi, oplemenjen um je blagoslov. Ali, On je mimoišao mudre ljude svog vremena, zato što su bili tako puni samouzvišenja da nisu mogli saosećati sa čovečanstvom koje pati i postati saradnici sa čovekom iz Nazareta. U svom fanatizmu bilo im je ispod časti da ih Hristos uči. Gospod Isus tražio je saradnju onih koji će postati prohodni kanali za prenošenje Njegove milosti. Prvo što treba da nauče svi koji će postati Božji saradnici, pouka je o nepoverenju u samoga sebe; tada će biti spremni da dobiju Hristov karakter. To se ne može steći obrazovanjem u najvišim školama. To je plod mudrosti koja se može dobiti samo od božanskog Učitelja.

Isus je izabrao neobrazovane ribare zato što nisu bili školovani predanjima i pogrešnim običajima svog vremena. Oni su bili ljudi prirodno obdareni, ponizni i poučljivi, ljudi koje je On mogao odgajati za svoj rad. U svakodnevnom životu ima mnogo ljudi koji strpljivo obavljaju jednolične i mukotrpne poslove, nesvesni da poseduju takve moći koje bi ih, ako bi ih razvili, izjednačile s najcenjenijim ljudima u svetu. Potreban je dodir vešte ruke koji bi probudio te uspavane sposobnosti. Takve ljude Isus je pozvao da budu Njegovi saradnici i da im prednost da se druže s Njim. Nikada veliki ljudi u svetu nisu imali takvog učitelja. Kad su prošli Spasiteljevu obuku, učenici više nisu bili neznalice i neobrazovani. Postali su Mu slični umom i karakterom; ljudi su znali da su bili sa Isusom.

Najuzvišeniji rad odgajanja nije samo prenošenje znanja, već usađivanje životne snage koja se prima dodirom uma s umom i duše s dušom. Samo život rađa život. Kakvu su prednost imali oni koji su tri godine bili u svakodnevnom dodiru s tim božanskim životom iz koga je potekao svaki životodavni podsticaj koji je doneo blagoslov svetu! Više od svojih drugova Jovan, ljubljeni učenik, potčinio je sebe sili tog čudesnog života. On kaže: »I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u oca, i javi se nama.« »I od punosti njegovr mi svi uzesmo blagodat za blagodaću.« (***1. Jovanova 1,2; ***Jovan 1,16)

Apostoli našega Gospoda nisu imali ništa što bi im donelo slavu. Bilo je očito da uspeh njihovog rada pripada jedino Bogu. Život ovih ljudi, karkater koji su izgradili i silno delo koje je Bog učinio preko njih, potvrđuju ono što će On učiniti za sve koji su poučljivi i poslušni.

Onaj koji najviše voli Hrista učiniće najviše dobra. Nema granica korisnosti onoga koji odričući se sebe omogućava Svetome Duhu da deluje na njegovom srcu i živi životom potpuno posvećenim Bogu. Ako ljudi bez žaljenja ili sustajanja na putu budu podneli neophodnu disciplinu, Bog će ih poučavati iz sata u sat, iz dana u dan. On čezne da otkrije svoju milost. Ako Njegov narod hoće otkloniti prepreke, On će u obilnim tokovima izliti vode spasenja kroz ljudske kanale. Kad bi jednostavni ljudi bili ohrabreni da učine sve dobro koje mogu, kad ruke koje sputavaju ne bi bile stavljene na njih da uguše njihovu revnost, tada bi stotinu poslanika za Hrista bilo tamo gde je sada jedan.

Bog uzima ljude takve kakvi su i ako Mu se potčine, odgaja ih za svoju službu. Božji Duh, primljen u dušu, oživeće sve njene sposobnosti. Um koji je potpuno posvećen Bogu, pod vodstvom Svetoga Duha skladno se razvija, ojačan da shvati i ispuni Božje zahteve. Slab, kolebljiv karkater menja se u čvrst i postojan. Neprekidno posvećenje uspostavlja tako blIsak odnos između Hrista i Njegovih učenika, da hrišćanin postaje sličan Njemu umom i karkaterom. Vezom s Hristom on će imati jasnije i šire poglede. Njegovo razumevanje biće prodornije, njegovo rasuđivanje uravnoteženije. Onaj koji čezne da služi Hristu, tako je podstaknut životodavnom silom Sunca pravde da će roditi mnogi rod na slavu Bogu.

Ljudi najvišeg obrazovanja u umetnosti i nauci naučili su dragocene istine iz života jednostavnih hrišćana koje je svet smatrao neukim. Međutim, ovi neznani učenici stekli su svoje vaspitanje u školi koja je viša od svih drugih. Sedeli su kraj nogu Onoga koji je govorio kao što »čovek nikad nije govorio.«