Poglavlje 27.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 8,2–4; 9,1–8.32–34; ***Marku 1,40–45; 2,1–12; ***Luki 5,12–28).

»AKO HOĆEŠ, MOŽEŠ ME OČISTITI«

Od svih bolesti poznatih na Istoku guba je bila najstrašnija. Njena neizlečivost, zaraznost i užasne posledice na žrtvama ispunjavali su strahom i najhrabrije. Među Jevrejima smatrana je osudom zbog greha, i otuda nazvana »udarcem«, »prstom Božjim«. /***Psalam 39,10; ***2. Mojsijeva 8,19/ Duboko ukorenjena, neuništiva, smrtonosna, smatrana je znamenjem greha. Obredni zakon proglašavao je gubavca nečistim. Kao već mrtav bio je izdvojen iz ljudskih staništa. Sve što je dodirnuo bilo je nečisto. Vazduh je bio okružen njegovim dahom. Onaj na koga se sumnjalo da se razbolio, morao se pokazati sveštenicima koji su ispitivali i odlučivali o njegovom slučaju. Ako je proglašen gubavcem, bio je izdvojen iz porodice, odsečen od skupa Izrailjevog i osuđen na druženje samo s onima koji su bolovali od iste bolesti. Zakon je bio strog u svojim zahtevima. Čak ni carevi i vladari nisu bili izuzetak. Vladar koji se razbolio od ove opake bolesti morao je odložiti skiptar i napustiti društvo.

Daleko od svojih prijatelja i rođaka, gubavac je morao nositi prokletstvo svoje bolesti. Bio je primoran da objavljuje svoju nesreću, razdere svoju odeću i oglašava uzbunu, opominjući sve da beže iz njegovog zaraznog prisustva. Uzvik: »Nečist! Nečist!« koji se javljao plačnim glasom sa usamljenih mesta progonstva, bilo je upozorenje koje se slušalo sa strahom i jezom.

U delokrugu Hristove službe bilo je puno takvih patnika i vesti o Njegovom radu dopirale su do njih, pobuđujući zračak nade. Međutim, od vremena proroka Jelisija nije bilo poznato tako nešto kao što je očišćenje čoveka za koga se prilepila ova bolest. Nisu se usuđivali da od Isusa očekuju da za njih učini ono što nikada nije učinjeno ni za jednog čoveka. Ali postojao je jedan u čijem se srcu probudila vera. A ipak, nije znao kako da dođe do Isusa. Bez Dodira sa svojim bližnjima, kako se može pojaviti pred Isceliteljem? Pitao se da li će Hristos hteti isceliti njega. Hoće li se sagnuti da primeti čoveka za koga se verovalo da pati pod Božjim sudom? Neće li i On, kao fariseji, pa čak i lečnici, izreći prokletstvo nad njim i upozoriti ga da napusti boravište ljudi? Razmišljao je o svemu što mu je bilo rečeno o Isusu. Nijedan koji je tražio Njegovu pomoć nije bio odbijen. Jadnik je odlučio da nađe Spasitelja. Iako se morao kloniti gradova, možda će Ga moći sresti na nekoj sporednoj stazi duž planinskih puteva ili Ga naći izvan gradova kako uči. teškoće su izgledale nepremostive, ali to je bila njegova jedina nada.

Gubavac je poveden Spasitelju. Isus uči kraj jezera i narod je okupljen oko Njega. Stojeći izdaleka, gubavac razabira nekoliko reči sa Spasiteljevih usana. Vidi Ga kako polaže svoje ruke na bolesnike. Vidi hrome, slepe, oduzete i one koji su bili na umoru od različitih bolesti ustaju zdravi, hvaleći Boga za svoje oslobođenje. Vera jača u njegovom srcu. On se sve više približava okupljenom mnoštvu. Ograničenja koja su mu nametnuta, sigurnost ljudi i strah s kojim su ga svi posmatrali – sve je zaboravio. On misli samo o blaženoj nadi u izlečenje.

Njegova pojava bila je stravična. Bolest je strahovito poodmakla i njegovo telo u raspadanju bilo je užasno pogledati. kad su ga spazili, ljudi su se u strahu povukli unazad. U svojoj želji da izbegnu dodir s njim, gazili su jedni druge. Neki su ga pokušavali sprečiti da se približi Isusu, ali uzalud. On ih nije ni video ni čuo. Njihovi izrazi gađenja ne dopiru do njega. On vidi jedino Božjeg Sina. On čuje samo glas koji daje život onima koji umiru. Probijajući se do Isusa, baca se pred Njegove noge s uzvikom: »Gospode! ako hoćeš, možeš me očistiti.«

Isus je odgovorio: »Hoću, očisti se«, položivši ruku na njega. (***Matej 8,3)

Promena je odmah zahvatila gubavca. Njegovo telo postalo je zdravo, njegovi živci osetljivi, njegovi mišići čvrsti. Gruba ljuskasta površina, svojstvena gubi, iščezla je, a pojavila se meka, rumena koža kao u zdrava deteta.

Isus je naložio čoveku da ne objavi učinjeno delo, već da se sa žrtvom odmah pokaže u Hramu. Takva žrtva nije mogla da bude primljena sve dok sveštenici ne pregledaju čoveka i proglase ga potpuno oslobođenim od bolesti. Koliko god nevoljko izvšili ovu dužnost, nisu mogli izbeći pregled i donošenje odluke u ovom slučaju.

Reči iz Pisma pokazuju s kakvom je odlučnošću Hristos naložio čoveku neophodnu šutnju i brzo delovanje. »I zapretivši mu odmah istera ga, i reče mu: gledaj da nikome ništa ne kažeš, nego idi te se pokaži svešteniku, i prinesi za očišćenje svoje što je zapovedio Mojsije za svedočanstvo njima.« da su sveštenici bili upoznato sa činjenicama o izlečenju gubavca, njihova mržnja prema Hristu mogla bi ih navesti da donesu nepoštenu odluku. Isus je želeo da se čovek pokaže u Hramu pre no što bilo kakvi glasovi o ovom čudu budu doprli do njih. Tako se mogla osigurati pravična odluka i izlečenom gubavcu dozvoliti da se vrati svojoj porodici i prijateljima.

Postojali su i drugi ciljevi koje je Hristos držao u vidu kad je preporučio čoveku da šuti. Spasitelj je znao da su Njegovi neprijatelji stalno želeli ograničiti Njegov rad i odvratiti narod od Njega. Znao bi da bi objavljivanje izlečenja gubavog po okolini navelo druge bolesnike od ove strašne bolesti da se okupljaju oko Njega i da bi se podigao glas kako će se ljudi zaraziti dodirom s njima. Mnogi od gubavaca ne bi učinili dar zdravlja blagoslovom sebi ili drugima. Okupljanjem gubavaca pružao bi priliku za optužbu da krši ograničenja obrednog zakona. Na taj način Njegovo delo propovedanja evanđelja bilo bi sprečeno.

Događaj je opravdao Hristov predosećaj. Mnogi ljudi bili su svedoci izlečenja gubavca i željno su očekivali da saznaju za odluku sveštenika. Kad se čovek vratio svojim prijateljima, nastalo je veliko uzbuđenje. Uprkos Isusovom upozorenju, čovek nije činio nikakav napor da zataji činjenicu o svom izlečenju. Iako bi je zaista bilo nemoguće sakriti, gubavac ju je ipak objavljivao posvuda. Smatrajući da mu je samo Isusova skromnost stavila ovo ograničenje, išao je okolo objavljivajući moć ovog Velikog Iscelitelja. Nije shvatio da svako takvo objavljivanje čini sveštenike i starešine odlučnijima da unište Isusa. Isceljeni je osetio da je blagodat zdravlja vrlo dragocena. Radovao se svojoj punoj snazi, svom povratku porodici i društvu i osećao da je nemoguće uzdržati se od davanja slave Lečniku koji ga je iscelio. Međutim, razglašavanje ovog događaja izazvalo je sprečavanje Spasiteljevog dela. To je pokrenulo ljude da se okupljaju oko Njega u prevelikom broju, što Ga je primoralo da za izvesno vreme prekine rad.

Svaki čin Hristove službe imao je dalekosežni cilj. On je sadržavao više no što je samo delo pokazivalo. Tako je to bilo i u slučaju s gubavcem. Dok je služio svima koji su dolazili k Njemu, Isus je čeznuo da blagoslovi i one koji Mu nisu dolazili. Dok je privlačio carinike, neznabošce i Samarjane, čeznuo je da dopre do sveštenika i učitelja koji su bili zatvoreni predrasudama i predanjem. Pokušao je sve da bi mogao dopreti do njih. Slanjem izlečenog gubavca sveštenicima, pružio im je svedočanstvo, smišljeno da razoruža njihove predrasude.

Fariseji su tvrdili da je Hristovo učenje bilo u suprotnosti sa zakonom koji je Bog dao preko Mojsija, ali Njegovo uputstvo dato izlečenom gubavcu da prinese dar po zakonu opovrglo je ovu optužbu. To je bilo dovoljno svedočanstvo za sve koji su bili spremni da budu osvedočeni.

Vođe u Jerusalimu poslale su uhode da nađu neki povod kako bi Hrista osudili na smrt. Odgovorio je pružanjem dokaza o svojoj ljubavi prema ljudskom rodu, poštovanjem zakona i svojom silom da oslobađa od greha i smrti. Na ovaj način pružao im je svedočanstvo. »Vraćaju mi zlo za dobro, i mržnju za ljubav moju.« (***Psalam 109,5) On koji je na gori dao pravilo: »Ljubite i neprijatelje svoje« i sam je primerom potvrdio to načelo ne vraćajući »zlo za zlo, ni psovke za psovku«, nego nasuprot blagosliljao, (***Matej 5,44; ***1. Petrova 3,9)

Isti sveštenici koji su osudili gubavca na progonstvo potvrdili su njegovo ozdravljenje. Ova odluka, javno izrečena i zabilježena, bila je trajno svedočanstvo za Hrista. A kad se isceljeni čovek ponovo vratio u zbor Izrailjev, nakon ličnog uverenja sveštenika da na njemu nema više ni traga od bolesti, postao je živim svedokom za svog Dobročinitelja. Radosno je prineo svoju žrtvu i veličao Isusovo ime. Sveštenici su bili osvedočeni u Spasiteljevu božansku silu. Pružena im je prilika da upoznaju istinu i iskoriste svetlost. Odbačena, ona bi prošla da se nikad ne vrati. Svetlost je odbačena od mnogih, a ipak nije uzaludno dana. Mnoga srca bila su pokrenuta, koja u izvesnom razdoblju nisu pokazivala nikakav znak. U toku Spasiteljevog života izgledalo je kao da Njegova misija izaziva mali odaziv ljubavi kod sveštenika i učitelja, ali nakon Njegovog vaznesenja »sveštenici mnogi pokoravahu se veri«. (***Dela 6,7)

Hristovo delo očišćenja ovog gubavca od strašne bolesti je slika Njegovog dela očišćenja duše od greha. Čovek koji je došao Isusu bio je »sav u gubi«. Njen smrtonosni otrov prožeo je celo njegovo telo. Učenici su hteli sprečiti svog Učitelja da ga dodirne, jer onaj koji se dotakne gubavca i sam postaje nečist. Međutim, polaganjem svoje ruke na gubavca, Isus se nije oskvrnio. Njegov dodir prenio je životodavnu silu. Gubavac se očistio. Tako je i s gubom greha – duboko ukorenjenom, smrtonosnom, koju je nemoguće izlečiti ljudskom silom. »Sva je glava bolesna i sve je srce iznemoglo. Od pete do glave nema ništa zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave.« (***Isaija 1,5.6) Ali došavši da prebiva u ljudskom rodu, nije se oskrnavio. Njegovo prisustvo ima isceljujuću moć za grešnika. Ko god padne pred Njegove noge govoreći s verom: »Gospode! ako hoćeš možeš me očistiti«, čuće odgovor: »Hoću, očisti se.« (***Matej 8,2.3)

U nekim slučajevima izlečenja Isus nije odmah podario traženi blagoslov. Međutim, u slučaju gube izrečena molba odmah je ispunjena. Kad se molimo za zemaljske blagoslove, odgovor na našu molitvu može da bude odložen ili nam Bog može dati nešto drugo što nismo tražili, ali tako neće da bude kad tražimo oslobođenje od greha. Njegova je volja da nas očisti od greha, da nas učini svojom decom i osposobi da živimo svetim životom. Hristos »dade sebe za grehe naše da izbavi nas od sadašnjega sveta zloga, po volji Boga i oca našega.« (***Galatima 1,4) A »ovo je sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo,… znamo da će nam dati što ištemo u njega.« (***1. Jovanova 5,14.15) »Ako priznamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.« (***1. Jovanova 1,9)

Izlečenjem oduzetog u Kapernaumu Isus je opet dao pouku o istoj istini. Čudo je učinjeno da bi se otkrila Njegova sila da oprašta grehe. Isceljenje oduzetog takođe slikovito prikazuje i druge dragocene istine. Ono je puno nade i ohrabrenja, a farisejima koji su bili sitničavi ono je i pouka i opomena.

Ovaj oduzeti je, kao i gubavac, izgubio svaku nadu u ozdravljenje. Njegova bolest bila je posledica grešnog života, a njegove patnje bile su zagorčene i grižom savesti. Odavno se obraćao farisejima i učenim ljudima u nadi da će ublažiti umne patne i telesnu bol. Međutim, oni su ga hladno proglasili neizlečivim i prepustili Božjem gnevu. Fariseji su patnje smatrali dokazom božanskog nezadovoljstva i držali su se podalje od bolesnih i nevoljnih. Međutim, često su ovi koji su sebe uzvisivali kao svete bili znatno grešniji od stradalnika koje su osuđivali.

Oduzeti čovek bio je sasvim bespomoćan i videći da nema izgleda za pomoć s bilo koje strane, zapao je u očajanje. Tada je čuo o Isusovim veličanstvenim delima. Rekli su mu da su drugi koji su bili isto tako grešni i bespomoćni kao on, izlečeni; čak i gubavci su se očistili. Prijatelji koji su mu ovo preneli, ohrabrili su ga da veruje kako i on može da bude izleče ako bude odnesen Isusu. Međutim, njegova nada je klonula kad se setio kako je bolest došla na njega. Bojao se da ga bezgrešni Lečnik neće podneti u svom prisustvu.

Ipak, nije toliko želeo telesno ozdravljenje koliko oslobođenje od tereta greha. Ako bi mogao da vidi Isusa i dobiti čvrsto obećanje o oproštenju i pomirenju s neba, bio bi zadovoljan da živi ili umre, u skladu s Božjom voljom. Uzvik samrtnika bio je: »O kad bih mogao doći pred Njega!« Nije bilo vremena za gubljenje; njegovo već upropašteno telo pokazivalo je znake raspadanja. Preklinjao je svoje prijatelje da ga na postelji odnesu Isusu i oni su s radošću prihvatili da to učine. Ali, mnoštvo koje se sakupilo u kući i oko kuće u kojoj se nalazio Spasitelj bilo je tako zbijeno da je bolesniku i njegovim prijateljima bilo nemoguće da dopru do Njega, pa čak ni da čuju Njegov glas.

Isus je poučavao u Petrovoj kući. Po običaju, Njegovi učenici sedeli su odmah do Njega i »onde seđahu fariseji i zakonici koji behu došli iz sviju sela Galilejskih i Judejskih i iz Jerusalima.« Ovi su došli kao uhode tražeći kakvu optužbu protiv Isusa. Osim ovih zvaničnika steklo se i šaroliko mnoštvo revnosnih, poniznih, ljubopitljivih i nevernih. Zastupljene su bile razne narodnosti i svi društveni slojevi. »I sila Gospodnja isceljivaše ih. Duh života nadnio se nad skupom, ali fariseji i učitelji nisu prepoznali Njegovo prisustvo. Nisu osećali nikakvu potrebu, pa izlečenja nije bilo za njih. »Gladne napuni blaga, i bogate otpusti prazne.« (***Luka 1,53)

Oni koji su nosili oduzetog pokušavali su prokrčiti put kroz mnoštvo, ali uzalud. Bolesnik je gledao unaokolo s neiskazanom patnjom. Kad je pomoć za kojom je čeznuo bila tako blizu, kako može napustiti nadu? Po njegovom predlogu prijatelji su ga odneli na krov kuće i otvorivši krov, spustili su ga kraj Isusovih nogu. Izlaganje je prekinuto. Spasitelj je posmatrao bolnu pojavu i video je oči koje su Ga molećivo posmatrale. Razumeo je slučaj; privukao je k sebi taj zbunjeni i sumnjičavi duh. Dok je oduzeti bio još u domu, Spasitelj je osvedočio njegovu savest. Kad se pokajao zbog svojih greha i poverovao u Isusovu isceliteljsku moć, životodavna Spasiteljeva milost najpre je blagoslovila njegovo srce puno čežnje. Isus je posmatrao prvi zračak vere kako prerasta u čvrsto uverenje da je On jedini pomoćnik grešniku i video kako jača sa svakim naporom da priđe u Njegovo prisustvo.

Sada, rečima koje su kao muzika doprle do uha ovog patnika, Spasitelj je rekao: »Ne boj se, sinko, opraštaju ti se gresi tvoji.«

Teret beznađa skinut je s duše bolesnog čoveka; mir oproštenja nad njegovim duhom i osvetljava njegovo lice. Nestalo je njegove telesne boli i celo njegovo biće je preobraženo. Bespomoćni oduzeti bolesnik je ozdravio! Grešniku je oprošteno!

Jednostavnom verom primio je Isusove reči kao sreću novoga života. Nije postavio nikakav novi zahtev, već je ležao u blaženoj tišini, presretan da bi to iskazao rečima. Nebeska svetlost ozarila je njegovo lice, a narod je posmatrao ovaj prizor sa strahopoštovanjem.

Rabini su nespokojno očekivali da vide kako će Hristos postupiti u ovom slučaju. Prisećali su se kako im se ovaj čovek obraćao za pomoć, i kako su mu uskratili nadu i saučešće. Nezadovoljni, izjavili su da on snosi Božje prokletstvo zbog svojih greha. Sve to osvežilo se u njihovom umu kad su pred sobom videli bolesnog čoveka. Zapazili su zanimanje kojim su svi posmatrali ovaj prizor i osećali užasan strah da ne izgube sopstveni uticaj nad narodom.

Ovi dostojanstvenici nisu međusobno razmenjivali reči, već posmatrajući lice jedan drugoga čitali na njima istu misao da je potrebno nešto učiniti da bi se zaustavila bujica osećaja. Isus je izjavio da su gresi oduzetog čoveka oprošteni. Fariseji su se uhvatili za te reči kao za bogohuljenje, predstavljajući sebi da to mogu prikazati kao greh koji zaslužuje smrt. Govorili su u svom srcu: »Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?« (***Marko 2,7)

Usmerivši svoj pogled na njih, od koga su se zaklonili i ustuknuli, Isus je rekao: »Što tako pomišljate u srcima svojim? Što je lakše? reći uzetome: opraštaju ti se gresi? ili reći: ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima sin čovečij na zemlji opraštati grehe.« Rekao je, okrenuvši se uzetome: »Ustani i uzmi odar svoj, i idi doma.«

Tada je onaj koga su doneli Isusu na nosilima na svoje dve noge s gipkošću i snagom mladića. Životodavna krv prostrujala je njegovim venama. Svaki organ njegovog tela počeo je iznenada raditi. Rumenilo zdravlja smenilo je bljedilo smrti koja se približavala. »I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i hvalahu Boga govoreći: nigda toga videli nismo.«

O, čudesna Hristova ljubavi, koja si se nadvila da isceliš grešne i ucveljene! Božanstvo koje žali i ublažava nedaće čovečanstva koje trpi! O, čudesna silo koja se tako pokazuješ sinovima čovečjim! ko može sumnjati u vest o spasenju? ko može potceniti milosrđe Otkupitelja punog saučešća?

Ništa manje od stvaralačke sile bilo je potrebno da bi se povratilo zdravlje tom telu u raspadanju. Isti glas koji je doneo život čoveku načinjenom od praha zemaljskoga, dao je život i oduzetom na samrti. ista sila koja je dala život telu obnovila je i srce. On koji prilikom stvaranja »reč, i postade«, koji »zapovedi, i pokaza se« (***Psalam 33,9) rečju je dao život duši mrtvoj u prestupima i gresima. Izlečenje tela bio je dokaz sile koja je odnovila srce. Hristos je naredio oduzetom da ustane i hoda »da znate«, rekao je On, »da vlast ima sin čovečij na zemlji opraštati grehe.«

Oduzeti je u Hristu našao izlečenje i za duh i za telo. Duhovno izlečenje bilo je praćeno obnovljenjem tela. Preko ove pouke ne sme se olako preći. Danas postoje hiljade koji pate od bolesti tela i koji, kao i oduzeti, čeznu za vešću »opraštaju ti se gresi«, teret greha sa svojim nemirom i nezadovoljenim željema osnova je njihove bolesti. Oni ne mogu naći olakšanje dok ne dođu Iscelitelju duše. Mir koji samo On može dati, pružiće snagu umu i zdravlje telu.

Isus je došao da »raskopa dela đavolja.« »U njemu beše život« i On kaže: »Ja dođoh da imaju život i izobilje.« On je »duh koji oživljuje«. (***1. Jovanova 3,8; ***Jovan 1,4; 10,10; ***1. Korinćanima 15,45) on još uvek ima istu živodavnu silu kao onda kad je na zemlji lečio bolesnog i davao oproštaj grešniku. On »ti prašta sve grehe«, On »isceljuje sve bolesti tvoje«. (***Psalam 103,3)

Izlečenje oduzetog delovalo je na ljude kao da se Nebo otvorilo i otkrilo svu slavu boljega sveta. Dok je čovek koji je bio izlečen prolazio kroz mnoštvo blagosiljajući Boga na svakom koraku i noseći svoj teret koji mu je bio lak kao pero, ljudi su odstupali da bi mu napravili mesta s licima koja su odavala strahopoštovanje, i netremice ga gledali, tiho šapućući međusobno: »Čuda se nagledasmo danas!«

Fariseji su bili nemi od začuđenosti i savladani porazom. Videli su da ne postoji prilika da njihova ljubomora razjari mnoštvo. Veličanstveno delo učinjeno čoveku koga su oni predali Božjem gnevu, ostavilo je takav utisak na narod da su rabini za izvesno vreme bili zaboravljeni. Videli su da Hristos poseduje silu koju su oni pripisivali samo Bogu; ali plemenito dostojanstvo Njegovog držanja bio je u upadljivoj suprotnosti s njihovim nadmenim ponašanjem. Bili su zbunjeni i posramljeni prepoznajući, ali ne priznajući prisustvo uzvišenijeg bića. Što je jači bio dokaz da Isus ima silu na Zemlji da oprašta grehe, to su se čvršće utvrdili u neverstvu. Iz Petrovog doma, u kome su videli oduzetog kako je izlečen Njegovom rečju, otišli su da stvaraju nove planove za ućutkivanje Božjeg Sina.

Telesna bolest, ma koliko zloćudna i duboko ukorenjena, izlečena je Hristovom silom, ali bolest duha još jače je ovladala onima koji su svoje oči zatvorili pred svetlošću. Guba i oduzetost nisu bile tako strašne kao fanatizam i neverstvo.

U domu izlečenog oduzetog čoveka nastala je velika radost kad se vratio svojoj porodici, noseći s lakoćom ležaj na kome su ga pre kratkog vremena obazrivo izneli iz njihove sredine. Okupili su se oko njega sa suzama radosnicama, jedva se usuđujući da poveruju svojim očima. Stajao je pred njima u punoj snazi svoje muževnosti. Te ruke koje su izgledale kao beživotne, sad su bile hitre da poslušaju Njegovu volju. Telo koje je bilo usahlo i imalo boju olova, sad je bilo sveže i rumeno. Hodao je čvrstim, slobodnim korakom. Radost i nada bili su ispisani na svakoj crti njegovog lica, a izraz čistoće i mira zauzeo je mesto obeležja greha i patnji. Radosna zahvalnost uzdizala se iz tog doma i Bog se proslavio u svome Sinu, koji je vratio nadu beznadežnom i snagu ranjenom. Ovaj čovek i njegova obitelj bili su spremni da svoje živote polože za Isusa. Nikakva sumnja nije pomračila njihovu veru, nikakvo neverstvo nije osujetilo njihovu vernost prema Onome koji je unio svetlost u njihov mračni dom.