Poglavlje 29.

SUBOTA

Subota je proglašena svetom prilikom stvaranja. Pošto je uspostavljena za čoveka, ima svoje poreklo od vremena »kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu–« (***O Jovu 38,7) Mir se širio nad svetom, jer je Zemlja bila u skladu s nebom. »Pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma« i počinuo je radujući se svom završenom delu. (***1. Mojsijeva 1,31)

Zato što se odmarao u Subotu, »blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga«, izdvojio ga je za svetu uporabu. On ju je dao Adamu kao dan odmora. Bila je uspomena na delo stvaranja, a time i znak Božje moći i Njegove ljubavi. Pismo kaže: »Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave.« »Jer što se na njemu može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo.« (***1. Mojsijeva 2,3; ***Psalam 111,4; ***Rimljanima 1,20)

Sve je stvorio Božji sin. »U početku beše reč i reč beše u Boga… Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.« (***Jovan 1,1–3) Pošto je Subota uspomena na delo stvaranja, ona je dokaz Hristove moći i ljubavi.

Subota upućuje naše misli na prirodu i dovodi nas u zajednicu sa Tvorcem. U pesmi ptica, u uzdisanju drveća, u muzici mora još uvek možemo čuti Njegov glas, glas Onoga koji je razgovarao s Adamom u Edemu »kad dan zahladi«. Kad posmatramo Njegovu silu u prirodi nalazimo utehu, jer Reč koja je sve stvorila daje život duši. On »koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.« (***2. Korinćanima 4,6)

Ova misao motivirala je pesmu:

»Jer si me razveselio, gospode, delima svojim,

S dela ruku tvojih radujem se.

Kako su velika dela tvoja Gospode!

Veoma su duboke pomisli tvoje.«

(***Psalam 92,4.5)

Sveti Duh preko proroka Isaije objavljuje: »S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kakvu ćete mu priliku naći?… Ne znate li? ne čujete li? ne kazuje li vam se od iskona? ne razumete li od temelja zemaljskih? On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su mu stanovnici kao skakavci; on je razastro nebesa kao paltno i razapeo ih kao šator za stan… S kim ćete me dakle izjednačiti da bih bio kao on? veli sveti. Podignite gore oči svoje i vidite ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje ni jedno? Za što govoriš, Jakove, i kažeš Izraele: sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga mojega? Ne znaš li? nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje?… On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krepost.« »Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.« »Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.« To je poruka ispisana u prirodi, koju Subota treba sačuvati u sećanju. Kad je Gospod naložio Izrailju da svetkuje Njegove Subote, rekao je: »Da su znak između mene i vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš.« (***Isaija 40,18–29; 41,10; 45,22; ***Jezekilj 20,20)

Subota je bila uključena u Zakon sa Sinaja; ali tada nije prvi put objavljena kao dan odmora. Izraelski narod je to znao pre Sinaja. Na putu prema Sinaju Subota je svetkovana. Kad su je neki obesvetili, Gospod ih je ukorio govoreći: »Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?« (***2. Mojsijeva 16,28)

Subota nije bila samo za Izrael, već za ceo svet. Ona je objavljena čoveku u Edemu, pa kao i druge zapovesti Dekaloga, neprolazno obavezuje. O Zakonu u kome četvrta zapovest čini jedan deo, Hristos izjavljuje: »Dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona.« Dokle god Nebo i Zemlja traju, Subota će biti znakom Stvoriteljeve moći. Kad Edem bude ponovo procvjetao na Zemlji, Božji sveti dan odmora poštovaće svi pod Suncem. »Od subote do subote« svaki stanovnik proslavljene nove Zemlje dolaziće »da se pokloni preda mnom, veli Gospod.« (***Matej 5,18; ***Isaija 66, 23)

Nijedna druga ustanova koja je poverena Jevrejima nije tako celovito odvajala Jevreje od okolnih naroda kao što je to bila Subota. Bog je odredio da ih njeno poštovanje imenuje za Njegove poštovaoce. Ono je trebalo da bude znakom njihovog odvajanja od idolopoklonstva i njihove veze s pravim Bogom. Međutim, da bi Subotu držali svetom, ljudi i sami moraju da bude sveti. Verom moraju postati učesnici u Hristovoj pravdi. Kad je izdana zapovest Izrailju: »Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ«, Gospod im je takođe rekao: »Bićete mi sveti ljudi.« (***2. Mojsijeva 20,8; 22,31) Jedino na taj način Subota je mogla obeležiti Izraelce kao one koji služe Bogu.

Kad su se Jevreji odvojili od Boga propustivši da Hristovu pravdu verom učine svojom pravdom, za njih je Subota izgubila svoje značenje. Sotona je težio da uzvisi sebe i odvuče ljude od Hrista, pa je radio na tome da izopači Subotu, zato što je ona znak Hristove moći. Jevrejske vođe izvršavale su Sotoninu volju okružavajući Božji dan odmora tegobnim zahtevima. U Hristovo vreme Subota je postala tako izopačena da je njeno poštovanje pre održavalo karakter sebičnih i samovoljnih ljudi negoli karakter Nebsekog Oca punog ljubavi. Rabini su u stvari predstavljali Boga kao Onoga koji je dao zakone koje ljudi nisu mogli poštovati. Navodili su narod da Boga smatra tiraninom, i misle da svetkovanje Subote, kako to On zahteva, čini ljude tvrdokornim i surovim. Hristovo delo bilo je da ukloni ova pogrešna shvatanja. Iako su Ga rabini pratili nemilosrdnim neprijateljstvom, On se nije prikazao kao onaj koji se priklanja njihovim zahtevima, već je išao pravo napred, držeći Subotu u skladu s Božjim Zakonom.

Jednog Subotnjeg dana, kad se Spasitelj sa svojim učenicima vraćao s mesta bogosluženja, prolazili su kroz polje zrelog žita. Isus je nastavio svoj rad do kasno, pa su prolazeći kroz polja, učenici počeli skupljati klasje i jesti zrnevlje, pošto su ih protrljali svojim rukama. Bilo kog drugog dana ovaj čin ne bi izazvao nikakvu primedbu, jer čovek prolazeći kroz žitno polje, voćnjak ili vinograd, mogao je slobodno kupiti ono što je želeo pojesti. (Vidi: ***5. Mojsijeva 23,24,25) Međutim, učiniti to Subotom smatralo se činom obesveštenja. Ne samo što je otkidanje klasja bila neka vrsta žetve već je i trljanje klasja rukama bila vrsta vršidbe. Na taj način, po mišljenju rabina, učinjen je dvostruki greh.

Uhode su se odmah požalile Isusu govoreći: »Gle, učenici tvoji čine što ne valja u subotu.«

Kad je bio optužen za prekršaj Subote u Vitsaidi, Isus se odbranio potvrđujući da je Božji Sin i izjavljujući da radi u skladu s Ocem. Sad kad su učenici napadnuti, On navodi tužiteljima primere iz Starog zaveta, dela koja su sluge Božje izvršile Subotom.

Jevrejski učitelji ponosili su se svojim poznavanjem Pisma, a Spasiteljev odgovor sadržavao je prekor zbog njihovog nepoznavanja svetih spisa. »Zar niste čitali«, rekao je On, »ono što učini David kad ogladnje, on i koji behu s njim? Kako uđe u kuću Božiju, i uze hlebove postavljene i izjede… kojih nikome ne valjaše jesti osim jedinih sveštenika?« »I govoraše im: subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi.« »Ili niste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u crkvi subotu pogane, pa nisu krivi? A ja vam kažem da je ovde onaj koji je veći od crkve.« »Jer je gospodar i od subote sin čovečij.« (***Luka 6,3.4; ***Marko 2,27.28; ***Matej 12,5.6.8)

Ako je bilo pravo da David utoli svoju glad jedenjem hleba koji je bio izdvojen za svetu uporabu, tada je bilo u redu da apostoli udovolje svojim potrebama trganjem klasova u toku svetih subotnjih časova. Štoviše, sveštenici u Hramu obavljali su veći rad Subotom nego ostalim danima. Isti rad u svetovnim poslovima bio bi grešan, ali rad sveštenika bio je u službi Bogu. Oni su vršili obrade koji su ukazivali na iskupiteljsku Hristovu moć i njihov rad bio je u skladu sa svrhom Subote. Međutim, sada je sam Hristos došao. Učenici, radeći Hristovo delo bili su zaposleni u Božjoj službi, i ono što je neophodno za ostvarenje ovog dela bilo je ispravno činiti u subotnjem danu.

Hristos je želeo poučiti svoje učenike i svoje neprijatelje da služba Bogu ima neopozivo prvenstvo. Cilj Božjeg dela u ovom svetu je čovekovo otkupljenje, zato ono što je potrebno učiniti Subotom radi izvršenja ovog dela u skladu sa zakonom o Suboti. Isus je krunisao svoj dokaz proglašavajući da je On »gospodar od subote«, On koji je iznad svakog pitanja i iznad svakog zakona. Ovaj bezgranični Sudac oslobodio je svoje učenike krivice, pozivajući se na iste odredbe za koje su bili optuženi da ih krše.

Isus nije dopustio da ovo prođe samo s upućivanjem ukora svojim neprijateljima. Izjavio je da su oni u svom slepilu pogrešno razumeli svrhu Subote. Rekao je: »Kad biste pak znali šta je to: milosti hoću a ne priloga nikad ne biste osuđivali prave.« (***Matej 12,7) Mnogi njihovi kruti obredi ne mogu nadoknaditi nedostatak istinske čestitosti i nežne ljubavi koje će uvek obeležavati pravog obožavaoca Boga.

Hristos je opet ponovio istinu da žrtve same po sebi nemaju nikakvu vrednost. One su bile sredstvo, a ne cilj. Njihov cilj je bio da usmere ljude Spasitelju, i na taj način da ih dovedu u sklad s Bogom. Bog ceni službu ljubavi. Kad ovo nedostaje, sam niz obreda jest uvreda za Njega. Tako je i Subotom. Ona je bila određena da dovede ljude u zajednicu s Bogom, ali kad je njihov um bio obuzet zamornim obredima, cilj Subote je osujećen. Samo spoljašnje svetkovanje Subote bilo je ruganje.

Jedne druge Subote, kad je Isus ušao u sinagogu, video je čoveka sa suvom rukom. Fariseji su Ga posmatrali, željni da vide što će učiniti. Spasitelj je dobro znao da će zbog lečenja u Subotu, da bude smatran prekršiteljem, ali nije oklevao da poruši zid običajnih zahteva kojima je Subota bila okružena. Isus je naložio bolesnom čoveku da ustane i tada je zapitao: »Valja li u subotu dobro činiti ili zlo činiti? dušu održati, ili pogubiti?« Među Jevrejima postojalo je pravilo po kome ne učiniti dobro, kad čovek ima priliku za to, znači činiti zlo; a propustiti da se spasi život, značilo je ubiti. Na ovaj način Isus se sreo s rabinima na njihovom tlu. »A oni mučahu. I pogledavši na njih s gnevom od žalosti što su im onako srca odrvenila reče čoveku: pruži ruku svoju. I pruži; i posta ruka zdrava kao i druga.« (***Marko 3,4.5)

Kad je upitao: »Valja li u subotu lečiti?« Isus je odgovorio: »Koji je među vama čovek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu ne će je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovek pretežniji od ovce? Dakle, valja u subotu dobro činiti.« (***Matej 12,10–12)

Uhode se nisu usuđivale odgovoriti Hristu u prisustvu mnoštva, iz straha da ne padnu u teškoće. Znali su da je On govorio istinu. Radije bi pustili čoveka da pati nego da krše svoja predanja, dok bi životinju oslobodili zbog gubitka koji bi vlasnik pretrpeo ako bi ona bila zanemarena. Na taj način za nemu životinju pokazivali su više staranja nego za čoveka, koji je stvoren po Božjem obličju. Ovo prikazuje delovanje svoh lažnih religija. One potiču iz čovekove čežnje da se uzdigne iznad Boga, ali konačni rezultat je spuštanje čoveka ispod životinje. Svaka religija koja se bori protiv Božje vladavine lišava čoveka slave koju je imao prilikom stvaranja i koja će mu se u Hristu ponovo vratiti. Svaka lažna religija uči svoje pristalice da se nemarno odnose prema ljudskim potrebama, patnjama i pravima. Evanđelje krvlju i uči nežnom uvažavanju čovekovih želja i patnji. Gospod kaže: »Učiniću da će čovek više vrediti nego zlato čisto, više nego zlato Ofirsko.« (***Isaija 13,12)

Kad se Isus okrenuo farisejima s pitanjem da li u subotnjem danu treba činiti dobro ili zlo, da li je po zakonu spašavati život ili ubijati, sučelio ih je s njihovim zlim namerama. S ogorčenom mržnjom tražili su Njegov život, dok je On spašavao život i mnoštvu donosio radost. Da li je bilo bolje ubijati u Subotu, kao što su to nameravali učiniti, nego lečiti bolesne kao što je On to činio? Da li je bilo pravednije nositi ubistvo u srcu u toku Božjeg svetog dana nego voleti sve ljude što se izrazilo u delima milosrđa?

Izlečenjem suve ruke Isus je osudio običaj Jevreja, a četvrtu zapovest ostavio je da stoji onako kako ju je Bog dao. »Valja u subotu dobro činiti« izjavio je On. Odbacivanjem besmislenih jevrejskih ograničenja, Hristos je uzdigao Subotu, dok su oni koji su se žalili na Njega, omalovažavali Božji sveti dan.

Oni koji drže da je Hristos ukinuo Zakon, uče da je On kršio Subotu i opravdao svoje učenike što to isto čine. Na taj način oni u stvari zauzimaju isti stav kao i Jevreji u svojoj sitničavosti. U ovome oni protivreče svedočanstvu samoga Hrista koji objavljuje: »Ja održah zapovesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.« (***Jovan 15,10) Ni Spasitelj, a ni Njegovi sledbenici nisu prekršili zakon o Suboti. Hristos je bio živi predstavnik Zakona. U Njegovom životu nije postojao nijedan prekršaj Njegovih svetih pravila. Posmatrajući ovaj narod svedoka koji je tražio priliku da Ga osudi, On je neizazvan mogao kazati: »Koji me od vas kori za greh?« (***Jovan 8,46)

Spasitelj nije došao da odbaci ono što su govorili patrijarsi i proroci; jer je On sam govorio preko ovih predstavnika. Sve istine Božje reči potekle su od Njega. Međutim, ovi neprocenjivi dragulji bili su stavljeni u pogrešne okvire. Njihov dragoceni sjaj postao je sluga zabludi. Bog je želeo da se izvade iz okvira zablude i stave u okvir istine. Ovo delo mogla je izvršiti samo božanska ruka. Svojom povezanošću sa zabludom, istina je služila ciljevima neprijatelja Boga i čoveka. Hristos je došao da je postavi tamo gde će proslavljati Boga i delovati za spasenje ljudskog roda.

»Subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi«, rekao je Isus. Ustanove koje je Bog uspostavio koriste čovečanstvu. »Jer je sve vas radi.« »Bio Pavle, ili Apolo, ili Cefa, ili svet, ili život i smrt, ili sadašnje, ili buduće: sve je vaše; a vi ste Hristovi a Hristos Božji.« (***2. Korinćanima 4,15; ***1. Korinćanima 3,22,23) Zakon Deset zapovesti, čiji je deo Subota, Bog je kao blagoslov dao svom narodu. »I zapovedi nam Gospod«, rekao je Mojsije, »da vršimo sve ove uredbe bojeći se Gospoda Boga svojega, da bi nam bilo dobro svagda i da bi nas sačuvao u životu.« (***5. Mojsijeva 6,24) Izrailju je preko Psalmiste dana poruka: »Služite Gospodu veselo; idite pred lice njegovo pevajući! Poznajte Gospod da je Bog. On nas je stvorio, i mi smo dostojanje njegovo, narod njegov i ovce paše njegove. Ulazite na vrata njegova sa slavom, u dvore njegove s hvalom.« (Pslam 100,2–4) A za sve koji drže »subotu da je ne oskvrne«, Gospod izjavljuje, »njih ću dovesti na svetu goru svoju i razveseluću ih u domu svojemu molitvenom.« (***Isaija 56,6.7)

»Dakle je gospodar sin čovečij i od subote.« Ove reči pune su pouke i utehe. Zato što je Subota načinjena za čoveka, ona je Gospodnji dan. Ona pripada Hristu. Jer »sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.« (***Jovan 1,3) Pošto je On sve stvorio, stvorio je i Subotu. On ju je odvojio kao uspomenu na delo stvaranja. Ona ukazuje na Njega i kao Tvorca i kao na Onoga koji posvećuje. Ona oglašava da je On koji je stvorio sve na Nebu i na Zemlji, i koji sve održava, Glava crkvi i da smo Njegovom silom pomireni s Bogom. Jer, govoreći o Izrailju, On je rekao: »I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem« – činim ih svetima. (***Jezekilj 20,12) Tada je Subota znak Hristove sile da nas učini svetima. Ona je dana svima onima koje Hristos čini svetima. Kao znak Njegove sile koja posvećuje, Subota je dana svima koji kroz Hrista postaju deo Božjeg Izrailja.

A Gospod kaže: »Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim… tada ćeš se veseliti u Gospodu.« (***Isaija 58,13.14) Svima koji prihvate Subotu kao znak Hristove stvaralačke i otkupiteljske moći, ona će da bude milina. Gledajući Hrista u njoj, i sami imaju milinu u Njemu. Subota im ukazuje na dela stvaranja kao dokaz Njegove veličanstvene moći u otkupljenju. Dok nas podseća na izgubljeni edemski mir, govori o miru obnovljenom kroz Spasitelja. Svako delo u prirodi ponavlja Njegov poziv: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.« (***Matej 11,28)