Poglavlje 43.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 15,21–28; ***Marku 7,24–36.

SRUŠENE OGRADE

Nakon sukoba s farisejima Isus se povukao iz Kapernauma i, prešavši preko Galileje, uputio se u brdovit predel na granicama Fenikije. Gledajući prema zapadu, mogao je da vidi kako su se u dolini raširili stari gradovi Tir i Sidon, sa svojim mnogobožačkim hramovima, veličanstvenim palatama, trgovačkim centrima i lukama punim brodova. Iza toga rasprostiralo se plavetnilo Sredozemnog mora, preko kojeg će vesnici evanđelja poneti dobro vesti središtima velike svetske imperije. Međutim, vreme još nije prispjelo. Neposredan rad koji je stajao pred Njim bila je priprema učenika za njihovu misiju. Dolazeći u ovaj kraj nadao se da će naći mir koji nije imao u Vitsaidi. Ipak, to nije, kad je krenuo na put, bio Njegov jedini cilj.

»I gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva, i povika k njemu govoreći: pomiluj me Gospode sine Davidov! moju kćer vrlo muči đavo.« (***Matej 15,22) Narod iz ove oblasti imao je staro Hananejsko poreklo. Bili su idolopoklonici i zato prezreni i omrznuti od Jevreja. Ovom sloju pripadala je i ova žena koja je sada došla Isusu. Bila je neznaboškinja i zato su joj bile nedostupne prednosti koje su Jevreji svakodnevno uživali. Među Feničanima živelo je i puno Jevreja, te su vesti o Hristovom radu dospele i u ovaj kraj. Neki od ovih ljudi slušali su njegove reči i bili očevici Njegovih čudesnih dela. Ova žena čula je o proroku koji je, kako se govorilo, lečio sve vrste bolesti. Kad je čula o Njegovoj moći, u njenom srcu rodila se nada. Nadahnuta materinskom ljubavlju, odlučila je da Mu iznese slučaj svoje ćerke. Čvrsto je odlučila da svoju nesreću iznese Isusu. On mora izlečiti njeno dete. Tražila je pomoć od paganskih bogova, ali nije dobila nikakvo olakšanje. Pokatkad je dolazila u iskušenje da misli: što taj jevrejski učitelj može učiniti za mene? Međutim, vest je stigla da On leči sve vrste bogate i siromašne. Odlučila je da ne napusti svoju jedinu nadu.

Hristos je poznavao stanje ove žene. Znao je da ona čezne da Ga vidi i zato je izašao na njenu stazu. Služeći joj u njenoj boli, mogao je pružiti živi prikaz pouke koju je želeo otkriti. Zbog toga je poveo svoje učenike u ovu oblast. Želeo je da upoznaju neznanje koje vlada u gradovima i selima u blizini zemlje Izrailja. Ljudi kojima je bila pružena svaka prilika da razumeju istinu nisu ništa znali o potrebama onih koji su živeli oko njih. Nije učinjen nikakav napor da se pomogne dušama u tami. Zid razdvajanja koji je podigla jevrejska oholost, sprečavao je čak i učenike da saosećaju s neznabožačkim svetom. Međutim, ovu ogradu moralo se srušiti.

Hristos nije odmah odgovorio na ženinu molbu. On je prihvatio ovu predstavnicu prezrenog roda kao što bi to Jevreji učinili. Ovim je nameravao učenicima pokazati kakvom hladnoćom i bezdušnošću bi se Jevreji odnosili u takvom slučaju, što je pokazao svojim premom ove žene, kao i sažaljivo postupanje koje On želi da pokaže u takvoj nesreći, što je otkrio svojim kasnijim uslišenjem njene molbe.

Međutim, iako Isus nije odgovorio, žena nije izgubila veru. Kad je prošao kao da nije čuo, ona Ga je sledila, izričući i dalje svoje molbe. Pošto im je dosadila svojom nametljivošću, učenici su zahtevali od Isusa da je otera. Videli su da je njihov Učitelj postupao prema njoj ravnodušno i zato su mislili da odobrava jevrejske predrasude prema Hananejcima. Međutim, to je bio milostivi Spasitelj kome je ova žena iznela svoju molbu, pa odgovarajući na zahtev učenika Isus je rekao: »Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.« Iako je ovaj odgovor izgledao kao da je u skladu s predrasudama Jevreja, on je nosio ukor učenicima, koji su kasnije razumeli kao podsetnik na ono što im je često govorio – da je došao na svet da spasi sve koji Ga budu prihvatili.

Žena je iznosila svoj slučaj s još većom ozbiljnosti, padajući pred Njegove noge i vičući: »Gospode, pomozi mi!« Isus još uvek očito odbacujući njene molbe u skladu s bezosećajnom jevrejskom predrasudom, odgovorio je: »Nije dobro uzeti od dece hleb i baciti psima.« To je ustvari bila izjava da nije pravedno rasipati blagoslove dodeljene Božjem omiljenom narodu na strance i tuđine u Izrailju. Ovaj odgovor potpuno bi obeshrabrio nekog manje upornog molitelja. Međutim, žena je uvidela da je došla njena prilika. Ispod očevidnog Isusovog odbacivanja videla je samilost koju On nije mogao sakriti. »Da, Gospode«, odgovorila je, »ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovijh gospodara.« Dok deca u domu jedu za očevim stolom, tada ni psi ne ostaju nenahranjeni. Oni imaju pravo na mrve koje obilno padaju sa stola. Zato dok je bilo mnoštvo blagoslova danih Izrailju, zar ne postoji i jedan blagoslov za nju? Na nju se gledalo kao na psa, pa zar onda ona nema pravo psa na jednu mrvu od Njegovog obilja?

Isus je tek napustio svoje polje rada zato što su književnici i fariseji tražili da Mu oduzmu život. Gunđali su i žalili se. Pokazivali su neverstvo i gorčinu i odbili spasenje koje im se tako široko nudilo. Ovde je Hristos sreo jednu ženu iz nesrećnog i prezrenog naroda koja nije imala prednost da primi svetlost Božje reči; ipak ona se odmah potčinila Hristovom uticaju i pokazala veru u Njegovu sposobnost da joj usliši molbu. Ona je molila za mrvice koje padaju s Gospodarevog stola. Ako može dobiti prednost jednog psa, ona je voljna da je smatraju psom. Nije posedovala narodne i verske predrasude ili oholost koja bi uticala na njeno ponašanje i odmah je priznala Isusa kao Otkupitelja i kao Onoga koji može učiniti sve što traži od Njega.

Spasitelj je zadovoljan. On je okušao njenu veru u sebe. Svojim postupanjem prema njoj pokazao je da ona koju su smatrali odbačenom od Izrailja nije više tuđin, već dete Božje porodice. Kao dete ima pravo na Očeve darove. Hristos sada ispunjava njen zahtev i završava pouku učenicima. Okrenuvši se k njoj s izrazom sažaljenja i ljubavi, rekao je: »O ženo! velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš.« Od tog trenutka njena kći je ozdravila. Zli duh je nije više uznemiravao. Žena se udaljila, priznajući svog Spasitelja, srećna što je uslišena njena molitva.

To je bilo jedino čudo koje je Isus učinio dok je bio na ovom putu. Došao je do granica Tira i Sidona da bi izvršio ovo delo. Želeo je pomoći ucveljenoj ženi istodobno ostavljajući primer u svom delu milosti prema pripadniku prezrenog naroda za dobro svojim učenicima kad ne bude više bio s njima. Želeo je da ih povede iz njihove jevrejske isključivosti da bi prihvatili rad za druge izvan svog vlastitog naroda.

Isus je čeznuo da otkrije duboke tajne istine koje su bile vekovima sakrivene kako će neznabošci da budu sunaslednici s Jevrejima i »kroz evanđelje postati zajedničari u obećanju njegovom«. (***Efescima 3,6) Ovu istinu učenici su sporo učili i božanski Učitelj im je davao pouku za poukom. Nagrađujući kapetanovu veru u Kapernaumu i propovedajući evanđelje stanovnicima Sihara, On je već dokazao da ne sudeluje u netrepeljivosti Jevreja. Međutim, Samarjani su imali izvesno znanje o Bogu; a kapetan je pokazao ljubaznost prema Izrailju. Sad je Isus doveo učenike u dodir s jednom neznaboškinjom, za koju su smatrali da nema nikakav jači razlog od bilo kog iz svoga naroda, da očekuje pomoć od Njega. Želeo je pružiti primer kako treba postupati prema takvoj osobi. Učenici su smatrali da On suviše darežljivo deli darove svoje milosti. Želeo je pokazati da se Njegova ljubav ne može ograničiti na rasu ili narod.

Kad je rekao: »Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva«, izrekao je istinu, a svojim delom prema Hananejki ispunio je svoj zadatak. Ova žena bila je jedna od izgubljenih ovaca koju je Izrailj trebao spasiti. To je bila njihov određeni zadatak, zadatak koji su zanemarili, a Hristos ga je izvršio.

Ovaj čin otvorio je dušu apostola znatno potpunije prema radu koji ih je očekivao među neznabošcima. Videli su široko polje korisnog rada izvan Judeje. Videli su duše koje podnose žalosti nepoznate onima koji su srećniji od njih. Među ovima koje su bili naučeni da ih preziru, bilo je duša koje su iščekivale pomoć moćnog Iscelitelja, koje su bile gladne svetlosti istine, koja je tako izobilno bila dana Jevrejima.

Nakon toga, kad su se Jevreji mnogo upornije odvraćali od učenika zato što su izjavili da je Isus Spasitelj sveta i kad je zid razdvajanja između Jevreja i neznabožaca bio porušen Hristovom smrću, ova pouka i slične njoj koje su pokazivale da je delo evanđelja nesputano običajima ili nacionalnošću, imale su moćni uticaj na Hristove predstavnike kao smernice u njihovom radu.

Spasiteljeva poseta Fenikiji i čudo koje je ovde učinio, sadržavali su znatno dublju nameru. Ovo delo nije učinjeno samo za ojađenu ženu, niti samo za Njegove učenike i one koji će prihvatiti njihov rad, već »da verujete da Isus jest Hristos sin Božij, i da verujući imate život u ime njegovo«. (***Jovan 20,31) Iste sile koje su sprečavale ljude da dođu Hristu pre hiljadu i osam stotina godina (pisano 1898. prim. prev.) deluju i danas. Duh koji je podignuo zid razdvajanja između Jevreja i neznabožaca još je uvek aktivan. Gordost predrasuda podignule su jake zidove razdvajanja između različitih grupa u ljudskom društvu. Hristos i Njegova misija pogrešno su predočeni i vrlo mnogo ljudi je smatralo da su ustvari isključeni iz službe evanđelja. Međutim, neka se ne osećaju odvojenim od Hrista. Ne postoji nikakva prepreka koju čovek ili Sotona može podignuti a da je vera ne može savladati.

Feničanka se verom suprotstavila preprekama koje su bile podignute između Jevreja i neznabožaca. Nasuprot obeshrabrenju, ne gledajući na okolnosti koje bi je mogle navesti da posumnja, pouzdala se u Spasiteljevu ljubav. Hristos želi da se i mi tako pouzdamo u Njega. Blagoslovi spasenja pripadaju svakoj duši. Ništa drugo, osim vlastitog izbora, ne može sprećiti nijednog čoveka da ne postane učesnikom u Hristovim obećanjim preko evanđelja.

Društvene razlike su mrske Bogu. On ne priznaje ništa što ima takvo obeležje. U Njegovim očima duše svih ljudi imaju jednaku vrednost. On je »učinio da od jedne krvi sav rod čovečji živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je napred određena vremena i međe njihova življenja: da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, iako nije daleko ni od jednoga nas«. Bez razlike u godinama, društvenom položaju, narodnosti i verskoj pripadnosti, svi su pozvani da dođu k Njemu i žive. »Koji ga god veruje neće se postideti. jer nema razlike.« »Nema tu Židova ni Grka, nema roba ni gospodara.« »Bogat i siromah sretaju se; obojicu je Gospod stvorio.« »Bog sviju, i bogat za sve koji ga prizivlju. Jer kojigod prizove ime Gospodnje spašće se.« (***Dela 17,26.27; ***Galatima 3,28; ***Priče 22,2; ***Rimljanima 10,11–13)