Poglavlje 44.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 15,29–39; 16,1–12; ***Marku 7,31–37; 8,1–21.

PRAVI ZNAK

»I opet iziđe Isus iz krajeva Tirskih i Sidonskih i dođe na mora Galilejsko u krajeve Desetogradske.« (***Marko 7,31)

Stanovnici Geraze, opsednuti od zlih duhova, bili su izlečeni u oblasti Deset gradova. ovde je narod uzbuđen uništenjem svinja, primorao Isusa da ih napusti. Ali slušali su glasnike koje je ostavio za sobom i sada su Ga želeli videti. Kad je ponovo došao u ovu oblast, mnogo ljudi okupilo se oko Njega i doveli su Mu »gluva i mutava« čoveka. Isus po svom običaju nije izlečio čoveka samo rečju. Uzevši ga u stranu iz mnoštva, stavio je svoje prste u njegove uši i dodirnuo njegov jezik; gledajući prema nebu uzdahnuo je na misao o ušima koje se neće otvoriti istini, i jezicima koji nisu hteli priznati Otkupitelja. Na reči: »Otvori se«, čoveku se povratila moć govora i zanemarujući nalog da nikome ne govori, objavljivao je okolo o svom izlečenju.

Isus je otišao na jedno brdo i tu se oko Njega okupilo mnoštvo, donoseći i polažući svoje bolesne i hrome pred Njegove noga. On ih je sve iscelio; a narod, iako mnogobožački, slavio je Boga Izrailjeva. Tri dana nastavili su se okupljati oko Spasitelja, spavajući noću na otvorenom, a preko dana tiskajući se puni čežnje da čuju Hristove reči i vide Njegova dela. Na kraju ova tri dana nestalo im je hrane. Isus nije želeo da ih otpusti gladne, tražio je od učenika da im daju hrane. Učenici su ponovo otkrili svoje neverstvo. U Vitsaidi su videli kako je s Hristovim blagoslovom, njihova mala zaliha bila dovoljna da nahrani mnoštvo; ipak sada nisu izneli sve što su imali, uzdajući se u Njegovu silu da to umnoži za gladno mnoštvo. Štaviše, one koje je nahranio u Vitsaidi nili su Jevreji; a ovi su bili naznabošci i mnogobošci. Jevrejske predrasude bile su još uvek jake u srcima učenika, pa su odgovorili Isusu: »Otkuda ćemo uzeti hleba ovde u pustinji da ih nahranimo?« Međutim, poslušni Njegovoj reči, doneli su Mu ono što su imali – sedam hlebova i dve ribe. Mnoštvo je bilo nahranjeno, i preostalo se sedam velikih košara. Četiri hiljade ljudi, osim žena i dece, bilo je tako okrepljeno i Isus ih je otpustio radosnih i zahvalnih srca.

Tada je uzeo lađu i sa svojim učenicima otplovio jezerom do Magdale, na južnom delu Genezaretske nizine. Na granici Tira i Sidona Njegov duh se osvežio dubokim poverenjem Sirofeničanke. Neznabožački narod iz Deset gradova radosno Ga je primio. Sad kad se još jedanput iskrcao u Galileji, u kojoj se Njegova sila najupečatljivije otkrila, u kojoj je učinio najviše dela milosti i iznosio svoje učenje, bio je dočekan s oholim neverstvom.

Jednom poslanstvu fariseja pridružili su se predstavnici bogatih i dostojanstvenih sadukeja – jedne stranke sveštenika – sumnjalica i narodnih plemića. Ove dve sekte bile su u ljutom neprijateljstvu. Sadukeji su se dodvoravali vladajućoj sili da bi sačuvali svoj položaj i ugled. Fariseji, s druge strane, podsticali su narodnu mržnju prema Rimljanima, u čežnji za danom kad će zbaciti jaram osvajača. Međutim, fariseji i sadukeji sad su se ujedinili protiv Hrista. Sličan teži sličnome; pa se zlo, gde god ono postoji, udružuje sa zlom da bi se uništilo dobro.

Sad su fariseji i sadukeji došli Hristu tražeći znak s Neba. Kad je u vreme Jozue Nunova Izrailj izašao u boj s Hananejcima kod Bethorona, Sunce je stalo na zapovest vođe sve dok nije izvojevana pobeda; mnoga slična čuda pokazala su se u njihovoj istoriji. Takav neki znak tražili su od Isusa. Međutim, ono što je bilo potrebno Jevrejima nisu bili takvi znaci. Samo spoljašnji dokaz ne bi im mogao koristiti. Ono što je njima bilo potrebno nije bilo umno prosvetljenje, već duhovna obnova.

»Licemeri«, rekao je Isus, »lice nebesko umete poznavati« – proučavanjem neba mogli su unapred odrediti vreme – »a znake vremena ne možete poznati?« Hristove reči, izgovorene u sili Svetoga Duha koje su ih osvedočile o grehu, bile su znak koji je Bog dao za njihovo spasenje. Dani su i znaci neposredno s Neba da bi se potvrdila Hristova misija. Pesma anđela pastirima, zvezda koja je vodila mudrace, golub i glas s Neba prilikom Njegovog krštenja, bili su svedoci za Njega.

»I uzdahnuvši duhom svojim reče: zašto rod ovaj znak traži?« »I znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka.« Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u kitovom trbuhu, Hristos će da bude isto toliko vremena »u srcu zemlje«. Kao što je Jonino propovedanje bilo znak Ninivljanima, tako je i Hristovo pripovedanje bilo znak Njegovom naraštaju. Međutim, kakva suprotnost u prihvatanju reči! Narod velikog neznabožačkog grada zadrhtao je kad je čuo Božju opomenu. Carevi i plemići su se ponizili; uzvišeni i niski zajedno su plakali pred nebeskim Bogom i Njegova milost im je bila podarena. »Ninivljani izići će na sud s rodom ovim«, rekao je Hristos, »i osudiće ga; jer se pokajaše Joninim poučenjem: a gle, ovde je veći od Jone.« (***Matej 12,40.41)

Svako čudo koje je Hristos učinio bilo je znak Njegovog božanstva. On je vršio upravo onaj rad koji je navešten kao Mesijin; ali za fariseje ova dela milosrđa bila su izričita sablazan. Jevrejske vođe gledale su s bezdušnom ravnodušnošću na ljudske patnje. U mnogim slučajevima njihova sebičnost i ugnjetavanje prouzrokovale su patnje koje je Hristos otklonio. Tako su Njegova čuda bila za njih prekor.

Ono što je navelo Jevreje da odbace Spasiteljev rad bilo je najuzvišeniji dokaz Njegovog božanskog karaktera. Najveće značenje Njegovih čuda pokazuje se u činjenici što su bila na blagoslov ljudskom rodu. Njegov život otkrivao je Božji karakter i to je najveći dokaz da je došao od Boga. Činio je Božja dela i govorio Božje reči. Takav život je najveće od svih čuda.

Kad se u naše vreme iznosi vest istine, ima mnogih koji, kao i Jevreji, viču: »Pokaži nam znak. Učini neko čudo.« Hristos nije učinio nijedno čudo na zahtev fariseja. On nije učinio nijedno čudo u pustinji kao odgovor na Sotonino podmetanje. On nam ne daje silu da se odbranimo ili zadovoljimo zahtevima neverstva i oholosti. Međutim, evanđelje nije bez znaka svog božanskog porekla. Zar nije čudo što se možemo otrgnuti iz Sotoninog ropstva? Ne prijateljstvo prema Sotoni nije prirodno ljudskom srcu; ono je usađeno Božjom milošću. Kad se onaj koji je bio podvlašćen upornoj, kolebljivoj volji, oslobodi i celim srcem potčini Božjoj privlačnoj sili, ostvareno je čudo; isto je tako i kad čovek koji je bio u velikoj zabludi shvati moralnu istinu. Svaki put kad se neka duša obrati i nauči da ljubi Boga i drži Njegove zapovesti, ispunjava se Božje obećanje: »I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas.« (***Jezekilj 36,26) Promena ljudskog srca, preobražaj ljudskog karaktera je čudo koje otkriva Spasitelja koji uvek živi i radi na spašavanju duša. Dosledan život u Hristu veliko je čudo. U propovedanju Božje reči, znak koji će se pokazati sada i uvek je prisustvo Svetoga Duha, da pretvori reč u obnavljajuću silu za one koji je slušaju. To je Božji svedok pred svetom o božanskoj misiji Njegovog Sina.

Oni koji su želeli znak od Isusa neverstvom su tako otvdnuli svoje srce da u Njegovom karakteru nisu prepoznali Božje obličje. Nisu hteli da vide kako je Njegova misija bila ispunjenje Pisma. U priči o bogatašu i Lazaru, Isus je rekao farisejima: »Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.« (***Luka 16,31) Nikakav znak koji bi im se mogao dati na nebu ili Zemlji ne bi im bio od koristi.

Isus je »uzdahnuvši duhom svojim« i okrenuvši se od grupe sitničara, ponovo ušao u lađu sa svojim učenicima. U mučnoj tišini opet su prešli preko jezera. Nisu se vratili na mesto koje su napustili, već su se usmerili prema Vitsaidi u čijoj blizini je bilo nahranjeno pet hiljada ljudi. Kad su stigli na drugu stranu, Isus je rekao: »Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog.« Jevreji su imali običaj još iz Mojsijevog vremena da sklone kvasac iz svojih domova za vreme praznika Pashe i tako bili naučeni da ga smatraju znamenjem greha. Ipak učenici nisu razumeli Isusa. Prilikom svog iznenadnog odlaska iz Magdale, zaboravili su poneti hleb, pa su sa sobom imali samo jedan komad. Razumeli su da se Hristos poziva na ovu okolnost upozoravajući ih da ne kupuju hleb od fariseja ili sadukeja. Njihov nedostatak vere i duhovnog pronicanja često ih je dovodio do sličnih pogrešnih razumevanja Njegovih reči. Sad ih je Isus prekorio što su mislili da se On, koji je nahranio hiljade s malo riba i ječmenih hlebova, u ovoj svečanoj opomeni pozvao samo na zemaljsku hranu. Pretila je opasnost da lukavo rasuđivanje fariseja i sadukeja ne prožme neverstvom Njegove učenike kao kvascem, navodeći ih da olako razmišljaju o Hristovim delima.

Učenici su bili skloni misliti da je njihov Učitelj trebao ispuniti zahtev za znakom na nebu. Verovali su da je On imao potpunu mogućnost da to učini i da bi takav znak ućutkao Njegove neprijatelje. Nisu razabrali licemerstvo ovih sitničara.

Mesecima nakon toga »kad se na njih skupiše hiljade naroda da stadoše gaziti jedan drugoga« Isus je ponovio isto učenje. »Onda poče najpre govoriti učenicima svojim: čuvajte se kvasca farisejskoga, koji je licemerje.« (***Luka 12,1)

Kvasac stavljen u testo deluje neosetno, menjajući čitavu količinu u skladu sa svojom prirodom. Na taj način ako se dopudti licemerju da živi u srcu, ono prožima karakter i život. Jedan upadljiv primer farisejskog licemerja Hristos je već ukorio optužujući primenu »korbana« kojim se prikrivalo zanemarivanje dužnosti dece takozvanom darežljivošću prema Hramu. Književnici i fariseji neprimetno su podmetali prevarna načela. Prikrivali su stvarnu nameru svojih doktrina i koristili svaku priliku da ih vešto utisnu u misli svojih slušalaca. Ova lažna načela, kad se jednom prihvate, deluju kao kvasac u testu, prožimajući i menjajući karakter. Ovo prevarno učenje učinilo je da narod tako teško prihvati Hristove reči.

Isti uticaji deluju i danas preko onih koji pokušavaju Božji zakon objasniti na takav način da ga usklade sa svojim postupcima. Ova vrsta ljudi ne napada Zakon otvoreno, već uvode spekulativne teorije koje potkopavaju njegova načela. Oni ga objašnjavaju tako da uništavaju njegovu snagu.

Licemerstvo fariseja bilo je proizvod sebičnosti. Proslavljanje sebe samih bilo je cilj njihovog života. To ih je dovelo do toga da izvrću i pogrešno primenjuju Pismo i zaslepilo ih u odnosu na cilj Hristove misije. Čak i Hristovi apostoli nalazili su se u opasnosti da gaje ovo podmuklo zlo. Oni koji su se ubrajali u Isusove sledbenike, podlegli su uticaju farisejskog rasuđivanja. Oni su se često kolebali između vere i neverstva i nisu prepoznali bogatstva mudrosti sakrivene u Hristu. Čak i učenici, iako su naoko napustili sve Isusa radi, u srcu nisu prestali tražiti velike stvari za sebe. Ovaj duh podstaknuo je svađu oko toga ko će biti najveći. On se postavio između njih i Hrista čineći ih tako malo saosečajnim s Njegovom misijom samopožrtvovnosti i tako sporim da razumeju tajnu otkupljenja. Kao što će kvasac, ako se ostavi da dovrši svoj rad, izazvati ukvarenost i raspadanje, tako će i samoživ duh, ako se gaji, izazvati oskvrnuće i uništenje duše.

Koliko je među Hristovim sledbenicima danas, kao i u stara vremena, raširen ovaj podmukli, varljivi greh! Kako je često naša služba Hristu i naša zajednica jednog s drugim narušena tajnom željom za uzdizanjem svoga ja! Kako spremno dolazi misao da sami sebi čestitamo i želja za ljudskim odobravanjem! Samoljublje, želja za lakšim putem od onoga koji je Bog odredio vodi k zameni božanskih pravila ljudskim teorijama i predajom. Reči Hristove opomene izgovorene su Njegovim učenicima: »Čuvajte se kvasca farisejskoga.«

Hristova vera je čista iskrenost. Revnost za Božju slavu je pobuda usađena Svetim Duhom i samo uspešno delovanje Duha može usaditi ovu pobudu. Jedino Božja sila može otkloniti samoživost i licemerstvo. Ova promena je znak Njegovog delovanja. Kad vera koju prihvatamo razori sebičnost i pretvornost, kad nas vodi da tražimo Božju slavu a ne našu, možemo da budemo sigurno da je to pravi put. »Oče! proslavi ime svoje!« (***Jovan 12,28) bilo je osnovno pravilo Hristovog života i ako Ga sledimo to će biti osnovno pravilo našeg života. On nam zapoveda da hodimo »kao što je on hodio« i »po tom razumemo da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo.« (***1. Jovanova 2, 6.3)