Poglavlje 45.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 16,13–28; ***Marku 8,27–38; ***Luki 9,18–27.

U SENCI KRSTA

Hristov rad na Zemlji brzo se primicao kraju. Pred Njim su se u živom prikazu otkrivali prizori ka kojima su vodili Njegovi koraci. Čak i pre no što je na sebe uzeo ljudsku prirodu, video je celu dužinu staze kojom je morao proći da bi spasio ono što je izgubljeno. Svaku bol koja je cepala Njegovo srce, svaku tešku uvredu koja se sručila na Njegovu glavu, svaku oskudicu koju je morao podneti, jasno je video pre no što je odložio svoju krunu i carsku odeću i sišao s prestola da bi svoje božanstvo zaodenuo ljudskom prirodom. Pred Njegovim očima pružala se cela staza od jasala do Golgote. Poznavao je patnju koja će doći na Njega. Sve je to On znao, a ipak je rekao: »Evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene; hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.« (***Psalam 40,7.8)

Pred svojim očima držao je stalno rezultat svoje misije. Njegov zemaljski život, prepun napornog rada i samopožrtvovnosti, bio je ispunjen radošću u nadi da sav trud neće biti uzaludan. Dajući svoj život za život ljudi, On će vratiti svet odanosti Bogu. Iako je prvo morao primiti krštenje krvlju, iako su gresi sveta teško pritiskivali Njegovu nevinu dušu, iako je na Njemu ležala senka neiskazane boli, On je, ipak, zbog radosti koja Mu je izložena, izabrao da pretrpi krst i sramotu.

Prizori koji su se nalazili pred Njim bili su još skriveni od izabranih saradnika u Njegovoj službi, ali vreme kad će morati posmatrati Njegove samrtne muke bilo je blizu. Moraće gledati Njega, koga su voleli i u koga su imali poverenja, kako će biti predan neprijateljima i prikovan na golgotskom krstu. Uskoro će ih morati ostaviti da se bez utehe Njegovog vidljivog prisustva suoče sa svetom. Znao je da će ih proganjati žestoka mržnja i neverstvo i želeo ih je pripremiti za ta kušanja.

Isus i Njegovi učenici stigli su sada u jedan od gradića oko Cezareje Filipove. Bili su izvan granica Galileje,u oblasti u kojoj je prevladalo idolopoklonstvo. Ovde su učenici bili odvojeni od judaističkog uticaja i dovedeni u bliži dodir s paganskim bogosluženjem. Oko njih bili su zastupljeni oblici sujeverja koji su postojali u svim delovima sveta. Isus je želeo da upoznavanje s ovim probudi njihovu odgovornost prema neznabošcima. Za vreme svog boravka u ovoj oblasti nastojao je da manje poučava narod a da se potpunije posveti svojim učenicima.

Nameravao je da im govori o patnjama koje Ga očekuju. Međutim, prvo je otišao nasamo i molio se da njihova srca budu spremna da prime Njegove reči. Kad im se pridružio, nije odmah izrekao ono što im je želeo reći. Pre no što će ovo učiniti pružio im je priliku da pokažu svoju veru u Njega da bi se osnažili za iskušenje koje će doći. Upitao je: »Ko govore ljudi da je sin čovečij?«

Učenici su sa žalošću morali priznati da Izrailj nije u Njemu prepoznao Mesiju. Neki su Ga, istina proglasili Davidovim sinom kad su videli Njegova čuda. Mnoštvo koje je bilo nahranjeno kod Vitsaide, želelo Ga je proglasiti carem Izrailjevim. Mnogi su bili spremni da Ga prihvate kao proroka; ali nisu verovali da je Mesija.

Isus je sada postavio drugo pitanje, koje se odnosilo na samo učenike: »A vi šta mislite ko sam ja?« Petar je odgovorio: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.«

Petar je od početka verovao da je Isus Mesija. Mnogi drugi koji su bili osvedočeni propovedanjem Jovana Krstitelja i prihvatili Hrista, počeli su sumnjati u Jovanovu misiju kad je bačen u tamnicu i ubijen; oni su sada sumnjali da je Isus Mesija koga su tako dugo očekivali. Mnogi od učenika koji su oduševljeno očekivali da Isus zauzme svoje mesto na Davidovom prestolu, napustili su Ga kad su prozreli da nema takvu nameru. Mađutim, Petar i njegovi drugovi nisu se pokolebali u svojoj odanosti Njemu. Nepostojanost onih koji su ga jučer slavili a danas osuđivali nije uništila veru pravih Spasiteljevih sledbenika. Petar je izjavio: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.« On nije očekivao da carske počasti krunišu njegovog Gospoda, već Ga je prihvatio u Njegovom poniženju.

Petar je iskazao veru dvanaestorice. Pa ipak, učenici su bili još uvek daleko od razumevanja Hristove misije. Protivljenje sveštenika i poglavara i njihovo netačno predočavanje nisu ih mogli odvojiti od Hrista, ali su ih još uvek vrlo zbunjivali. Oni nisu jasno videli svoj put. Uticaj njihovog ranog vaspitnja, učenje rabina, moć predaje, još uvek su zaklanjali pogled na istinu. S vremena na vreme obasjavali su ih dragoceni zraci svetlosti od Isusa, no ipak, često su bili kao ljudi koji posrću u tami. Međutim, ovog dana, pre no što su se suočili s velikom probom svoje vere, Sveti Duh je u sili počinuo na njima. Za izvesno vreme njihove oči odvojile su se od onoga »što se vidi« da bi gledale »ono što se ne vidi«. (***2. Korinćanima 4,18) Pod ljudskim običajem prepoznali su slavu Božjeg Sina.

Isus je odgovorio Petru: »Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili, nego otac moj koji je na nebesima.«

Istina koju je Petar priznao predstavlja temelj vere hrišćanina. To je ono što sam Hristos objavljuje da je večni život. Međutim, posedovanje ove spoznaje nije bio razlog za samouzvišenje. Ovo nije otkriveno Petru ni njegovom mudrošću ni njegovom dobrotom. Ljudski rod sam od sebe nikada ne može dostići poznavanje božanskog. »To su visine nebeske, šta ćeš učiniti? dublje je od pakla, kako ćeš poznati?« (***O Jovu 11,8) Jedino duh posinaštva može nam otkriti duboka Božja dela »što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe«. »A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.« (***1. Korinćanima 2,9.10) »Tajna je Gospodnja u onih koji ga se boje«, a Petrovo prepoznavanje Hristove slave dokaz je da je bio »naučen od Boga«. (***Psalam 25,14; ***Jovan 6,45) Zaista »blago tebi Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili«.

Isus je nastavio: »A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.« Reč Petar znači kamen – kamen koji se kotrlja. Petar nije bio stena na kojoj je utemeljena Crkva. Vatra paklena nadvladala su ga kad se s kletvom odrekao svoga Gospoda. Crkva je sazidana na Onome koga ne mogu nadvladati paklena vrata.

Vekovima pre Spasiteljevog dolaska Mojsije je pokazao na Stenu Izrailjevog spasenja. Psalmist je pevao o »tvrdom gradu«. Isaija je napisao: »Za to ovako veli Gospod Gospod: evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd.« (***5. Mojsijeva 32,4; ***Psalam 62,7; ***Isaija 28,16) Sam Petar nadahnuto pišući, primenjuje ovo proročanstvo na Isusa. On kaže: »Jer okusiste da je blag Gospod. Kad dođe k njemu, kao kamenu živu, koji je, istina, od ljudi odbačen, ali od Boga izabran i pribran: I vi kao živo kamenje zidajte se u kuću duhovnu.« (***1. Petrova 2,3–5)

»Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, koji je Isus Hristos.« (***1. Korinćanima 3,11) »Na ovome kamenu«, rekao je Isus, »sazidaću crkvu svoju.« U prisustvu svoh nebeskih duhovnih bića, u prisustvu nevidljive paklene vojske, Hristos je osnovao svoju Crkvu na živoj Steni. Ta Stena je On sam – Njegovo telo za nas slomljeno i ranjeno. Crkvu koja je sazdana na ovom temelju vrata paklena neće nadvladati.

Kako je slaba izgledala Crkva kad je Hristos izgovorio ove reči! Postojala je samo šačica vernika, protiv kojih će biti usmerena sva sila zlih duhova i zlih ljudi, ali se ipak Hristovi sledbenici nisu trebali bojati. Sazidani na Steni njihove snage, oni ne mogu da budu srušeni.

Šest hiljada godina vera je zidana na Hristu. Šest hiljada godina vihori i bure sotonskog besa udaraju o Stenu našeg spasenja; ali ona nepomično stoji.

Petar je izrazio istinu koja predstavlja temelj vere Crkve i Isus ga je počastvovao kao predstavnika celoga tela sastavljenog od vernika. On je rekao: »I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima.

»Ključevi od carstva nebeskoga« Hristove su reči. Sve reči Svetoga pisma Njegove su i ovim su obuhvaćene. Ove reči imaju silu da otvore i zatvore Nebo. One objavljuju uslove pod kojima se ljudi primaju ili odbacuju. Tako je delo onih koji propovedaju Božju reč miris životni za život ili miris smrtni za smrt. Njihova misija meri se večnim rezultatom.

Spasitelj nije poverio delo evanđelja samo lično Petru. Kasnije, ponavljajući reči koje su izgovorene Petru, primenjuje ih neposredno na Crkvu. U suštini to isto bilo je izgovoreno i dvanaestorici kao predstavnicima tela vernika. Da je Isus dao neki poseban autoritet jednom od učenika nad ostalima, ne bismo tako često nalazili kako se prepiru oko toga ko je najveći. Oni bi se potčinili želji svog Učitelja i poštovali onoga koga je On izabrao.

Umesto da je naimenovao jednoga koji će da bude njihov vođa, Hristos je rekao učenicima: »A vi se ne zovite rabi«; »Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.« (***Matej 23,8.10)

»Svakome mužu glava je Hristos.« Bog koji je sve položio pod Spasiteljeve noge, »njega dade za glavu crkvi, nas svima, koja je telo njegovo, punina onoga koji sve ispunjava u svemu«. (***1. Korinćanima 11,3: ***Efescima 1,22.23) Crkva je sazidana na Hristu kao svom temelju i ona sluša Hrista kao svoju glavu. Ona ne sme zavisiti od čoveka, ili da njom čovek vlada. Mnogi tvrde da im položaj poverenja u Crkvi daje vlast da naređuju što drugi trebaju verovati i činiti. Bog ne odobrava takvo pravo. Spasitelj izjavljuje: »Vi ste braća.« Svi su izloženi iskušenju i podložni greškama. Ni na jedno smrtno biće ne možemo se osloniti da nas vodi. Stena vere je živo prisustvo Hrista u Crkvi. Na nju se može osloniti i najslabiji, a oni koji sebe smatraju najjačima, pokazaće se najslabijima ako Hrista ne učine svojom silom. »Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu.« Gospod je stena i »delo je te stene savršeno«. Blago svjema koji se u nj uzdaju!« (***Jeremija 17,5; ***5. Mojsijeva 32,4: ***Psalam 2,12)

Nakon Petrovog priznanja Isus je naložio učenicima da nikome ne kažu da je On Hristos. Ovaj nalog On im je dao zbog odlučnog otpora književnika i fariseja. A i više od toga, narod – pa čak i apostoli – imali su tako pogrešnu predodžbu o Mesiji tako da pravi pojam o Njegovom karakteru ili delu ne bi stekli ni kad bi Ga javno proglasili njim. Međutim, iz dana u dan On im se otkrivao kao Spasitelj, želeći tako pružiti pravi pojam o sebi kao Mesiji.

Učenici su još uvek očekivali da Hristos zavlada kao zemaljski vladar. Iako je tako dugo krio svoje namere, verovali su da On neće uvek ostati u siromaštvu i povučenosti; da je blizu vreme kad će zasnovati svoje carstvo. Da mržnja sveštenika i rabina neće nikada da bude pobeđena, da će Hristos da bude odbačen od svog naroda, da će da bude osuđen kao varalica i razapet kao zločinac – takvu misao apostoli nikada nisu gajili. Međutim, približavao se čas sila tame, pa je Isus morao svojim učenicima otkriti sukob koji je pred njima. Bio je žalostan jer je unapred video iskušenje. Do ovog trenutka uzdržao se da im objavi bilo što o svom stradanju i smrti. U svom razgovoru s Nikodimom rekao je: »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečij da se podigne, da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (***Jovan 3,14.15) Međutim, učenici to nisu čuli, a i da su čuli, ne bi razumeli. Međutim, sad su bili sa Isusom, slušajući Njegove reči, posmatrajući Njegova dela, dok će, bez obzira na skromnost Njegovih okolnosti i protivljenja sveštenika i naroda, moći se pridružiti Petrovom svedočanstvu: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.« Sada je došlo vreme da se skine koprena koja je skrivala budućnost. »Otada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati.«

Nemi od tuge i čuđenja učenici su slušali. Hristos je prihvatio Petrovu izjavu kojom Ga je priznao kao Božjeg Sina; pa su im sada Njegove reči kojima je navestio svoje patnje i smrt bile neshvatljive. Petar nije mogao šuteti. Zgrabio je svoga Učitelja, kao da Ga je želeo udaljiti od zle kobi koja se isprečila, i uzviknuo: »Bože sačuvaj! to ne će da bude od tebe.«

Petar je voleo svoga Gospoda, ali Isus ga nije pohvalio što je pokazao želju da Ga zaštiti od patnje. Takve Petrove reči nisu mogle da budu pomoć i okrepljenje Isusu u velikom iskušenju koje Ga je očekivalo. One nisu bile u skladu s Božjim ciljem milosti izgubljenom svetu, ni s poukom o samopožrtvovnosti koju je Hristos došao pružiti svojim ličnim primerom. Petar nije želeo da vidi krst u Hristovom radu. Utisak koji su izazvale njegove reči bio je u potpunoj suprotnosti s onim koji je Hristos želi ostaviti na um svojih sledbenika, pa je Spasitelj bio pokrenut da izgovori jedan od najozbiljnijih prekora koji je ikada prešao preko Njegovih usana: »Idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego ljudsko.«

Sotona je pokušavao obeshrabriti Isusa i odvratiti Ga od Njegove misije, a Petar u svojoj slepoj ljubavi dao je glas iskušenju. Knez zla bio je zatočenik ove misli. Njegovo podsticanje bilo je iza ovog prenagljenog uzvika. Sotona je u pustinji ponudio Hristu vladavinu svetom pod uslovom da se odrekne staze poniženja i žrtve. Sad je izneo isto oskušenje Hristovom učeniku. Želeo je da Petrov pogled zadrži na zemaljskoj slavi da ne bi mogao da vidi krst kome je Hristos želeo usmeriti njegove oči. Preko Petra Sotona je opet sručio iskušenje na Isusa. Međutim, se nije na to osvrtao; On je mislio na svog učenika. Sotona se postavio između Petra i njegovog Učitelja da učenikovo srce ne bi bilo dirnuto prizorom Hristovog poniženja za njega. Hristove reči nisu izgovorene Petru, već onome koji ga je pokušao odvojiti od njegovog Otkupitelja. »Idi od mene Sotono.« Nemoj se više postavljati između Mene i Mog zabludelog sluge. Dopusti mi da budem s Petrom licem k licu, da bih mu mogao otkriti tajnu svoje ljubavi.

Za Petra je to bila gorka pouka, koju je on sporo učio, da Hristova staza na Zemlji vodi kroz duboke duševne patnje i poniženja. Učenik je ustuknuo od učestvovanja u patnji sa svojim Gospodom. Međutim, u ognju peći za prečišćavanja morao je upoznati njen blagoslov. Mnogo kasnije kad je njegova živahna pojava već bila povijena pod teretom godina i truda, pisao je: »Ljubazni! ne čudite se vrućini koja vam se događa; nego se radujte što stradate s Hristom, da biste i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje.« (***1. Petrova 4,12.13)

Isus je sad objasnio svojim učenicima da je Njegov život samoodricanja primer kakav treba da bude njihov život. Pozivajući oko sebe sa učenicima i narod, koji se našao u blizini, On je rekao: »Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom.« Krst je bio povezan sa silom Rima. On je bio sredstvo najsvirepijeg i najuvredljivijeg oblika smrti. Od najgorih zločinaca zahtevalo se da nose krst do mesta izvršenja smrtne kazne, i često, kad su ga postavljali na njihova pleća, oni su se očajničkom snagom opirali sve dok nisu bili savladani a oruđe za mučenje privezano za njih. Međutim, Isus je svojim sledbenicima zapovedio da uzmu krst i da ga nose idući za Njim. Njegove reči, iako nejasno shvaćene, ukazivale su učenicima na njihovo prihvatanje najtežeg poniženja do same smrti radi Hrista. Spasiteljeve reči nisu mogle opisati potpunije samopredanje. Međutim, On je sve to prihvatio zbog njih. Isus nije smatrao Nebo mestom koje bi poželeo a da mi budemo izgubljeni. On je napustio nebeske dvorove zbog života poruge, uvreda i ponižavajuće smrti. On koji je imao neprocenjivo blago Neba, postao je siromašnim, da se Njegovim siromaštvom mi obogatimo. Mi treba da idemo stazom kojom je On išao.

Ljubav prema dušama za koje je Hristos umro predstavlja raspinjanje svoga ja. Svako Božje dete treba odsad sebe smatrati karikom u lancu spuštenom da se spasi svet, ujedinjenim s Hristom u Njegovom planu milosti, i ići s Njim da traži i spasi izgubljene. Hrišćanin treba stalno držati na umu svoje posvećenje Bogu i obavezu da karakterom otkrije Hrista svetu. Samopožrtvovnost, saučešće, ljubav iskazana u Hristovom životu treba da se ponovo pokažu u životu onih koji rade za Boga.

»Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi i evanđelja onaj će je sačuvati. Sebičnost je smrt. Nijedan organ u telu ne bi mogao živeti ako bi ograničio svoj rad samo za sebe. Srce, zanemarujući da šalje životvornu krv ruci ili glavi, brzo bi izgubilo svoju snagu. Kao naša životvorna krv, tako se i Hristova ljubav širi u svaki deo Njegovog duhovnog tela. Mi smo udovi jedan drugome i duša koja ne daje umreće. »Jer kakva je korist čoveku«, rekao je Isus, »ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?«

Iza sadašnjeg siromaštva i poniženja, On je ukazao učenicima na svoj dolazak u slavi, ne u sjaju nekog zemaljskog prestola, već u slavi Boga i nebeske vojske. »Tada će se«, rekao je, »vratiti svakome po delima njegovim.« Za njihovo ohrabrenje izrekao je ovo obećanje: »Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji ne će okusiti smrti dok ne vide sina čovečijega gde ide u carstvu svojemu.« Međutim, učenici nisu razumeli Njegove reči. Slava im je izgledala daleko. Njihove oči bile su prikovane za ono što su bliže videli, za zemaljski život nemaštine, poniženja i patnje. Moraju li napustiti žarko očekivanje Mesijinog carstva? Zar svog Gospoda neće videti kako se podiže na Davidov presto? Zar je moguće da je Hristos trebao živeti životom poniznog lutalice bez doma, da bude prezren, odbačen i pogubljen? Žalost je tištala njihova srca, jer su voleli svoga Gospoda. Sumnja je, takođe, mučila njihove duše, jer nisu mogli razumeti da će Božji Sin da bude podvrgnut tako okrutnom poniženju. Pitali su se zašto treba dobrovoljno poći u Jerusalim i doživeti takvo postupanje kakvo im je rekao da će tamo podneti. Kako se može pokoriti takvoj sudbini i ostaviti ih u većoj tami od one u kojoj su tražili put pre ni što im se On sam otkrio?

U oblasti Cezareje Filipove Hristos je bio izvan Irodovog i Kajafinog domašaja, razmišljali su učenici. Nije se morao bojati jevrejske mržnje ili rimske sile. Zašto da ne radi ovde daleko od fariseja? Zašto je potrebno da sebe preda na smrt? Ako treba umreti, kako će onda osnovati svoje carstvo tako čvrsto da ga ni vrata paklena neće moći nadvladati? Za učenike to je zaista bila tajna.

Oni su sad upravo putovali obalama Galilejskog mora, prema gradu u kojem će se ugasiti sve njihove nade. Nisu se usuđivali išta progovoriti sa Hristom, već su tihim i žalosnim glasom razgovarali o tome kakva će da bude budućnost. Uprkos svojim pitanjima prionuli su za misao da će neka nepredviđena okolnost možda otkloniti nesreću koja je, čini se, očekivala njihovog Gospoda. Tako su šest dugih, tužnih dana žalili i sumnjali, nadali se i strahovali.