Poglavlje 51.

Ova glava zasnovana je na ***Jovanu 8,12–59;9.

»VIDELO ŽIVOTA«

»Isus im pak opet reče: ja sam videlo svetu: ko ide za mnom ne će hoditi po tami, nego će imati videlo života.«

Kad je izgovorio ove reči, Isus je u predvorju Hrama bio naročito povezan sa službama za Praznik senica. U središtu ovog predvorja uzdizala su se dva visoka stuba s velikim podnožjima za svetiljke. Nakon večernje žrtve, sve svetiljke su se palile i širile svoju svetlost nad Jerusalimom. Ovaj obred bio je sećanje na stub od ognja koji je Izrailja vodio kroz pustinju, a uz to smatralo se da podseća i na Mesijin dolazak. Uvečer, kad su se svetiljke upalile, predvorje je odavalo prizor velike radosti. Sedi ljudi, sveštenici u Hramu i narodni poglavari, ujedinili su se u prazničnim igrama uz zvuke muzičkih instrumenata i pesme Levita.

Rasvetljavanjem Jerusalima narod je izražavao svoju nadu da će Mesijin dolazak osvetliti Izrael. Međutim, za Isusa, je ovaj prizor imao šire značenje. Kao što su sjajne svetiljke u Hramu osvetljavale sve oko sebe, tako i Hristos, izvor duhovne svetlosti, rasvetljava tamu sveta. Ipak, ovaj simbol bio je nesavršen. veliko svetlo koje je On svojom rukom postavio na nebu bilo je istinitija predodžba slave Njegove misije.

Bilo je jutro; Sunce se upravo rađalo iznad maslinske gore i njegove zrake zaslepljujućim sjajem rasipale su se po mramornim palatama, osvetljavajući zlato na zidovima Hrama, pa je Isus, pokazujući na njega rekao: »Ja sam videlo svetu.«

Onome koji je slušao ove reči, dugo nakon toga vraćale su se kao eho u ovom uzvišenom biblijskom tekstu: »U njoj beše život, i život veše videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuze.« »Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet.« (***Jovan 1,4.5.9) Petar se takođe, dugo nakon Isusovog vaznesenja na Nebo, pišući prosvetljen božanskim Duhom, sećao znamenja koje je Hristos koristio: »I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.« (***2. Petrova 1,19)

U Božjem javljanju Njegovom narodu, svetlost je uvek bila simbol Njegovog prisustva. Na stvaralačku reč u početku svetlost je zasjala iz tame. Svetlost je bila skrivena u stubu od oblaka danju, a u stubu od ognja noću i vodila silnu Izrailjevu vojsku. Svetlost je sijala strašnom veličanstvenošću oko Gospoda na brdu Sinaju. Svetlost je počivala nad prestolom milosti u šatoru od sastanka. Svetlost je ispunila solomunov hram prilikom njegovog posvećenja. Svetlost je zasjala nad Vitlejemskim brežuljcima kad su anđeli vest o otkupljenju doneli pastirima koji su budno stražili.

Bog je svetlost; i u rečima »Ja sam videlo svetu« Hristos je objavio da je jedno s Bogom i svoju vezu sa celom ljudskom porodicom. On je napočetku učinio »da iz tame zasvetli videlo.« (***2. Korinćanima 4,6) On je svetlost Sunca, Meseca i zvezda. On je bio duhovna svetlost koja je u simbolu, slici i proročanstvu zasjala nad Izrailjem. Međutim, ova svetlost nije dana samo jevrejskom narodu. Kao što sunčevi zraci dopiru do najudaljenijih krajeva Zemlje, tako i svetlost Sunca Pravde obasjava svaku dušu.

»Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet.« Svet je imao svoje velike učitelje, ljude divovskog uma i zadivljujućih istraživačkih pothvata, ljude čije su izjave podsticale misao i otvarale pogled u beskrajna prostranstva znanja; ovi ljudi poštovani su kao vođe i dobročinitelji ljudskog roda. Međutim, postoji Jedan koji je uzvišeniji od njih. »A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji.« »Boga niko nije video nikad: jedinorodni sin koji je u naručju očinom, on ga javi.« (***Jovan 1,12.18) Možemo pronaći ceo niz najvećih svetskih učitelja sve dokle se pružaju izveštaji o ljudskom rodu, ali Svetlost je bila pre njih. Kao što Mesec i zvezde iz Sunčevog sistema sijaju svetlošću koja se odbija od Sunca, tako – ukoliko je njihovo učenje istinito – svetski veliki mislioci odsjajuju zrake Sunca Pravde. Svaka blistava misao, svaki bljesak uma potiče od Videla sveta. U današnje vreme mnogo slušamo o »višem obrazovanju«. Pravo »više obrazovanje« ono koje On daje, u kojem je »sve blago premudrosti i razuma sakriveno«. »U njoj beše život, i život beše videlo ljudima.« (***Kološanima 2,3; ***Jovan 1,4) »Ko ide za mnom«, rekao je Isus, »neće hoditi po tami, nego će imati videlo života.«

U rečima »Ja sam videlo svetu«, Isus je objavio sebe kao Mesiju. Stari Simon, u Hramu u kojem je Hristos sad učio, govorio je o Njemu da je »videlo, da obasja neznabošce, i slavu naroda tvojega Izrailja«. (***Luka 2,32) Ovim rečima primenio je na Njega proročanstvo koje je poznato celom Izrailju. Sveti Duh je preko proroka Isaije objavio: »Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih videlom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih« (***Isaija 49,6) Opšte je shvatanje bilo da ovo proročanstvo govori o Mesiji, pa kad je Isus rekao: »Ja sam videlo svetu«, narod nije mogao a da ne prepozna Njegovu tvrdnju da je On Obećani.

Farisejima i poglavarima ova izjava izgledala je kao drska tvrdnja. Nisu mogli podneti da čovek koji je kao i oni postavi sebe u takav položaj. Naizgled ne osvrćući se na Njegove reči, upitali su: »Ko si ti?« Nameravali su Ga primorati da sebe objavi kao Hrista. Njegov izgled i Njegov rad bili su u takvoj suprotnosti s očekivanjima naroda, da – kako su njegovi lukavi neprijatelji verovali – Njegovo neposredno objavljivanje da je Mesija učinilo bi da bude odbačen kao varalica.

Međutim, na njihovo pitanje »Ko si ti?« Isus je odgovorio: »Početak, kako vam i kažem.« (***Jovan 8,25) Ono što je bilo otkriveno u Njegovim rečima, otkriveno je i u Njegovom karakteru. On je bio oličenje istina koje je učio. »Ništa sam od sebe ne činim«, nastavio je, »nego kako me nauči otac moj onako govori. I onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi otac mene sama; jer svagda činim što je njemu ugodno.« On nije pokušao dokazati svoju tvrdnju da je Mesija, već je pokazao svoje jedinstvo sa Bogom. Da je njihov um bio otvoren za Božju ljubav, primili bi Isusa.

Među Njegovim slušaocima mnogi su u veri bili privučeni k Njemu, pa im je rekao: »Ako vi ostanete na mojoj besedi, zaista ćete biti učenici moji, i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.«

Ove reči uvredile su fariseje. Ne obazirući se na dugu narodnu potčunjenost tuđem jarmu, ljutito su uzviknuli: »Mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?« Isus je pogledao ove ljude, robove pakosti, čije su misli bile okrenute osveti i žalosno odgovorio: »Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu.« Oni su se nalazili u najtežem obliku ropstva – potčinjeni zlom duhu.

Tko god se ne želi predati Bogu, nalazi se pod vlašću druge sile. On nije svoj gospodar. On može govoriti o slobodi, ali nalazi se u najcrnjem ropstvu. Nije mu dopušteno da sagleda lepotu istine, jer je njegov um pod vlašću Sotone. Dok sam sebi laska da sledi naloge vlastitog razuma, on sluša volju kneza tame. Hristos je došao da s duše raskine okove ropstva grehu.« »Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.« »Jer je zakon duha koji oživljava u Hristu Isusu taj koji nas oslobađa od zakona grehovnoga i smrti.« (***Rimljanima 8,2)

U delu otkupljenja nema prinude. Ne primenjuje se nikakva izspoljašnja sila. Pod uticajem Božjeg Duha, čovek je slobodan da izabere kome želi služiti. U promeni koja nstaje kad se duša potčini Hristu nalazi se najuzvišeniji smisao slobode. Isterivanje greha je delo same duše. Istina, mi nemamo sile da se sami oslobodimo Sotonine vlasti, ali kad se želimo osloboditi greha, i u svojoj velikoj potrebi zavapimo za silom koja je izvan i iznad nas, snage duše povezuju se s božanskom silom Svetog Duha, te se sad pokoravaju nalozima volje u ispunjavanju Božje volje.

Jedini uslov koji omogućava čovekovu slobodu postoji u jedinstvu s Hristom. »Istina će vas izbaviti«, a Hristos je istina. Greh može pobediti samo ako oslabi um i uništi slobodu duše. Potčinjavanje Bogu znači obnovu čovekove ličnosti – prave slave i čovekovog dostojanstva. Božanski zakon kome se pokoravamo, jest »zakon slobode«. (***Jakov 2,12)

Fariseji su tvrdili da su Avramova deca, Isus im je rekao da takvu tvrdnju mogu dokazati samo ako čine Avramova dela. Prava Avramova deca živeće kao što je on živeo, životnom poslušnošti Bogu. Ona ne bi pokušavala ubiti Onoga koji je govorio istinu poslanu od Boga. U kovanju zavere protiv Hrista rabini nisu činili Avramova dela. Bilo je bezvredno to što su bili samo telesno Avramovi potomci. Bez duhovne veze s njim, koja bi se otkrila u posredovanju istog duha i vršenju istih dela, oni nisu bili njegova deca.

Ovo načelo ima isto značenje i za pitanje koje je dugo potresalo hrišćanski svet – pitanje nasleđa apostolskog reda. Poreklo od Avrama ne dokazuje se imenom ili rodoslovljem, već srodnošću karaktera. Tako i apostolsko nasleđe ne počiva na prenošenju crkvenog autoriteta, već na duhovnom odnosu. Život pokrenut apostolskim duhom, verom i učenjem istine koju su oni iznosili, pravi je dokaz apostolskog nasleđa. To je ono što ljude čini naslednicima prvih učitelja evanđelja.

Isus je poricao da su Jevreji Avramova deca. On je rekao: »Vi činite dela oca svojega.« Rugajući se, odgovorili su: »Mi nismo rođeni od kurvarstva: jednoga oca imamo Boga.« Ove reči kao aluzija na okolnosti Njegovog rođenja, imale su za cilj da zadaju udarac Hristu u prisustvu onih koji su počeli verovati u Njega. Isus se nije osvrnuo na ovaj podli nagoveštaj, već je rekao: »Kad bi Bog bio vaš otac, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh.«

Njihova dela svedočila su o njihovoj vezi s onim koji je bio lažov i ubojica. »Vaš je otac đavo«, rekao je Isus, »i slasti oca svojega hoćete činiti: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu… A meni ne verujete, jer ja istinu govorim.« (***Jovan 8,44.45) Činjenica da je Isus govorio istinu, i to sa sigurnošću, bio je razlog što ga jevrejske vođe nisu prihvatile. Istina je vređala ove licemerne ljude. Istina je otkrila svu pogrešnost zablude; ona je osuđivala njihovo učenje i život, pa je zato bila nepoželjna. Oni bi radije zatvorili svoje oči pred istinom nego da se ponize i priznaju da su bili u zabludi. Nisu voleli istinu. Nisu je želeli, iako je bila istina.

»Koji me od vas kori za greh? Ako li istinu govorim, za što mi vi ne verujete?« Tri godine iz dana u dan neprijatelji su pratili Hrista, pokušavajući naći mrlju na Njegovom karakteru. Sotona i čitav savez zla želeli su Ga savladati; ali na Njemu nisu mogli naći ništa što bi im dalo prednost. Čak su i đavoli bili primorani da priznaju: »Znam te ko si, svetac Božij.« (***Marko 1,24) Isus je pred očima Neba, pred očima bezgrešnih svetova i pred očima grešnih ljudi živeo po Zakonu. Pred anđelima, ljudima i demonima On je izgovorio reči kojima se niko nije mogao suprotstaviti, koje bi s drugih usana bile bogohuljenje: »Ja svagda činim što je njemu ugodno.«

Činjenica da Jevreji nisu primili Hrista, iako nisu mogli naći nikakav greh na Njemu, dokazuje da nisu imali vezu sa Bogom. Oni nisu prepoznali Njegov glas u vesti Njegovog Sina. Smatrali su da izriču presudu Hristu; ali odbacujući Ga izrekli su osudu sebi. »Ko je od Boga«, rekao je Isus, »reči Božije sluša; za to vi ne slušate, jer niste od Boga.«

Poruka je istinita za sva vremena. Mnogi ljudi koji nalaze zadovoljstvo u podsmehu, kritikovanju, traženju nečega što se može staviti pod znak pitanja u Božjoj reči, misle da time dokazuju svoju slobodu mišljenja i oštroumnost. Oni zamišljaju da sude Bibliji, dok, ustvari, osuđuju samoga sebe. Oni tako pokazuju svoju nesposobnost da procene istine koje imaju nebesko poreklo i obuhvataju večnost. Pred velikom planinom Božje pravde, njihov duh nije ispunjen strahopoštovanjem. Oni se zabavljaju beznačajnim pojedinostima i time odaju svoju skučenu, zemaljsku prirodu, srce koje brzo gubi svoju sposobnost da poštuje Boga. Onaj čije je srce odgovorilo na božanski dodir, težiće za onim što će povećati njegovo poznavanje Boga i što će oplemeniti i uzdići karakter. Kao što se cvet okreće Suncu, da ga sjajni zraci mogu dodirnuti i obojiti lepotom, tako će se i duša okrenuti Suncu Pravde da bi nebeska svetlost mogla ulepšati karakter vrlinama Hristovog karaktera.

Isus je nastavio, povlačeći oštru razliku između stava Jevreja i stava Avramovog: »Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se.«

Avram je žudio da vidi obećanog Spasitelja. On se žarko molio da pre svoje smrti vidi Mesiju. I video je Hrista. Bila mu je dana natprirodna svetlost i on je prepoznao Hristov božanski karakter. Video je Njegov dan i radovao se. Njemu je dato da vidi božansku žrtvu za greh. U svom vlastitom iskustvu imao je slikoviti prikaz ove žrtve. Zapovest mu je došla: »Uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka… i spali ga na žrtvu.« (***1. Mojsijeva 22,2) Na žrtveni oltar položio je sina obećanja, sina na koga su bile usmerene sve njegove nade. Tada, dok je čekao kraj oltara s nožem podignutim da posluša Boga, čuo je glas s Neba kako govori: »Ne diži ruke svoje na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi.« (***1. Mojsijeva 22,12) Ovo strašno iskušenje došlo je Avramu da bi mogao da vidi Hristov dan i razumeti veliku Božju ljubav prema svetu, tako veliku da je svoga jedinorodnoga Sina predao najsramnijoj smrti da podigne uniženi svet.

Avram je od Boga naučio najveću pouku koja je ikada dana smrtniku. Njegova molitva da vidi Hrista pre svoje smrti uslišena je. On je video Hrista; on je video sve što je jedan smrtnik može da vidi i ostati živ. Svojim potpunim predavanjem mogao je razumeti viđenje o Hristu koje mu je dato. Njemu je pokazano da je davanjem svog jedinorodnog Sina za spasenje grešnika od večne propasti, Bog učinio veću i veličanstveniju žrtvu od one koju bi čovek mogao ikada učiniti.

Avramovo iskustvo dalo je odgovor na pitanje: »Sa čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? hoću li doći preda nj sa žrtvama pakljenicama? s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile hiljade ovnova? desetine hiljada potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prestup svoj? plod utrobe svoje za greh duše svoje?« (***Mihej 6,6.7) U Avramovim rečima »Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi za žrtvu« i u Božjem staranju za žrtvu umesto Isaka, bilo je objavljeno da nijedan čovek ne može iskupiti samoga sebe. Paganski sistem žrtava Bog nije mogao uopšte prihvatiti. Nijedan otac nije smeo prineti svog sina ili ćerku kao žrtvu za greh. Jedino Božji Sin može nositi grehe sveta.

Kroz vlastitu patnju Avram nije bio osposobljen da vidi Spasiteljevu misiju žrtve. Međutim, Izrailj nije želeo razumeti ono što je bilo tako neprihvatljivo za njegovo oholo srce. Hristove reči koje su se odnosile na Avrama nisu ostavile dublji utisak na Njegove slušaoce. Fariseji su u njima videli samo nov povod za sitničarenje. Odvratili su podsmehom, kao da su želeli dokazati da je Isus neuravnotežen: »Još ti nema pedeset godina, i Avrama si video?«

S ozbiljnom dostojanstvenošću Isus je odgovorio: »Zaista, zaista vam kažem: JA SAM pre nego se Avram rodio.«

Veliki skup se utišao. Ovaj galilejski Učitelj tvrdio je da je Božje ime, dato Mojsiju da izrazi pojam večnog prisustva, Njegovo ime. On se proglasio Onim koji večno postoji, koji je bio obećan Izrailju, »kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena«. (***Mihej 5,2)

Ponovo su sveštenici i rabini povikali na Isusa kao bogohulnika. Njegova izjava da je jedno s Bogom ranije ih je podsticala da Mu oduzmu život, a nekoliko meseci kasnije jasno su izjavili: »Za dobro delo ne bacamo kamenja na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog.« (***Jovan 10,33) Zato što je bio i što je otvoreno izjavljivao da je Božji sin, namislili su Ga uništiti. Sad su mnogi iz naroda, pristajući uz sveštenike i rabine, uzeli kamenje da bace na Njega. »A Isus se sakri, i iziđe iz crkve prošavši između njih i otide tako.«

Videlo je zasjalo u tami; ali »tama ga ne obuze«. (***Jovan 1,5)

»I prolazeći vide čoveka slepa od rođenja. I zapitaše da učenici njegovi govoreći: Rabi! ko sagreši, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Isus odgovori: ni on ne sagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu… Rekavši ovo pljunu na zemlju i načini kao od pljuvanke, i pomaza kalom oči slepome, i reče mu: idi umij se u banji Siloamskoj (koje znači poslan). Otide dakle i umi se, i dođe gledajući.«

Među Jevrejima postojalo je verovanje da se greh kažnjava u ovom životu. Svaka nesreća smatrala se kaznom za neko zlo delo, bilo od strane onoga koji je patio ili njegovih roditelja. Istina je da sve patnje proističu iz prestupa Božjeg zakona, ali ova istina se izopačila. Sotona, začetnik greha i svih njegovih posledica, navodio je ljude da misle kako bolest i smrt dolaze od Boga, kao kazna proizvoljno nametnuta zbog greha. Zato je čovek na kojeg je naišla neka velika nevolja ili nesreća nosio i dodatni teret, jer ga se držalo velikim grešnikom.

Tako je pripremljen put da Jevreji odbace Isusa. Njega koji »bolesti naše i nemoći naše uze na se« Jevreji su smatrali »da je ranjen, da ga Bog bije i muči«, i zato su zaklanjali svoje lice od Njega. (***Isaija 53,4.3)

Bog je dao jednu pouku s namerom da to spreči. Jovova istorija pokazala je da patnje dolaze od Sotone, a Bog ih preinačuje da bi ostvario ciljeve milosti. Međutim, Izrailj nije razumeo pouku. Istu grešku zbog koje je Bog karao Jovove prijatelje, Jevreji su ponavljali u svom odbacivanju Hrista.

Verovanje Jevreja o odnosu između greha i patnji gajili su i Hristovi učenici. Ispravljajući njihovu zabludu, Isus nije objasnio uzrok čovekove patnje, već im je rekao kakav će da bude rezultat. Zbog Njega će se javiti Božja dela. »Dok sam na svetu«, rekao je On, »videlo sam na svetu«. Tada pomazavši oči slepome čoveku, poslao da je u Siloamsku banju da se ume i čovekov vid se povratio. Tako je Isus na delotvoran način odgovorio na pitanje učenika, kao što je obično odgovorio na pitanja koja su Mu postavljena iz znatiželje. Učenici nisu bili pozvani da raspravljaju o pitanju ko je grešio ili nije grešio, već da shvate silu Božje milosti u davanju vida slepome. Bilo je očito da isceljujuće moći nije bilo ni u blatu ni u banji u koju je slepi čovek bio upućen da se ume, već da je ta čudotvorna moć bila u Hristu.

Fariseji nisu mogli a da ne busu začuđeni ovim izlečenjem. Ipak, bili su više no ikad ispunjeni mržnjom, jer je čudo učinjeno Subotom.

Susedi ovog mladog čoveka i oni koji su ga ranije kao slepog poznavali, govorili su: »Nije li ovo onaj što sjeđaše i prošaše?« Posmatrali su ga sa sumnjom, jer kad su njegove oči progledale, njegovo lice se promenilo i razvedrilo, pa je izgledao kao drugi čovek. Pitanje je prelazilo od jednog do drugog. Neki su govorili: »On je«, drugi: »Nalik je na nj.« Međutim, on koji je primio ovaj veliki blagoslov, rešio je ovo pitanje rekavši: »Ja sam.« Tada im je govorio o Isusu i sredstvima kojima ga je iscelio, a oni su pitali, »Gde je on? Reče: ne znam.«

Zatim su ga oni doveli pred Savet fariseja. Ponvno su čoveka upitali kako mu se vratio vid. »A on im reče: kao metnu mi na oči, i umih se, i vidim. Tada govorahu neki od fariseja: nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subote.« Fariseji su se nadali da će Isusa prikazati kao grešnika, a kao takav ne može da bude Mesija. Nisu znali da je On Onaj koji je načinio Subotu i poznavao sve njene obaveze, Onaj koji je izlečio slepog čoveka. Činili su se izuzetno revnima u svetkovanju Subote, a ipak tog istog dana smišljali su ubistvo. Međutim, mnogi su bili silno pokrenuti kad su čuli o ovom čudu i bili osvedočeni da je On koji je otvorio oči slepome bio više no običan čovek. Odgovarajući na optužbe da je Isus grešnik zato ne svetkuje Subotu, rekli su: »Kako može čovek grešan takova čudesa činiti?« Ponovo su se rabini obratili slepom čoveku: »Šta veliš ti za njega što ti otvori oči tvoje? A on reče: prorok je.« Fariseji su tada pokušali istaknuti da on nije rođen slep i da mu se vid vratio. Pozvali su njegove roditelje i upitali su ih: »Je li ovo vaš sin za koga vi govorite da se rodi slep?«

Tu se nalazio i sam čovek izjavljujući da je bio slep i da mu je vraćen vid, ali fariseji bi lakše porekli dokaze primljene sopstvenim čulima nego priznali da su bili u zabludi. Toliko je bila silna predrasuda, tako izopačena farisejska pravda.

Farisejima je ostala još jedna nada, da zastraše roditelje ovog čoveka. Prividno iskreni upitali su: »Kako dakle sad vidi?« Roditelji su se bojali neprilika, jer bilo je objavljeno da će ko god prizna Isusa za Hrista da bude »odlučen od zbornice«, a to je značilo da će da budu isključeni iz sinagoge trideset dana. Za ovo vreme u domu prestupnika nijedno dete nije moglo da bude obrezano, nijedan pokojnik oplakan. Takva presuda smatrala se velikom nesrećom, i ako ne bi navela na pokajanje, usledila bi mnogo teža kazna. Veliko delo učinjeno njihovom sinu osvedočilo je roditelje, no ipak su odgovorili: »Znamo da je ovo sin naš, i da se rodi slep; a kako sad vidi ne znamo; ili ko mu otvori oči mi ne znamo: on je veliki, pitajte njega neka sam kaže za sebe.« Na taj način prebacili su svu odgovornost sa sebe na svog sina, jer se nisu usuđivali priznati Hrista.

Dvojba u koju su zapali fariseji, njihova sumnja i predrasuda, njihovo neverovanje činjenicama ovog slučaja, otvorili su oči mnoštvu, osobito običnom narodu. Isus je često svoja čuda činio na ulici, a Njegovo delovanje uvek je otklanjalo patnje. Pitanje koje se nametnulo mnogim umovima bilo je: Da li bi Bog učinio takva moćna dela preko nekog varalice kao što su fariseji nastojali da prikažu Isusa? Na obema stranama sukob je postao vrlo ozbiljan.

Fariseji su uvideli da javno objavljuju rad koji je Isus obavljao. Nisu mogli osporiti čudo. Slepi čovek bio je ispunjen radošću i zahvalnošću; posmatrao je divna dela prirode i ushićivao se gledajući lepotu Zemlje i neba. Slobodno je iznosio svoje iskustvo, a oni su ga opet pokušavali ućutkati govoreći: »Podaj Bogu slavu; mi znamo da je čovek ovaj grešan.« To znači: Nemoj ponovo reći da ti je ovaj čovek vratio vid; Bog je taj koji je to učinio.

Slepi čovek je odgovorio: »Je li grešan ne znam; samo znam da je bijah slep, a sad vidim.«

Tada su ponovo zapitali: »Šta ti učini? kako otvori oči tvoje?« Pokušali su ga zbuniti mnogim rečima, tako da bi se mogao smatrati obmanutim. Sotona i njegovi zli anđeli nalazili su se na strani fariseja, ujedinjavajući svoje snage i lukavstvo s ljudskim rasuđivanjem da bi delovali protiv Hristovog uticaja. Oni su otupili osvedočenja koja su se produbljivala u mnogim umovima. Božji anđeli takođe su bili prisutni da ojačaju čoveka kojem je vraćen vid.

Fariseji nisu razumeli da imaju posla s nekim drugim, a ne s neobrazovanim čovekom koji je bio slep od rođenja, nisu znali Onoga s koji su bili u sukobu. Božanska svetlost obasjala je dušu slepog čoveka. Dok su ga ovi licemeri pokušali navesti na neverstvo, Bog mu je pomogao da snagom i odlučnošću svojih odgovora pokaže da ne želi da bude zaveden. Odgovorio je: »Ja vam već kazah, i ne slušaste; šta ćete opet slušati? Već ako i vi hoćete učenici njegovi da budete? A oni ga ukoriše, i rekoše mu: ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo otkuda je.«

Gospod Isus je znao za teško iskušenje kroz koje prolazi ovaj čovek, zato mu je dao milost i moć govora, tako da je postao svedokom za Hrista. On je farisejima odgovarao rečima koje su bile oštar ukor onima koji su mu postavljali pitanja. Tvrdili su da su tumači Pisma, verske vođe naroda, a ipak tu je bio Onaj koji je činio čuda, iako očito nisu znali za izvor Njegove moći, Njegov karakter i Njegova prava. »To i jest za čudo«, rekao je čovek, »što vi ne znate otkuda je a on otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grešnika; nego ako ko poštuje Boga i volju njegovu tvori onoga sluša. Od kako je sveta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slepcu. Kad on ne bi bio od Boga ne bi mogao ništa činiti.«

Čovek se sreo sa svojim ispitivačima na njihovom tlu. Njegovo rasuđivanje nije se moglo pobiti. Fariseji su bili zapanjeni i izdržani, opčinjeni njegovim oštrim, odlučnim rečima. Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Tada su namrgođeni sveštenici i rabini stegli svoje haljine oko sebe, kao da se plaše zaraze iz dodira s njim; otresli su prah sa svojih nogu i dobacili mu uvredu: »Ti si se rodio sav u gresima, pa zar ti nas da učiš?« I isključili ga.

Isus je čuo što se dogodilo i našavši ga ubrzo nakon toga, rekao mu: »Veruješ li ti sina Božijega?«

Po prvi put slepi čovek gledao je u lice svog Iscelitelja. Pred Savetom video je svoje roditelje ojađene i zbunjene, posmatrao je namrštena lica rabina; sad su njegove oči počivale na ljubaznom, blagom Isusovom licu. On je već ranije, skupo platio to što Ga je priznao kao poslanika božanske sile; sad mu je poklonjeno uzvišenije otkrivenje.

Na Spasiteljevo pitanje: »Veruješ li ti sina Božijega?« slepi čovek odgovorio je pitanjem: »A koje je, Gospode, da ga verujem?« Isus mu je rekao: »I video si ga, koji govori s tobom on je.« Čovek se s obožavanjem bacio pred Hristove noge. Ne samo da mu je vraćen prirodni vid već su se otvorile i oči njegove moći razumevanja. Hristos se otkrio ovog duši i ona ga je primila kao Poslanoga od Boga.

Nedaleko, okupila se grupa fariseja, pa je videvši ih, Isus došla na um suprotnost koja se uvek pokazivala delovanje, Njegovih reči i postupaka. On je rekao: »Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi.« Hristos je došao da otvori slepe oči, da da svetlost onima koji sede u tami. Objavio je sebe kao Videlo svetu, a čudo koje je upravo učinio potvrdilo je Njegovu misiju. Ljudi koji su gledali Spasitelja prilikom Njegovog dolaska bili su počešćeni potpunijim otkrivenjem božanskog prisustva od onog kojeg je svet ikada ranije doživeo. Znanje o Bogu otkriveno je mnogo savršenije. Međutim, baš ovim otkrivenjem, na ljude je pala osuda. Njihov karakter je okušan, njihova sudbina odlučena.

Otkrivenje božanske sile, koja je slepom čoveku dala i prirodni i duhovni vid, ostavilo je fariseje u još većoj tami. Neki od Njegovih slušalaca, smatrajući da se Hristove reči odnose na njih, upitali su: »Eda li smo i mi slepi?« Isus je odgovorio: »Kad biste bili slepi, ne biste imali greha.« Da vam je Bog onemogućio da vidite istinu, vaše neznanje ne bi sa sobom povlačilo nikakvu krivicu.« »A sad govorite da vidite.« Verujete da možete da vidite, a odbacujete sredstvo pomoću kojeg jedino možete dobiti vid. Svima koji uviđaju svoju potrebu, Hristos dolazi s neizmernom pomoći. Međutim, fariseji nisu želeli priznati nikakvu potrebu, nisu hteli doći Hristu i zato su bili ostavljeni u slepilu – slepilu za koje su sami bili krivi. Isus je rekao: »Vaš greh ostaje«.