Poglavlje 53.

Ova glava zasnovana je na ***Luki 9,51–56; 10,1–24

POSLEDNJE PUTOVANJE IZ GALILEJE

Što se više približavao kraj Njegove službe, to se u Hristovom načinu rada uočavala veća promena. Ranije je želeo izbeći uzbuđenje i pažnju javnosti. Nije prihvatao poštovanje naroda brzo prelazeći iz mesta u mesto kad je izgledalo da se oduševljenje za Njega u mnoštvu neobuzdano rasplamsava. Mnogo puta morao je zapovediti da Ga ne oglašavaju Hristom.

U vreme Praznika senica Njegovo putovanje u Jerusalim bilo je brzo i tajno. Kad su Njegova braća zahtevala da se javno prikaže kao Mesija, Njegov odgovor je bio: »Vreme moje još nije došlo.« (***Jovan 7,6) Doputovao je u Jerusalim neopaženo i ušao u grad neprimećen i neproslavljen od mnoštva. Međutim, nije tako bilo na Njegovom poslednjem putovanju. Napustio je Jerusalim za stanovito vreme zbog zle namere sveštenika i rabina. Ali sad je krenuo natrag, putujući najprometnijim, zaobilaznim putem, čemu je prethodilo takvo objavljivanje Njegovog dolaska kakvo se nikada ranije nije zbilo. Išao je u susret prizorima svoje velike žrtve i na njih je morala da bude usmerena pažnja naroda.

»I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečij da se podigne.« (***Jovan 3,14) Kao što su oči celog Izrailja bile uprte u podignutu zmiju, simbol određen za nihovo izlečenje, tako sve oči moraju da budu upravljenje ka Hristu, žrtvi koja donosi spasenje izgubljenom svetu.

Pogrešna predodžba o Mesijinom radu i nedostatak poverenja u Isusov božanski karakter naveli su Njegovu braću da Ga nagovaraju na javno prikazivanje narodu o Prazniku senica. Sada, sa sličnim porivom, učenici su Ga želeli sprečiti da putuje u Jerusalim. Setili su se Njegovih reči o onome što će Mu se tamo dogoditi, poznavajući strašno neprijateljstvo verskih vođa, bili su skloni da svog Učitelja odvraćaju od tog puta.

Da nastavi svoj put uprkos strahovanju, razočaranju i neverstvu svojih voljenih učenika, za Hristovo srce bio je težak zadatak. Bilo je mukotrpno voditi ih u susret boli razočaranju koje ih je očekivalo u Jerusalimu. Sotona je bio spreman da kuša Sina čovečjeg. Zato treba ići u Jerusalim u sigurnu smrt? Posvuda oko Njega bile su duše gladne hleba života. Na svakom koraku bili su patnici koji su čekali Njegovu reč isceljenja. Delo koje je trebalo izvršiti evanđeljem Njegove milosti tek što je otpočelo. A on je bio u punoj snazi muževnog doba. Zašto da ne krene u široka polja ovog sveta rečima svoje milosti, dodirom svoje isceljujuće moći? Zašto se sam ne bi radovao pružanjem svetlosti i radosti milijunima onih koji su bili u tami i tuzi? Zašto prepustiti sakupljanje žetve svojim učenicima, tako slabima u veri, koji tako teško razumevaju, koji su tako spori u delovanju? Zašto se sada sučeliti sa smrću i ostaviti delo u njegovom povoju? Neprijatelj koji se u pustinji suočio s Hristom, sad Ga je napadao žestokim i lukavim iskušenjima. Da je Isus popustio samo za trenutak, da je promenio svoje ponašanje u najmanjoj pojedinosti u želji da spasi sebe, sotonske sile bi slavile pobedu, a svet bi bio izgubljen.

Međutim, Isus »nameri da ide pravo u Jerusalim«. Očeva volja bila je jedini zakon Njegovog života. Još u svom detinjstvu, prilikom posete Hramu rekao je Mariji: »Zar ne znate da meni treba u onom biti što je oca mojega?« (***Luka 2,49) U Kani, kad je Marija želela da On otkrije svoju čudotvornu silu, Njegov odgovor je bio: »Još nije došao moj čas.« Istim rečima odgovorio je svojoj braći kad su Ga nagovarali da ide na Praznik. Međutim, u Božjem velikom planu bio je određen čas Njegovog žrtvovanja za grehe ljudi i taj čas uskoro je trebao nastupiti. On neće pokleknuti niti se pokolebati. Njegovi koraci usmereni su prema Jerusalimu, u kome su Njegovi neprijatelji dugo kovali zaveru da Mu oduzmu život; sada Ga on želi položiti. Nepokolebljivo je odlučio da svoje korake upravi mučenju, odricanju, odbacivanju, osudi i smrti.

Pa On »posla glasnike pred licem svojim; i oni otidoše i dođoše u selo Samarjansko da mu ugotove gde će noćiti.« Ali, narod Ga nije hteo primiti zato što je putovao u Jerusalim. Ovo su oni protumačili kao da Isus više voli Jevreje, koje su oni ogorčeno mrzeli. Da je došao obnoviti hram i bogosluženje na gori Garizimu, oni bi Ga rado prihvatili; ali On je išao u Jerusalim i zato Mu nisu želeli ukazati nikakvu gostoljubivost. Oni nisu shvatili da su sa svojih vrata oterali najbolji dar Neba. Isus je pozivao ljude da Ga prime, On je tražio usluge iz njihovih ruku da bi im se mogao približiti i obasuti ih najbogatijim blagoslovima. Za svaku ljubaznost koja Mu je pokazana, uzvraćao je mnogo dragocenijom milošću. Međutim, Samarjani su sve to izgubili zbog svojih predrasuda i verske uskogrudnosti.

Jakov i Jovan, Hristovi vesnici, bili su vrlo ljutiti zbog uvrede nanesene njihovom Gospodu. Bili su ispunjeni opravdanim gnevom zato što su samarjani tako grubo postupali prema Njemu koji im je ukazao počast svojim prisustvom. Oni su nedavno bili s njim na gori preobraženja i videli Ga proslavljenog od Boga i poštovanog od Mojsija i Ilije. Takvo izražavanje nepoštovanja kakvo su pokazali Samarjani ne sme – kako su oni mislili – proći bez izrazite kazne.

Došavši Isusu, preneli su Mu reči naroda, govoreći da su Mu uskratili čak i prenoćište. Smatrali su da Mu je učinjeno veliko zlo i gledajući u daljini goru Karmel, na kojoj je Ilija pobio lažne proroke, kazali su: »Hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi kao i Ilija što učini?« Bili su iznenađeni kad su videli da su Isusa zabolele njihove reči, i još više iznenađeni Njegovim ukorom koji je stigao do njihovih ušiju: »Ne znate kakvoga ste vi duha; jer sin čovečij nije došao da pogubi duše čovečije nego da sačuva.« Otiša je u drugo selo.

Ni u jednom delu svoje misije Hristos nije prisiljavao ljude da Ga prime. Sotona i ljudi podstaknuti njegovim duhom teže da izvrše nasilje nad savešću. Ljudi koji su u savezu sa zlim anđelima lažnom revnošću za pravdom nanose patnje svojim bližnjima, da bi ih preobratili na svoje verske zamisli; ali Hristos uvek pokazuje milost, uvek teži da pridobije otkrivanjem svoje ljubavi. On ne može dozvoliti pristup duši nijednom suparniku, niti može prihvatiti delomičnu službu; On želi samo dragovoljnu službu, voljno predanje srca podstaknutog ljubavlju. Ne postoji očitiji dokaz da imamo Sotonin duh od sklonosti da povredimo i uništimo one koji ne cene naš rad ili koji deluju suprotno našim zamislima.

Svako ljudsko biće – telom, dušom i duhom – Božja je svojina. Hristos je umro da otkupi sve. Ništa ne može da bude uvredljivije za Boga nego kad ljudi u verskom zanesenjaštvu nanose patnje onima koji su otkupljeni Spasiteljevom krvlju.

»I ustavši odande dođe u okoline Judejske preko Jordana, i steče se opet narod k njemnu; i kao što običaj imaše, opet ih učaše.« (***Marko 10,1)

Znatan deo poslednjih meseci svoje službe Hristos je proveo u Pereji, pokrajini »preko Jordana« u odnosu na Judeju. Mnoštvo Ga je i ovde pratilo u stopu, kao na početku Njegove službe u Galileji, a On im je ponavljao veći deo svog ranijeg učenja.

Kao što je poslao dvanaestoricu tako je izabrao još »sedamdesetoricu, i posla ih dva i dva pred licem svojim u svaki grad i u mesto kuda šćaše sam doći.« (***Luka 10,1) Ovi učenici bili su stanovito vreme s Njim pripremajući se za svoj rad. Kad su dvanestorica bila poslata na svoj prvi samostalni zadatak, drugi učenici pratili su Isusa na putu kroz Galileju. Na taj način imali su prednost da se prisno druže s Njim i neposredno prime uputstva. Sada je ovaj veći broj takođe trebao da pođe na poseban zadatak.

Uputstva sedmadesetorici bile su slične onima koje su dani dvanaestorici; ali zapovest dvanaestorici da ne ulaze u neki mnogobožački ili samarjanski grad nije dana sedmadesetorici. Iako su Samarjani upravo odbacili Isusa, Njegova ljubav prema njima ostala je nepromenjena. Kad su sedmadesetorica pošla u Njegovo ime, najpre su posetili samarjanske gradove.

Spasiteljeva lična poseta Samariji i kasnije pohvala milostivog Samarjanina, te zahvalna radost gubavaca Samarjanina koji se jedini od desetorice vratio da se zahvali Hristu, imali su veliko značenje za učenike. Pouka se duboko urezala u njihova srca. U svom nalogu koji im je dao upravo pre svog vaznesenja, Isus je spomenuo Samariju a i Jerusalim i Judeju kao mesta u kojima trebaju najpre propovedati evanđelje. Njegovo poučavanje pripremilo ih je za izvršenje ovog naloga. Kad su došli u Samariju u ime svog Učitelja, našli su narod spreman da ih primi. Samarjani su čuli o Hristovim rečima pohvale i o Njegovim delima milosrđa prema ljudima iz njihovog naroda. Uvideli su da je On uprkos njihovim grubim postupcima prema Njemu gajio samo misli pune ljubavi za njih i to je zadobilo njihova srca. Nakon Njegovog vaznesenja dobrodošlicom su pozdravili Spasiteljeve vesnike i učenici su sakupili dragocenu žetvu među onima koji su nekada bili njihovi najogorčeniji neprijatelji. »Trske stučene ne će prelomiti, i sveštila koje se puši ne će ugasiti; javljaće sud po istini.« »I u ime njegovo uzdaće se narodi.« (***Isaija 42,3; ***Matej 12,21) Poslavši sedmadesetoricu, Isus im je zapovedio, kao što je zapovedio i dvanaestorici, da se svojim prisustvom ne nameću gde nisu dobrodošli. »I u kojigod grad dođete i ne prime vas«, rekao je On, »izišavši na ulice njegove recite: I prah od grada vašega koji je prionuo za nas otresamo vam; ali ovo znajte da se približi k vama carstvo Božije.« To ne treba da čine pokrenuti ozlojeđenošću, ili povređenom čašću, već da bi pokazali kako je žalosno odbaciti Gospodnju vest ili Njegove vesnike. Odbaciti Gospodnje sluge znači odbaciti samog Hrista. »Kažem vam«, dodao je Isus, »da će Sodomu biti lakše u onaj dan negoli gradu onome.« Tada su se Njegove misli vratile galilejskim gradovima u kojima je proveo znatan deo svoje službe. Uzviknuo je žalosnim glasom. »Teško tebi, Horazine! teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidomu bila čudesa što su bila u vama, davno bi se u vreći i u pepelu sedeći pokajali. Ali Tiru i Sidonu biće lakše na sudu nego vama. I ti Kapernaume! koji si se do nebeska podigao do pakla ćeš propasti.«

Tim prometnim gradovima oko Galilejskog mora bili su obilno pruženi najbogatiji nebeski blagoslovi. Dan za danom Knez života dolazio je u njih i odlazio iz njih. Božja slava, koju su čeznuli da vide proroci i carevi, zasjala je nad mnoštvom koje je u stopu pratilo Spasitelja. Ipak su odbacili nebeski Dar.

Sa željom da prikaže svoju veliku razboritost rabini su upozoravali narod da ne prihvata nove nauke koje uči ovaj novi učitelj; jer su njegove teorije i postupci u suprotnosti s učenjima otaca. Narod je imao poverenja u ono što su sveštenici i fariseji učili, umesto da teži da sam razume Božju reč. Poštovali su sveštenike i poglavare umesto da poštuju Boga i odbacivali istinu da bi mogli održati svoja predanja. Mnogi su bili oduševljeni i skoro uvereni, ali nisu delovali po svom osvedočenju i nisu se ubrajali u Hristove pristalice. Sotona je napadao svojim iskušenjima sve dok svetlost nije izgledala kao tama. Na taj način mnogi su odbacili istinu koja bi ih spasila.

Verni Svedok kaže: »Evo stojim na vratima i kucam.« (***Otkrivenje 3,20) Svaka opomena, ukor i usrdna molba u Božjoj reči ili preko Njegovih vesnika predstavlja kucanje na vrata srca. To je Isusov glas koji traže da uđe. Sa svakim kucanjem na koje se ne odgovara, sklonost da se otvori postaje slabija. Ako se danas zanemari delovanje Svetoga Duha, ono sutra neće biti tako snažno. Srce postaje manje premčivo i zapada u pogubnu nesvesnost o kratkoći života i neprolaznoj večnosti iza toga. Naša osuda na sudu neće proizaći iz činjenice da smo bili u zabludi, već iz činjenice da smo zanemarili prilike koje je Nebo slalo da naučimo što je istina.

Kao i apostoli, sedamdesetorica su primili natprirodne darove kao obeležje svoje službe. Kad je njihov rad bio okončan, vratili su se radosno govoreći: »Gospode! i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje.« Isus je odgovorio: »Ja videh sotonu gde spade s neba kao munja.«

Isusovom duhu prikazani su prizori iz prošlosti i budućnosti. Video je prvo Lucifera kako je bio značen s Neba. Posmatrao je unapred prizore svojih samrtnih muka, kad će pred svim svetovima da bude otkriven karakter varalice. Čuo je uzvik »Svrši se!« (***Jovan 19,30) kojim se objavljuje da je otkupljenje izgubljenog ljudskog roda zauvek osigurano, da je Nebo zauvek odbranjeno od optužbi, prevara i laži koje bi Sotona podsticao.

Preko krsta na Golgoti, s njegovim samrtnim mukama i sramotom, Isus je unapred video veliki poslednji dan u koji će knez sila tame doživeti svoje uništenje na Zemlji, tako dugo unazađivanoj njegovom pobunom. Isus je gledao zauvek svršeno delo zla i Božji mir koji ispunjava Nebo i Zemlju.

Zato ubuduće Hristovi sledbenici treba da gledaju Sotonu kao pobeđenog neprijatelja. Na krstu Isus je trebao za njih izvojevati pobedu; želeo je da je prihvate kao svoju vlastitu pobedu. »Evo vam«, rekao je, »dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam ne će nauditi.«

Svemoćna sila Svetoga Duha predstavlja odbranu svake ponizne duše. Nijednom koji u kajanju i veri potraži Njegovu zaštitu Hristos neće dopustiti da padne pod uticaj neprijateljeve sile. Spasitelj je kraj onih koji su u iskušenju i teškoćama. S Njim ne postoji neuspeh, gubitak, nemogućnost ili poraz; mi možemo sve kroz Njega koji nam moć daje. Kad dođu iskušenja i nedaće, ne čekajte da savladate sve teškoće, već gledajte na Isusa, svog pomoćnika.

Postoje hrišćani koji previše razmišljaju i govore o Sotoninoj sili. Oni razmišljaju o svom neprijatelju, mole se o njemu, govore o njemu i u njihovoj mašti on postaje sve veći i veći. Istina je da je Sotona moćno biće; ali, hvala Bogu, mi imamo silnog Spasitelja koji je s Neba zbacio zloga! Sotona je zadovoljan kad veličamo njegovu silu. Zašto ne govoriti o Isusu? Zašto ne veličati Njegovu moć i Njegovu ljubav?

Duga obećanja koja okružuje presto na visini večno je svedočanstvo o tome da »Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da ni jedan koji veruje ne pogine, nego da ima život večni«. (***Jovan 3,16) To svedoči svemiru da Bog neće nikada napustiti svoj narod u njegovoj borbi sa zlom. To je čvrsto obećanje za nas o snazi i zaštiti dokle god bude trajao sam presto.

Isus je dodao: »Ali se tomu ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima.« Nemojte se radovati posedovanju sile, da ne izgubite iz vida svoju zavisnost od Boga. Čuvajte se da vas ne zahvati preterano samopouzdanje i da ne radite u svojoj sili, a ne u duhu i sili svog Učitelja. »Ja« je uvek spremno da sebi pripiše zasluge i za najmanji uspeh koji se postiže u radu. »Ja« prima laskanja i uzdiže se, te tako zanemarujemo drugima pokazati da je Bog sve i u svemu. Apostol Pavle kaže: »Jer kad sam slab onda sam silan.« (***2. Korinćanima 12,10) Kad shvatamo svoju slabost, učimo se da zavisimo od sile koja nije naša. Ništa ne može tako silno izvršiti ujecaj na srce kao stalni osećaj odgovornosti prema Bogu. Ništa ne dopire tako potpuno do najdubljih pobuda naših postupaka kao svest o Hristovoj ljubavi koja prašta. Mi treba da uspostavimo vezu s Bogom jer ćemo se tada ispuniti Svetim Duhom koji će nas osposobiti da dođemo u dodir s našim bližnjima. Tada se radujte što ste kroz Hrista postali povezani s Bogom, što ste postali članovi nebeske porodice. Dok budete gledali iznad sebe, stalno ćete imati osećaj slabosti ljudske prirode. Ukoliko manje ugađate svome »ja«, jasnije i potpunije ćete shvatiti savršenstvo svog Spasitelja. Ukoliko se ćvršće povežete sa izvorom svetlosti i sile, utoliko će vas obasjati veća svetlost i utoliko ćete dobiti veću silu da radite za Boga. Radujte se što ste jedno sa Bogom, jedno sa Hristom i celom nebeskom porodicom.

Dok su sedamdesetorica slušala Hristove reči, Sveti Duh je u njihov um utiskivao živu stvarnost i zapisivao istinu na pločama duše. Iako ih je okruživalo mnoštvo, osećali su se kao da su sami sa Bogom.

Znajući da su primili nadahnuće tog trenutka, »obradova se Isus u duhu i reče: hvalim te, oče, gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a kazao si prostima. Da, oče, jer je tako bila volja tvoja. Sve je meni predao otac moj, i niko ne zna ko je sin osim oca, ni ko je otac osim sina, i ako sin hoće kome kazati.«

Uvaženi ljudi u svetu, takozvani veliki i mudri, sa svom svojom hvaljenom mudrošću ne mogu shvatiti Hristov karakter. Oni su sudili o Njemu po Njegovom spoljašnjem izgledu, po poniženju koje je palo na Njega kao na ljudsko biće. Međutim, ribarima i carinicima bilo je dato da vide Nevidljivoga. Čak ni učenici nisu mogli razumeti sve što im je Isus želeo otkriti, ali s vremenom na vreme, kako su se potčinjavali sili Svetoga Duha, njihovi umovi postali su prosvetljeni. Shvatili su da je moćni Bog odeven u ljudsko obličje, prebivao među njima. Isus se radovao što je ovo saznanje koje nisu posedovali mudri i razboriti, otkriveno ovim skromnim ljudima. Dok je iznosio učenja starozavetnih spisa i primenjivao ih na sebe i svoje delo pomirenja, često su bili probuđeni Njegovim Duhom i podignuti u nebesku atmosferu. O duhovnim istinama o kojima su govorili proroci oni su imali jasnije razumevanje nego sami pisci izvornog dela. Kasnije će čitati spise Starog zaveta, ne kao nauku književnika i fariseja, ne kao kazivanje mudraca koji su umrli, već kao novo otkrivenje od Boga. Gledali su Onoga »kojega svet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti.« (***Jovan 14,17)

Hristov duh čini naše srce nežnim i pokornim i to je jedini način na koji možemo steći savršenije razumevanje istine. Duša mora da bude očišćena od taštine i oholosti i oslobođenja svega što ju je obuzimalo i Hristos se mora ustoličiti u njoj. Ljudska nauka suviše je ograničena da bi shvatila otkupljenje. Plan otkupljenja je tako dalekosežan da ga filozofija ne može objasniti. On će uvek ostati tajnom koju ni najdublje razmišljanje ne može dokučiti. Nauka o spasenju ne može se objasniti, ona se može upoznati samo iskustvom. Jedino onaj koji uočava svoju vlastitu grešnost može prepoznati kako je Spasitelj dragocen.

Pouke koje je Hristos iznosio dok je polako išao putem iz Galileje prema Jerusalimu sadržavale su brojne uputstva. Narod je sa čežnjom slušao Njegove reči. U Pereji, kao i u Galileji, narod je bio manje pod vlašću jevrejskog fanatizma nego u Judeji, pa je Njegovo učenje našlo odjeka u njihovim srcima.

Tokom ovih poslednjih meseci svoje službe, Hristos je ispričao mnoge od svojih priča. Sveštenici i rabini sve žešće su Ga progonili, pa je svoje opomene upućene njima zaklonio simbolima. Nisu mogli pogrešiti u pokušaju da proniknu u njihovo značenje, ali ipak u Njegovim rečima nisu mogli naći ništa na čemu bi zasnovali neku optužbu protiv Njega. U priči o fariseju i cariniku, samouverena molitva: »Bože! hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi«, stoji u oštroj suprotnosti s pokajnikovom molitvom: »Milostiv budi meni grešnome«. (***Luka 18,11.13) Na taj način Hristos je ukorio licemerstvo Jevreja. Slikovitim prikazom o nerodnoj smokvi i o velikoj večeri predskazao je nesreću koja će uskoro zadesiti nepokajani narod. Oni koji su prezrivo odbili poziv na evanđeosku gozbu, čuli su Njegove reči upozorenja: »Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi ne će okusiti moje večere.« (***Luka 14,24)

Uputstvo dato učenicima bilo je vrlo dragoceno. Priča o nametljivoj udovici i o prijatelju koji je tražio hleb u ponoć dala je novu snagu Njegovim rečima: »Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se.« (***Luka 11,9) Često je njihova kolebljiva vera bila ojačana sećanjem na Hristove reči: »A kamo li Bog ne će odbraniti izbranih svojih koji ga mole dan i noć? Kažem vam da će ih odbraniti brzo.« (***Luka 18,7.8)

Hristos je ponovio onu divnu priču o izgubljenoj ovci. U svojoj pouci išao je još dalje dok je govorio o izgubljenom dinaru i izgubljenom sinu. Učenici tada nisu mogli u celosti proceniti snagu ovih pouka, ali nakon izlivanja Svetoga Duha, kad su videli sabiranje neznabožaca i zavidljivi gnev Jevreja, bolje su shvatili pouku o izgubljenom sinu i mogli bolje proniknuti u radost Hristovih reči: »Trebalo se razveseliti i obradovati«, »jer ovaj moj sin beše mrtav, i oživlje; i izgubljen beše, i nađe se.« (***Luka 15,32.24) Kad su krenuli u ime svog Učitelja, suočavajući se s prebacivanjima, siromaštvom i progonstvom, često su snažili svoja srca ponavljajući Njegov nalog izgovoren prilikom ovog poslednjeg putovanja: »Ne boj se, malo stado! jer bi volja vašega oca da vam da carstvo. Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje ne će ovetšati, haznu koja se nikada ne će isprazniti, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede. Jer gde je vaše blago onde će biti i srce vaše.« (***Luka 12,32–34)