Poglavlje 57.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 19, 16–22; ***Marku 10,17–22; ***Luki 18, 18–23.

»JOŠ TI JEDNO NEDOSTAJE«

»I kad iziđe na put, pritrča neko, i kleknuvši na koljena pred njim pitaše ga: učitelju blagi! Šta mi treba činiti da dobijem život večni?«

Mladić koji je postavio ovo pitanje bio je narodni poglavar. Imao je veliko imanje i zauzimao odgovoran položaj. Video je ljubav koju je Hristos pokazao prema deci koju su doveli k Njemu; video je kako ih je nežno primio i uzimao u svoje naručje i u njegovom srcu rasplamsala se ljubav prema Spsitelju. Zaželeo je da postane Njegov učenik. Bio je tako duboko pokrenut da je, dok je Isus išao svojim putem, potrčao za Njim, kleknuo kraj Njegovih nogu i iskreno i ozbiljno postavio pitanje, koje je bilo tako važno za njegovu dušu, ali i za dušu svakog ljudskog bića: »Učitelju blagi! šta mi treba činiti da dobijem život večni?«

»Što me zoveš blagim«, rekao je Isus, »niko nije blag osim jednoga Boga.« Isus je želeo iskušati poglavarovu iskrenost i pokrenuti ga da kaže na koji Ga način smatra blagim. Da li shvata da je Ovaj kome govori Božji Sin? Koji je bio pravi osećaj njegovog srca?

Ovaj poglavar imao je visoko mišljenje o svojoj pravednosti. On nije ni pretpostavljao da mu bilo što nedostaje, pa ipak nije bio sasvim zadovoljan. Osećao je potrebu za nečim što nije imao. Zar ga Isus ne bi mogao blagosloviti kao što je blagoslovio mališane i ispuniti potrebu njegove duše?

Odgovarajući na njegovo pitanje Isus mu je rekao da je poslušnost Božjim zakonima neophodna ako želi dobiti večni život i naveo neke od zapovesti koje pokazuju čovekovu dužnost prema njegovim bližnjima. Poglavarov odgovor bio je potvrdan: »Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje; šta mi još treba?«

Hristos je posmatrao lice ovog mladog čoveka kao da čita njegov život i ispituje njegov karakter. Zavoleo ga je i čeznuo da mu podari mir, milost i radost koji bi sasvim izmenili njegov karakter. »Još ti jedno nedostaje«, rekao je On, »idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i dođi te hajde za mnom uzevši krst.«

Hrista je privlačio ovaj mladić. On je znao da je bio iskren kad je kazao: »Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje.« Otkupitelj je čeznuo da u njemu stvori takvo razumevanje koje bi ga osposobilo da uvidi potrebu za posvećenjem srca i hrišćanskom dobrotom. Čeznuo je da u njemu vidi ponizno i skrušeno srce svesno uzvišene ljubavi koju treba pokloniti Bogu, srce koje će svoj nedostatak pokriti Hristovim savršenstvom.

Isus je u ovom poglavaru video pomoćnika koji bi Mu bio potreban, da Mu je mladić postao saradnik u delu spasenja. Ako bi se potčinio Hristovom vodstvu, on bi postao sila za dobro. Poglavar je mogao postati zapaženi Hristov predstavnik, jer je imao takve osobine koje bi ga, kad bi se sjedinio sa Spasiteljem, osposobile da postane božanska sila među ljudima. Hristos, sagledavši njegov karakter, zavoleo ga je. U poglavarovom srcu budila se ljubav prema Hristu, jer ljubav rađa ljubav. Isus je čeznuo da ga vidi kao svog saradnika. Čeznuo je da ga načini sličnim sebi, zrcalom u kojem bi odsjajivala sličnost Bogu. Čeznuo je da razve savršenstvo njegovog karaktera i da ga posveti Gospodnjoj službi. Da se poglavar tada predao Hristu, napredovao bi u atmosferi Njegovog prisustva. Da je učinio ovaj izbor, koliko bi drukčija bila njegova budućnost.

»Još ti jedino nedostaje«, rekao je Isus. »Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom.« Hristos je čitao srce ovog poglavara. Nedostajalo mu je samo jedno, to je bilo načelo od životne važnosti.

U duši mu je bila potrebna Božja ljubav. Ova potreba, ako se ne ispuni, pokazaće se sudbonosnom po njega; cela njegova priroda postaće izopačenom. Popuštanjem ojačala bi sebičnost. Da bi, mogao primiti Božju ljubav, morao se odreći velike ljubav prema samome sebi.

Hristos je ovoga čoveka stavio na probu. Pozvao ga je da bira između nebeskog blaga i svetovne veličine. Da je pristao slediti Hrista, bilo bi mu osigurano nebesko blago. Ali, morao je pokoriti svoje »ja«; njegova volja morala se potčiniti Hristovoj vlasti. Mladom poglavaru ponuđena je prava Božja svetost. Imao je prednost da postane Božjim sinom i s Hristom sunaslednikom nebeskog blaga. Međutim, morao je uzeti krst i poći za Spasiteljem putem samoodricanja.

Hristove reči za poglavara su zaista bile poziv. »Izaberite sebi danas kome ćete služiti.« (***Isus Navin 24,15) Izbor je prepušten njemu. Isus je čeznuo za njegovim obraćenjem. On mu je pokazao slabu točku u njegovom karakteru; i s kakvim je samo dubokim zanimanjem očekivao odluku dok je mladić procenjivao Njegovo pitanje! Ako odluči da pođe za Hristom, mora u svemu poslušati Njegove reči. On mora napustiti svoje častoljubive namere. S kakvom je ozbiljnom, brižnom čežnjom, s kakvom gladi u duši Spasitelj posmatrao mladića, nadajući se da će prihvatiti poziv Božjeg Duha!

Hristos je odredio uslove koje bi jedino mogli pomoći poglavaru da usavrši hrišćanski karakter. Njegove reči bile su reči mudosti, iako su izgledale stroge i da suviše traže. Jedina nada spasenja za ovog poglavara bila je da ih prihvati i posluša. Njegov visoki položaj i njegov imetak neosetno su unosili zlo u njegov karakter. Ako ih bude gajio, oni će zameniti Boga u njegovim osećajima. Uskratiti Bogu malo ili puno značilo je zadržati ono što umanjuje njegovu moralnu snagu i delotvornost; ako se brižljivo njeguje ono što je svetovno, ma koliko nesigurno ili bezvredno, ono će prevladati.

Poglavar je brzo razabrao sve što su Hristove reči obuhvatile i postao žalosnim. Da je shvatio vrednost ponuđenog dara, brzo bi se kao sledbenik priključio Hristu. Bio je jedan od članova uvaženog Saveta Jevreja i Sotona ga je kušao laskavim izgledima za budućnost. Želeo je nebesko blago, ali je želeo i prolazne prednosti koje će mu doneti njegovo bogatstvo. Žao mu je bilo što su postojali takvi uslovi; želeo je večni život, ali nije hteo podneti žrtvu. Cena večnog života činila mu se suviše visokom, pa je otišao žalostan, »jer beše vrlo bogat«.

Njegova tvrdnja da je držao Božji zakon bila je obmana. Pokazao je da mu je bogatstvo bilo idol. Nije mogao držati Božje zapovesti, dok je svet zauzimao prvo mesto u njegovim osećajima. Biše je voleo Božje darove nego Darodavca. Hristos je ponudio mladiću svoje prijateljstvo. »Hajde za mnom«, rekao je On. Međutim, Spasitelj za njega nije značio toliko koliko ime među ljudima ili imetak. Da se odrekne svog zemaljskog blaga koje je vidljivo, radi nebeskog blaga koje je nevidljivo, bio je suviše veliki rizik. Odbio je ponudu večnog života i otišao u stalnu službu svetu.

Hiljade prolaze kroz ovo kušanje birajući između Hrista i sveta; i mnogi biraju svet. Kao i mladi poglavar oni se okreću od Hrista, govoreći u svojim srcima: Ne želim ovog čoveka za svog vođu.

Hristovo postupanje s mladićem prikazano nam je kao očita pouka. Bog nam je dao pravila ponašanja, koja svaki od Njegovih slugu mora slediti. To je poslušnost Njegovom zakonu, ne samo formalna poslušnost, već poslušnost koja prodire u život i otkriva se u karakteru. Bog je uspostavio svoje merilo karaktera za sve koji žele postati podanicima Njegovom kraljsvstva. Samo oni koji žele postati saradnici s Hristom, samo oni koji će reći – Gospode, sve što imam i što jesam pripada Tebi – biće priznati za Božje sinove i kćeri. Svi treba da razmotre što znači želeti Nebo, a ipak mu okrenuti leđa zbog postavljenih uslova. Razmislite o tome što znači reći Hristu: »Ne.« Poglavar je rekao: Ne, ja Ti ne mogu dati sve. Da li i mi isto govorimo? Spasitelj nam nudi da s nama deli rad koji nam je Bog dao da izvršimo. On nudi sredstva da bismo unapredili Njegovo delo na svetu. Jedino na ovaj način On nas može spasiti.

Imanje je povereno poglavaru da bi se pokazao kao verni pristav; ova dobra trebao je podeliti na blagoslov onima koji su bili u oskudici. Tako Bog i danas poverava ljudima sredstva, darove i prilike da bi mogli postati Njegovim posrednicima u pomaganju siromašnima i onim koji pate. Onaj koji koristi poverene darove kako je Bog odredio, postaje Spasiteljevim saradnikom. On pridobija duše za Hrista, jer je predstavnik Njegovog karaktera.

Onima koji se, kao i mladi poglavar, nalaze na visokim, poverljivim položajima i imaju veliko imanje, može izgledati kao suviše velika žrtva odricanje od svega da bi sledili Hrista. Ali to je pravilo koje važi za sve koji žele postati Njegovim učenicima. Poslušnost se mora pokazati u svemu što se prihvati. Samoodricanje je suština Hristove nauke. Često se iznosi i poučava jezikom koji izgleda vrlo zapovednički, zato što ne postoji drugi način za čovekovo spasenje osim da se odlučno odbaci sve ono što će, ako se gaji, slomiti celo biće.

Kad Hristovi sledbenici vrate Gospodu ono što je Njegovo, tada skupljaju blago koje će im biti predano kad budu čuli reči: »Dobro, slugo dobri i verni… uđi u radost gospodara svojega.« »Koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijega.« (***Matej 25,23; ***Jevrejima 12,2) Radost što vide otkupljene duše, duše spasene za večnost, nagrada je svima koji idu stopama Onoga koji je rekao: »Hajde za mnom.«