Poglavlje 59.

Ova glava zasnovana je na ***Jovanu 11,47–54.

ZAVERA SVEŠTENIKA

Vitanija je bila tako blizu Jerusalima da su vesti o vaskrslom Lazaru uskoro stigle u grad. Preko uhoda koji su bili očevici ovog čuda, jevrejski poglavari su brzo u svojim rukama imali činjenice. Odmah je sazvan sastanak Sinedriona da se odluči što treba činiti. Hristos je sad pokazao svoju vlast nad smrću i grobom. Ovo veliko čudo bilo je vrhunski dokaz koji je Bog pružio ljudima da je On poslao svog Sina na svet radi njihovog spasenja. To je bio izraz božanske sile dovoljan da uveri svaki um koji je pod vlašću zdravog rasuđivanja i prosvetljene savesti. Mnogi koji su bili očevici Lazarovog vaskrsenja poverovali su u Isusa. Međutim, mržnja sveštenika prema Njemu pojačala se. Odbacili su sve manje dokaze o Njegovoj božanskoj prirodi i ovo novo čudo samo ih je razjarilo. Umrli je vaskrsnuo usred bela dana i pred gomilom svedoka. Nikakvo lukavstvo ne bi moglo oboriti takav dokaz. Iz tog razloga neprijateljstvo sveštenika postalo je još kobnije. Više no ikad odlučili su da učine kraj Hristovom radu.

Sadukeji, iako nisu bili naklonjeni Hristu, nisu bili tako puni zlobe prema Njemu kao fariseji. Njihova mržnja nije bila tako žestoka. Međutim, sad su bili vrlo uznemireni. Oni nisu verovali u vaskrsenje mrtvih. Stvarajući nazovi nauku, zaključili su da je nemoguće da mrtvo telo oživi. Ali s nekoliko Hristovih reči njihova teorija bila je oborena. Pokazao im je da ne znaju ni Pisma ni sile Božje. Nisu mogli da vide nikakvu mogućnost za brisanje utiska koje je čudo ostavilo na narod. Kako se ljudi mogu okrenuti od Njega koji je uspeo da grobu otme njegovog mrtvaca? Širili su lažne izveštaje, ali čudo se nije moglo poreći, pa nisu znalu kako bi suzbili njegovo delovanje. Dotle sadukeji nisu potpomagali plan o Hristovom ubistvu. Međutim, nakon Lazarovog vaskrsenja, doneli su rešenje da jedino Njegovom smrću mogu zaustaviti Njegove neustrašive optužbe protiv njih.

Fariseji su verovali u vaskrsenje i morali su uvideti da je ovo čudo dokaz Mesijinog prisustva među njima. Ali uvek su se suprotili Hristovom radu. Od samog početka mrzeli su Ga zato što je otkrivao njihove licemerne zahteve. On je strgnuo plašt strogih obreda ispod kojeg se skrivala njihova moralna izopačenost. Čista vera koju je On propovedao osudila je njihovo prazno ispovedanje pobožnosti. Bili su žedni osvete zbog Njegovih oštrih ukora. Pokušali su Ga izazvati da kaže ili učini nešto što bi im dalo priliku da Ga osude. Nekoliko puta pokušali su ga kamenovati, ali On se tiho povukao i oni su Ga izgubili iz vida.

Čuda koje je činio Subotom bila su za olakšanje bolesnima, ali fariseji su Ga pokušali osuditi kao prestupnika Subote. Pokušali su pokrenuti Irodovce protiv Njega. Predstavljali su Ga kao da teži uspostavljanju suparničkog carstva i savetovali su se s njim kako da Ga unište. Da bi izazvali Rimljane protiv Njega, prikazali su Ga kao da pokušava potkopati njihovu vlast. Pokušali su Ga na razne načine sprečiti da utiče na narod. Ali sve dotada njihovi pokušaji bili su osujećeni. Mnoštvo koje je svedočilo o Njegovim delima milosrđa i koje je slušalo Njegova čista i sveta učenja znalo je da to nisu dela i reči kršitelja Subote ili bogohulnika. Čak i sluge koje su poslali fariseji bile su tako pod uticajem Njegovih reči da Ga nisu mogle uhvatiti. U očajanju Jevreji su na kraju izdali naredbu da svaki čovek koji ispoveda veru u Hrista treba da se isključi iz Sinagoge.

Sveštenici, poglavari i starešine okupljeni na savetovanju, čvrsto su odlučili da ućutkaju Njega koji je učinio tako veličanstvena dela kojima su se divili svi ljudi. Fariseji i sadukeji bili su jedinstveniji no ikad ranije. Dotad podeljeni, sad su postali jedno u svom protivljenju Hristu. Nikodim i Josif prilikom ranijih savetovanja sprečili su da Isus bude osuđen i zbog toga nisu bili pozvani. Na ovo savetovanje bili su pozvani drugi uticajni ljudi koji su verovali u Isusa, ali njihov uticaj nije nadjačao uticaj zlobnih fariseja.

Ipak, svi članovi ovog Saveta nisu bili složni. Sinedrion u to vreme nije bio zakonita skupština. On je postojao samo zato što su ga trpeli. Izvestan broj njegovih članova postavljao je pitanje da li je mudro osuditi Hrista na smrt. Bojali su se da će to izazvati pobunu u narodu, što će nagnati Rimljane da uskrate dalju blagonaklonost sveštenstvu i oduzmu mu moć koju je još imalo. Sadukeji su bili jedinstveni u svojoj mržnji prema Hristu, pa ipak bili su skloni obazrivosti u svojim postupcima, bojeći se da će ih Rimljani lišiti njihovog visokog položaja.

Na ovom Savetu, okupljenom da pripremi Hristovu smrt, bio je prisutan i Svedok koji je čuo Nabuhodonozorove hvalisave reči, video valtazarove idolopokloničke gozbe i bio prisutan kad je Hristos u Nazaretu proglasio sebe Pomazanikom. Ovaj Svedok napominjao je poglavarima kakvo delo rade. Događaji iz Hristovog života podizali su se pred njima s jasnoćom koja ih je zastrašivala. Setili su se prizora u Hramu, kad je Isus, tada dečak od dvanaest godina, stajao pred obrazovanim učiteljima Zakona postavljajući im pitanja koja su ih zadivljavala. Čudo koje je upravo učinjeno svedočilo je da je Isus niko drugi do Božji Sin. Spisi Staroga zaveta u vezi s Hristom zasjali su u njihovom umu u svom pravom značenju. Poglavari, smeteni i uznemireni, pitali su: »Šta ćemo činiti?« U Savetu je došlo do podvojenosti. Pod delovanjem Svetoga Duha sveštenici i poglavari nisu mogli odagnati uverenje da se bore protiv Boga.

Kad je Savet bio na vrhuncu svoje zbunjenosti, prvosveštenik Kajafa je ustao. Kajafa je bio ohol i surov čovek, vlastoljubiv i netrpeljiv. Među njegovim rođacima bilo je sadukeja, oholih, drskih, bezobzirnih, punih slavoljublja i svireposti koju su sakrivali plaštom lažne pravičnosti. Kajafa je proučavao proročanstva i, iako nije poznavao njihovo pravo značenje, govorio je vrlo uticajno i pouzdano: »Vi ne znate ništa; i ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego li da narod sav propadne.« Čak ako bi Isus bio nevin, tvrdio je prvosveštenik, On se mora ukloniti s puta. On stvara teškoće privlačeći ljude k sebi i umanjujući ugled poglavara. On je bio samo jedan, pa je bolje da On umre nego da bude oslabljen autoritet poglavara. Ako ljudi izgube poverenje u svoje poglavare, biće uništena snaga naroda. Kajafa je snažno dokazivao da će nakon ovog čuda Isusovi sledbenici najverojatnije podići bunu. Rimljani će posle doći, govorio je, zatvoriće nam Hram, ukinuti naše zakone i uništiti nas kao narod. Koliko vredi život ovog Galilejca u usporedbi sa životom naroda? Ako on stoji na putu Izrailjevoj dobrobiti, zar nije služba Bogu ukloniti ga? Bolje je da jedan čovek pogine, nego da propadne sav narod.

Izjavljujući da jedan čovek mora umreti za narod, Kajafa je pokazao da ima neko poznavanje proročanstva, iako je ono bilo vrlo ograničeno. Međutim, Jovan u svom prikazivanju događaja, razmatra proročanstvo i pokazuje njegovo široko i duboko značenje. On kaže: »I ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božju skupi u jedno.« Kako je bez razmišljanja gordi Kajafa priznao Spasiteljevu misiju!

Na Kajafinim usnama ova tako dragocena istina pretvorena je u laž. Životno načelo koje je on zastupao zasnovano je na načelu pozajmljenom iz neznaboštva. Nejasno saznanje da jedan mora umreti za ljudski rod dovelo je među neznabošcima do prinošenja ljudskih žrtava. Zato je Kajafa predložio da se ceo grešni narod spasi žrtvovanjem Isusa, ne od prestupa, već u prestupu, da bi i dalje nastavio grešiti. Takvim rasuđivanjem nameravao je ućutkati prigovore onih koji bi se mogli usuditi da kažu da do tog trenutka na Isusu nije pronađeno ništa što bi zasluživalo smrt.

U ovom Savetu Hristovi neprijatelji bili su duboko osvedočeni. Sveti Duh je uticao na njihov um. Ali Sotona se trudio da zagospodari nad njima, skrenuvši njihovu pažnju na štetu koju su pretrpeli zbog Hrista. Kako je malo cenio njihovu pravičnost! Isus je otkrivao puno veću pravičnost, koju moraju imati svi koji žele biti Božja deca. Ne obraćajući pažnju na njihove forme i obrede, podsticao je grešnike da neposredno pođu Bogu kao milostivnom Ocu i iskažu Mu svoje potrebe. Na taj način, po njihovom mišljenju, On je odbacio sveštenstvo. Nije hteo priznati teologiju rabinskih škola. Razotkrivajući zle postupke sveštenika nanio je nepopravljivu štetu njihovom uticaju. On je nanio štetu uticaju njihovih mudrih izreka i predaja, izjavljujući da su strogim nametanjem obrednog zakona ukinuli Božji zakon. Sad ih je Sotona na sve ovo podsećao.

Sotona im je govorio da moraju ubiti Isusa ako žele sačuvati ugled. Poslušali su ovaj savet. Činjenica da mogu izgubiti moć koju su sada imali bila je, kako su smatrali, dovoljan razlog da se donese neka odluka. Izuzimajući nekolicinu koja se nije usudila iskazati svoj sud, Sinedrion je prihvatio Kajafine reči kao Božje reči. U Savetu je nastupilo olakšanje; nesloga je prestala. Odlučili su da ubiju Hrista u prvoj prikladnoj prilici. Odbacujući dokaz Isusovog božanstva, ovi sveštenici i poglavari zaključali su se u neprobojnoj tami. Potpuno su pali pod Sotoninu vlast, koji ih je žurno gonio preko ruba večne propasti. Uprkos tome njihova prevara bila je takva da su bili vrlo zadovoljni sami sobom. Smatrali su sebe rodoljubima koji traže spasenje naroda.

Sinedrion se, međutim, bojao da protiv Isusa posuzme nesmotrene mere, da se narod ne bi naljutio i nasilje usmereno na Njega ne bi palo na njih same. Zbog toga je Savet oklevao sa izvršenjem presude koju je izrekao. Spasitelj je razumeo zaveru sveštenika. On je znao da Ga žarko žele ukloniti, i da će se njihova namera uskoro ispuniti. Međutim, Njegova dužnost nije bila da ubrzava krizu i On se povukao iz te oblasti, uzevši svoje učenike sa sobom. Tako je Isus svojim primerom ponovo potvrdio uputstvo koje je dao učenicima: »Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi.« (***Matej 10,23) Postojalo je široko polje u kome je trebalo raditi na spasavanju duša; sve dok odanost Njemu to ne zahteva, Gospodnje sluge ne treba da izlažu opasnosti svoje živote.

Isus je do ovog trenutka posvetio svetu tri godine javnog rada. Njegov primer samoodricanja i nesebičnog dobročinstva nalazio se pred njima. Njegov život čistoće, patnje i posvećenja bio je poznat svima. Ipak, ovo kratko razdoblje od tri godine bilo je dugo toliko koliko je ovaj svet mogao podneti prisustvo svog Otkupitelja.

Njegov život bio je život progonstva i uvrede. Proteran iz Vitlejema od ljubomornog cara, odbačen od svog naroda iz Nazareta, osuđen na smrt bez krivice u Jerusalimu, s nekolicinom svojih vernih sledbenika, Isus je našao svoje privremeno pribežište u jednom stranom gradu. On, koga su uvek dirale ljudske nedaće, koji je lečio bolesne, vraćao vid slepima, sluh gluvima, govor nemima, koji je hranio gladne i tešio žalosne, proteran je od ljudi za čije se spasenje trudio. On koji je išao po uzburkanim valovima i jednom reči umirio njihovo besno urlanje, koji je isterivao san mrtvih, koji je hiljade držao kao očarane svojim rečima mudrosti, nije mogao dopreti do srca onih koji su bili zaslepljeni predrasudom i mržnjom i tvrdokorno odbijali svetlost.