Poglavlje 63.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 21,1-11; ***Marku 11,1-10; ***Luki 19,29-44; ***Jovanu 12,12-19.

»CAR TVOJ IDE«

»Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu.« (***Zaharija 9,9)

Pet stotina godina pre Hristovog rođenja, prorok Zaharija je tako predskazao dolazak Cara u Izrael. Ovo proročanstvo se sad treba ispuniti. On koji je tako dugo odbijao carske počasti, sad dolazi u Jerusalim kao obećani naslednik Davidovog prestola.

Prvog dana sedmice Hristos je pobedonosno ušao u Jerusalim. Mnoštvo koje se sjatilo da ga vidi u Vitaniji, sad Ga je pratilo željno da vidi kako će da bude primljen. Mnogo naroda uputilo se u grad da svetkuje Pashu, pa su se i oni pridružili mnoštvu koje je pratilo Isusa. Izgledalo je kao da se cela priroda raduje. Drveće je bilo zaodenuto u zelenilo, a njihov cvet prožimao je vazduh nežnim mirisom. Novi život i radost oživljavali su ljude. Nada u novo carstvo opet se budila.

U nameri da jašući uđe u Jerusalim, Isus je poslao dvojicu svojih učenika da Mu dovedu jednu magaricu i njeno magare. Prilikom svog rođenja Spasitelj je zavisio od gostoljubivosti stranaca. Jasle u kojima je ležao bile su pozajmljeno mesto za odmor. Sad, iako je na hiljade stoke po brežuljcima Njegovo vlasništvo, zavisio je od ljubaznosti stranca za jednu životinju na kojoj će ući kao Car u Jerusalim. Međutim, u iscrpnim uputstvima koja je dao svojim učenicima za ovaj posebni zadatak opet se otkrilo Njegovo božanstvo. Kao što je i prorekao, molba »Oni trebaju Gospodu« odmah je ispunjena. Isus je izabrao da se posluži magaretom na koje još nijedan čovek nije seo. S radosnim oduševljenjem učenici su stavili svoju odeću na životinju i posadili su svog Učitelja na nju. Dotada je Isus uvek putovao pešice i učenici su se u početku čudili što je ovog puta izabrao da jaše. Međutim, nada je razvedrila njihova srca radosnom misli da će On uskoro ići u glavni grad, proglasiti se carem i uspostaviti svoju carsku vlast. Dok su izvršavali povereni zadatak, izražavali su svoja žarka nadanja Isusovim prijateljima i uzbuđenje se nadaleko proširilo, tako da je iščekivanje u narodu dostiglo vrhunac.

Hristos se za carski ulazak pridržavao jevrejskog običaja. Životinja na kojoj je jahao bila je životinja koju su jahali izraelski carevi i proročanstvo je najavilo da će Mesija tako doći u svoje carstvo. Čim su Ga postavili na magare odjeknuo je glasan pobedonosni poklič. Mnoštvo Ga je pozdravljalo kao Mesiju, kao svog Cara. Isus je sada prihvatio odavanje počasti, što nikada ranije nije dozvoljavao, i učenici su to primili kao dokaz da će se njihove radosne nade uskoro ostvariti u tome što će Ga gledati uzdignutog na prestolu. Mnoštvo je bilo uvereno da je kucnuo čas njegovog oslobođenja. U mašti su gledali rimske armije proterane iz Jerusalima, a Izrailj još jednom kao nezavisan narod, Svi su bili srećni i uzbuđeni, ljudi su se međusobno utrkivali u ukazivanju poštovanja. Nisu Mu mogli odati počast spoljašnjom raskoši i sjajem, već su Mu prineli na dar zahvalnost srećnih srca. Nisu Ga mogli darivato skupocenim darovima, već su po Njegovom putu pirili svoje gornje haljine kao sag, zasipajući put olistalim maslinovim i palminim granama. Nisu mogli povesti pobedonosnu povorku nikakvim carskim zastavama, već su sekli široke palmine grane, simbol pobede same prirode, i njima mahali visoko, glasno kličući i pevajući slavopoje.

Kako su odmicali, broj pratilaca stalno se povećavao onima koji su čuli o Isusovom dolasku i žurili da se pridruže povorci. Posmatrači su se stalno mešali s mnoštvom pitajući: Ko je taj? Što znači ovo slavlje? Svi su oni čuli o Isusu i očekivali da pođe u Jerusalim; ali znali su da je On dosad sprečavao sve napore da Ga postave na presto, pa su bili vrlo iznenađeni kad su doznali da je to On. Pitali su se što je izazvalo ovu promenu kod Onoga koji je objavio da Njegovo carstvo nije od ovoga sveta.

Njihova pitanja ućutkana su pobedničkim klicanjem. Revnosno mnoštvo ga je stalno ponavljalo, a udaljen narod ga je prihvatio tako da su odjekivali okolni brežuljci i doline. Sad se povorci pridružilo mnoštvo iz Jerusalima. Od mnoštva koje se okupilo da prisustvuje Pashi, hiljade njih pošlo je da dobrodošlicom pozdravi Isusa. Pozdravljali su Ga mašući palmovim granama i pevanjem svetih pesama. Sveštenici u Hramu oglasili su se trubama za večernju službu, ali malo ljudi se odazvalo pa su nespokojni poglavari govorili jedni drugima: »Svet je pošao za Njim.«

Nikada ranije u svom zemaljskom životu Isus nije dozvolio mnoštvu takvo javno pokazivanje raspoloženja. On je jasno predvideo rezultat. To će Ga odvesti na krst. Međutim, Njegova namera bila je da se tako javno predstavi kao Otkupitelj. Želeo je usmeriti pažnju na žrtvu koja treba krunisati Njegovu misiju za pali svet. Dok se narod okupljao u Jerusalimu da svetkuje Pashu, On – pravo pashalno Jagnje, dobrovoljnim činom posvetio je sebe za žrtvu. Njegova crkva u svim budućim vekovima moraće učiniti od Njegove smrti za grehe sveta predmet svog najdubljeg razmišljanja i proučavanja. Svaka činjenica povezana s ovim mora biti tako dokazana da isključi svaku sumnju. Sad je bilo nužno da se oči celog naroda uprave na Njega, a događaji koji će prethoditi Njegovoj velikoj žrtvi moraju biti takvi da usmere pažnju i pažnju na samu žrtvu. Nakon takvog javnog iskazivanja raspoloženja, kao što je bilo ovo koje Ga je pratilo prilikom Njegovog ulaska u Jerusalim, sve oči pratiće Njegovo brzo napredovanje ka poslednjem prizoru.

Događaji povezani s ovim pobedonosnim ulaskom postaće predmet razgovor svih i navešće sve da razmišljaju o Isusu. Nakon Njegovog raspeća mnogi će se sećati ovih događaja povezanih s Njegovim suđenjem i smrću. Oni će biti pokrenuti da istražuju proročanstva i biće osvedočeni da je Isus Mesija, a broj onih koji su prihvatili veru umnožiće se u svim zemljama.

U ovom jedinstvenom pobedonosnom prizoru svog zemaljskog života, Spasitelj se mogao pojaviti u pratnji nebeskih anđela najavljen Božjom trubom, ali takvo predstavljanje bilo bi u suprotnosti sa ciljem Njegove misije, suprotno zakonu koji je vladao Njegovim životom. Ostao je veran skormnom položaju koji je prihvatio. On je morao nositi teret čovečanstva sve dok svoj život nije dao za život sveta.

Ovaj dan, koji je učenicima izgledao kao najlepši dan u njihovom životu, bio je pomračen turobnim oblacima da su znali da je ovaj prizor radosti bio samo uvod u patnje i smrt njihovog Učitelja. Iako im je često govorio o svojoj neizbežnoj žrtvi, ipak u sadašnjoj radosnoj, pobedonosnoj povorci zaboravili su Njegove žalosne reči, i očekivali Njegovu srećnu vladavinu na Davidovom prestolu.

Povorka se stalno povećavala i s nekoliko izuzetaka, svi koji su joj se pridružili bili su poneti nadahnućem tog trenutka, doprinevši da se uzdignu slavopoji koji su odjekivali i ponovo odjekivali brežuljcima i dolinama. Klicanje se stalno oglašavalo: »Hosana, sinu Davidovu! blagosloven koji ide u ime Gospodnje! Hosana na visini!«

Nikada ranije svet nije video takvu pobedonosnu povorku, Ona nije bila slična na povorke čuvenih zemaljskih osvajača. Ovaj prizor nije isticao tužnu povorku zarobljenika, kao trofej carskog junaštva. Ali oko Spasitelja bili su slavni trofeji Njegovog dela ljubavi za grešnog čoveka. Bili su to robovi koje je On izbavio od sotonske sile, koji su slavili Boga za svoje oslobođenje. Povorku su vodili slepi kojima je povratio vid. Nemi kojima je razrešio jezik klicali su najglasnije Hosana. Hromi koje je izlečio poskakivali su radosni i bili najmarljiviji u kidanju palmovih grana i mahanju njima pred Spasiteljem. Udovice i siročad uzvisivali su Isusovo ime zbog Njegovih dela milosrđa prema njima. Gubavci koje je On očistio širili su svoju čistu odeću na Njegovom putu i pozdravljali Ga kao Cara slave. Oni koje je Njegov glas probudio iz smrtnog sna nalazili su se u ovom mnoštvu. Lazar, čije se telo već počelo raspadati u grobu, ali koji se sad radovao u snazi i slavnoj muževnosti, vodio je životinju na kojoj je Spasitelj jahao.

Mnogi fariseji bili su svedoci ovog prizora i, goreći zlobom i pakošću, pokušavali su okrenuti struju osećaja naroda. Svim svojim autoritetom pokušali su ućutkati narod, ali njihovi pozivi i pretnje samo su povećali oduševljenje. Uplašili su se da će ovo mnoštvo, snagom svoje mnogobrojnosti, učiniti Isusa carem. U poslednjem pokušaju, progurali su se kroz mnoštvo do Spasitelja, i obratili Mu se prekornim i pretećim rečima: »Učitelju! zapreti učenicima svojim.« Izjavili su da je takvo bučno izražavanje osećaja protukazkonito i da to vlasti neće dopustiti. Međutim, bili su ućutkani Hristovim odgovorom: »Kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati.« Taj prizor pobedničke povorke odredio je sam Bog. Nju je prorekao prorok i čovek je bio nemoćan da promeni Božju nameru. Da ljudi nisu izvršili Njegov plan, On bi podario glas beživotnom kamenju i ono bi pozdravljalo Njegovog Sina kličući Mu hvalu. Kad su se ućutkani fariseji povukli, na stotine glasova prihvatilo je Zaharijine reči: »Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magarčinu.«

Kad je povorka stigla na vrh brežuljka i počela se spuštati u grad, Isus je zastao, i s Njim celo mnoštvo. Pred njima je ležao Jerusalim u svoj svojoj slavi, okušan sjajem zalazećeg Sunca. Hram je privlačio sve oči. U sjajnoj veličanstvenosti uzdizao se iznad sveg ostalog i izgledalo je kao da pokazuje prema Nebu, kao da upućuje narod prema jedinom pravom i živom Bogu. Hram je dugo bio ponos i slava jevrejskog naroda. Rimljani su takođe bili ponosni na njegovu veličanstvenost. Car koga su Rimljani naimenovali udružio se s Jevrejima da bi ga ponovo izgradio i ukrasio, a car iz Rima obogatio ga je svojim darovima. Njegova moć, bogatstvo i veličanstvenost učinili su ga jednim od svetskih čuda.

Dok se zalazeće Sunce prelivalo i pozlaćivalo nebo, njegov blistavi sjaj obasjavao je čisti beli mramor zidova Hrama i iskrio s njegovih stubova obloženih zlatom. S vrha brežuljka, na kome su Isus i Njegovi sledbenici stajali, imao je izgled čvrste građevine od snega ukrašene zlatnim tornjevima. Na ulazu u Hram nalazila se vinova loza od zlata i srebra sa zelenim lišćem i krupnim grozdovima koje su izradili najdarovitiji umetnici. Ovo umetničko delo predstavljalo je Izrailj kao rodnu lozu. Zlato, srebro i prirodno zelenilo bili su istančanom izradom vrlo ukusno postavljeni, dok se ovo delo ljupko uvijalo oko belih i svetlucavih stubova, držeći se svojim sjajnim uvojcima za zlatne ukrase, rasplamsavajući sjaj zalazećeg Sunca i sijajući veličanstvenošću koja kao da je bila s Neba.

Isus je netremice gledao ovaj prizor, a uzvici velikog mnoštva, opčinjenog iznenadnim prizorom lepote, utihnuli su. Sve oči bile su upravljene Spasitelju, očekujući da na Njegovom licu vide divljenje koje su sami osećali. Ali umesto toga videli su oblak tuge. Bili su iznenađeni i razočarani kad su ugledali Njegove oči pune suza i Njegovo telo koje se ljuljalo kao drvo pred naletom oluje, dok se jauk bola oteo s Njegov drhtavih usana kao iz dubine slomljenog srca. kakav je to bio prizor za anđele! Njihov voljeni Zapovednik u suzama duboke duševne patnje! Kakav je to bio prizor za radosno mnoštvo koje Ga je pobedonosnim poklicima i mahanjem palminim granama pratilo do slavnog grada u kome su žarko želeli otpočeti svoju vladavinu. Isus je plakao na Lazarevom grobu, ali je to bilo božanska bol saučešća s ljudskom nesrećom. Ova iznenadna žalost bila je kao naricanje u velikom pobedonosnom zboru. Usred prizora radosti u kome su Mu svi odavali počasti, Izrailjev Car bio je u suzama, ne u tihim suzama radosnicama, već u suzama i jecajima nezadržive, duboke duševne patnje. Mnoštvo je zahvatila iznenadna tuga. Njihovi uzvici su utihnuli. Mnogi su plakali iz saučešća prema boli koju nisu mogli razumeti.

Isus nije plakao zbog patnji koje su Ga čekale. Upravo pred Njima nalazila se Getsimanija, gde će Ga uskoro natkriliti užas tame. Na vidiku su takođe bila i ovčja vrata kroz koja su vekovima vodili životinje za žrtvu. Uskoro će se pred Njim kao pred pravim Jagnjetom otvoriti ova vrata, na čiju su žrtvu za grehe sveta ukazivale sve ove žrtve. U blizini je bila Golgota, mesto Njegovih samrtnih muka koje su se približavale. Ipak, Otkupitelj nije plakao i jecao u duševnoj boli zbog svega onoga što Ga je podsećalo na Njegovu surovu smrt. Njegova bol nije bila sebična. Pomisao na vlastitu agoniju nije izazivala strah u ovoj plemenitoj, samopožrtvovnoj duši. Pogled na Jerusalim razdirao je Isusovo srce – na Jerusalim koji je odbacio Božjeg Sina i izvrgao ruglu Njegovu ljubav, koji je odbio da bude osvedočen Njegovim moćnim čudima i koji se spremao da Mu oduzme život. Video je što je bio zato što je odbacio svog Otkupitelja i video je što je mogao da bude da je prihvatio Njega koji je jedini mogao isceliti njegove rane. On je došao da ga izbavi, pa kako ga se mogao odreći?

Izralel je bio omiljeni narod. Bog je njegov Hram načinio svojim prebivalištem i on je bio kao »prekrasna visina, uteha svoj zemlji.« (***Psalam 48,2) Tu se nalazi izveštaj o preko hiljadu ogidna zaštitničkog staranja i nežne ljubavi koju gaji otac prema svom jedincu sinu. U tom Hramu proroci su iskazivali svoje svečane opomene. Tu se se njihale zapaljene kadionice, dok se tamjan, pomešan s molitvama vernika, uzdizao prema Bogu. Tu je tekla krv životinja, koja je bila predslika Hristove krvi. Tu je Jahve iznad prestola milosti pokazivao svoju slavu. Tu su sveštenici vršili službu i tu se vekovima odvijala velepnost simbola i obredne službe. Međutim, sve ovo moralo je doći svome kraju.

Isus je podigao ruku – tu ruku koja je tako često blagosiljala bolesne i one koji pate – i mahnuvši njome u pravcu osuđenog grada, uzviknuo glasom isprekidanim bolom: »Kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj!« Ovde je Spasitelj zastao i nije izgovorio kakav bi mogao da bude položaj Jerusalima da je prihvatio pomoć koju mu je Bog želeo pružiti – darujući mu svog ljubljenog Sina. Da je Jerusalim znao ono što je bila njegova prednot da zna i da je pazio na svetlost koju mu je Nebo poslalo, mogao je stajati u ponosu blagostanja, kao car svim carstvima, slobodan u sili koju mu je dao Bog. Ne bi bilo naoružanih vojnika da stoje na njegovim kapijama, niti bi se vijorile rimske zastave s njegovih zidina. Slavna sudbina koja bi donela blagoslov Jerusalimu da je prihvatio svog Iskupitelja, uzdizala se pred Božjim Sinom. Video je da je kroz Njega mogao da bude isceljen od svoje strašne bolesti, oslobođen ropstva i utvrđen kao moćna svetska prestonica. S njegovih zidina poletio bi golub mira svim narodima. On bi bio slavna kruna sveta.

Ispred Spasiteljevog pogleda iščezavala je slika onoga što bi Jerusalim mogao biti. Gleda ga pod rimskim jarmom, s pečatom Božjeg neodobravanja, osuđenog da podnosi Njegovu osvetničku presudu. Nastavio je prekinutu nit svoje tužbalice: »Ali je sad sakriveno od očiju tvojih. Jer će doći dani na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana; i razbiće tebe i decu tvoju u tebi, u neće ostaviti u tebi kamena na kamenu, zato što nisi poznao vremena u kojemu si pohođen.«

Hristos je došao da spasi Jerusalim i njegovu decu, ali farisejska oholost, licemerstvo, ljubomora i zloba sprečile su Ga da ostvari svoju nameru. Isus je bila poznata strašna odmazda koja će doći na osuđeni grad. Video je Jerusalim opkoljen vojskom, opsednute stanovnike kako umiru od gladi, majke koje jedu leševe svoje dece, roditelje i decu kako otimaju poslednji zalogaj hrane jedni od drugih, prirodne osećaje uništene razarajućim mukama gladi. Video je da će tvrdokornost otkriven u odbacivanju Njegovog spasenja, navesti Jevreje da odbiju pokornost osvajačkoj vojsci. Posmatrao je Golgotu na kojoj će bit podignut, tako gusto pokrivenu krstevima kao šuma drvećem. Video je jadne stanovnike kako trpe na napravama za mučenje i razapeti na krstu, divne palate razorene, Hram u ruševinama, a od čijih masivnih zidina nije ostao ni kamen na kamenu, dok je grad bio preoran kao polje. Spasitelj je zaista morao ridati u duševnim mukama gledajući taj strašni prizor,

Jerusalim je bio dete Njegovog staranja i kao što nežni otac tuguje zbog zabludelog sina, tako je i Isus plakao nad voljenim gradom. Kako te mogu dati? Kako te mogu gledati predanog propasti? Moram li te pustiti da napuniš čašu svog bezakonja? jedna duša ima toliku vrednost da u usporedbi s njom svetovi postaju beznačajni; ali ovde je trebao da bude izgubljen ceo jedan narod. Kad se Sunce koje je brzo zalazilo bude izgubilo s vidika, završiće se dan milosti za Jerusalim. Dok se povorka zadržavala na Maslinskoj gori, za Jerusalim još nije bilo prekasno da se pokaje. Anđeo milosti tada je savio svoja krila i sišao sa zlatnog prestola da bi ustupio mesto pravdi i osudi koja brzo dolazi. Međutim, Hristovo veliko srce ljubavi još uvek se molilo za Jerusalim koji je prezirao Njegovu milost, omalovažavao Njegove opomene i upravo se spremao da svoje ruke natopi Njegovom krvi. Kad bi se samo Jerusalim želeo pokajati, još uvek ne bi bilo prekasno. Dok su poslednji zraci zalazećeg Sunca počivali na Hramu, kuli i vitkom tornju, neće li ga neki dobri anđeo povesti ka Spasiteljevoj ljubavi i sprečiti njegovu propast? Prekrasni, ali grešni grade, koji si kamenovao proroke, koji si odbacio Božjeg Sina, koji si svojom okorelošću sam sebe sputao okovima ropstva – tvoj dan milosti je skoro na izmaku!

Ipak, Božji Duh ponovo je progovorio Jerusalimu. Pre no što je prošao dan, još jedno svedočanstvo se zbilo za Hrista. Podigao se glas svedoka, odgovarajući na poziv iz proročke prošlosti. Ako Jerusalim bude čuo poziv, ako bude prihvatio Spasitelja koji ulazi kroz njegove kapije, još uvek može da bude spasen.

Do poglavara je stigla vest da se Isus, praćen velikim mnoštvom, približava gradu. Ali za Božjeg Sina oni nisu imali dobrodošlicu. U strahu, izašli su Mu u susret, nadajući se rasterati mnoštvo. Kad je povorka počela silaziti a Maslinske gore, poglavari su joj presekli put. Raspitivali su se za uzrok tako bučne radosti. Kad su upitali: »Ko je to?«, učenici nadahnuti Duhom, dali su odgovor na pitanje. Uverljivim tonom ponavljali su proročanstva koja su se odnosila na Hrista:

Adam će vam reći: To je ženino seme koje će stati na glavu zmiji.

Pitajte Avrama pa će vam reći: On je »Melhizedek car Salemski«, Car mira. (***1. Mojsijeva 14,18)

Jakov će vam reći: To je Onaj kome pripada »palica vladalčka«, »od koljena Judinog.«

Isaija će vam reći: »Emanule«, »Divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni.« (***Isaija 7,14;9,6)

Jeremija će vam reći: Klica Davidova, »Gospod pravda naša«, (***Jeremija 23,6)

Danilo će vam reći: On je pomazanik – Mesija.

Osija će vam reći: On je »Gospod bog nad vojskama, Gospod mu je spomen«. (***Osija 12,6)

Jovan Krstitelj će vam reći: On je »Jagnje Božje koje uze grehe sveta.« (***Jovan 1,29)

Veliki Jahve objavio je sa svog prestola: »Ovo je sin moj ljubazni.« (***Matej 3,17)

Mi, Njegovi učenici, izjavljujemo: Ovo je Isus, Mesija, Knez života, Otkupitelj sveta.

A i knez sila tame priznaje Ga govoreći: »Znam te ko si, svetac Božij.« (***Marko 1,24)