Poglavlje 65.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 21,12–16.23–46; ***Marku 11,15–19.27–33; 12,1–12 ***Luki 19,45–48; 20,1–19.

PONOVNO OČIŠĆENJE HRAMA

Na početku svoje službe Hristos je isterao iz Hrama one koji su ga obesvećivali svojom nesvetom trgovinom i Njegovo božansko držanje ulilo je strah u srca smutljvih trgovaca. na kraju svoje misije On je ponovo došao u Hram i našao ga oskvrnjenog kao i ranije. Stanje je čak bilo teže no pre. Spoljašnje predvorje Hrama ličilo je na ogromni stočni tor. S oglašavanjem životinja i oštrim zvečanjem kovanog novca mešalo se ljutito prepiranje trgovaca, a među njima čuli su se glasovi ljudi u svetoj službi. Sami dostojanstvenici Hrama bavili su se kupovinom i prodajom i razmenom novaca. Pohlepa za zaradom tako je potpuno ovladala njima da u Božjim očima nisu bili bolji od lupeža.

Sveštenici i poglavari malo su shvatali i svečanost zadatka koji su trebali izvršiti. Za vreme svake Pashe i Praznika senica sveštenici su zaklali na hiljade životinja, a njihovu krv skupljali su i izlivali na oltar. Jevreji su bili upoznati sa žrtvovanjem krvi i gotovo su izgubili iz vida činjenicu da je greh učinio nužnim sv to prolivanje životinjeske krvi. Nisu u tome razaznavali da je ona predstavljala krv Božjeg ljubljenog Sina, koja se trabala proliti za život sveta i da su prinošenjem žrtava ljudi trebali biti upućeni raspetom Otkupitelju.

Isus je posmatrao nevine žrtve i video kako su Jevreji od ovih velikih skupova načinili prizore krvoprolića i grubosti. Umesto poniznog pokajanja zbog greha, umnožavali su žrtvovanja životinja, kao da se Bog može poštovati službom bez srca. Srca sveštenika i poglavara otvrdnula su u sebičnosti i lakomstvu. Od pravih simbola koji su ukazivali na Božje Jagnje načinili su sredstva za sticanje dobiti. Na taj način u očima naroda svetost službe prinošenja žrtava bila je u velikoj meri razorena. U Isusu je pokrenut opravdani gnev. Znao je da će sveštenici i starešine isto tako malo kao što cene krv životinja koju su stalno prolivali ceniti Njegovu krv koju će uskoro proliti za grehe sveta. Hristos je preko proroka govorio protiv takvih postupaka. Samuilo je rekao: »Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas njegov? gle, poslušnost je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujeske.« Isaija, gledajući u proročkom viđenju otpad Jevreja, obraća im se kao poglavarima Sodome i Gomore: »Čujte reč Gospodnju, knezovi Sodomski, poslušajte zakon Boga našega, narode Gomorski! Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom tremu?« »Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu.« (***1. Samuilova 15,22; ***Isaija 1,10–12–16–17)

On koji je lično dao ova proročanstva, sad je poslednji put ponovio opomene. Narod je proglasio Isusa za Izrailjskog cara ispunjavajući tako proročanstvo. On je primio njihovo odavanje počasti i prihvatio carsko zvanje. Morao je delovati kao ličnost u takvom položaju. Znao je da će biti uzaludni Njegovi napori da popravi iskvareno sveštenstvo, ipak Njegovo delo moralo je da bude izvršeno i ovom nevernom narodu morao je da bude pružen dokaz Njegove božanske misije.

Ponovo je prodorni Isusov pogled prešao preko obesveštenog predvorja Hrama. Sve su oči bile okrenute Njemu. Sveštenik i poglavar, farisej, i mnogobožac zadivljeno su posmatrali Njega koji je stajao pred njima u veličanstvu nebeskog cara. Božanska priroda bljesnula je kroz ljudsku prirodu, zaodenuvši Hrista dolastojanstvom i slavom koju nikada ranije nije pokazao. Oni koji su stajali najbliže Njemu povukli su se toliko koliko im je mnoštvo dopuštalo. Osim nekolicine Njegovih učenika, Spasitelj je stajao sam. Utihnuo je svaki zvuk. Duboka tišina činila se nepodnošljivom. Hristos je progovorio silom koja je potresla narod kao moćna oluja: »U pismu stoji: dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku.« Njegov glas odzvanjao je kroz Hram kao truba. Negodovanje koje se ogledalo na Njegovom licu izgledalo je kao oganj koji proždire. S autoritetom je zapovedio: »Nosite to odavde.« (***Jovan 2,16)

Tri godine ranije poglavari Hrama bili su posramljeni zbog svog bekstva pred Isusovom zapovesti. Otada su se čudili svom strahu i svojoj bezuslovnoj poslušnosti jednom skromnom Čoveku. Osećali su da je nemoguće ponavljanje njihove nedostojanstvene predaje. Ipak, sad su bili prestrašeniji nego ranije i u većoj žurbi da poslušaju Njegovu zapoved. Nije bilo nikoga ko bi se usudio osporiti Njegovu vlast. Sveštenici i trgovci pobegli su od Njega, goneći svoju stoku pred sobom.

Na putu iz Hrama sreli su mnoštvo koje je dolazilo sa svojim bolesnicima raspitujući se za Velikog Iscelitelja. Neki od ovih su se vratili kad su čuli izveštaj onih koji su bežali. Bojali su se susreta s Onim koji je tako moćan da je samo pogledom oterao sveštenike i poglavare iz svog prisustva. Međutim, veći broj se probijao kroz užurbano mnoštvo u želji da dopru do Njega, koji je bio njihova jedina nada. Kad je mnoštvo pobeglo iz Hrama, mnogi su ipak ostali. Njima su se sada pridružile pridošlice. Ponovo je predvorje Hrama bilo puno bolesnika i umirućih i Isus im je još jednom poslužio.

Nakon izvesnog vremena sveštenici i poglavari usudili su se vratiti u Hram. kad je strah iščezao, bili su zahvaćeni jakom željom da saznaju što će da bude Isusov naredni pothvat. Očekivali su da će On zauzeti Davidov presto. Vrativši se tiho u Hram, čuli su glasove ljudi, žena i dece kako hvale Boga. nakon ulaska, stajali su zapanjeni pred tim prelepim prizorom. Videli su isceljene bolesnike, slepe s vraćenim vidom, gluve s vraćenim sluhom i hrome kako skaču od radosti. Deca su prednjačila u radovanju. Isus je iscelio njihove bolesti, prigrlio ih je u svoje naručje, primao njihove zahvalne poljupce, a neka od njih su i zaspala na Njegovim grudima dok je učio narod, Sad radosnim glasovim deca su Ga slavila. Ponavljala su uzvike hosana od prethodnog dana i pred Spasiteljem pobedonosno mahala palmovim granama. Hram je odzvanjao od njihovog klicanja: »Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!« »Evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava!« (***Psalam 118,26; ***Zaharija 9,9) »Hosana Sinu Davidovu!«

Zvuk ovih srećnih, neusiljenih glasova bio je uvreda za crkvene poglavare. Počeli su zaustavljati takvo izražavanje osećaja. Govorili su ljudima da je Božji dom obesvešten dečjim stopama i radosnim uzvicima. Pošto su se uverili da njihove reči ne utiču na ljude, poglavari su se obratili Hristu: »Čuješ li šta ovi govore? A Isus reče im: da! zar niste nikad čitali: iz usta male dece i koja sisaju načinio si sebi hvalu?« Proročanstvo je najavilo da će Hristos da bude proglašen carem i ta reč morala se ispuniti. Izrailjevi sveštenici i poglavari nisu hteli objaviti Njegovu slavu, pa je Bog pokrenuo decu da postanu Njegovi svedoci. Da su dečji glasovi zašuteli, sami stubovi Hrama oglasili bi slavu Spasitelju.

Fariseji su bili vrlo zbunjeni i uznemireni. Onaj koga nisu mogli zastrašiti sada gospodari. Isus je zauzeo svoj položaj čuvara Hrama. Nikada ranije nije uzimao takvu carsku vlast. Nikada ranije Njegove reči i dela nisu imali tako veliku silu. Činio je čudesna dela po celom Jerusalimu, ali nikada ranije na tako svečan i upečatljiv način. U prisustvu naroda, koji je bio svedok Njegovih divnih dela, sveštenici i poglavari nisu se usuđivali pokazati svoje otvoreno neprijateljstvo prema Njemu. Iako razljućeni i zbunjeni Njegovim odgovorom, nisu mogli išta učiniti tog dana.

Narednog jutra Sinedrion je opet razmatrao način postupanja prema Isusu. Pre tri godine zahtevali su neki znak Njegovog mesijanstva. Od tog vremena On je učinio silna dela po celoj zemlji. Lečio je bolesne, čudesno nahranio hiljade ljudi, išao po valovima i umirio uzburkano more. U više navrata čitao je ljudska srca kao otvorenu knjigu, izgonio zle duhove i dizao mrtve. Poglavari su pred sobom imali dokaze Njegovog mesijanstva. Sad su odlučili da ne traže nikakav znak Njegove vlasti, već da izvuku neko priznanje ili izjavu na osnovi čega bi mogao da bude osuđen.

Uputivši se prema Hramu u kome je poučavao, nastavili su Mu postavljati pitanja: »Kakvom vlasti to činiš? i ko ti dade vlast tu?« Očekivali su da će On tvrditi da je Njegova vlast od Boga. Takvu tvrdnju nameravali su pobiti. Međutim, Isus ih je dočekao pitanjem koje je očito zadiralo u drugi predmet i svoj odgovor njima uslovio njihovim odgovorom na ovo pitanje: »Krštenje Jovanovo«, rekao je On, »otkuda bi? ili s neba, ili od ljudi?«

Sveštenici su videli da se nalaze u dvojbi iz koje ih nikakva domišljatost ne bi mogla izvući. Ako kažu da je Jovanovo krštenje bilo s Neba, njihova nedoslednost postaće očevidna. Hristos bi mogao reći: Zašto mu tada niste verovali? Jovan je svedočio o Hristu: »Gle, jagnje Božje koje uze na se grehe sveta.« (***Jovan 1,29) Ako sveštenici veruju u Jovanovo svedočanstvo, kako mogu poricati Hristovo mesijanstvo? Ako objave svoje stvarno verovanje, da je Jovanova služba bila od ljudi, onda bi na sebe navukli buru negodovanja, jer je narod verovao da je Jovan prorok.

S velikim zanimanjem mnoštvo je očekivalo odluku. Ljudi su znali da su sveštenici tvrdili kako prihvataju Jovanovu službu, pa su očekivali da bez ikakve sumnje priznaju da je on poslan od Boga. Ali nakon zajedničkog, tajnog većanja, sveštenici su odlučili da se ne izlažu neprilici. Licemerno priznajući neznanje, rekli su: »Ne znamo.« »Ni ja vama ne ću kazati«, rekao je Hristos, »kakvom vlasti ovo činim.«

Književnici, sveštenici i poglavari bili su ućutkani. Zbunjeni i razočarani, stajali su namrgođeni, ne usuđujući se da Hristu dalje postavljaju pitanja. Svojim kukavičlukom i neodlučnosšću u velikoj meri su izgubili poštovanje naroda, koji je sad stajao kraj njih, zabavljen posmatranjem poraza ovih oholih i samopravičnih ljudi.

Sva ova Hristova kazivanja i dela bila su važna i njihov uticaj je trebalo da se oseti u znatno većoj meri nakon Njegovog raspeća i vaznesenja. Mnogi od ovih koji su brižno očekivali rezultat Isusovog ispitivanja trebali su najzad postati Njegovim učenicima, privučeni k Njemu prvo Njegovim rečima tog dana ispunjenog događajima. Prizor u predvorju Hrama nikada nije trebao iščeznuti iz njihovog uma. U razgovoru između Isusa i prvosveštenika otkrila se među njima upadljiva suprotnost. Oholi crkveni velikodostojnik bio je odeven u bogatu i skupocenu odeću. Na glavi je imao sjajnu tijaru. Držanje mu je bilo dostojanstveno, kosa i duga, kovrđava brada bile su posrebrene starošću. Njegov izgled ulivao je strahopoštovanje posmatračima. Pred ovom dostojanstvenom osobom stajalo je Veličanstvo Neba bez ukrašavanja ili razmetanja. Njegove haljine bile isprljane na putovanju, lice Mu je bilo bledo i izražavalo je strpljivo podnošenu tugu, pa ipak na njemu se ogledalo dostojanstvo i dobrodušnost koja je čudno odudarala od gordog, samouverenog i ljutitog prvosveštenikovog izraza. Mnogi od onih koji su bili svedoci Isusovih reči i dela u Hramu od tog trenutka prihvatili su Ga u svoje srce kao Božjeg proroka. Međutim, dok su se osećaji naroda okretali u Njegovu korist, mržnja sveštenika prema Isusu je rasla. Mudrost kojom je izbegavao zamke postavljene Njegovim nogama, bila je nov dokaz Njegove božanske prirode i dolila je ulje na vatru njihovog besa.

U raspravi s rabinima Hristov cilj nije bio da ponizi svoje protivnike. Nije se radovao da ih vidi u teškom položaju. Hteo im je pružiti važnu pouku. On je ponizio svoje neprijatelje time što je dopustio da se zapletu u mrežu koju su Njemu posatvili. Njihovo priznanje da ne poznaju prirodu Jovanovog krštenja dalo Mu je priliku da govori i On ju je iskoristio tako što im je izneo njihovo pravo stanje, dodajući još jednu pored mnogih koje je već dao.

»Šta vam se čini?«, rekao je. »Čovek neki imaše dva sina; i došavši k prvome reče: sine! idi danas radi u vinogradu mome. A on odgovarajući reče: ne ću, a posle se raskaja i otide. I pristupivši k drugome reče tako. A on odgovarajući reče: hoću, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju očinu?«

Ovo iznenadno pitanje učinilo je Njegove slušaoce neopreznim. Pažljivo su pratili ovu priču i odmah odgovorili: »Prvi.« Upravivši svoj ozbiljan pogled prema njima, Isus je odgovorio ozbiljnim i svečanim glasom: »Zaista vam kažem da će carinici i kurve pre vas ući u carstvo Božije. Jer dođe k vama Jovan putem pravednim, i ne verovaste mu; a carinici i kurve verovaše mu; i vi pošto videste to, ne rakajaste se da mu verujete.«

Sveštenici i poglavari mogli su dati samo pravilan odgovor na Hristovo pitanje, pa je tako On dobio njihovo mišljenje koje je išlo u prilog prvom sinu. Ovaj sin je predstavljao carinike, one koje su fariseji prezirali i mrzeli. Carinici su bili vrlo nepošteni. Zaista su bili prestupnici Božjeg zakona, pokazujući u svom životu potpuno opiranje Njegovim zahtevima. Bili su nezahvalni i nesveti. Kad im je bilo rečeno da idu i rade u Gospodnjem vinogradu, odbili su to s prezirom. Međutim, kad je Jovan došao, propovedajući pokajanje i krštenje, carinici su prihvatili njegovu vest i krstili se.

Drugi sin predstavljao je vodeće ljude u jevrejskom narodu. Neki od fariseja pokajali su se i primili Jovanovo krštenje, ali vođe nisu htele priznati da je on došao od Boga. Njegove opomene i optužbe nisu ih dovele do obnove. Oni »odbaciše svet Božij za njih, i ne hteše da ih on krsti.« (***Luka 7,30) Odnosili su se prema njegovoj vesti s prezirom. kao i drugi sin koji je odgovarajući na poziv rekao: »Hoću, gospodaru«, ali nije otišao, sveštenici i poglavari izjavljivali su da su poslušni, ali delom su pokazivali neposlušnost. Razmetali su se izjavama o pobožnosti, tvrdili da poštuju Božji zakon, ali su pokazivali samo lažnu poslušnost. Carinici su bili optuživani i proklinjani od fariseja kao nevernici, ali oni su svojom verom i delima pokazivali da idu u nebesko carstvo pre ovih licemernih ljudi koji su dobili veliku svetlost, ali čija dela ne odgovaraju njihovim izjavama o pobožnosti.

Sveštenici i poglavari nisu hteli podnositi ove snažne istine; ostali su, međutim, mirni, nadajući se da će Isus reći nešto što će moći okrenuti protiv Njega; ali morali su podneti još nešto.

»Drugu priču čujte«, rekao je Hristos. »Beše čovek domaćin koji posadi vinogradm i ogradi ga plotom, i iskopa u njemu pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, i otide. A kad se približi vreme rodovima, posla sluge svoje k vinogradarima da prime rodove njegove. I vinogradari pohvatavši sluge njegove jednog izbiše, a jednog ubiše, a jednoga zasuše kamenjem. Opet posla druge sluge, više nego pre, i učiniše im tako isto. A po tom poslu k njima sina svojega govoreći; postidjećete se sina mojega. A vinogradari videvši sina rekoše među sobom: ovo je naslednik; hodite da ga ubijemo, i da nama ostane dostojanje njegovo. I uhvatiše ga, pa izvedoše na polje iz vinograda, i ubiše. Kad dođe dakle gospodar od vinograda šta će učiniti vinogradarima onim?«

Isus se obratio svim prisutnim ljudima, ali odgovor su dali sveštenici i poglavari. »Zločince će zlom smrti pomoriti«, rekli su, a vinograd daće drugim vinogradarima, koji će mu davati rodove u svoje vreme.« Ovi govornici ispočetka nisu prozreli primenu ove priče, ali sad su uvideli da su sami izrekli sebi osudu. U priči domaćin predstavlja Boga, vinograd jevrejski narod, a ograda Božji zakon koji je bio njihova zaštita. Kula je bila znamenje Hrama. Gospodar vinograda je učinio sve što je bilo potrebno za njegovo napredovanje. »Što je još trebalo činiti vinogradu mojemu«, kaže on, »što mu ne učinih?« (***Isaija 5,4) Tako je prikazana Božja neumorna briga za Izrael. Kao što su vinogradari bili dužni da vrate gospodaru određeni deo plodova od vinograda, tako je Božji narod trebao da Ga poštuje životom koji bi odgovarao njihovim svetim prednostima. Ali kao što su vinogradari ubili sluge koje je Bog slao k njima da ih pozove na pokajanje. Vesnik za vesnikom bio je ubijan. Dovde se nije moglo sumnjati u primenu priče, a i ono što je sledilo nije bilo manje očevidno. U voljenom sinu koga je gospodar vinograda na kraju poslao svojim neposlušnim slugama i koga su oni uhvatili i ubili, sveštenici i poglavari videli su jasnu sliku Isusa i Njegovu predstojeću sudbinu. Već su smerali da ubiju Onoga koga im je Otac poslao kao poslednji poziv. U odmazdi odsuđenoj nezahvalnim vinogradarima prikazana je sudbina onih koji će ubiti Hrista.

Posmatrajući ih sa sažaljenjem, Spasitelj je nastavio: »Zar niste nikad čitali u pismu: kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla; to bi od Gospoda i divno je u vašim očima. Za to vam kažem da će se od vas uzeti carstvo Božije, i daće se narodu koji njegve rodove donosi. I ko padne na ovaj kamen razbiće se; a na koga on padne satrće ga.«

Ovo proročanstvo Jevreji su često ponavljali u sinagogama, primenjujući ga na Mesiju koji će doći. Hristos je bio ugaoni kamen jevrejskog verskog sistema i celokupnog plana spasenja. Ovaj ugaoni kamen jevrejski graditelji, sveštenici i poglavari u Izrailju sada odbacuju. Spasitelj je skrenuo njihovu pažnju na proročanstva koja ih upozoravaju na opasnost koja im preti. Svim sredstvima koja su bila u Njegovoj moći težio je da im objasni prirodu dela koje su pripremali da učine.

Njegove reči imale su i drugi cilj. Postavljajući pitanje: »Kad dođe dakle gospodar od vinograda šta će učiniti vinogradarima onim?« Hristos je hteo da fariseji odgovore onako kako su odgovorili. Hteo je da osude sami sebe. Njegove opomene, koje ih nisu pokrenule na pokajanje, zapečatiće njihovu sudbinu, pa je želeo da uvide da su sami navukli propast na sebe. Hteo je da im pokaže Božju pravdu povlačenjem njihovih prednosti kao naroda, što je već otpočelo i što će se završiti ne samo uništenjem njihovog Hrama i grada, već i rasejavanjem naroda.

Slušaoci su shvatili opomenu. Ali uprkos osudi koju su sami sebi izrekli, sveštenici i poglavari bili su spremni da upotpune sliku rekavši: »Ovo je našljednik; hodite da ga ubijemo.« »I gledahu da ga uhvate, ali se pobojaše naroda«, jer su narodni osećaji bili na Hristovoj strani.

Navodeći proročanstvo odbačenom kamenu, Hristos se osvrnuo na jedan stvarni događaj iz istorije Izrailja. Događaj je bio u vezi sa zidanjem prvoga Hrama. Iako je imao posebnu primenu u vreme prvog Hristovog dolaska, i s posebnom snagom trebao uticati na Jevreje, on sadrži pouku i za nas. Kad se podizao Solomunov hram, ogromno kamenje za zidove i temelj bilo je u kamenolomu potpuno pripremljeno. Nakon dopremanja na gradilište na njemu se nije smelo upotrebiti nijedno oruđe; radnici su ga postavljali na određeno mesto. Za potrebe temelja dopremljen je jedan kamen neuobičajene veličine i naročitog oblika, ali radnici nisu mogli naći mesto za njega, pa ga nisu prihvatili. Bio im je stalna smetnja dok je neupotrebljen ležao na njihovom putu. Dugo je ostao odbačen kamen. Međutim, kad su graditelji došli do postavljanja ugla, dugo su tražili ne bi li našli kamen dovoljno velik i jak i odgovarajućeg oblika da zauzme to posebno mesto i ponese veliki teret koji bi počivao na njemu. Ako načine nepravilan izbor za ovo važno mesto, sigurnost cele zgrade biće ugrožena. Oni moraju naći kamen koji će moći odoleti uticaju Sunca, mraza i bure. Nekoliko kamenova bilo je odabrano u različito vreme, ali pod pritiskom ogromnog tereta oni su se razlomili na deliće. Drugi nisu mogli izdržati ispit naglih vremenskih promena. Napokon, pažnju je privukao kamen koji je tako dugo bio odbačen. Izložen je bio vazduhu, Suncu i oluji ne pokazujući ni najmanju pukotinu. Neimari su ispitali ovaj kamen. Izdržao je sva ispitivanja osim jednog. Odlučili su ga prihvatiti za ugaoni kamen ako može podneti probu velikog pritiska. Ispit je izvršen. Kamen je prihvaćen, donesen na određeno mesto na kome se pokazalo da savršeno odgovara. U proročkom viđenju Isaiji je pokazano da je ovaj kamen bio znamenje Hrista. On kaže:

»Gospoda nad vojskama svetite; i on neka vam je strah i bojazan. I biće vam svetinja, a kamen za spoticanje i stena za sablazan obema domovima Izrailjevim, zamka i mreža stanovnicima Jerusalimskim. I spotaknuće se mnogi i pašće i satrće se, zaplešće se i uhvatiće se.« Poveden u proročkom viđenju do prvog dolaska, prorok je video da će Hristos podnositi ispite i probe, koji su simbolično predstavljeni postupkom s glavnim ugaonim kamenom u Solomunovom hramu. »Zato ovako veli Gospod Gospod: evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd; ko veruje, neće se plašiti.« (***Isaija 8,13–15; 28,16)

U beskonačnoj mudrosti, Bog bira kamen temeljac i sam ga postavlja. On ga naziva »Temeljem tvrdim.« ceo svet može staviti na njega svoje terete i tuge, on može sve izdržati. Na njemu se može potpuno sigurno zidati. Hristos je »kamen izabran«. One koji se uzdaju u Njega On neće nikada razočarati. Podneo je svaku probu. On je izdržao pritisak Adamove krivice i krivicu njegovog potomstva i izašao više nego pobednik nad silama zla. U Hristu je grešno srce našlo olakšanje. On je siguran temelj. Svi kojima je Hristos pouzdanje počivaju u savršenoj sigurnosti.

U Isaijinom proročanstvu Hristos je proglašen sigurnim temeljem i kamenom spoticanja. Apostol Pavle pišući po nadahnuću Svetoga Duha jasno pokazuje kome je Hristos kamen temeljac a kome stena sablazni:

»Jer okusiste da je blag Gospod. Kad dođete k njemu, kao kamenu živu, koje, istina, od ljudi odbačen, ali od Boga izabran i pribran: I vi kao živo kamenje zidajte se u kuću duhovnu i sveštenstvo sveto, da se prinose prinosi duhovni, koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista. Jer u pismu stoji napisano: evo mećem u Sionu kamen krajeugalan izbrani i skupoceni; i ko njega veruje ne će se postideti. Vama dakle koji verujete čast je; a onima koji se protive kamen koji odbaciše zidari, on posta glava od ugla, i kamen spoticanja, i stena sablazni; na koji se spotiču koji se protive reči, na što su i određeni.« (***1. Petrova 2,3–8)

Onima koji veruju Hristos je siguran temelj. To su oni koji padaju na Stenu i razbijaju se. Ovde je prikazano potčinjavanje Hristu i vera u Njega. Pasti na Stenu i razbiti se znači odreći se svoje samopravičnosti i dečjom poniznošću doći Hristu, pokajati se zbog svojih prestupa i verovati u Njegovu ljubav koja prašta. Isto tako verom i poslušnošću zidamo na Hristu kao svom temelju.

Na ovom živom kamenu mogu zidati podjednako i Jevreji i neznabošci. On je dovoljno prostran za sve i dovoljno jak da podnese težinu i teret celog sveta. Vezom sa Hristom, živim kamenom, svi koji zidaju na ovom temelju postaju živo kamenje. Mnogi su ljudi svojim ličnim nastojanjima otesani, uglačani i ulepšani, ali ne mogu postati »živo kamenje« zato što nisu povezani sa Hristom. Bez ove veze nijedan čovek se ne može spasiti. Bez Hristovog života u nama, ne možemo se odupreti burama iskušenja. Naša večna sigurnost zavisi od našeg zidanja na sigurnom temelju. Mnogi danas zidaju na temeljima koji nisu ispitani. Kad padne kiša, razbesni se oluja i bujice nadođu, njihova kuća će pasti zato što nije utemeljena na Večnoj Steni, glavnom ugaonom kamenu – Hristu Isusu.

Onima »koji se protive reči«, Hristos je stena spoticanja. Ali »kamen koji odbaciše zidari on posta glava od ugla.« Kao i odbačeni kamen, Hristos je u svojoj zemaljskom misiji bio zanemarivan i zlostavljan. On »prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima… prezren da ga nizašto ne uzimasmo.« (***Isaija 53,3) Ali približilo se vreme njegovog proslavljanja. Vaskrsenjem iz mrtvih On će da bude proglašen za »sina Božijeg Duhom.« (***Rimljanima 1,4) Prilikom svog drugog dolaska On će se otkriti kao Gospodar Neba i Zemlje. Oni koji su se sada pripremali da Ga razapnu priznaće Njegovu veličinu. Pred svemirom odbačeni kamen postaće glava od ugla.

»Na koga on padne satrće ga.« Ljudi koji su odbacili Hrista uskoro će videti uništenje svoga grada i svog naroda. Njihova slava propašće i biće rasejana kao prašina na vetru. A što je to što je uništilo Jevreje? To je bila stena koja bi, da su gradili na njoj, bila njihova sigurnost, Božja dobrota je bila prezrena, pravda odbačena, milost potcenjivana. Ljudi su se postavili nasuprot Bogu i sve što je bilo na njihovo spasenje, okrenulo se na njihovo uništenje. Sve što je Bog odredio da bude za život, njima je bilo za smrt. U tome što su Jevreji razapeli Hrista nalazi se i razorenje Jerusalima. Krv prolivena na Golgoti bila je teret koji ih je doveo do propasti na ovome svetu i u svetu koji će doći. Tako će to da bude i u veliki poslednji dan kad će osuda da bude izrečena svima koji su odbacili Božju milost. Hristos, njihova stena sablazni, tada će im se učiniti kao brdo osvete. Slava Njegove pojave koja je za pravednike život, biće za zle oganj koji spaljuje. Grešnik će da bude uništen zbog odbačene ljubavi, zbog prezrene milosti.

Mnogim slikovitim prikazima i opomenama, koje je stalno ponavljao, Isus je pokazao što će doživeti Jevreji zbog odbacivanja Božjeg Sina. Ovim rečima On se obraća svima u svim vekovima koji odbijaju da Ga prime kao svog Iskupitelja. Svaka opomena važi za njih. Oskvrnuti Hram, neposlušni sin, neverni vinogradari, prezrivi zidari slika su iskustva svakog grešnika. Ako se ne pokaje, sudbina koju oni nagoveštavaju biće njegova.