Poglavlje 67.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 23; ***Marku 12,41–44; ***Luki 20,45–47; 21,1–4.

ISUS KORI FARISEJE

Bio je to poslednji dan Hristovog učenja u Hramu. Veliko mnoštvo bilo je okupljeno u Jerusalimu i svi su usmerili svoju pažnju na Njega; narod je zakrčio predvorje Hrama, posmatrajući raspravu koja je bila u toku i željno hvatao svaku reč koja je dolazila s Njegovih usana. Nikada ranije nije se video ovakav prizor. Mladi Galilejac stajao je ne oslanjajući se na zemaljske počasti ili carske oznake. Okruživali su Ga sveštenici u svojoj skupocenoj odeći, poglavari čije su haljine i spoljašnje oznake pokazivale njihov visoki položaj i književnici sa svicima u rukama na koje su se često pozivali. Isus je sa carskim dostojanstvom stajao mirno pred njima. Kao Onaj koji je bio zaodenut vlašću s Neba, On je odlučno posmatrao svoje protivnike koji su odbacili i prezreli Njegovu nauku i tražili Njegov život. Mnogi su se podizali protiv Njega, ali njihovi planovi da Ga uhvate u zamku i osude bili su uzaludni. Odbijao je izazov za izazovom, iznoseći čistu, jasnu istinu nasuprot tami i zabludama sveštenika i fariseja. Otkrio je ovim vođama njihovo pravo stanje i kaznu koja će sigurno uslediti zbog upornosti u njihovim zlim delima. Opomena je verno predana. Ipak, Hristu je ostalo još jedno delo da ga izvrši. Trebao se postići još jedan cilj.

Zanimanje naroda za Hrista i Njegovo delo stalno se povećavalo. Bili su očarani Njegovim učenjem, ali su takođe bili i vrlo zbunjeni. Poštovali su sveštenike i rabine zbog njihove razboritosti i spoljašnje pobožnosti. U svim verskim pitanjima uvek su bili bezuslovno poslušni njihovom autoritetu. Sad su gledali ove ljude kako pokušavaju porušiti Isusov ugled, ugled Učitelja čije su vrline u znanje jasnije zasjali nakon svakog napada. Posmatrali su pognuta lica sveštenika i starešina i na njima videli poraz i zbunjenost. Čudili su se što poglavari ne žele verovati u Isusa, kad je Njegovo učenje tako jasno i jednostavno. Sami nisu znali kojim putem da pođu. S velikim nespokojstvom posmatrali su pokrete onih čije su savete uvek sledili.

U pričama koje je iznosio Hristos je nastojao da opomene poglavare i pouči ljude koji su hteli učiti. Ali bilo je potrebno da se još jasnije govori. Ljudi su bili zarobljeni svojim poštovanjem predaje i slepom verom u izopačeno sveštenstvo. Hristos je morao slomiti ove okove. Karakter svećanika, poglavra i fariseja morao se još potpunije razobličiti.

»Na Mojsijevu stolicu«, rekao je On, sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam reku držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite; jer govore a ne čine.« Književnici i fariseji tvrdili su da im je podarena božanska vlast slična Mojsijevoj vlasti. Razmetali su se da su zauzeli njegovo mesto kao tumači Zakona i suci u narodu. Kao takvi zahtevali su od naroda krajnje poštovanje i poslušnost. Isus je zapovedio svojim slušaocima da čine ono što rabini uče po Zakonu, ali ne slede njihov primer. Oni sami ne sprovode u delo svoje učenje.

Puno toga što su tražili bilo je u opreci s Pismom. Isus je rekao: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim ne će da ih prihvate.« Fariseji su preporučivali mnoštvo propisa koji su imali svoju osnovu u predaji, i bezrazložno ograničavali ličnu slobodu. Čak i izvesne delove zakona tako su objašnjavali da su na narod navalili takve propise koje su tajno zanemarivali, i od kojih su, kad je to služilo njihovim ciljevima, tvrdili da su oslobođeni.

Njihov stalni cilj bio je da se razmeću svojom pobožnošću. Ništa nisu smatrali suviše svetim što ne bi moglo poslužiti ovom cilju. Bog je o svojim Zapovestima rekao Mojsiju: »I veži ih sebi na ruku za znak, i neka ti bude kao počeonik među očima.« (***5. Mojsijeva 6,8) Ove reči imaju duboko značenje. Kad se o Božjoj reči razmišlja i kad se sprovodi u delo, ceo čovek se oplemenjuje. U pravednim i milostivim postupcima na rukama će se pokazati kao pečat načela Božjeg zakona. One će biti čiste od mita i od svega što je izopačeno i prevarno. One će biti vredne u delima ljubavi i saučešća. Oči, usmerene plemenitom cilju, postaće vedre i istinite. Izražajna pojava, oko koje govori, svedočiće o besprekornom karakteru onoga koji voli i poštuje Božju Reč. Ali Jevreji Hristovog vremena ništa od ovoga nisu zapažali. Naredba data Mojsiju protumačena je kao uputstvo da pravila Pisma treba nositi na sebi. U skladu s tim ona su bila ispisana na vrpcama od pergamenata i na vidljiv način privezana oko glave i zglobova na rukama. Ali to nije doprinelo da Božji zakon snažnije prožme um i srce. Ovi pergamenti nošeni su samo kao oznake koje su privlačile znatiželju. Smatralo se da onome koji ih nosi daju izgled pobožnosti, koji je izazivao poštovanje naroda. Isus je zadao udarac ovom taštom pretvaranju.

»A sva dela svoja čine da ih vide ljudi; raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojima. I traže začelje na gozbama i prva mesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: rabi! rabi! A vi se ne zovite rabi; jer je u vas jedan rabi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima. Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.« Ovakvim jasnim rečima Spasitelj je otkrio sebično častoljublje koje stalno teži položaju i moći, pokazujući lažnu poniznost, dok je njihovo srce bilo ispunjeno pohlepom i zavišću. kad su ljudi bili pozvani na neku gozbu, gostima su određivana mesta prema njihovom položaju, pa su oni koji su dobili najpočasnije mesto uživali najveću pažnju i naročitu čast. Fariseji su uvek nastojali da ove počasti osiguraju za sebe. Isus je osudio takvo ponašanje.

On je, takođe, osudio taštinu izraženu u žudnji za titulom rabina ili učitelja. On je izjavio da takva titula ne pripada ljudima, već Hristu. Sveštenici, književnici i poglavari, tumači i izvršitelji Zakona su svi braća, deca jednog Oca. Isus je upečatljivo upozorio ljude da nijenom čoveku ne trebaju dati počasnu titulu koja otkriva da on ima vlast nad njihovom savešću ili verom.

Da je Hristos danas na Zemlji, okružen onima koji nose naziv »časni« ili »presvetli«, zar ne bi ponovio svoj iskaz: »Niti se zovite učitelji, jer je u vas jedan učitelj, Krist«? Sveto pismo izjavljuje Bogu da je »ime njegovo sveto.« (***Psalam 111,9) Kojem ljudskom biću pristaje takvo ime? Koliko malo čovek otkriva od mudrosti i pravde o kojoj ono govori! Koliko je mnogo onih koji prihvataju ovakvu titulu i koji pogrešno predstavljaju Božje ime i karakter! Ah, kako su često svetovno slavoljublje, tiranija i najniži gresi bili sakriveni izvezenim odeždama visoke i svete službe! Spasitelj je nastavio:

»A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se.« Hristos je često učio da se prava veličina karaktera sastoji u življenju za dobro naših bližnjih, u delima ljubavi i milosrđa. Hristos, kralj slave, bio je sluga grešnom čoveku.

»Teško vama književnici i fariseji, licemeri«, rekao je Isus, »što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vine ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.« Izopačujući Pisma sveštenici i zakonici zaslepili su razum onih koji bi inače primili saznanje o Hristovom carstvu i onom unutarnjem, božanskom životu koji je osnova prave pobožnosti.

»Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; za to ćete većma biti osuđeni.« Fariseji su imali veliki uticaj na narod i iskorištavali su ga za svoje interese. Pridobijali su poverenje pobožnih udovica i predstavljali im kao dužnost da svoja imanja posvete u verske svrhe. Osiguravajući upravu nad njihovim novcem ovi podli smutljivci su ga koristili za svoje dobro. Da bi prikrili svoje nepoštenje izgovarali su duge javne molitve i pravili veliku predstavu pobožnosti. Hristos je izjavio da će ovo licemerstvo navući na njih veću osudu. Isti ukor upućen je mnogima koji se i u naše vreme hvale svojom pobožnosti. Njihovi životi umrljani su sebičnošću i pohlepom, ali oni sve to pokrivaju odećom prividne čistoće i na taj način za izvesno vreme obmanjuju svoje bližnje. Međutim, oni ne mogu prevariti Boga. On čita svaku nameru srca i sudiće svakom čoveku prema njegovim delima.

Hristos je bez milosti osuđivao zlouporabe, ali je bio pažljiv da ne smanji obaveze. Ukoravao je sebičnost koja je iznuđivala i zloupotrebljavala darove udovica. Istodobno je pohvalio udovicu koja je donela svoj dar u Božju haznu. Ljudska zloupotreba dara ne može odvratiti Božji blagoslov od darodavca.

Isus je bio u predvorju u kome su se nalazila spremišta za darove i pažljivo je posmatrao one koji su dolazili da prilože svoje darove. Mnogi bogataši donosili su velike sume koje su razmetljivo prilagali. Isus ih je sa žalošću posmatrao, ali ništa nije govorio o njihovim velikodušnim darovima. Ubrzo se Njegovo lice razvedrilo kad je video siromašnu udovicu kako se tiho približava, kao da se boji da bude primećena. Dok su bogati i oholi prilazili da polože svoje darove, ona se ponizno povukla i ostala po strani. Pa ipak, čeznula je da učini nešto za delo koje je volela ma kako to neznatno bilo. Gledala je dar u svojoj ruci. Bio je vrlo mali u usporedbi s darovima onih koji su bili oko nje, ali to je bilo sve što je imala. Čim je dobila priliku, brzo je ubacila svoje dve lepte i žurno se okrenula da ode. Međutim, dok je ovo činila, zapazila je Isusa koji ju je pažljivo posmatrao.

Spasitelj je pozvao svoje učenike i usmerio im pažnju na udovičino siromaštvo. Tada su reči Njegove pohvale doprle do njenog uha: »Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od sviju.« Suze radosnice ispunile su njene oči kad je osetila da je njen čin prihvaćen i cenjen. Mnogi bi joj savetovali da svoj mali poklon zadrži za svoje potrebe jer bi se u rukama dobro uhranjenih sveštenika potpuno izgubio među mnogim velikim darovima donesenim u haznu. Ali Isus je razumeo njenu pobudu. Verovala je da je Bog odredio službu u Hramu i želela je da učini najviše što može da bi je poduprla. Učinila je što je mogla i njeno delo trebalo je postati spomenikom koji će očuvati sećanje na nju kroz sva vremena i biti njena radost u večnost. Njeno srce išlo je s njenim darom; njegova vrednost procenjena je ne vrednošću novčića, već ljubavlju prema Bogu i zanimanjem za Njegovo delo koje je podstaklo ovaj čin.

O siromašnoj udovici Isus je rekao da »metnu više od sviju«. Bogati su poklonili od svog obilja, a mnogi od njih da bi ih ljudi videli i poštovali. Njihovi veliki darovi nisu ih lišili udobnosti ili čak raskoši; nisu zahtevali nikakvu žrtvu i zato se po vrednosti nisu mogli usporediti s udovičinom leptom.

Pobude daju karakter našim delima, stavljajući na njih pečat sramote ili visoke moralne vrednosti. Bog ne uračunava u najvrednije velika dela koja svako oko vidi i svaki jezik hvali. Male dužnosti radosno obavljene, mali darovi kojima se ne razmeće i koji za ljudske oči izgledaju bezvredni često su najveći u Njegovim očima. Srce puno vere i ljubavi milije je Bogu od najskupocenijeg dara. Siromašna udovica dala je ono što joj je bilo potrebno za život da bi učinila ono malo što je učinila. Lišila se hrane dajući te dve lepte za delo koje je volela. Učinila je to u veri, s puno poverenja da njen nebeski Otac neće prevideti njenu potrebu. Njen nesebični duh i detinja vera zadobili su Spasiteljevu pohvalu.

Među siromašnima ima mnogo onih koji čeznu da pokažu svoju zahvalnost Bogu za Njegovu milost i istinu. Oni žarko žele da podjednako učestvuju u podupiranju Njegovog dela zajedno sa svojom imućnijom braćom. Njih ne treba obeshrabrivati. Neka i oni prilože svoje lepte u nebesku riznicu. Ako su dane iz srca ispunjenog ljubavlju prema Bogu, ove naizgled sitnice postaće posvećeni darovi, neprocenljive žrtve kojima se Bog raduje i daje blagoslov.

Kad je rekao o udovici da »metnu više od sviju«, Isusove reči bile su istinite, ne samo u odnosu na pobudu već ina rezultate njenog dara. »Dve lepte, koje čini jedan kodrant« doneo je Božjoj hazni iznos novca koji je mnogo veći od doprinosa svih bogatih Jevreja. Uticaj tog malog dara bio je kao reka, mala na svom početku, ali koja se širi i produbljuje dok teče kroz vekove. Na hiljadu načina doprinosio je potpori siromašnih i širenju evanđelja. Njen primer samopožrtvovnosti delovao je stalno na hiljade srca u svakoj zemlji i u svakom naraštaju. On se obraćao i bogatima i siromašnima, pa su njihovi darovi povećali vrednost njenog dara. Božji blagoslov nad udovičinim leptama učinio ih je izvorom velikih uspeha. To se isto događa se sa svakim darom koji se poklanja i svakim delom koje se učini sa iskrenom željom da bude na slavu Bogu. On je povezan sa ciljevima Svemogućega. Njegov uticaj na dobro ne može izmeriti nijedan čovek.

Spasitelj je nastavio sa svojom javnom optužbom književnika i fariseja: »Teško vama vaši slepi koji govorite: ako se ko kune crkvom ništa je; a ko se kune zlatom crkvenim kriv je. Budale slepe! šta je veće, ili zlato, ili crkva koja zlato osveti? I ako se kune oltarom ništa je to, a koji se kune darom koji je na njemu kriv je. Budale slepe! šta je veće, ili dar, ili oltar koji dar osveti? Sveštenici su tumačili Božije zahteve svojim lažnim i skučenim merilima. Zamišljali su da pravilno razlikuju velučinu krivice različitih greha, olako su prelazili preko nekih, a druge, iako su imali manje posledice, smatrali su neprostivim. Uz novčanu naknadu oslobađali su ljude njihovih zaveta. Ponekad su za velike sume novca prelazili preko strašnih zločina. Istodobno su u drugima slučajevima ovi sveštenici i poglavari izricali oštre presude za beznačajne prekršaje.

»Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu; pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.« Ovim rečima Hristos ponovo osuđuje zlouporabu svete obaveze. On ne odbacuje samu obavezu. Bog je uspostavio sistem desetka i on je poštovan od najranijih vremena. Avram, otac vernih, dao je desetak davanja desetaka i to je bilo u redu, ali nisu dopustili narodu da po svom osvedočenju izvrši svoju dužnost. Za svaki slučaj samovoljno su postavljali pravila. Zahtevi su postali tako složeni da ih je bilo nemoguće ispuniti. Niko nije znao kad je izvršio svoje obaveze. Sistem, kako ga je Bog dao, bio je pravičan i razuman, ali sveštenici i rabini su ga načinili mučnim teretom.

Sve što Bog zapoveda ima svoju važnost. Hristos priznaje davanje desetka kao dužnost, ali pokazao je da ono ne može opravdavati zanemarivanje ostalih obaveza. Fariseji su bili vrlo točni u davanju desetaka od vrtnih biljaka kao su nana, kim i rutvica; to ih ja malo stajalo, a donosilo im je ugled zbog tačnosti i svetosti. Istodobno, njihova beskorisna ograničenja ugnjetavala su narod i uništavala poštovanje prema sistemu koji je sam Bog propisao. Zaokupljali su umove ljudi beznačajnim razlikama i skretali njihovu pažnju sa osnovnih istina. Ono što je bilo pretežnije u Zakonu – pravda, milost i istina – bilo je zanemareno. »Ovo«, rekao je Hristos, »trebalo je činiti i ono ne ostavljati.«

Druge zakone rabini su izopačili na sličan način. Uputstvima koja su data preko Mojsija, bilo je zabranjeno jesti sve što je nečisto. Upotreba svinjskog mesa, kao i mesa nekih drugih životinja, bila je zabranjena, jer unosi krv u nečiste tvari i skraćuje život. Međutim, fariseji nisu ostavili ova ograničenja onakvima kakva ih je Bog dao. Odlazili su u neopravdane krajnosti. Između ostalog od naroda se zahtevalo da procjeđuje svu vodu da se u njoj ne bi našao i najmanji kukac, koji bi se mogao svrstati u nečiste životinje. Isus je upoređujući ove sitničarske zahteve s veličinom njihovih stvarnih greha, rekao farisejima: »Vođi slepi koji ocjeđujete komarca a kamilu proždirete.«

»Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote.« kao što je okrečen i lepo ukrašen grob sakrivao ostatke koji se raspadaju, tako je i spoljašnja svetost sveštenika i poglavara skrivala bezakonje. Isus je nastavio: »Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zidate grobove prorocima i krasite rake pravednika, i govorite: da smo mi bili u vreme svojih otaca, ne bismo s njima pristali u krvi proroka. Tim samo svedočite za sebe da ste sinovi onih koji su pobili proroke.« Da bi pokazali svoje poštovanje prema umrlim prorocima, Jevreji su bili vrlo revni u ulepšavanju njihovih grobova, ali nisu iskoristili njihova učenja niti su uvažavali njihove ukore.

U Hristovo vreme ljudi su praznoverno poštovali mesta počivanja mrtvih i trošili velike sume novaca za njihovo ukrašavanje. U Božjim očima to je bilo idolopoklonstvo. U svom neprikladnom poštovanju mrtvih ljudi su pokazivali da ne vole Boga iznad svega, niti svoje bližnje kao sami sebe. Isto idolopoklonstvo uvelikoj meri gaji se i danas. Mnogi su krivi zato što zanemaruju udovice i siročad, bolesne i siromašne, da bi podigli skupocene spomenike mrtvima. Vreme, novac i rad neštedimice se troše za ovaj cilj, dok dužnosti prema živima – dužnosti koje je Hristos jasno zapovedio, ostaju neizvršene.

Fariseji su izgrađivali grobove proroka i ukrašavali njihove grobnice i govorili jedan drugome: Da smo živeli u vreme svojih očeva ne bismo se udružili s njima u prolivanju krvi Božjih slugu. Istodobno planirali su oduzeti život Njegovom Sinu. To treba da bude pouka i za nas. To treba otvoriti naše oči za sotonsku silu kojom obmanjuje um i okreće ga od svetlosti istine. Mnogi idu farisejskim tragom. Odaju potšvanje onima koji umrli za svoju veru. Čude se slepilu Jevreja koje su pokazali odbacujući Hrista. Da smo živeli u Njegovo vreme, izjavljuju oni, rado bismo prihvatili Njegovo učenje, ne bismo nikada bili sudionici, u grehu onih koji su odbacili Spasitelja. Međutim, kad poslušnost prema Bogu zahteva samoodricanje i poniznost, te iste osobe guše svoja osvedočenja i odbijaju poslušnost. Tako izražavaju isti duh kao i fariseji koje Hristos osudio.

Jevreji su jedva shvatili ogromnu odgovornost povezanu s odbacivanjem Hrista. Od vremena kad je prolivena prva nevina krv kad je pravedni Abel pao od Kajinove ruke, ponavlja se ista istorija s krivicom koja postaje sve veća. U sva vremena proroci su podizali svoje glasove protiv greha careva, vladara i naroda, govoreći ono što im je Bog zapovedio, slušajući Njegovu volju po cenu svog života. Iz naraštaja u naraštaj gomilala se strašna kazna za one koji su odbacivali svetlost i istinu. To su sada na svoju glavu navlačili Hristovi neprijatelji. Greh sveštenika i poglavara bio je veći od greha bilo kog prethodnog naraštaja. Svojim odbacivanjem Spasitelja, sami su postali odgovorni za krv svih pravednika ubijenih od Abela do Hrista. Uskoro će se do prelivanja ispuniti čaša njihovog bezakonja. Uskoro će se ona izliti na njihove glave kao osveta pravde. Isus ih je na to opomenuo:

»Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Abela pravednoga i do krvi Zaharije sina Barahijina, kojega ubiste među crkvom i oltarom. Zaista vam kažem da će ovo sve doći na rod ovaj.«

Književnici i fariseji koji su slušali Isusa poznavali su istinitost Njegovih reči. Znali su kako je ubijen prorok Zaharija. Još dok su reči božanske opomene bile na njegovim usnama, sotonski bes zahvatio je otpalog cara i po njegovoj zapovesti prorok je ubijen. Njegova krv obeležila je kamenje u predvorju Hrama i nije se mogla ukloniti; ostala je kao svedočanstvo protiv otpalog Izrailja. Dokle ko god Hram bude stajao ostaće i mrlja od pravedne krvi koja traži od Boga da bude osvećena. Dok je Isus podsećao na ove strašne grehe, strah je prostrujao mnoštvom.

Gledajući unapred Isus je izjavio da će okorelost Jevreja i njihova netrpeljivost prema Božjim slugama da bude istovetna s onom u prošlosti:

»Zato evo ja ću k vama poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po zbornicama svojima i goniti od grada do grada.« Proroci i mudraci, puni vere i Svetoga Duha – Stefan, Jakov i mnogi drugi – biće osuđeni i ubijeni. Rukom podignutom prema nebu i božanskom svetlošću koja je okružavala Njegovu ličnost. Hristos je govorio kao sudac onima koji su stajali pred Njim. Njegov glas, koji je tako često nežno pozivao, sad jekarao i osuđivao. Slušaoci su zadrhtali. Utisak koji su ostavile Njegove reči i Njegov pogled nikada se nije mogao izbrisati.

Hristov gnev bio je usmeren protiv licemerstva, velikih greha, kojima su ljudi razarali svoje ljude, varali narod i obeščašćivali Boga. U vrlo prevarnom rasuđivanju sveštenika i poglavara, prepoznao je delovanje Sotoninih oruđa. Njegova osuda greha bila je oštra i pokretala je na preispitivanje, ali nije izgovorio nijednu osvetničku reč. Bio je ispunjen svetim gnevom prema knezu tame, ali nije izrazio nikakvo razdražljivo raspoloženje. Tako će i hrišćanin koji živi u skladu sa Bogom i odlikuje se dragocenim osobinama ljubavi milosti, da bude ispunjen pravednim gnevom prema grehu, ali neće da bude pokrenut strašću da ruži one koji ga ruže. On će u Hristu sačuvati mir i vlast nad sobom. Čak i onda kad se sretne s onima koji pokretani silama odozdo brane neistinu.

Božansko sažaljenje ogledalo se na licu Božijeg Sina dok je laganim pogledom obuhvatao Hram i svoje slušaoce. Glasom prigušenim dubokom boli i gorkim suzama, uzviknuo je: »Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta hteh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš okuplja piliće svoje pod krila, i ne hteste!« To je bila borba odvajanja. U Hristovom plaču izlivalo se samo Božje srce. Bilo je to na rastanku tajanstveno »zbogom« Božje ljubavi koja dugo trpi.

I fariseji i sadukeji bili su ućutkani. Isus je sabrao svoje učenike i pripremio se da napusti Hram, ne kao pobeđen koga su neprijatelji primorali da ih napusti, već kao Onaj čije je delo završeno. Izašao je iz borbe kao pobednik.

Dragocene istine koje su tog značajnog dana potekle sa Hristovih usana, sačuvane su u mnogim srcima. Nove misli i nove težnje probudile su se u njihovom životu, i nova istorija je otpočela. Nakon Hristovog raspeća i vaskrsenja ovi ljudi odlučno su istupili i ispunili božanski nalog mudrošću i revnošću koje su bile usklađene s veličinom dela. Nosili su vest koja se obraćala ljudskim srcima, pokoravajući stare predrasude koje su dugo sputavale hiljade ljudi. Pred njihovim svedočanstvom ljudske teorije i filozofije postale su kao prazne priče. Silni su bili rezultati proistekli iz Spasiteljevih reči upućenih zadivljenom i strahopoštovanjem obuzetom mnoštvu u Jerusalimskom Hramu.

Međutim, Izrailj kao narod ostavio je svog Boga. Odlomile su se prirodne maslinove grane. Posmatrajući poslednji put unutrašnjost Hrama, Isus je s dubokom boli rekao: »Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta. Jer vam kažem: nećete mene videti odsele dok ne rečete: blagosloven koji ide u ime Gospodnje.« Dosad je Hram nazivao domom svoga Oca, ali sada kad Božji Sin bude izašao izvan tih zidova, Božja slava zauvek će se povući iz Hrama sazidanog Njemu u slavu. Odsad njegovi obredi neće imati nikakvog značenja, a njegove službe postaće uzaludne.