Poglavlje 7.

Ova glava zasnovana je na ***Luki 2, 39.40.

KAO DETE

Detinjstvo i mladost Isus je proveo u malom planinarskom selu. Na Zemlji ne postoji nijedno mesto koje ne bi bilo počašćeno Njegovim prisustvom. Carske palate imale bi prednost primajući Ga kao gosta. Međutim, On je mimoišao domove bogatih, carske dvorove i slavna središta nauke, da bi se nastanio u zabitom i prezrenom Nazaretu.

Izuzetno značenje ima kratak izveštaj o Njegovom detinjstvu: »A dete rastijaše, i jačaše u duhu, i punjaše se premudrosti, i blagodat Božija beše na njemu.« Ozaren naklonošću svog Oca, Isus »napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi«. (***Luka 2, 52) Njegov um bio je živahan i prodoran, a Njegova razboritost i mudrost nadmašivale su Njegove godine. Njegov karakter bio je uravnotežen i skladan. Snage uma i tela postepeno su se razvijale u skladu sa zakonima detinjstva.

Kao dete Isus se odlikovao posebno privlačnom prirodom. Njegove uslužne ruke uvek su bile spremne da posluže drugima. On je pokazivao nepokolebljivo strpljenje i istinoljubivost koja nikada ne bi žrtvovala čestitost. U načelu čvrst kao stena, Njegov život otkrivao je vrlinu nesebične ljubaznosti.

Isusova majka pratila je budnim okom razvoj Njegovih snaga i zapazila na Njegovom karakteru pečat savršenstva. S radošću se trudila da bodri taj bistar i prijemčiv um. Posredstvom Svetoga Duha primila je mudrost za saradnju s nebeskim silama u razvoju ovog Deteta, koje je moglo svojim Ocem smatrati samo Boga.

Od najranijih vremena verni u Izrailju s velikom pažnjom odgajali su mlade. Gospod je dao uputstva da se deca poučavaju, čak i od najmanjih nogu, o Njegovoj dobroti i veličini, naročito onako kako su se otkrile u Njegovom zakonu i prikazale u istoriji Izrailja. Pesma, molitva i pouke iz Pisma morale su da budu prilagođene umu koji se razvija. Očevi i majke trebalo je da poučavaju svoju decu da je Božji zakon izraz Njegovog karaktera i tako primanjem načela Zakona u srce, Božji lik utiskivao se u duševni svet i um. Veći deo poučavanja bio je usmen, ali mladi su takođe učili da čitaju jevrejske spise, a pregamentski svici starozavetnih zapisa bili su otvoreni za njihovo proučavanje.

U Hristovo doba gradovi koji nisu pružali versko poučavanje mladih smatrali su se prokletim od Boga. Ipak to poučavanje postalo je formalističko. Predanje je u velikoj meri potisnulo Sveto pismo. Pravo vaspitanje vodio bi mlade da »traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli«. (***Dela 17, 27) Međutim, jevrejski učitelji posvetili su pažnju ceremonijama. Um je bio ispunjen gradivom beskorisnim za učenika, koje neće biti priznato u višoj školi nebeskih dvorova. Iskustvo stečeno ličnim prihvatanjem Božje reči nije našlo mesta u ovom vaspitnom sistemu. Zauzeti krugom spoljašnjih ceremonija učenici nisu imali vremena za mirne trenutke koje bi proveli s Bogom. Oni nisu čuli Njegov glas koji govori srcu. U svom traganju za saznanjem, oni su se okrenuli od Izvora mudrosti. Zanemarena je suština službe Bogu. Načela Zakona bila su zamagljena. Ono što se smatralo visokim obrazovanjem bilo je najveća prepreka pravom razvoju. Snage mladeži bile su sputane obukom rabina. Njihovi umovi postali su skučeni i ograničeni.

Dete Isus nije primalo pouke u školama pod okriljem sinagoga. Njegova majka bila je Njegov prvi zemaljski učitelj. S njenih usana i iz proročkih svitaka On je naučio nebeske istine. One iste reči koje je sam izgovorio Mojsiju za Izrailja, sad je usvajao na krilu svoje majke. Kad je prešao iz detinjstva u mladićko doba, nije tražio rabinske škole. Njemu nije bilo potrebno vaspitanje koji bi stekao na takvim izvorima, jer Bog je bio Njegov Učitelj.

Pitanje postavljeno za vreme Spasiteljevog rada: »Kako ovaj zna knjige a nije se učio?«, ne ukazuje na to da Isus nije znao da čita, već samo da nije primio rabinsko obrazovanje. (***Jovan 7, 15) Budući da je stekao znanje na način koji je dostupan i nama, Njegovo dobro poznavanje Pisma pokazuje koliko je marljivo posvetio svoje rane godine proučavanju Božje reči. Pored toga, pred njim je bila otvorena i velika biblioteka stvorenih Božjih dela. On koji je načinio sve, proučavao je pouke koje je Njegova sopstvena ruka napisala na zemlji, moru i nebu. Odvojen od nesvetih puteva sveta, on je sakupljao naučno znanje iz prirode. Proučavao je život biljaka i životinja i čovekov život. Od najranijih godina života sav je bio obuzet jednim ciljem: da živi na blagoslov drugima. Izvor tog cilja On je nalazio u prirodi; nove ideje o načinu i sredstvima zasjale bi u Njegovom umu dok je proučavao život biljaka i životinja. Neprekidno se trudio da iz onoga što je video izvuče primere pomoću kojih bi iznosio živu Božju reč. Priče kojima je za vreme svoje službe rado davao svoje pouke o istini, pokazuju kako je Njegov duh bio otvoren za uticaje prirode i kako je prikupljao duhovne pouke iz svoje svakodnevne životne okoline.

Na taj način Isusu se otkrivalo značenje Božjih reči i dela, dok je pokušavao da razume suštinu stvari. Nebeska bića bila su Njegovi pratioci, a On je negovao svete misli i zajednicu. Od trenutka kad je postao svestan okoline, On je neprekidno rastao u duhovnoj vrlini i poznavanju istine.

Svako dete može steći znanje kao što ga je Isus stekao. Dok pokušavamo da se upoznamo s našim nebeskim Ocem pomoću Njegove reči, anđeli će nam se približiti, naš um ojačati, naš karakter uzdići i oplemeniti. Postaćemo sličniji Spasitelju. Dok posmatramo lepo i veličnstveno u prirodi, naša osećanja usmeriće se ka Bogu. Dok je duh ispunjen divljenjem, duša se okrepljuje dodirom s Beskonačnim preko Njegovih dela. Zajednica s Bogom u molitvi razvija umne i moralne sposobnosti, a duhovna sila jača dok razmišljamo o onome što je duhovno.

Isusov život bio je život u skladu s Bogom. Dok je bio dete, mislio je i govorio kao dete, ali ni najmanji trag greha nije kvario Božji lik u Njemu. Ipak, On nije bio oslobođen od iskušenja. Zloća stanovnika Nazareta bila je poslovična. Natanailovim pitanjem iskazano je mišljenje o njihovom lošem glasu: »Iz Nazareta može li biti što dobro?« (***Jovan 1,46) Isus je postavljen tamo gde će se Njegov karakter oprobati. Bilo je neophodno da stalno bude oprezan kako bi sačuvao svoju čistotu. Bio je podložan svim borbama s kojima se i mi srećemo, kako bi mogao da nam bude primer u detinjstvu, mladosti i zrelom dobu.

Sotona je bio neumoran u svojim naporima da savlada Dete iz Nazareta. Od najranijih godina Isusa su čuvaki nebeski anđeli, pa ipak Njegov život bio je duga borba protiv sila tame. Da na Zemlji postoji život neuprljan zlom, vređalo je i zbunjivalo kneza tame. Nije bilo sredstva kojim nije pokušao da Isusa uhvati u zamku. Nijedno dete ljudskog roda, kao što je to doživeo naš Spasitelj, neće nikada da bude pozvano da živi svetim životom usred tako žestoke borbe sa iskušenjem.

Isusovi roditelji bili su siromašni i zavisili su od svakodnevnog mukotrpnog rada. Upoznao je siromaštvo, samoodricanje i oskudicu. Ovo iskustvo bilo je Njegova zaštita. U Njegovom marljivom životu nije bilo trenutaka dokolice da pozovu iskušenje. Nije bilo besciljnih časova koji bi otvarali vrata poročnom druženju. Koliko je god bilo moguće, On je zatvarao vrata kušaču. Ni zarada, ni zadovoljstvo, ni odobravanje ni prekor nisu ga mogli navesti da pristane na zlo delo. Bio je mudar da prepozna zlo, a jak da mu se odupre.

Hristos je bio jedino bezgrešno biće koje je živelo na Zemlji, iako je gotovo trideset godina živeo među poročnim stanovnicima Nazareta. Ova činjenica je ukor onima koji misle da neokaljan život zavisi od mesta, bogatstva ili napretka. Iskušenje, siromaštvo, nedaća pravi je sistem obuke potrebne za razvijanje čistote i postojanosti.

Isus je živeo u seljačkom domu i verno i radosno nosio je svoj deo tereta u domaćinstvu. On je bio Zapovednik Neba i anđeli su radosno ispunjavali Njegovu reč; sada je On bio revnostan sluga, poslušni sin pun ljubavi. Učio je zanat i radio svojim rukama s Josifom u drvodeljskoj radionici. U prostoj odeći običnog radnika prolazio je ulicama malog mesta idući i vraćajući se sa svog skromnog posla. On nije upotrebio svoju božansku moć da bi smanjio teret ili olakša svoj mukotrpan rad.

Isusov um i telo bili su razvijeni jer je radio u detinjstvu i mladosti. Svoje telesne snage nije lakomisleno koristio, već tako da ih sačuva u zdravlju, da bi u svemu mogao da obavi što bolji posao. Čak ni u rukovanju alatom nije želeo da bude nesavršen. Bio je savršen kao radnik, kao što je bio savršen u karakteru. Svojim ličnim primerom učio je da nam je dužnost da budemo marljivi, da naš posao mora da bude obavljen pravilno i temeljito i da je takav rad dostojan poštovanja. Vežba koja uči ruke da budu korisne i vaspitava mlade da nose svoj deo životnog tereta daje telesnu snagu i razvija svaku sposobnost. Svi treba da rade nešto što će da bude blagotvorno za njih i od pomoći drugima. Bog je odredio rad kao blagoslov i jedino marljivi radnik nalazi čast i radost života. Nad decom i omladinom koja radosno preuzima svoj deo obaveza u domu, deleći teret sa ocem i majkom, počiva Božje odobravanje sa čvrstim obećanjem punim ljubavi. Takva deca izaći će iz doma da postanu korisni članovi društva.

Tokom celog života na zemlji, Isus je bio ozbiljan i istrajan radnik. On je očekivao mnogo, zato je preduzimao mnogo. Kad je otpočeo svoj rad, rekao je: »Meni valja raditi dela onoga koji me posla dok je dan: doći će noć kad niko ne može raditi.« (***Jovan 9,4) Isus nije izbegavao brige i odgovornosti, kao što to čine mnogi koji tvrde da su Njegovi sledbenici. Zbog toga što žele da izbegnu ovaj oblik vaspitnja slabi su i nedelotvorni. Oni mogu imati dragocene i poželjne osobine, ali su slabi i gotovo nekorisni kad naiđu na teškoće ili kada treba savladati prepreke. Pozitivnost i energija, temeljitost i čvrstina karaktera koju je pokazao Hristos, treba da se razviju i u nama, pomoću iste discipline kojoj je i On bio podvrgnut. Milost koju je primio primićemo i mi.

Dokle god je živeo među ljudima, naš Spasitelj je delio sudbinu siromašnih. On je iz iskustva poznavao njihove brige i teškoće, zato je mogao da uteši i ohrabri sve skromne radnike. Oni koji pravilno razumeju učenje Njegovog života nikada neće smatrati da treba praviti razliku među društvenim slojevima, da bogate treba više ceniti od čestitih siromaha.

Isus je u svoj rad unosio radost i takt. Potrebno je veliko strpljenje i duhovnost da bi se biblijska religija unela u život doma, u radionicu, da bi se podnela napetost svetovnih poslova, a oko usmerilo na Božju slavu. U ovome Hristos je naš pomoćnik. On nikada nije bio toliko obuzet svetovnom brigom da nije imao vremena za nebeske vrednosti ili za razmišljanje o njima. Radost svog srca često je izražavao pevanjem psalama i nebeskih pesama. Stanovnici Nazareta često su čuli Njegov glas kako se uzdiže u hvali i zahvaljivanju Bogu. On je pesmom održavao zajednicu s Nebom i kad su se Njegovi drugovi žalili na umor od rada, bili su obradovani ugodnom melodijom s Njegovih usana. Njegov hvalospev kao da je odagnao zle anđele i kao tamjan ispunjavao je prostor mirisom. Misli Njegovih slušalaca usmeravale su se s mesta njihovog zemaljskog izgnanstva na nebeski dom.

Isus je bio vrelo isceljujuće milosti za ovaj svet; i tokom svih tih godina povučenosti u Nazaretu, Njegov život izlivao se u potoke saosećanja i nežnosti. Ljudi u godinama, žalosni, opterećeni grehom, deca u igri i svojoj nevinoj radosti, mala stvorenja u šumarcima, stpljive tegleće životinje – sve je bilo srećnije u Njegovoj prisutnosti. On čija je reč održavala svetove, saginjao bi se da pomogne ranjenoj ptici. Nije bilo ničega što ne bi zapazio, ničega što nije bilo vredno Njegove službe.

Tako, dok se razvijao u mudrosti i stasu, Isus je rastao u milosti i kod Boga i kod ljudi. On je sticao simpatije svih srca pokazujući se spremnim da saoseća sa svima. Atmosfera nade i hrabrosti koja Ga je okružavala, učinila Ga je blagoslovom za svaki dom. Često su Ga Subotom pozivali da čita pouke iz Proroka u sinagogi, i srca slušalaca ustreptala bi od radosti kad je nova svetlost zasjala s poznatih reči svetog teksta.

Ipak, Isus je izbegavao razmetanje. Tokom svih godina svog boravka u Nazaretu, nije pokazivao svoju čudotvornu moć. Nije tražio visoke položaje i nije prisvajao nikakva zvanja. Njegov mirni i jednostavni život, kao i ćutanje Pisma o Njegovim ranim godinama uče nas važnoj pouci. Što je mirniji i jednostavniji život jednog deteta – što je slobodniji od veštačkih uzbuđenja a što usklađeniji s prirodom – utoliko je povoljniji za razvoj telesne i umne snage i duhovne sile.

Isus je naš primer. Ima mnogo onih koji se sa interesovanjem bave razdobljem Njegove javne službe, dok ne zapažaju pouke iz Njegovog detinjstva. Međutim, upravo Njegov život u domu primer je za ugled deci i mladima. Hristos je pristao na siromaštvo, da bi nas u skromnim životnim okolnostima poučio kako blisko možemo hoditi s Bogom. On je živeo da bi ugodio, dao čast i proslavio svog Oca u običnim životnim prilikama. Njegov rad otpočeo je posvećivanjem skromnom pozivu zanatlija koji mukotrpno rade za svoj svakodnevni hleb. On je vršio službu Bogu isto toliko dok je radio za drvodeljskom tezgom koliko dok je činio čuda za mnoštvo. Svaki mladi čovek koji sledi Hristov primer vernosti i poslušnosti u svom skromnom domu, može da polaže pravo na reči koje je Otac preko Duha Svetoga izgovorio o Njemu: »Evo sluge mojega, kojega podupirem, izabranika mojega, koji je mio duši mojoj.« (***Isaija 42,1)