Poglavlje 72.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 26,20–20; ***Marku 14,17–25; ***Luki 22, 14–23; ***Jovanu 13,18–30.

»MENI ZA SPOMEN«

»Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi; ovo je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kadgod pijete, meni za spomen. Jer kadgod jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.« (***1. Korinćanima 11,23–26)

Hristos je stajao na prelazu između dve epohe i njihova dva velika praznika. On, Božje Jagnje bez mane, uskoro je trebao sebe prineti kao žrtvu za greh, da bi tako učinio kraj sistemu simbola i obreda koji su četiri hiljade godina najavljivali Njegovu smrt. Dok je jeo Pashu sa svojim učenicima, utvrdio je umesto nje obred koji je trebao postati uspomenom na Njegovu veliku žrtvu. Jevrejski narodni praznik trebao je zauvek izgubiti važnost. Obred koji je Hristos zasnovao Njegovi sledbenici su trebali svetkovati u svim zemljama i kroz sve vekove.

Pasha je uspostavljena kao sećanje na oslobođenje Izrailja iz egipatskog ropstva. Bog je zapovedio da se istorija iz godine u godinu ponavlja, da bi deca pitala o značenju ove ustanove. Tako se veličanstveno oslobođenje trebalo očuvati svežim u mislima svih Ustanova Gospodnje večere dana je kao sećanje na veliko oslobođenje izvršeno Hristovom smrti. Ovu ustanovu treba svetkovati sve dok On ne bude drugi put došao, u sili i slavi. Ovo sredstvo pomaže nam da se uvek sećamo ovog velikog dela.

U vreme svog oslobođenja iz Egipta, deca Izrailjeva jela su pashalnu večeru stojeći, opasanih bedara i sa štapom u ruci, spremni za put. Način na koji su svetkovali ovu ustanovu bio je u skladu sa njihovim stanjem; upravo su se pripremali za svoj izlazak iz Egipta, stojeći pred mučnim i teškim putovanjem kroz pustinju. Ali u Hristov vreme stanje se izmenilo. Sad nisu morali izaći iz neke strane zemlje, već su nastanjivali svoju zemlju. U skladu s odmorom koji im je dan, narod je u poluležećem položaju učestvovao u pashalnoj večeri. Prostirke su bile postavljene oko stola i gosti su se smeštali na njima, oslanjajući se na levu ruku, dok im je desna ruka bila slobodna da služe pre jelu. U tom položaju gost je mogao nasloniti svoju glavu na grudi onoga koji je bio do njega. A noge, koje su se nalazile na spoljašnjoj strani ležaja, mogao je prati čovek koji je išao izvan kruga.

Hristos je još uvek za stolom na kome je postavljena pashalna večera. Pred njime se nalaze beskvasni hlebovi. Na stolu stoji i pashalno neprovrelo vino. Ovim znamenjem Hristos prikazuje svoju čistu žrtvu. Ništa što je iskvareno vrenjem, simbolom greha i smrt, ne može predstavljati »bezazleno i prečisto jagnje«. (***1. Petrova 1,19)

»I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha. Kažem vam pak da neću od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onog dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.«

Izdajnik Juda učestvovao je u obredu Svete večere. On je primio od Isusa znamenje Njegovog slomljenog tela i Njegove prolivene krvi. Čuo je reči: »Ovo činite meni za spomen.« Sedeći u samome prisusutvu Božjeg Jagnjeta izdajnik je premišljao o svojim mračnim ciljevima i gajio svoje zlokobne i osvetoljubive misli.

Prilikom pranja nogu Hristos je uverljivo dokazao da poznaje Judin karakter. »Niste svi čisti« (***Jovan 13,11), rekao je On. Ove reči uverile su lažnog učenika da je Hristos prozreo njegovu tajnu nameru. Sad je Hristos govorio mnogo otvorenije. Dok su sedeli za stolom, rekao je, posmatrajući svoje učenike: »Ne govorim za sve vas, jer ja znam koje izbrah; nego da se zbude pismo: koji sa mnom hleb jede podiže petu svoju na me.«

Čak i sada učenici nisu posumnjali na Judu. Međutim, zapazili su Hristovu duboku žalost, Oblak se nadvio nad sve, kao predosećaj strašne nesreće čiju prirodu nisu razumevali. Dok su u tišini jeli, Isus je rekao: »Zaista vam kažem, jedan između vas izdaće me.« Ove reči izazvale su zaprepaštenje i užas. Nisu mogli shvatiti da bilo ko između njih može izdajnički postupiti prema božanskom Učitelju: zbog čega bi Ga mogli izdati? I kome? U čijem srcu bi se mogao roditi takav plan? Svakako, niko između omiljene dvanaestorice koji su slušajući Njegove pouke uživali prednost nad svim ostalima, koji su delili Njegovu veličanstvenu ljubav i prema kojima je pokazivao toliko puno obzira time što ih je doveo u tako prisnu zajednicu sa sobom!

Kad su shvatili značenje Njegovih reči setili se kako su istinite bile Njegove izjave, obuzeo ih je strah i nepoverenje prema sebi samima. Počeli su ispitivati svoja srca da vide ne čuva li se u njemu neka misao protiv Učitelja. S bolom jedan za drugim pitali su: »Da nisam ja, Gospode?« Ali Juda je sedeo šuteći. Vrlo uznemireni Jovan je na kraju upitao: »Gospode! ko je to?« Isus je odgovorio: »Koji umoči sa mnom ruku u zdelu onaj će me izdati. Sin čovečij izda sina čovečijega; bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek.« Učenici su pažljivo ispitivali lice jedan drugome dok su pitali: »Da nisam ja, Gospode?« Judina šutljivost sad je privukla sve poglede. U zabuni izazvanoj pitanjima i izrazima čuđenja, Juda nije čuo odgovor na Jovanovo pitanje. Međutim, da bi izbegao ispitivačke poglede učenika, upitao je kao i oni: »Da nisam ja, Gospode?« Isus je ozbiljno odgovorio: »Ti kaza.«

Iznenađen i zbunjen zato što je otkrivena njegova namera, Juda je ustao i brzo napustio prostoriju. »Onda mu reče Isus: šta činiš čini brže… A on uzevši zalogaj odmah iziđe; a beše noć.« Za izdajnika je bila noć kad se okrenuo od Hrista i zaputio u tamu.

Sve do ovog koraka, Juda nije prešao granicu mogućnosti da se pokaje. Ali kad je napustio svoga Gospoda i svoje prijatelje učenike, pala je konačna odluka. Prešao je graničnu crtu.

Čudesno je bilo Isusovo strpljenje u postupanju prema ovoj duši koja se nalazila u iskušenju. Nije propustio da učini sve što se moglo učiniti za Judino spasenje. Iako je već dva puta obećao da izda svoga Gospoda, Isus mu je još uvek pružao priliku za pokajanje. Čitajući tajne namere izdajnikovog srca, Hristos je pružio Judi konačan, uverljiv dokaz o svom božanstvu. To je lažnom učeniku bio poslednji poziv na pokajanje. Nijedan poziv koji je božansko-ljudsko Hristovo srce moglo uputiti nije uskraćen. Valovi milosti, koji su se odbijali o tvrdokornu oholost, vraćali su se kao snažnija plima ljubavi koja pobeđuje. Iako iznenađen i uplašen otkrićem svoje krivice, Juda je postao još odlučniji. Sa Svete večere izašao je da izvrši svoje delo izdaje.

Izgovarajući prokletstvo nad Judom, Hristos je pokazao ljubav prema svojim učenicima. Na taj način pružio im je vrhunski dokaz svog mesijanstva. »Sad vam kažem pre nego se zbude«, rekao je, »da, kad se zbude, verujte da sam ja.« Da je Isus šutio i da je pokazivao da ne zna ono što će doći na Njega, učenici bi mogli pomisliti da njihov Učitelj ne poseduje božansko predznanje, da je bio iznenađen i tako predan u ruke ubilački nastrojenoj svetini. Godinu dana ranije, Isus je rekao učenicima da je izabrao dvanaestoricu, ali da je jedan đavo. Sad su Njegove reči upućene Judi pokazale da je njegova izdaja potpuno poznata Učitelju, a imale su cilj da ojačaju veru Hristovih pravih sledbenika u vreme Njegovog poniženja. Kad Juda bude doživeo svoj strašni kraj, oni će se setiti prokletstva koje je Isus izrekao nad izdajnikom.

Spasitelj je imao još jedan cilj. Svoju službu nije uskratio onome za koga je znao da je izdajnik. Učenici nisu mogli razumeti Njegove reči koje je izgovorio prilikom pranja nogu: »Niste svi čisti«, čak ni onda kad je za stolom izjavio: »Koji sa mnom hleb jede podiže petu svoju na me.« (***Jovan 13,11.18) Ali, kasnije, kad je značenje postalo jasno, imali su razlog da razmišljaju o Božjem strpljenju i milosti prema najvećem grešniku.

Iako je od početka znao za Judu, Isus mu je ipak oprao noge. I izdajnik je imao prednost da se sjedini sa Hristom učestvujući u Svetoj večeri. Strpljivi Spasitelj je podsticao grešnika da Ga primi, da se pokaje i bude opran od prljavštine greha. To je primer i za nas. Kad pretpostavimo da je neko u zabludi ili grehu, ne smemo se odvojiti od njega. Nikakvim bezbrižnim odvajanjem ne smemo ga prepustiti kao plen iskušenju ili ga gurnuti na Sotonino bojno polje. To nije Hristova metoda. On je učenicima oprao noge zato što su bili u zabludi i grešni i svi osim jednoga od dvanaestorice tako su dovedeni do pokajanja.

Hristov primer zabranjuje isključivanje iz Gospodnje večere. Javni greh, istina, isključuje krivca. To Sveti Duh jasno uči (***1. Korinćanima 5,11). Ali osim ovoga niko ne sme izricati sud. Bog nije prepustio ljudima da odluče ko će učestvovati u ovakvim prilikama. Jer ko može da čita srca? ko može razlučiti kukolj od žita? »Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije.« Jer »koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj«. »Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega.« (***1. Korinćanima 11,28.27.29)

Kad se vernici skupe da održe ovaj obred, prisutni vesnici nevidljivi ljudskim očima. Moguće je da se na skupu nađe i neki Juda, pa ako je tako, tu su i izaslanici kneza tame, jer oni prate sve koji ne prihvataju vodstvo Svetoga Duha. Nebeski anđeli takođe su prisutni. Ovi nevidljivi posetioci prisutni su u svakoj takvoj prilici. U zajednicu mogu doći osobe koje u srcu ne služe istini i svetosti, ali koji možda žele uzeti učešća u obredu. Njima to ne treba zabraniti. To su svedoci koji su bili prisutni kad je Isus oprao noge učenicima i Judi. Ovaj prizor ne posmatraju samo ljudske oči.

Hristos je Svetim Duhom prisutan da stavi pečat na svoj obred. On je tu da osvedoči i omekša srca. Nijedan pogled, nijedna skrušena misao ne može promaknuti Njegovoj pažnji. On čeka onoga koji se kaje i koji je slomljena srca. Sve je spremno za prihvatanje takve duše. On koji je oprao noge Judi čezne da opere svako srce od mrlja greha.

Niko ne sme isključiti sebe od Svete večere zato što su možda prisutni oni koji nisu dostojni. Svaki učenik je pozvan da javno uzme udela i na taj način posvedoči da prihvata Hrista kao ličnog Spasitelja.

Na ovim sastancima koje je sam utvrdio, Hristos se sastaje sa svojim narodom i osnažuje ga svojim prisustvom. U ovom obredu mogu služiti nedostojna srca i ruke, ali Hristos je tu da služi svojoj deci. Svi oni koji dolaze verom usredsređenom na Njega dobiće veliki blagoslov. Svi koji zanemaruju ovo vreme božanske prednosti, pretrpeće gubitak. Za njih bi bile prikladne reči: »Niste svi čisti.«

Uzimajući sa svojim učenicima udela u hlebu i čaši, Hristos se obavezao da će im biti Otkupitelj. Poverio im je novi zavet kojim svi oni koji ga prime postaju Božja deca i sunaslednici sa Hristom. Ovim zavetom svaki blagoslov koji Nebi može pokloniti za ovaj život i život koji će doći pripadao je njima. Delo ovog zaveta moralo je da bude potvrđeno Hristovom krvlju. Obred Večere Gospodnje trebao je stalno podsećati učenike na beskonačnu žrtvu koja je prinesena za svakoga od njih pojedinačno kao člana pale ljudske porodice.

Služba Gospodnje večere ne treba da bude vreme tuge. To nije njen cilj. Kad se Gospodnji učenici okupe oko Njegovog stola, ne treba da se sećaju i oplakuju svoje nedostatke. Oni se ne trebaju zadržavati na svom prošlom verskom iskustvu, bez obzira da li je ono bilo ohrabrujuće ili ne. Isto tako ne treba da se sećaju svojih međusobnih nesuglasica. Pripremna služba otklonila je sve ovo. Samoispitivanje, ispovedanje greha, izmirenje nesuglasica, sve je to ostvareno. Sada dolaze da se sretnu sa Hristom. Oni ne treba da stoje u senci krsta, već u Njegovoj spasonosnoj svetlosti. Oni treba da otvore dušu sjajnim zracima Sunca pravde. Sa srcima očišćenim Hristovom dragocenom krvlju, potpuno svesni Njegovog prisustva, iako nevidljivog, treba da čuju Njegove reči: »Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje.« (***Jovan 14,27)

Naš Gospod kaže: Osvedočeni u svoj greh, opomenite se da sam umro za vas. Kad ste ugnjetavani, progonjeni i ožalošćeni Mene radi i evanđelja, setite se moje ljubavi, koja je tako velika da sam za vas dao svoj život. Kad vam se dužnosti čine neumoljivima i okrutnima, a vaše tereti suviše teški, opomenite se da sam za vas podneo krst, ne mareći za sramotu. Kad vam se srce steže od teškog iskušenja, setite se da vaš Otkupitelj živi da bi posredovao za vas.

Služba Gospodnje večere ukazuje na Hristov drugi dolazak. Ona je određena da ovu nadu sačuva živom u mislima učenika. Kad god budu sakupljali da ožive uspomenu na Njegovu smrt, sećaće se kako »uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha. Kažem vam da neću od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega«. U svojim stradanjima nalazili su utehu, nadajući se ponovom dolasku svoga Gospoda. Neizrecivo draga misao im je bila: »Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznjanjujete, dokle ne dođe.« (***1. Korinćanima 11,26)

To nikada ne smemo zaboraviti. Isusova ljubav koja nas pokreće svojom silom, treba da se očuvao svežom u nama. Hristos je zasnovao ovu službu da bi našim osećajima govorila o Božjoj ljubavi koja se pokazala prema nama. Između naših duša i Boga ne može postojati zajednica osim kroz Hrista. Zajednica i ljubav između brata i brata mora da bude utvrđena i trajna pomoću Hristove ljubavi. Samo Hristova smrt mogla je Njegovu ljubav učiniti delotvornom za nas. Jedino zahvaljujući Njegovoj smrti radosno možemo očekivati Njegov drugi dolazak. Njegova žrtva je centar naše nade. Na njoj moramo učvrstiti svoju veru.

Obredi koji podsećaju na poniženje i patnje našeg Gospoda, vrlo često prihvataju se samo kao formalnost. Oni su zasnovani s određenim ciljem. Potrebno je da naši osećaji ožive da bismo shvatili tajnu pobožnosti. Prednost je svih da shvate, mnogo više nego što sad shvataju – Hristove patnje koje donose iskupljenje. »Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji«, tako isto treba da se podigne i Sin čovečji, »da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (***Jovan 3,14.15) Moramo pogledati na golgotski krst, na kome je Spasitelj umro. Naše večno dobro zahteva da pokažemo veru u Hrista.

Naš Gospod je rekao: »Ako ne jedete tela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi… Jer je telo moje pravo jelo i krv moja pravo piće.« (***Jovan 6,53–55) To je istina o našoj telesnoj prirodi. Hristovoj smrti dugujemo čak i svoj ovozemaljski život. Hleb koji jedemo otkupljen je Njegovim slomljenim telom. Voda koju pijemo kupljena je prolivenom krvlju. Nikada niko, svet ili grešan, ne uzima svoju svakodnevnu hranu, već se hrani Hristovim telom i krvlju. U svaki hleb utisnut je golgotski krst. On se ogleda u svakom izvoru vode. Hristos je istaknuo sve ovo uspostavljajući simbol svoje velike žrtve. Svetlost koja blista iz službe Svete večere u gornjoj sobi posvećuje hranu za naš svakodnevni život. Obiteljska trpeza postaje Gospodnjim stolom, a svaki obrok obredom.

Koliko su istinitije Hristove reči o našoj duhovnoj priprosi! On izjavljuje: »Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni.« Mi možemo živeti životom svetosti ako prihvatimo život koji je za nas žrtvovan na Golgotskom krstu. Taj život primamo prihvatanjem Njegove reči, izvršavanjem onoga što je On zapovedio. Tako postajemo jedno s Njim. »Koji jede moje telo«, kaže On, »i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu. Kao što me posla živi otac, i ja živim oca radi; i koji jede mene i on će živeti mene radi.« (***Jovan 6,54.57) Ovi stihovi u posebnom smislu odnose se na Gospodnju večeru. Kad se vera udubljuje u veliku žrtvu našega Gospoda, duša prima Hristov duhovni život. Takva će duša na svakoj Gospodnjoj večeri primiti duhovnu snagu. Ova služba uspostavlja živu vezu kojom je vernik povezan sa Hristom pa tako i sa Ocem. U posebnom smislu ona uspostavlja vezu između zavisnih ljudskih bića i Boga.

Dok primamo hleb i vino koji predstavljaju Hristovo slomljeno telo i prolivenu krv, pridružujemo se u mislima prizoru Svete večere u gornjoj sobi. Izgleda nam kao da prolazimo vrtom koji je posvećen samrtnim mukama Onoga koji je poneo grehe sveta. Postajemo očevici borbe koja nam je donela pomirenje sa Bogom. Razapeti Hristos uzdiže se među nama.

Gledajući raspetog Otkupitelja, bolje shvatamo veličinu i značaj žrtve koju je Veličanstvo Neba podnelo za nas. Plan spasenja proslavlja se pred nama, a pomisao na Golgotu budi u našem srcu žive i svete osećaje. Hvala Bogu i Jagnjetu biće u našem srcu i na našim usnama; gordost i služenje svome ja ne može napredovati u duši koja se živo seća prizora s Golgote.

Onaj koji posmatra Spasiteljevu neuporedivu ljubav, uzdići će se u mislima, očistiti srce i preobraziti karakter. Izaći će da bude svetlost svetu, da iz njega delomično odsjajuje ova čudesna ljubav. Ukoliko više posmatramo Hristov krst, utoliko ćemo potpunije usvojiti jezik apostola koji je rekao: »A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstem Gospoda našega Isusa Hrista, kojega radi razape se meni svet, i ja svetu.« (***Galatima 6,14)