Poglavlje 78.

Ova glava zasnovana je na ***Mateju 27, 31–53; ***Marku 15, 20–38; ***Luki 23, 26–46; ***Jovanu 19, 16–30.

GOLGOTA

»I kad dođoše na mesto koje se zvaše kosturnica, onde razapeše njega.«

»Da osveti narod krvlju svojom«, Hristos, »izvan grada postrada.« (***Jevrejima 13, 12) Zbog prekršaja Božjeg zakona Adam i Eva morali su izaći iz Edema. Hristos, naša zamena, trebao je da pati izvan međa Jerusalima. On je umro izvan gradskih kapija, na mestu na kome su pogubljivani zločinci i ubice. Sledeće reči imaju puno značenje: »Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva.« (***Galatima 3, 13)

Veliko mnoštvo pratilo je Isusa od sudnice do Golgote. Vest o Njegovoj presudi proširila se po celom Jeruzelmu, i ljudi iz svih društvenih slojeva i položaja u gomilama su se sticali prema mestu raspeća. Sveštenici i poglavari obavezali su se obećavajući da neće zlostavljati Hristove sledbenike ako im On bude predan, pa su se učenici i verni iz grada i okoline pridružili mnoštvu koje je sledilo Spasitelja.

Kad je Isus prošao kroz kapiju Pilatovog dvora, krst koji je bio pripremljen za Varavu, položen je na Njegova ranjena i krvava pleća. Dva Varavina druga trebala su biti pogubljeni zajedno sa Isusom, pa su i na njih položeni krstevi. Od pashalne večere sa svojim učenicima nije ništa jeo ni pio. Bio je u samrtnim mukama boreći se sa sotonskim silama u Getsimanskom vrtu. Podneo je bol izdaje i video svoje učenike kako Ga napuštaju i beže. Bio je vođen Ani, zatim Kajafi i onda Pilatu. Podnosio je pogrdu za pogrdom, ismejavanje za ismejavanjem; dva puta bio je išiban – cele te noći ređali su se prizori takve prirode koji su do krajnjih granica iskušavali čovekovu dušu. Hristos nije popustio. Nije izgovorio nijednu reč koja ne bi bila na slavu Bogu. Tokom celokupne sramne sudske farse držao se odlučno i dostojanstveno. Ali kad je nakon drugog šibanja na Njega položen krst, ljudska priroda više nije mogla podneti. Onesvešćen je pao pod teretom.

Gomila koja je pratil Spasitelja videla je Njegove slabe i posrćuće korake, ali nije pokazala saučešće. Ružili su Ga i grdili zato što nije mogao nositi taj teški krst. Ponovo je teret stavljen na Njega i ponovo je pao onesvešćen na tlo. Njegovi mučitelji shvatili su da neće moći dalje nositi svoj teret. Bili su zabrinuti tražeći nekoga ko bi poneo ponižavajuće breme. Jevreji tu nisu mogli pomoći, zato što bi ih oskvrnuće sprečilo da svetkuju Pashu. Čak ni iz svetine koja Ga je pratila niko se nije želeo sagnuti i poneti krst.

U to vreme neki stranac, Simon iz Kirene, vraćajući se iz polja, sreo je mnoštvo. Čuo je poruge i prostačke uvrede iz gomile; čuo je ponavljanje prezrivih reči: Napravite prolaz za Cara jevrejskog! Zastao je čudeći se ovom prizoru, i pošto je izrazio sažaljenje, zgrabili su ga i stavili krst na njegova pleća.

Simon je slušao o Isusu. Njegovi sinovi poverovali su u Spasitelja, ali on sam nije bio učenik. Nošenje krsta do Golgote bio je blagoslov za Simona i on je uvek nakon toga bio zahvalan za ovo proviđenje. To ga je povelo da dragovoljno izabere Hristov krst i uvek radosno stoji pod njegovim teretom.

Mnoge žene nalazile su se u mnoštvu koje je pratilo Onoga koji nije zaslužio surovu smrt. Njihova pažnja bila je usredsređena na Hrista. Neke od njih videle su Ga ranije. Neke su dovodile k Njemu svoje bolesnike i nevoljne. Neke su i same bile izlečene. Prepričavali su se prizori koji su se zbivali. Čudile su se mržnji mnoštva prema Njemu za kojim su njihova srca bila ganuta i slomljena. Uprkos ponašanju razjarene svetine i ljutitih reči sveštenika i poglavara, ove žene izrazile su svoje saučešće. Kad je Hristos onesvešten pao pod krstom, one su počele tužno da nariču.

 Ovo je jedino privuklo Isusovu pažnju. Iako napaćen teretom greha sveta, nije bio ravnodušan prema izrazu boli. S nežnim saučešćem pogledao je ove žene. One nisu verovale u Njega; znao je da Ga ne oplakuju kao Poslanoga od Boga, već to čine pokrenute osećajem ljudske samilosti. Nije prezreo njihovo saučešće, već je to u Njegovom srcu probudilo još dublje sažaljenje prema njima. »Kćeri Jerusalimske!«, rekao je On, »ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom.« Od sadašnjeg prizora, Hristos je gledao u budućnost u vreme razorenja Jerusalima. U tom strašnom prizoru, mnoge od onih koje sad plaču nad Njim poginuće zajedno sa svojom decom.

Od propasti Jerusalime Isusove misli usmerile su se jednom još značajnijem sudu. U uništenju nepokajanog grada video je znamenje konačnog uništenja koje će doći na svet. Rekao je: »tada će početi govoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas. Jer kad se ovako radi od sirova drveta, šta će biti od suva?« Živim, zelenim drvetom Isus je prikazao sebe, nevinog Otkupitelja. Bog je dozvolio da Njegov gnev zbog prestupa padne na Njegovog ljubljenog Sina. Isus je zbog ljudskih greha trebao da bude raspet. Kakve će tada patnje snositi grešnik koji i dalje nastavi grešiti? Svi nepokajani i neverni iskusiće takvu žalost i bedu kakvu jezik ne može izraziti.

Mnogi iz mnoštva koje je pratilo Spasitelja do Golgote, dočekali su Ga radosnim hvalospevima i mahanjem palmovim grančicama kad je svečano ujahao u Jerusalim. Ali s mnogih usana koje su tada oduševljeno klicale Njemu u slavu, jer su to svi činili, sad se razlegao uzvik: »Raspni ga, raspni!« Kad je Isus ujahao u Jerusalim, nade učenika bile su na vrhuncu. Okupljali su se oko svog Učitelja, smatrajući velikom čašću povezanost s Njim. Sada, u Njegovom poniženju, izdaleka su Ga pratili. Bili su ophrvani bolom i skršeni u svojim izneverenim nadama. Kako su se obistinile Isusove reči: »Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u pismu stoji: udariću pastira i ovce od stada razbjeći će se.« (***Matej 26, 31)

Stigavši na gubilište, zarobljenike su vezali uz oruđa za mučenje. Dva razbojnika su se otimala iz ruku onih koji su ih polagali na krst; ali Isus se nije opirao. Isusova majka oslanjajući se na Jovana, ljubljenog učenika, stopama svog Sina išla je do Golgote. Videla Ga je kako se onesvestio pod težinom krsta i čeznula da pridrži Njegovu ranjenu glavu i obriše to čelo koje se nekad naslanjalo na njene grudi. Ali joj ova tužna prednost nije bila pružena. Zajedno s učenicima još uvek gajila je nadu da će Isus pokazati svoju silu i osloboditi se od svojih neprijatelja. Klonula srca sećala se Njegovih reči kojima je proricao svaki od prizora koji su se sad odigravali. Gledajući razbojnike koje su vezivali za krst, u dubokoj boli pitala se: Zar će Onaj koji je mrtvima davao život dopustiti da Ga raspnu? Zar će Božji Sin dopustiti da bude tako surovo ubijen? Da li mora napustiti svoju veru da je Isus Mesija? Mora li biti očevidac Njegove sramote u boli, nemajući čak ni prednost da Mu posluži u Njegovoj muci? Videla je Njegove ruke pružene po krstu; doneli su čekić i klinove i dok su oštri vrhovi probijali nežno telo, ojađeni učenici poveli su dalje od ovog svirepog prizora skoro onesveštenu Isusovu majku.

Spasitelju se nije oteo nijedan uzdah. Njegovo lice ostalo je mirno i pribrano, ali Mu je čelo bilo orošeno krupnim kapljama znoja. Nije bilo milostive ruke da obriše samrtni znoj s Njegovog lica, niti reči saučešća i nepokolebljive odanosti koja bi stala uz Njegovo ljudsko srce. Dok su vojnici obavljali svoj strašni posao, Isus se molio za svoje neprijatelje: »Oče! oprosti im jer na znaju šta čine!« Njegove misli prelazile su s sopstvenih patnji na greh Njegovih mučitelja i strašnu osvetu koja će ih stići. Nikakvu kletvu nije uputio vojnicima koji su s Njim grubo postupali. Nikakvu osvetu nije prizivao na sveštenike i poglavare koji su se naslađivali ostvarenjem svoje namere. Hristos ih je sažaljevao zbog njihovog neznanja i krivice. Blago je prošaputao samo molitvu da im se oprosti »jer ne znaju šta čine«.

Da su znali da muče Onoga koji je došao da spasi grešni ljudski rod od večne propasti, obuzela bi ih griža savesti i užas. Međutim, njihovo neznanje nije uklonilo njihovu krivicu, jer su imali prednost da upoznaju i prihvate Isusa kao svog Spasitelj. Neki od njih jednog dana uvideće svoj greh, pokajati se i obratiti. Neki su svojom okorelošću onemogućili uslišenje Hristove molitve za njih. Ipak, kraj svega toga, Božji plan je dostizao svoje ispunjenje. Isus je stekao pravo da postane zastupnikom pred Božjim licem.

Ta Hristova molitva za svoje neprijatele obujmila je ovaj svet. Ona prima svakog grešnika koji je živeo ili koji će živeti od početka sveta do kraja vremena. Na svima njima počiva krivica za raspeće Božjeg Sina. Svima se besplatno nudi oproštaj. »Ko god hoće može imati mir sa Bogom i naslediti večni život.

Kad su Isusa prikovali, snažni ljudi podignuli su krst i s velikom silinom usadili ga na za to ranije pripremljeno mesto. To je Božjem Sinu izazvalo neiskazane bolove. Pilat je tada na krst iznad Isusove glave stavio natpis na jevrejskom, grčkom i latinskom. On je glasio: »Isus Nazarećanin car Judejski.« Ovaj natpis je razljutio Jevreje. U Pilatovoj sudnici vikali su: »Raspni ga!« »Mi nemamo cara osim ćesara.« (***Jovan 19, 15) Izjavili su da je ko god nekog drugog priznaje za cara – izdajnik. Pilat je napisao osećaj koji su mu izrazili. Nije spomenut nikakav prestup, osim da je Isus jevrejski car. Natpis je ustvari bio priznavanje podaničke pokornosti Jevreja rimskoj sili. On je proglašavao da će oni osuditi na smrt svakoga ko bi se usudio nazvati carem Izrailja. Sveštenici su se prevarili. Kad su kovali zaveru kako da ubiju Hrista, Kajafa je izjavio da je dobro da jedan čovek umre da se spasi narod. Sad je otkriveno njihovo licemerstvo. Da bi uništili Hrista, bili su spremni žrtvovati čak i opstanak svog naroda.

Sveštenici su uvideli što u učinili, pa su zamolili Pilata da promeni natpis. Kazali su: »Ne piši: car Judejski, nego da sam reče: ’ja sam car Judejski’.« Međutim, Pilat ljut na sebe zbog svoje ranije slabosti, potpuno je prezirao ljubomorne i prepredene svešteničke vođe. Hladno je odgovorio: »Što pisah pisah.«

Jedna sila viša od Pilata ili Jevreja upravljala je postavljanjem ovog natpisa iznad Isusove glave. Po Božjem Proviđenju On je trebao probuditi ljude na razmišljenje i istraživanje Svetog pisma. Mesto na kojem je Isus bio raspet bilo je blizu grada. U to vreme hiljade ljudi iz svih zemalja nalazile su se u Jerusalimu pa je natpis kojim je Isus iz Nazareta proglašen za Mesiju privlačio njihovu pažnju. To je bila živa istina ispisana rukom koju je vodio Bog.

U Hristovim stradanjima na krstu ispunilo se proročanstvo. Vekovima pre raspeća, Spasitelj je prorekao kako će se postupati s Njim. Rekao je: »Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje. Mogao bih izbrojati sve kosti svoje. Oni gledaju i od mene načiniše stvar za gledanje. Dele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb.« (***Psalam 22, 16–18) Proročanstvo koje se odnosilo na Njegovu odeću ispunilo se bez saveta ili uplitanja prijatelja ili neprijatelja Raspetoga. Njihove haljine dane su vojnicima koji su Ga položili na krst. Hristos je čuo prepirku ljudi dok su između sebe delili odeću. Njegova dolama bila je istkana bez ijednog šava i zato su kazali: »Da je ne deremo, nego da bacimo kocke za nju kome će se dopasti.«

U drugom proročanstvu Spasitelj je izjavio: »Sramota satr srce moje, iznemogoh; čekam hoće li se kome sažaliti, ali nema nikoga; hoće li me ko potešiti, ali ne nalazim. Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom.« (***Psalam 69, 20, 21) Onima koji su umirali na krstu davali su neko opojno sredstvo da bi se umrtvio osećaj boli. To je ponuđeno i Isusu, ali kad je okusio, On je to odbio. Nije želeo prihvatiti ništa što bi moglo potamnjeti Njegov um. Njegova vera mora se dalje čvrsto oslanjati na Boga. To je bila Njegova jedina snaga. Pomračiti Njegova čula značilo bi dati prednost Sotoni.

Isusovi neprijatelji iskaljivali su svoj gnev na Njemu dok je visio na krstu. Sveštenici, poglavari i književnici pridružili su se svetini rugajući se Spasitelju koji je umirao. Prilikom krštenja i preobraženja čuo se glas kojim je Bog objavio da je Hristos Njegov Sin. Ponovo, neposredno pre Hristove izdaje, Otac je progovorio potvrđujući Njegovo božanstvo. Ali sada glas s neba je šutio. Nije se čulo nijedno svedočanstvo u Hristovu korist. On je sam podnosio zlostavljanje i ruganje zlih ljudi.

»Ako si sin Božij« govorili su oni, »siđi s krsta.« »Neka pomože i sebi, ako je on Hristos, izabranik Božij.« U pustinji kušanja Sotona je izjavio: »Ako si sin Božiji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu.« »Ako si sin Božiji skoči dole« s vrha Hrama. (***Matej 4, 3.6) Sotona sa svojim anđelima, u ljudskom obličju bio je prisutan kraj krsta. Sotona sa svojim vojskama sarađivao je sa sveštenicima i poglavarima. Učitelji naroda podsticali su neuku svetinu da izriče sud Onome koga mnogi od njih nikada nisu videli, sve dok nisu bili nagovoreni da svedoče protiv Njega. Sveštenici, poglavari, fariseji i okorela svetina ujedinili su se u sotonskoj izbezumljenosti. Verski poglavari sjedinili su se sa Sotonom i njegovim anđelima. Izvršavali su njegove naloge.

Isus, koji je patio i umirao, čuo je svaku reč koju su izgovorili sveštenici: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Hristos car Izrailjev neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo mu verovati.« Hristos je mogao sići s krsta. Ali zato što nije želeo da spasi sebe, grešnik ima nadu u oproštenje pred Bogom.

Podsmevajući se Spasitelju, ljudi koji su se smatrali tumačima proročanstava ponavljali su baš one reči za koje je Nadahnuće prorekli da će ovom prilikom izgovarati. Ipak u svom slepilu nisu videli da ispunjavaju proročanstvo. Oni koji su u podsmehu izgovarali reči: »Uzdao se u Boga; neka mu pomože sad, ako mu je po volji, jer govoraše: ja sam sin Božiji«, nisu ni pretpostavljali da će njihovo svedočanstvo odjeknuti kroz vekove. Međutim, iako podsmešljivo izgovorene, ove reči navele su ljude da tako istražuju Pisma kao nikada ranije. Mudri ljudi su čuli, istraživali, razmišljali i molili se. Bilo je i takvih koji nisu imali mira sve dok upoređujući tekstove Pisma nisu sagledali značenje Hristove misije. Nikada ranije nije se tako široko rasprostranilo znanje o Isusu kao u trenutku kad je visio na krstu. U srcima mnogih koji su posmatrali prizor raspeća i čuli Hristove reči, zasjala je svetlost istine.

Isusu u Njegovoj agoniji na krstu došao je zračak utehe. To je bila molba razbojnika koji se kajao. Oba čoveka raspeta sa Isusom u početku su Ga ružili, a jedan je u svojim patnjama postajao još očajniji i prkosniji. Ali njegov drug bio je drukčiji. Ovaj čovek nije bio okoreli zlikovac; našao se na stranputici zaveden rđavim društom; bio je manje kriv od mnogih koji su stajali kraj krsta i ružili Spasitelja. Video je i čuo Isusa i bio osvedočen Njegovim učenjem, ali su ga sveštenici i poglavari odvratili od Njega. Želeći da uguši osvedočenje, tonuo je sve dublje i dublje u greh, dok nije uhvaćen, optužen kao zločinac i osuđen da umre na krstu. U sudnici i na putu prema Golgoti bio je u Isusovoj blizini. Čuo je kako je Pilat objavio: »Na njemu na nalazim nikakve krivice.« (***Jovan 19, 4) Primetio je Njegovo božansko držanje i Njegovo milostivo praštanje svojim mučiteljima. S krsta je video mnoge koji su se gradili pobožnima, a rugali su se i ismejavali Gospoda Isua. Video je kako prezrivo mašu glavama. Čuo je kako njegov drug u krivici pruhvata reči osude: »Ako si Hristos pomozi sebi i nama.« Čuo je kako mnogi između prolaznika brane Isusa. Čuo ih je kako ponavljaju Njegove reči i govore o Njegovim delima. U njemu se ponovo pojavilo osvedočenje da je ovo Hristos. Okrećući se drugom zločincu rekao je: »Zar se ti ne bojiš Boga, kad si sam osuđen tako? Zločinci na samrti nisu se više morali bojati čoveka. Međutim, jednoga je prožimalo osvedočenje da postoji Bog koga treba da se boji, budućnost koja ga je naterala da strepi. A sad, njegova životna istorija, sva umrljana grehom, tek što se nije završila. »A mi smo još pravedno osuđeni«, uzdisao je on, »jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; ali on nikakva zla nije učinio.«

Sad više nema pitanja. Nema sumnji, ni prekora. Kad je osuđen za svoj zločin, ovaj prestupnik je pao u očajanje i beznađe; ali sad probudile su se neobične, plemenite misli. Sećao se svega što je čuo o Isusu – kako je isceljivao bolesne i opraštao grehe. Slušao je reči onih koji su verovali u isusa i koji su Ga plačući sledili. Video je i pročitao natpis iznad Spasiteljeve glave. Čuo je kako ga prolaznici ponavljaju, neki u žalosti drhtavim usnama, a drugi u šali i podsmehu. Sveti Duh rasvetlio je njegov razum i malo-pomalo dokazi su se spojili. U Isusu, ranjenom, ismejavanom i raspetom video je Božje Jagnje koje je uzelo grehe sveta. U njegovom glasu bila je pomešana nada s boli kad se ova bespomoćna, umiruća duša predala Spasitelju koji je umirao. »Opomeni me se«, povikao je, »Gospode! kad dođeš u carstvo svoje.«

Odgovor je brzo stigao. Glas je bio blag i milozvučan, a reči pune ljubavi, sažaljenja i sile: Zaista to danas kažem, bićeš sa Mnom u raju.

U toku dugih časova samrtnih muka do Isusovih ušiju dolazili su poruga i ismejavanje. Dok je visio na krstu, do Njega su još uvek dopirali glasovi puni poruga i psovki. Sa čežnjom u srcu očekivao je neki izraz vere svojih učenika. Čuo je samo žalosne reči: »A mo se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja.« Kako je Spasitelj bio zahvalan za izraz vere i ljubavi ovog razbojnika koji je umirao! Dok su Ga se vodeći Jevreji odricali, pa čak i učenici sumnjali u Njegovo božantvo, jadni razbojnik na rubu večnosti nazvao je Isusa Gospodom. Mnogi su bili spremni da Ga nazovu Gospodom dok je činio čuda i kad je ustao iz groba, ali niko osim razbojnika koji se pokajao i bio spasen u jedanaest sati, nije Ga priznavao dok je visio u umirao na krstu.

Posmatrači su čuli kad je razbojnik nazvao Isusa Gospodom. Boja glasa čoveka koji se kajao privukla je njihovu pažnju. Oni koji su seu podnožju krsta svađali oko Hristove odeće i koji su bacali kocku za Njegov ogrtač, zastali su da bi čuli. Utihnuli su njihovi ljutiti glasovi. Zaustavljena daha gledali su Hrista i očekivali odgovor s tih umirućih usana.

Dok je izgovarao reči obećanja, kroz tamni oblak koji je obavio krst probila se sjajna i nezadrživa svetlost. Razbojnik koji se kajao doživeo je savršeni mir i sigurnost da ga je Bog prihvatio. U svom poniženju Hristos je bio proslavljen. On koji je u očima svih izgledao kao da je pobeđen, bio je Pobednik. Bio je priznat kao Onaj koji je poneo grehe. Ljudi mogu mučiti. Njegovo ljudsko telo. Oni mogu raniti Njegove slepoočnice trnovim vencem. Mogu Mu skinuti haljine i prepirati se oko njih. Ali mu ne mogu oduzeti silu da oprašta grehe. Umiranjem pružio je svedočanstvo o svojoj božanskoj prirodi i Očevoj slavi. Njegovo uho nije otežalo da ne može čuti, niti je Njegova ruka okraćala da ne može spasiti. Njegovo carsko pravo je da spasi do poslednjeg sve koji kroz Njega dolaze Bogu.

Zaista ti kažem, bićeš sa Mnom u raju. Hristos nije obećao da će tog dana razbojnik da bude s Njim u raju. On sam toga dana nije otišao u raj. Spavao je u grobu i u jutro vaskrsenja rekao: »Jer se još ne vratih k ocu svojemu.« (***Jovan 20, 17) Međutim, na dan raspećam na dan prividnog poraza i tame, izrečeno je obećanje: Danas, dok umire na krstu kao zločinac, Hristos uverava jadnog grešnika: Bićeš sa Mnom u raju.

Razbojnici koji su raspeti sa Isusom postavljeni su »s jedne i s druge strane, a Isus u sredini.« To je učinjeno prema uputstvu sveštenika i poglavara. Hristov položaj između razbojnika trebao je pokazati da je On najveći zločinac između ove trojice. Tako se ispunilo pismo: »Bi metnut među zločince.« (***Isaija 43, 12) Međutim, potpuni smisao ovog dela sveštenici nisu videli. Kao što je Isus, raspet s razbojnicima, stavljen »u sredinu«, tako je i Njegov krst postavljen usred sveta koji leži u grehu. Reči oproštenja upućene razbojniku koji se kaje, zapalile su svetlost koja će svetljeti do najudaljenijih granica Zemlje.

Anđeli su s divljenjem posmatrali beskrajnu Isusovu ljubav, koji je, podnoseći najveće samrtne muke uma i tela, misao samo na druge i uzdizao veru duši koja se kaje. U svom poniženju kao prorok obratio se kćerima Jerusalimskim; kao sveštenik i zastupnik molio je Oca da oprosti Njegovim ubojicama, kao Spasitelj pun ljubavi, oprostio je grehe razbojniku koji se kajao.

Dok je gledao mnoštvo koje Ga je okružavalo, jedna prilika privukla je Isusovu pažnju. U podnožju krsta stajala je Njegova majka koju je pridržavao učenik Jovan. Nije mogla podneti da bude udaljena od svog Sina i Jovan, znajući da se približava kraj, ponovo ju je priveo Hristu. U samrtnom času se sedeo svoje majke. Gledajući njeno bolom izmučeno lice, a onda Jovana, rekao joj je: »Ženo! eto ti sina!«, a zatim Jovanu: »Eto ti matere!« Jovan je razumeo Hristove reči i prihvatio povereni zadatak. Odmah je poveo Mariju svom domu i od toga časa nežno se starao o njoj. Milostivi Spasitelj pun ljubavi, usred svih svojih telesnih bolova i duševnih patnji, brižljivo se starao o svojoj majci! Nije imao novaca kojim bi je osigurao, ali Jovan Ga je, kao dragocenost čuvao u srcu, i zato Mu je predao majku kao dragoceni zalog. Tako se pobrinuo za ono što joj je najviše bilo potrebno – nežno saosećanje čoveka koji ju je voleo zato što je ona volela Isusa. Primajući je kao sveto zaveštanje, Jovan je primio veliki blagoslov. Ona ga je stalno podsećala na voljenog Učitelja. Savršeni primer Hristove sinovske ljubavi blista nesmanjenim sjajem kroz maglu vekova. Gotovo trideset godina Isus je svakodnevnim trudom pomagao u nošenju tereta doma. A sad, čak i u svojim poslednjim samrtnim mukama setio se potreba svoje majke, ucveljene udovice. Isti duh videće se u svakom učeniku našega Gospoda. Oni koji slede Hrista, smatraće da je deo njihove vere poštovanje i staranje za roditelje. Iz srca u kome se gaji Njegova ljubav, otac i majka neće nikad prestati da primaju brižno staranje i nežno saučešće.

Gospod slave sad umire kao otkup za ljudski rod. Položivši svoj skupoceni život, Hristos nije dobio podršku pobedonosnom radošću. Sve je pritiskivala teška tama. Nije Ga opterećivao strah pred smrću. Bol i sramota krsta nisu izazvali Njegovu neizrecivu duševnu patnju. Hristos je bio knez onih koji stradaju, i Njegova patnja proizlazila je iz svesti o opakosti greha, spoznaje da je čovek svojom prisnom vezom sa zlom postao slep za njegovu strahotu. Hristos je video kako je čvrsto uporište greha u ljudskom srcu i koliko je malo onih koji su voljni da se odvoje od njegove sile. Znao je da bez Božje pomoći, ljudski rod mora poginuti i video mnoštvo kako gine i kraj izobilne pomoći.

Na Hrista kao našu zamenu i jemstvo položeno je bezakonje svih nas. On se ubrojio u prestupnike, da bi nas otkupio od osude zakona! Krivica svakog Adamovog potomka opterećivala je Njegovo srce. Božji gnev prema grehu, strašni izraz Njegovog nezadovoljstva zbog nepravde, ispunjavali su užasom dušu Njegovog Sina. Celog svog života Hristos je palom svetu objavljivao dobre vesti o Očevoj milosti i ljubavi koja prašta. Često je govorio o spasenju za najveće grešnike. Međutim, sad sa strašnim teretom krivice koji je nosio, nije mogao da vidi milostivo Očevo lice. Povlačenje božanskog lica od Spasitelja u ovom času najveće patnje probolo je Njegovo srce takovom boli koju čovek nikada ne može u celosti razumeti. Njegova duševna patnja bila je tako velika da je jedva osećao svoje telesne bolove.

Žestokim iskušenjima Sotona je navaljivao na Isusovo srce. Spasitelj nije mogao da vidi preko groba. Nada Mu nije pokazivala da će izaći iz groba kao pobednik niti govorila o tome da je Otac prihvatio Njegovu žrtvu. Bojao se da je greh tako odvratan Bogu da će Njihovo razdvajanje da bude večno. Hristos je osećao patnju koju će osećati grešnik kad se milost ne bude više zauzimala za grešni ljudski rod. Osećaj greha koji je privukao Očev gnev na Njega kao na čovekovu zamenu, zagorčao je čašu koju je pio slomio srce Božjeg Sina.

Začuđeni anđeli bili su očevici Spasiteljeve užasne agonije. Nebeske vojske zaklonile su svoje lice od strahovitog prizora. Beživotna priroda izrazila je svoje saučešće prema vređanom i umirućem Tvorcu. Sunce je zaklonilo svoj pogled na ovaj strašan prizor. Njegovi sjajni zraci obasjavali su Zemlju u podne, a onda odjednom kao da su iščezli. Potpuna tama, kao mrtvački pokrov, obavila je krst. »Tama bi po svoj zemlji do sahata devetoga.« Nije bilo nikakvog pomračenja ili nekog drugog uzroka ovoj tami tako dubokoj kao u ponoć kad nema Meseca i zvezda. To je bilo natprirodno svedočanstvo koje je dao Bog da bi utvrdio veru potonjih naraštaja.

Božje prisustvo bilo je skriveno u tom gustom mraku. Od mraka načinio je sebi zaklon i sakrio svoju slavu od ljudskih očiju. Bog i Njegovi sveti anđeli bili su kraj krsta. Otac je bio sa svojim Sinom. Ipak, Njegovo prisustvo nije bilo otkriveno. Kad bi Njegova slava zasjala iz oblaka, uništila bi svakog posmatrača. U tom času Hristos nije mogao da bude utešen Očevim prisustvom. Sam je gazio u kaci i nikog od ljudi nije bilo uz Njega.

Ovim gustim mrakom Bog je zaklonio poslednju ljudsku samrtnu muku svog Sina. Svi koji su videli Hristove patnje bili su osvedočeni u Njegovo božanstvo. Kad su ljudi jednom videli to lice, nikada Ga nisu mogli zaboraviti. Kao što je Kainovo lice nosilo trag zločina, tako je Hristovo lice otkrivalo nevinost, mirnoću i dobrotu – Božji lik. Ali Njegovi tužiocu nisu se osvrtali na ovaj nebeski pečat. Podrugljivo mnoštvo posmatralo je Hrista u toku dugih sati samrtne borbe. Sad je bio milostivo sakriven Božjim plaštem.

Izgledalo je kao da se grobna tišina spustila na Golgotu. Neiskazani strah obuzeo je mnoštvo okupljeno oko krsta. Reči hule i ruženja zamrle su na usnama. Ljudi, žene i deca popadali su na zemlju. Oštre munje povremeno bi bljesnule iz oblaka otkrivajući krst i raspetog Iskupitelja. Sveštenici, poglavari, književnici, krvnici i svetina, svi su mislili da je došao trenutak osvete. Nakon izvesnog vremana neki su prošaputali da će Hristos sići s krsta. Neki su pipajući pokušali potražiti put prema gradu, udarajući se u prsa i jecajući od straha.

U deveti sat tama više nije obavijala narod, ali je još uvek ostala oko Spasitelja. To je bilo znamenje samrtnih muka i užasa koji je pritiskivao Njegovo srce. Nijedno oko nije se moglo probiti kroz tamu koja je obavijala krst, i niko nije mogao prodreti kroz još dublju tamu koja je pokrivala patnje Hristove duše. Oštre munje kao da su bile usmerene prema Njemu dok je visio na krstu. Tada »povika Isus iza glasa govoreći: Eli! Eli! lama sabahtani?« »Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?« Kad se najdublji mrak zgusnuo oko Spasitelja, mnogi su povikali: Osveta Neba je na Njemu. Gromovi Božjeg gneva sručili su se na Njega, zato što je tvrdio da je Božji Sin. Mnogi koji su verovali u Njega čuli su Njegov očajnički uzvik. Nada ih je napustila. Ako je Bog napustio Isusa, u što mogu imati poverenja Njegovi sledbenici?

Kad se tama podigla sa Hristovog potištenog duha ponovo su oživele telesne patnje i zato je rekao: »Žedan sam.« Jedan od rimskih vojnika, pokrenut saosećanjem dok je gledao suve usne stavio je spužvu na ispovou trsku, potopio ga u jedan sud s octom i ponudio Isusu. Sveštenici su se rugali Njegovim samtnim mukama. Dok je mrak pokrivao Zemlju, obuzimao ih je užasan strah; sad kad je on popustio, povratila se bojazan da bi im Isus mogao pobeći. Pogrešno su protumačili Njegove reči: »Eli! Eli! lama sabahtani?« S prezirom i podsmehom govorili su: »Ovaj zove Iliju.« Nisu iskoristili poslednju priliku da Mu olakšaju patnje. »Stanite«, rekli su, »da vidimo hoće li doći Ilija da mu pomože.«

Bezgrešni Božji Sin visio je na krstu. Njegovo telo bilo je izmrcvareno bičevanjem; te ruke koje su tako često bile ispružene da blagoslove prikovane su za prečage od drveta; te noge tako neumorne u službi ljubavi pribijene su za drvo; carska glava ranjena je krunom od trnja; s drhtavih usana otimao se uzvik boli. Sve što je pretrpeo – kapi krvi koje su tekle s Njegove glave, Njegovih ruku, Njegovih nogu, samrtne muke koje su lomile Njegovo telo i neiskazana bol koja je ispunjavala Njegovu dušu zato što je Otac sakrio svoje lice – jasno govori objavljujući svakom detetu ljudske porodice: Za tebe je Božji Sin pristao da nosi taj teret krivice; zbog tebe je raskopao carstvo smrti i otvorio vrata raja. On koji je utišao uzburkane valove i hodao po zapjenušanim talasima, koji je učinio da đavoli drkću a bolest beži, koji je otvarao oči slepima i pozivao umrle u život – prineo je sebe kao žrtvu na krstu, a sve to iz ljubavi prema tebi. On, koji je poneo grehe, izdržao gnev božanske pravde, tebe radi učinjen je grehom.

Utihnuli posmatrači iščekivali su kraj ovog užasnog prizora. Sunce je ponovo zasjalo, ali krst je još uvek bio obavijen tamom. Sveštenici i poglavari pogledali su put Jerusalima, i gle, gust oblak spustio se na grad i ravnice Judeje. Sunce Pravde, Svetlost sveta, uskratilo je svoje zrake nekad omiljenom gradu Jerusalimu. Žestoke munje Božjeg gneva bile su upravljene na osuđeni grad.

Iznenada, tama se podigla s krsta i jasnim glasom, nalik na trube, koji kao da je odjeknuo kroz sve što je stvoreno, Isus je povikao: »Svrši se.« »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.« Svetlost je okružila krst, a Spasiteljevo lice kao Sunce zasjalo je slavom. Priklonio je glavu na grudi i umro.

Usred užasnog mraka, prividno napušten od Boga, Hristos je ispio do dna čašu ljudskog jada. U tim užasnim trenucima oslanjao se na dokaze o Očevom prihvatanju koji Mu do tada dani. Poznavao je karakter svog Oca; razumeo je Njegovu pravdu, Njegovu milost i Njegovu veliku ljubav. Verom se oslanjao na Onoga koga je uvek s radošću slušao. A kad se u potpunoj pokornosti predao Bogu, povukao se osećaj gubitka Očeve naklonosti. Hristos je verom izvojevao pobedu.

Nikada ranije zemlja nije bila svedok takvog prizora, Skamenjeno mnoštvo uzdržana daha posmatralo je Spasitelja. Tama se ponovo spustila na Zemlju i začula se potmula tutnjava, kao teška grmljavina. Osetio se snažan zemljotres. Od potresa ljudi su popadali jedni na druge. Nastala je strašna zbrka i zaprepaštenost. S okolnih brda razbijene stene uz strahovitu lomljavu sručivale su se u doline. Grobnice su se otvorile i mrtvi su ustajali iz svojih grobova. Izgledalo je kao da će se ceo svet razbiti u atome. Sveštenici, poglavari, vojnici, krvnici i narod, nemi od užasa, ležali su po zemlji.

Kad je glasni uzvik »Svrši se« sišao s Hristovih usana, sveštenici su vršili službu u Hramu. To je bilo vreme večernje žrtve. Jagnje koje je predstavljalo Hrista dovedeno je da bude zaklano. Obučen u svoju simboličnu i lepu odeću, sveštenik je stajao s podignutim nožem, kao i Avram kad se spremao da žrtvuje svog sina. Narod je pažljivo posmatrao. Ali zemlja se tresla i podrhtavala zato što se približavao sam Gospod. Uz zvuk cepanja nevidljiva ruka razderala je od vrha do dna unutarnju zavesu Hrama, otkrivajući pogledu mnoštva mesto koje je nekad bilo ispunjeno Božjim prisustvom. Na ovom mestu nalazila se šekina. ^* Ovde je Bog otkrivao svoju slavu iznad prestola milosti. Niko osim prvosveštenika nikada nije podignuo zavesu koja je ovo odeljenje odvajala od ostatka Hrama. On je ovde ulazio jednom godišnje da izvrši očišćenje narodnih greha. Ali gle, ova zavesa je razderana na dvoje. Najsvetije mesto zemaljske svetinje izgubilo je svoju svetost.

Zavladali u strah i zbrka. Sveštenik se pripremao da zakolje žrtvu, ali nož je ispao iz njegove onemoćale ruke i jagnje je pobeglo. Predslika je našla svoje ispunjenje u smrti Božjeg Sina. Prinesena je velika žrtva. Put u svetinju nad svetinjama bio je otvoren. Za sve je pripremljen novi i životodavni put, Grešni, ojađeni ljudski rod nije više morao čekati dolazak prvosveštenika. Odsada će Spasitelj obavljati službu sveštenika i zastupnika u Nebu nad nebeskima. Činilo se kao da je živi glas progovorio vernima: Sad je došao kraj svima žrtvama za greh. Božji Sin je došao po svojoj reči: »Evo dođoh, u početku knjige pisano je za mene, da učinim volju tvoju, Bože.« »Kroz svoju krv uđe jednom u svetinju i nađe večni otkup.« (***Jevrejima 10, 7; 9, 12)

^* Presto Božje slave – Pomirilište