Poglavlje 79.

»SVRŠI SE«

Hristos nije predao svoj život dok nije završio delo koje je došao izvršiti i dahom koji Ga je napuštao, uzviknuo je: »Svrši se.« (***Jovan 19, 30) Bitka je izvojevana. Njegova desnica i sveta ruka donela Mu je pobedu. Kao Pobednik, On je postavio svoju zastavu na večnim visinama. Zar među anđelima nije bilo radosti? Celo Nebo proslavljalo je Spasiteljevu pobedu. Sotona je bio pobeđen i znao je da je njegovo carstvo propalo.

Za anđele i bezgrešne svetove uzvik »Svrši se« imao je duboko značenje. Za njih kao i za nas izvršeno je to veliko delo otkupljenja. Oni s nama dele plodove Hristove pobede.

Sve do Hristove smrti anđelima i bezgrešnim svetovima nije jasno otkriven Sotonin karakter. Praotpadnik toliko se zaodenuo prevarom da čak ni sveta bića nisu shvatila njegova načela. Nisu jasno sagledali prirodu njegove pobune.

Protiv Boga pobunilo se biće izuzetne moći i slave. Gospod je kazao o Luciferu: »Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep.« (***Jezekilj 28, 12) Lucifer je kerubim zaklanjač. Stajao je u svetlosti Božjeg prisustva. Bio je najuzvišeniji od svih stvorenih bića i najistaknutiji u otkrivanju Božjih namera svemiru. Pošto je sagrešio, njegova sila da prevari bila je još veća, a razotkrivanje njegovog karaktera znatno teže, zbog uzvišenog položaja koji ja zauzimao pred Ocem.

Bog je mogao uništiti Sotonu i njegove istomišljenike isto tako lako kao što čovek baca kamenčić na zemlju, ali On to nije učinio. Pobunu nije trebalo savladati prisilom. Prinuda postoji samo pred Sotoninom vlašću. Gospodnja načela ne pripadaju takvom poretku. Njegova vlast počiva na dobroti, milosti i ljubavi, a njihovo primenjivanje je sredstvo kojim se koristi. Božja vladavina moralna, a istina i ljubav treba da budu sila koja prevladava.

Božja namera bila je da sve postavi na večni temelj sigurnosti, pa je na nebeskim savetima odlučeno da se Sotoni mora dati vreme da razve načela koja predstavljaju osnovu njegovog sustava vladavine. Tvrdio je da su ona uzvišenija od Božjih načela. Da bi ih svemir mogao sagledati Sotoninim načelima dato je vreme za delovanje.

Sotona je naveo ljude na greh, pa je plan spasenja postao delotvoran. Četiri hiljade godina Hristos je radio na čovekovom uzdizanju, a Sotona na njegovom upropaštavanju i unižavanju. Sve to pratio je ceo svemir.

Kad je Isus došao na svet, sotonska sila bila je usmerena protiv Njega. Od vremena kad se pojavio kao novorođenče u Vitlejemu, uzurpator je radio na tome da prouzrokuje Njegovo uništenje. Svim silama pokušavao je sprečiti Isusa u razvijanju savršenog detinjstva, bezgrešne zrelosti, svete službe i žrtve bez mane. Ali doživeo je poraz. Nije uspeo Isusa navesti na greh. Nije Ga mogao obeshrabriti ili odvojiti od dela koje je došao obaviti na Zemlji. Od pustinje do Golgote, šibala Ga je bura Sotoninog besa, ali ukoliko je ona bivala nemilosrdnija utoliko se Božji Sin čvršće držao ruke svog Oca i hitao stazom poprskanom krvlju. Svi Sotonini napori da Ga savlada i pobedi, u sjajnijem svetlu otkrivali su Njegov besprekoran karakter.

Celo Nebo i svetovi koji nisu pali bili su svedoci ove borbe. S velikim zanimanjem pratili su završne prizore ovog sukoba. Posmatrali su Spasitelja kako ulazi i Getsimanski vrt, Njegovu dušu pritisnutu užasom velike tame. Čuli su Njegov bolni uzvik: »Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« (***Matej 26, 39) Kad se Otac povukao iz Njegove blizine, videli su Ga žalosnog u gorčini boli koja je nadilazila ovu iz poslednje velike borbe sa smrću. Krvavi znoj izbijao je iz Njegovih pora i kapao na zemlju. S Njegovih usana tri puta se otela molitva za oslobođenje. Nebo nije moglo više podneti ovaj prizor i Božjem Sinu je poslan vesnik utehe.

Nebo je posmatralo izdaju žrtve ubilačkoj svetini i požurivanje od jednog do drugog suda uz ismejavanje i nasilje. Čulo je kad su se Njegovi progonitelji rugali Njegovom niskom poreklu. Čulo je odricanje s kletvom i zaklinjanjem jednoga od Njegovih najvoljenijih učenika. Videlo je gnevno delo Sotone i njegovu moć nad ljudskim srcima. Kakvog li strašnog prizora! Spasitelj uhvaćen, izvođen dva puta pred sveštenike, dva puta pred Sinedrion, dva puta pred Pilata i jedanput pred Iroda, ismejavan, šiban, osuđen i izveden da bude raspet, noseći teški teret krsta usred naricanja Jerusalimskih kćeri i podrugivanja svetine.

Nebo je s bolom i divljenjem posmatralo Hrista kako visi na krstu, krv kako teče iz Njegovih izranjavanih slepoočnica i znoj obojen krvlju kako se graška na Njegovom čelu. Iz Njegovih ruku i nogu kapala je krv po stenju izdubljenom za podnožje krsta. Širile su se rane načinjene klinovima jer je težina Njegovog tela sad počivala na rukama. Njegovo otežano disanje bivalo je sve ubrzanije, jer je Njegova duša drhtala pod teretom greha sveta. Celo Nebo bilo je ispunjeno divljenjem kad je Hristos usred strahovite patnje iskazao svoju molitvu: »Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine.« (***Luka 23, 34) Pa ipak tu su stajali ljudi, stvoreni po Božjem obličju, koji su se udružili da unište život Njegovog jedinorodnog Sina. Kakav prizor za svemir!

Upravitelji i vlasti tame bili su okupljeni oko krsta, bacajući paklenu senku neverstva u srca ljudi. Kad je Gospod stvorio ova bića da stoje pred Njegovim prestolom bila su prekrasna i slavna. Njihova lepota i svetost bile su u skladu s njihovim uzvišenim položajem. Bila su obogaćena Božjom mudrošću i opremljena svim nebeskim oružjem. Oni su bili sluge Boga živoga. Ali ko je mogao prepoznati među palim anđelima slavnog serafima koji je nekad služio u nebeskim dvorovima?

Sotonske sile ujedinile su se sa zlim ljudima podstičući narod da poveruju kako je Hristos najveći grešnik i da Ga zato treba prezirati. Oni koji su ismejavali Hrista dok se nalazio na krstu bili su ispunjeni duhom prvog velikog buntovnika. On ih je ispunio rđavim i odvratnim rečima. On je nadahnjivao njihovo ruženje. Ali svim ovim nije postigao ništa.

Da se ijedan greh našao na Hristu, da je bilo u kojoj pojedinosti podlegao Sotoni u želji da izbegne strašno mučenje, Božji i čovekov neprijatelj slavio bi pobedu. Hristos je priklonio svoju glavu i umro, ali čvrsto se držao svoje vere poslušnosti Bogu. »I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenje i sila i carstvo Boga našega i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć.« (***Otkrivenje 12, 10)

Sotona je uvideo da je njegova laž razobličena. Njegova vladavina otkrivena je pred bezgrešnim anđelima i svemirom. Otkrio je sebe kao ubojicu. Prolivši krv Božjeg Sina, izgubio je svaku naklonost nebeskih bića. Odsad je njegovo delovanje ograničeno. Bez obzira na držanje koje bi pokazao, više nije mogao sačekivati anđele dok dolaze iz nebeskih dvorova i pred njima optuživati Hristovu braću kao one koji su obučeni u haljine prljave i oskrvnjene grehom. Tako se prekinula poslednja karika izraza naklonosti između Sotone i nebeskog društva.

Pa ipak, Sotona tada nije uništen. Ni tada anđeli nisu shvatili što je sve obuhvaćeno ovom velikom borbom. Načela koja su bila u pitanju trebalo je puno jasnije otkriti. Čoveka radi Sotonino postojanje moralo se produžiti. Čovek, kao i anđeli mora uočiti razliku između Kneza videla i kneza tame. On mora izabrati kome će služiti.

Na početku ove velike borbe Sotona je izjavio da se Božji zakon ne može držati, da pravda nije u skladu s milošću i da grešnik u slučaju da prekrši Zakon, neće moći dobiti oproštenje. Svaki greh mora dobiti svoju kaznu, isticao je Sotona, pa ako Bog oprašta kaznu zbog greha, On nije Bog istine i pravde. Dok su ljudi kršili Božji zakon i skrnavili Njegovu volju, Sotona se radovao. Izjavio je da je dokazano da se Zakon ne može poštovati i da se čoveku ne može oprostiti. Zbog toga što je nakon svoje pobune prognan s Neba, Sotona je tvrdio da ljudskom rodu zauvek mora da bude uskraćena Božja naklonost. Tvrdio je da Bog ne može pokazati milost grešniku i da bude pravedan.

Iako je bio grešnik, čovek se nalazio u drukčijem položaju od Sotoninog. Lucifer je zgrešio na Nebu u svetlosti Božje slave. Njemu je kao nijednom drugom stvorenom biću bilo dato otkrivenje Božje ljubavi. Razumevajući Božji karakter i poznavajući Njegovu dobrotu, Sotona se opredelio da pođe za svojom sebičnom, nezavisnom voljom. Ovaj izbor bio je konačan. Nije postojalo ništa više što bi Bog mogao učiniti da ga spasi. Međutim, čovek je obmanut, a njegov um pomračen sotonskim lukavstvima. Nije imao mogućnosti da upozna visinu i dubinu Božje ljubavi. Jedino u poznavanju Božje ljubavi za njega je bilo nade. Bogu bi se mogao vratiti posmatranjem Njegovog karaktera.

Božja ljubav obznanila se ljudima preko Isusa; ali milost nije ukinula pravdu. Zakon otkriva osobine Božjeg karaktera i nijedna jota ili titla iz njega ne može se promeniti da bi se prilagodio čoveku u njegovom palom stanju. Bog nije promenio svoj Zakon, već je radi čovekovog otkupljenja sebe žrtvovao u Hristu. »Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.« (***2. Korinćanima 5, 19)

Zakon traži pravdu – pravedan život, savršen karakter, a ovo čovek ne može ispuniti. On ne može odgovoriti zahtevima Božjeg svetog zakona. Ali Hristos, došavši na Zemlju kao čovek, živeo je svetim životom i razvio savršeni karakter. On ovo kao besplatan dar nudi svima koji Ga žele prihvatiti. Njegov život je zamena za ljudski život. Ljudi tako Božjim trpljenjem dobijaju oproštenje prošlih greha. Više od toga, Hristos ispunjava ljude Božjim osobinama. On izgrađuje ljudski karakter prema uzoru na božanski karakter, usklađujući duhovnu snagu i lepotu. Tako se u onome koji veruje u Hrista ispunjava pravda Zakona. Bog može da bude »pravedan i da pravda onoga koji je od vere Hristove«. (***Rimljanima 3, 26)

Božja ljubav izražava se u Njegovoj pravdi isto toliko koliko i u Njegovoj milosti. Pravda je osnova Njegova prestola i rod Njegove ljubavi. Sotona je želeo da odvoji milost od istine i pravde. Želeo je dokazati da je pravičnost Božjeg zakona neprijatelj miru. Međutim, Hristos je pokazao da su one u Božjem planu nerazdvojno povezane i da jedna ne može postojati bez druge. »Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.« (***Psalam 85, 10)

Svojim životom i smrću Hristos je dokazao da Božja pravda ne uništava Njegovu milost, da se greh može oprostiti, da je Zakon pravičan i da se u celosti može držati. Tako su bile odbačene sotonske optužbe, Bog je dao čoveku nepobitan dokaz svoje ljubavi.

Počela se širiti jedna druga prevara. Sotona je izjavio da je milost uništila pravdu, da je Hristova smrt ukinula Očev Zakon. Da je bilo moguće promeniti ili ukinuti Zakon, Hristos ne bi morao umreti. Međutim, ukidanje Zakona značilo bi ovekovečiti prestup, a svet prepustiti Sotoninoj vlasti. Hristos je bio podignut na krstu samo zato što je Zakon nepromenjiv, zato što se čovek može spasiti samo poslušnošću njegovim odredbama. Ta sredstva pomoću kojih je Hristos uspostavio Zakon, Sotona je prikazao kao ona koja ga poništavaju. Na tom području vodiće se poslednja velika borba između Hrista i Sotone.

Sotona sad ističe tvrdnju da je Zakon koji je Bog objavio svojim glasom pogrešan, a neke odredbe ukinute. To je poslednja velika prevara koja će doći na svet. Nije potrebno da napadne ceo Zakon, on je postigao svoj cilj ako navede ljude da ne poštuju jedno načelo. Jer »koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve«. (***Jakov 2, 10) Ljudi potpadaju pod Sotoninu vlast pristajući da prestupe jednu zapoved. Zamenjivanjem Božjeg Zakona ljudskim zakonom, Sotona će pokušati zavladati svetom. Ovo delo predskazano je u proročanstvu. Za veliku otpadničku silu koja je Sotonin predstavnik, kaže se: »I govoriće reči na višnjega, i potiraće svece višnjega, i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke.« (***Danilo 7, 25)

Ljudi će sigurno uspostaviti svoje zakone da deluju nasuprot Božjem zakonu. Oni će pribegavati nasilju nad savešću drugih i u svojoj revnosti da nametnu ove zakone ugnjetavaće svoje bližnje.

Borba protiv Božjeg zakona koja je otpočela na Nebu, nastaviće se do kraja vremena. Svaki čovek biće okušan. Poslušnost i neposlušnost su pitanje o kome treba odlučiti ceo svet. Svi će biti pozvani da izaberu između Božjeg zakona i ljudskih zakona. Tu će biti povučena crta razdvajanja. Postojaće samo dve vrste. Svaki karakter biće potpuno razvijen i svi će pokazati da li su se opredelili za poslušnost ili pobunu.

Tada će doći kraj. Bog će odbraniti svoj Zakon i osloboditi svoj narod. Sotona i svi koji su mu se pridružili u pobuni biće uništeni. Greh i grešnici nestaće, koren i grane (***Malahija 4, 1) – Sotona koren, a njegovi sledbenici grane. Ispuniće se reči za kneza zla: »Što izjednačuješ srce svoje sa srcem Božjim… Zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču!… Bićeš strahota, i neće te biti do veka.« Zatim, »neće biti bezbožnika; pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema«. »I biće kao da ih nije bilo.« (***Jezekilj 28, 6–19; ***Psalam 37, 10; ***Avdija 16)

To nije čin Božje samovolje. Oni koji su odbacivali Njegovu milost, žanju ono što su posijali. Bog je izvor života i kad čovek odabere službu grehu, odvaja se od Boga i tako se sam lišava života. On je udaljen »od života Božjega«. Hristos kaže: »Svi koji mrze na me, ljube smrt.« (***Efescima 4, 18; ***Priče 8, 36) Bog im za izvesno vreme daje život da bi mogli razviti svoj karakter i otkriti svoja načela. kad se ovo dovrši, primiće plodove vlastitog izbora. Životom pobune Sotona i svi koji se sjedinjuju s njim, postavljaju sebe u takav neslad sa Bogom, da je već i Njegovo prisustvo za njih vatra koja sažiže. Slava Onoga koji je ljubav uništiće ih.

Na početku velike borbe anđeli ovo nisu razumeli. Da je Sotoni i njegovoj vojsci prepušteno da požnju plodove svoga greha, oni bi poginuli, ali nebeskim bićima ne bi izgledalo da je to neizbežna posledica greha. Sumnja u Božju dobrotu ostala bi u njihovom umu kao seme zla koje bi donelo svoj smrtonosni plod greha i prokletstva.

Međutim, to neće biti tako kad se završi velika borba. Tada, budući da je dovršen plan spasenja, Božji karakter otkriće se svim razumnim bićima. Odredbe Njegovog zakona biće smatrane savršenim i nepromenjivim. Tada će greh pokazati svoju prirodu, Sotona svoj karakter. Tada će iskorenjivanje greha opravdati Božju ljubav i uzdići Njegovu čast pred svim bićima u svemiru koja s radošću slušaju Njegovu volju i u čijem srcu se nalazi Njegov zakon.

U takvim prilikama, anđeli su se mogli radovati posmatrajući Spasiteljev krst; jer iako tada nisu sve razumevali, znali su da je uništenje greha i Sotone zauvek postalo sigurno, da je čovekovo otkupljenje bilo osigurano, a svemir postao večno zaštićenim. Sam Hristos u celosti je shvatao rezultat te žrtve koja je prineta na Golgoti. Sve je ovo gledao pred sobom kad je na krstu uzviknuo: »Svrši se.«