Poglavlje 83.

Ova glava zasnovana je na ***Luki 24, 13–33.

PUT U EMAUS

Kasno posle podne na dan vaskrsenja dva učenika putovala su na putu prema Emausu, malom gradu udaljenom oko trinaest kilometara od Jerusalima. Ovi učenici nisu imali istaknuto mesto u Hristovom delu, ali oni su istinski verovali u Njega. Došli su u grad da proslave Pashu i bili vrlo zbunjeni događajima koji su se nedavno zbili. Čuli su vesti tog jutra o uklanjanju Hristovog tela iz groba, kao i izveštaj žena koje su videle anđele i srele Isusa. Sad su se vraćali svojim domovima da razmišljaju i da se mole. Te večeri žalosno su koračali svojim putem, obnavljajući u razgovoru prizore sa suđenja i raspeća. Nikada ranije nisu bili tako duboko razočarani. Bez nade i vere, hodali su u senci krsta.

Na svom putu nisu daleko odmakli, kad im se pridružio neki stranac, ali bili su toliko utonuli u svoju tugu i razočaranje da ga nisu bolje zagledali. Nastavili su svoj razgovor, izražavajući misli svog srca. Razmišljali su o poukama koje je Hristos davao, koje oni kao da nisu bili sposobni da shvate. Dok su razgovarali o događajima koji su se zbili, Isus je čeznuo da ih uteši. Video je njihovu tugu; razumeo je te protivrečne, zbunjujuće zamisli koje su u njihove umove uvodile misao: Može li taj čovek koji je dopustio da Ga tako ponize da bude Krist? Plakali su, jer nisu mogli savladati svoju bol. Isus je znao da su njihova srca ljubavlju povezana s Njim, pa je čeznuo da obriše njihove suze i ispuni ih radošću i veseljem. Ali najpre mora im dati pouke koje neće nikada zaboraviti.

»A on im reče: kakav je to razgovor koji imate među sobom idući i što ste neveseli? I jedan po imenu Kleopa, odgovarajući reče mu: zar si ti jedan od crkvara u Jerusalimu koji nisi čuo što je u njemu bilo ovih dana?« Ispričali su Mu o svom razočaranju zbog svog Učitelja »koji beše prorok, silan u delu i u reči pred Bogom i pred svim narodom«, ali »glavari sveštenički i knezovi naši«, govorili su oni, »predadoše ga… te se osudi na smrt, i razapeše ga.« Sa srcem stegnutim od razočaranja i drhtavim usnama dodali su: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja; ali svrh svega toga ovo je danas treći dan kako to bi.«

Neobično je da se učenici nisu setili Hristovih reči i shvatili da je On predskazao događaje koji će se zbiti! Nisu shvatili da će se poslednji deo Njegovog otkrivenja isto tako stvarno ispuniti kao i njegov prvi deo, da će trećeg dana ustati. To je bio deo koji nisu smeli zaboraviti. Sveštenici i poglavari to nisu zaboravili. »Sutradan pak po petku sabraše se glavari sveštenički i fariseji kod Pilata, i rekoše: gospodaru! mi se opomenusmo da ovaj laža kaza još za života: posle tri dana ustat ću.« (***Matej 27, 62.63) Ali učenici se nisu sećali ovih reči.

»I on im reče: o bezumni i sporoga srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju?« Učenici su se pitali ko bi mogao da bude ovaj stranac, koji je prodro u samu njihovu dušu i koji govori s takvom ozbiljnošću, nežnošću, saosećanjem i sa tako puno nadom. Često su ozbiljno pogledali svog saputnika i pomislili da su njegove reči baš one reči koje bi Hristos izgovorio. Bili su ispunjeni divljenjem i njihova srca počela su kucati u radosnom iščekivanju.

Počevši od Mojsija, pravog početka biblijske istorije, Hristos je iz celog Pisma izlagao ono što se odnosilo na Njega. Da im se odmah otkrio, njihova srca bila bi zadovoljna. U punini svoje radosti ni za čim više ne bi težili. Međutim, bilo je nužno da shvate sve ono što se odnosilo na Njega u slikama i svedočanstvima Starog zaveta. Na tome treba da bude zasnovana njihova vera. Hristos nije učinio nikakvo čudo da bi ih osvedočio, jer je Njegov prvi posao bio da objasni Pismo. Njegovu smrt smatrali su uništenjem svih svojih nada. Sad im je iz proroka pokazao da je to upravo najjači dokaz za njihovu veru.

Poučavajući ove učenike, Isus je pokazao važnost Starog zaveta kao svedočanstva o Njegovoj misiji. Mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima, danas odbacuju Stari zavet, tvrdeći da on više nema nikakve vrednosti. Ali to nije Hristovo učenje. On je toliko cenio njegovu vrednost, da je jednom prilikom rekao: »Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.« (***Luka 16, 31)

Od Adamovih dana sve do završnih prizora ovog vremena Hristov glas govori preko patrijaraha i proroka. Spasitelj je otkriven u Starom isto tako jasno kao i u Novom zavetu. Svetlost iz proročke prošlosti ističe Hristov život i učenje Novog zaveta s takvom jasnoćom i lepotom. Hristova čuda dokaz su Njegovog božanstva, ali jači dokaz da je On otkupitelj sveta nalazi se u usporedbi proročanstva Staroga s istorijom Novoga zaveta.

Obrazlažući proročanstva Hristos je svojim učenicima dao pravu spoznaju o tome zašto je došao među ljude. Njihova iščekivanja Mesije koji treba zauzeti presto i carsku vlast u skladu sa željama ljudi bila su pogrešna. To se ne bi uskladilo s pravilnim shvatanjem Njihovog spuštanja s najvišeg na najniži položaj koji se može zauzeti. Hristos je želeo da pojmovi Njegovih učenika u svakoj pojedinosti budu čisti i istiniti. Oni u celosti moraju shvatiti čašu patnje koja Mu je bila dodeljena. Pokazao im je da je strašan sukob, koji sad još nisu mogli razumeti, bio ispunjenje zaveta učinjenog pre no što su položeni temelji svetu. Hristos mora da umre kao što mora umreti svaki prestupnik Zakona ako nastavi grešiti. Sve ovo mora se zbiti, ali se ne treba završiti porazom, već slavnom, večnom pobedom. Isus im je rekao da je neophodno uložiti svaki napor da bi se svet spasio od greha. Njegovi sledbenici moraju živeti kao što je On živeo, i istrajnim naporima raditi kao što je On radio.

Hristos je ovako razgovarao sa svojim učenicima, otvarajući im um za razumevanje Pisma. Učenici su bili umorni, ali razgovor nije jenjavao. Sa Spasiteljevih usana silazile su reči života i sigurnosti. Ali oči su im još uvek bile zatvorene. Dok im je govorio o razorenju Jerusalima, posmatrali su osuđeni grad sa suzama. Međutim, još uvek nisu ni nagađali ko je ovaj njihov saputnik. Nisu ni pomišljali da najvažnija ličnost njihovog razgovora korača kraj njih, jer je Hristos govorio o sebi kao o drugoj osobi. Mislili su da je On jedan od onih koji su prisustvovali velikom prazniku i koji se sad vraća svome domu. Hodao je isto tako pažljivo kao i oni preko grubog stenja, zastajući povremeno zajedno s njima da se malo odmori. Tako su napredovali planinskom stazom, dok je Onaj, koji će uskoro zauzeti položaj s desne strane Bogu, i koji je mogao reći: »Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji« hodao kraj njih. (***Matej 28, 18)

Dok su tako putovali, Sunce je počelo zalaziti i pre no što su putnici stigli do svog mesta počinka, radnici na poljima napuštali su svoj posao. Kad su učenici hteli ući u svoj dom, činilo se kao da stranac želi nastaviti svoj put. Međutim, učenici su osećali da ih On privlači. Njihove duše čeznule su da čuju još više od Njega. »Ostani s nama«, rekli su. Izgledalo je kao da nije prihvatio poziv, ali navaljivali su na Njega, uporno Ga moleći: »Jer je dan nagao, i blizu je noć.« Hristos je popustio njihovom preklinjanju »i uđe s njima da noći«.

Da učenici nisu bili uporni u svom pozivu, ne bi znali da je njihov saputnik bio vaskrsli Gospod. Hristos nikada nikome ne nameće svoje sruštvo. On se zanima za one kojima je potreban. Rado će ući u najskromniji dom i razveseliti najponiznije srce. Ali ako su ljudi suviše ravnodušni prema nebeskom Gostu ili Ga ne traže da ostane s njima, On će produžiti dalje. Tako se mnogi suočavaju s velikim gubitkom. Oni Hrista neće upoznati ništa više nego učenici dok su s Njim išli putem.

Uskoro je bio pripremljen jednostavni večernji obrok od hleba. Stavljen je pred gosta koji je zauzeo mesto u pročelju stola. Ispružio je svoje ruke da blagoslovi hranu. Učenici su ustuknuli od iznenađenja. Njihov saputnik pruža ruke na sasvim isti način kao što je to činio njihov Učitelj. Ponovo su pogledali, i gle, zapažaju na Njegovim rukama tragove od klinova. Obojica su odjednom uzviknula: »To je Gospod Isus! On je vaskrsnuo od mrtvih!«

Ustali su da Mu se bace pred noge i da Mu služe, ali On je iščezao izvan njihovog pogleda. Pogledali su na mesto koje je zauzimao Onaj čije je telo nedavno položeno u grob i rekli jedan drugome: »Ne govoraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?«

S ovom velikom vesti koju je trebalo objaviti nisu mogli sediti i pričati. Umora i gladi je nestalo. Ostavljajući netaknutim svoj obrok, puni radosti odmah su opet krenuli putem kojim su došli, žureći da radosne vesti prenesu učenicima u gradu. Na nekim delovima put nije bio siguran, ali penjali su se uz strma mesta, klizeći preko glatkog stenja. Nisu videli, nisu znali da imaju zaštitu Onoga koji je ovim putem koračao s njima. Sa svojim putničkim štapom u ruci, žurno su išli, želeći da idu brže no što su mogli. Izgubili su stazu i ponovo je našli. Ponekad su trčali, ponekad spoticali, išli su napred, sa svojim nevidljivim saputnikom koji ih je pratio celim putem.

Noć je mračna, ali obasjavalo ih je Sunce pravde. Srca su htela da im skoče od radosti. Činilo im se kao da su u novom svetu. Hristos je živi Spasitelj. Oni za Njim više ne tuguju kao za mrtvim. Hristos je ustao – stalno su ponavljali. To je vest koju su nosili žalosnima. Morali su im ispričati divan događaj s puta u Emaus. Morali su ispričati ko im se usput pridružio. Oni su nosili najveću vest koja je ikada dana svetu, radosnu vest na koju se oslanjaju nade ljudske porodice za vreme i za večnost.