Poglavlje 84.

Ova glava zasnovana je na ***Luki 24, 33–48; ***Jovanu 20, 19–29.

»MIR VAM«

Stigavši do Jerusalima, dva učenika prošla su kroz istočnu kapiju koja je za vreme praznika otvorena noću. Kuće su utonule u mrak i tišinu, ali putnici su išli svojim putem uzanim ulicama osvetljenim svetlošću izlazećeg Meseca. Pošli su u gornju sobu u kojoj je Isus proveo trenutke poslednje večeri pre svoje smrti. Znali su da će ovde pronaći svoju braću. Iako je bilo kasno, znali su da učenici neće zaspati dok pouzdano ne doznaju što se dogodilo s telom njihovog Gospoda. Vrata sobe sila su čvrsto zaključana. Zakucali su da ih puste, ali nije bilo odgovora. Sve je bilo mirno. Tada su kazali svoja imena. Vrata su pažljivo otključana, ušli su, a još Jedan, nevidljivi, ušao je s njima. Zatim su vrata ponovo zaključana da ne bi ušle uhode.

Putnici su zatekli sve prisutne iznenađene i uzbuđene. Glasovi onih u prostoriji naglo su se slili u zahvalnost i slavljenje, govoreći: »Zaista ustade Gospod, i javi se Simonu.« Tada su dva putnika, zadihani od žurbe kojom su putovali, iskazali zadivljujući izveštaj o tome kako im se Isus otkrio. Upravo su završili a neki su kazali da ne mogu poverovati u to jer je suviše dobro da bi bilo istinito, kad, gle, jedna druga Osoba stade pred njih. Svako oko bilo je prikovano za Stranca. Niko nije zakucao da uđe. Nisu se čuli nikakvi koraci. Učenici su bili iznenađeni i pitali se što to znači. Tad su čuli glas koji je mogao da bude glas njihovog Učitelja. Jasno i razgovetno s Njegovih usana sišle su reči: » Mir vam.«

»A oni se uplašiše, i poplašeni budući, mišljahu da vide duha. I reče im: šta se plašite? I zašto takove misli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom: opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam. I ovo rekavši pokaza im ruke i noge.«

Posmatrali su ruke i noge povređene grubim klinovima. Prepoznali su Njegov glas koji nije bio sličan nijednom drugom koji su ikad čuli. »I dok oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se reče im: imate li ovde što za jelo? I oni mu daše komad ribe pečene, i meda u satu. I uzevši izjede pred njima.« »Onde se učenici obradovaše videvši Gospoda.« Vera i radost zauzele su mesto neverstvu i tako dubokim osećajima koje reči ne mogu izraziti priznavali su svoga vaskrslog Spasitelja.

Prilikom Isusovog rođenja anđeo je objavio: Mir na Zemlji i među ljudima dobra volja. A sad prilikom Njegove prve pojave među učenicima nakon vaskrsenja, Spasitelj im se obratio blagoslovljenim rečima: »Mir vam!« Isus je uvek spreman da nazove mir dušama koje su opterećen sumnjama i strahovima. On čeka da Mu otvorimo vrata srca i kažemo: Ostani s nama. On kaže: »Evo, stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večerat ću s njime, i on sa mnom.« (***Otkrivenje 3, 20)

Isusovo vaskrsenje bila je slika konačnog vaskrsenja svih koji su počinuli u Njemu. Lik vaskrslog Spasitelja, njegovo ponašanje, Njegov govor, sve to bilo je poznato učenicima. Kao što je Isus ustao iz mrtvih, tako će i oni koji spavaju u Njemu ponovo ustati. Mi ćemo znati svoje prijatelje onako kao što su učenici poznavali Isusa. Oni mogu da budu izobličeni, bolesni ili unakaženi u ovozemaljskom životu, ali ustaće u savršenom zdravlju i lepoti; ipak će se u proslavljenom telu savršeno sačuvati osobitost njihove ličnosti. Tada ćemo poznati kao što smo i mi poznati. (***1. Korinćanima 13, 12) U licu koje će se blistati svetlošću koja zrači sa Isusovog lica, prepoznaćemo crte lica onih koje volimo.

Kad se sreo sa svojim učenicima. Isus ih je podsetio na reči koje im je govorio pre svoje smrti, da se sve što je pisano o Njemu u Mojsijevom zakonu i u prorocima i psalmima mora ispuniti. »Tada im otvori um da razumeju pismo. I reče im: tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan; i da se propoveda pokajanje u ime njegovo i oproštenje greha po svim narodima počevši od Jerusalima. A vi ste svedoci ovome.«

Učenici su počeli shvatati prirodu i obim svog dela. Trebalo je da objave svetu divne istine koje im je Hristos poverio. Događaji iz Njegovog života, Njegova smrt i vaskrsenje, proročanstva koja su usmeravala na ove događaje, svetost Božjeg zakona, tajne plana spasenja, Isusova moć da oprašta grehe – svemu ovome bili su svedoci, pa je trebalo da to objave svetu. Trebalo je da objave evanđelje mira i spasenja koje se dobija pokajanjem i Spasiteljevom silom.

»I ovo rekavši dunu; i reče im: primite Duh sveti. Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se.« Sveti Duh nije se još potpuno pokazao, jer Hristos još nije bio proslavljen. Obilnije davanje Duha usledilo je tek nakon Hristovog vaznesenja. Sve dok ovo nisu primili učenici nisu mogli ispuniti nalog da propovedaju evanđelje svetu. Sad su primili Duha s naročitim ciljem. Učenici nisu mogli ispunjavati poverene dužnosti u Crkvi, sve dok ih Hristos nije nadahnuo svojim Duhom. Poverio im je najsvetije zaveštanje i želeo da uvide činjenicu kako se ovo delo bez Svetog Duha ne može izvršiti.

Sveti Duh je dah duhovnog života u duši. Davanje Duha je davanje Hristovog života. On ispunjava primaoca Hristovim osobinama. Samo oni koji su tako poučeni od Boga, u kojima deluje Sveti Duh i u čijem životu se pokazuje Hristov život, treba da stoje kao predstavnici ljudi i da služe za dobrobit Crkve.

»Kojima oprostite grehe«, rekao je Hristos, »oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se.« Hristos ovde ne daje nikakvu slobodu nijednom čoveku da izriče sud nad drugima. U Besedi na gori On je to zabranio. To pravo pripada samo Bogu. Međutim, organiziranoj crkvi On daje odgovornost za svakog vernika. Prema onima koji padnu u greh Crkva ima dužnost da ih opominje, poučava i, ako je mogu, obnavlja. »Pokaraj, zapreti, umoli«, kaže Gospod, »sa svakim snošenjem i učenjem.« (***2. Timotiju 4, 2) Postupaj verno s onima koji greše. Opominji svaku dušu koja je u opasnosti. Ne ostavljaj nikoga da vara sebe samoga. Nazovi greh njegovim pravim imenom. Objavi što je Bog rekao o laganju, kršenju Subote, krađi, idolopoklonstvu i svakom drugom zlu. »Oni koji takova čine neće naslediti carstva Božijega.« (***Galatima 5, 21) Ako uporno ostanu u grehu, osudu koju ste im izneli iz Božje reči, Nebo će proglasiti nad njima. Opredeljujući se za greh oni se odriču Hrista; Crkva mora pokazati da ne odobrava njihova dela ili će i sama obeščastiti svoga Gospoda. Ona o grehu mora kazati što Bog govori o njemu. Ona mora postupiti s njim po Božjem uputstvu i njeno delovanje biće potvrđeno na Nebu. Onaj koji prezire autoritet Crkve, prezire i autoritet samoga Hrista.

Međutim, postoji i svetlija strana slike. »Kojima oprostite grehe, oprostiće im se.« Neka nam ova misao uvek bude na umu. U radu za zabludele neka svako oko bude upravljeno na Hrista. Neka se pastiri nežno staraju za stado Gospodnje paše. Neka onima koji greše govore o Spasiteljevoj milosti koja prašta. Neka bodre grešnika da se pokaje i veruju u Onoga koji može oprostiti. Neka na osnovi Božje reči izjave: »Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše i očisti nas od svake nepravde.« (***1. Jovanova 1, 9) Svi koji se pokaju imaju čvrsto obećanje: »Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.« (***Mihej 7, 19)

Neka Crkva sa zahvalnim srcem prihvati pokajanje grešnika. Neka se onaj koji se kaje izvede iz mraka neverstva u svetlost vere i pravde. Neka se njegova drhtava ruka stavi u ruku Isusove ljubavi. Takvo praštanje potvrđuje Nebo.

Jedino u ovom smislu Crkva ima vlast da oprašta grešniku. Oproštenje greha može se dobiti sami Hristovim zaslugama. Nijednom čoveku, nijednom skupu ljudi, nije dana vlast da oslobodi dušu krivice. Hristos je zadužio učenike da propovedaju oproštenje od greha u Njegovo ime svim narodima, ali oni sami nisu bili ovlašteni da uklone nijednu mrlju greha. Isusovo ime jedino je, »jer nema drugoga imena pod nebom datoga ljudima kojim bi se mi mogli spasti.« (***Dela 4, 12)

Kad se Isus prvi put sastao s učenicima u gornjoj sobi, Toma nije bio s njima. On je čuo vest od drugih i dobio mnoštvo dokaza da je Isus ustao, ali njegovo srce bilo je ispunjeno utučenošću i neverstvom. Kad je čuo kako učenici govore o zadivljujućem javljanju vaskrslog Spasitelja, to ga je samo bacilo u još dublje očajanje. Ako je Isus zaista ustao iz mrtvih, tada više ne može da bude nade u stvarno zemaljsko carstvo. A i pomisao da se njegov Učitelj javio svim učenicima osim njemu, vređala je njegovu taštinu. Odlučio je da ne veruje i cele sedmice mučila ga je potištenost koja se činila sve mračnijom nasuprot nadi i veri njegove braće.

Tokom ovog vremena stalno je izjavljivao: »Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova; neću verovati.« Nije želeo da gleda očima svoje braće ili pokaže veru koja bi zavisila od njihovog svedočanstva. Usrdno je voleo svoga Gospoda, ali je dopustio da ljubomora i neverstvo ovladaju njegovim umom i srcem.

Izvestan broj učenika od poznate gornje sobe načinili su svoj privremeni dom i uvečer su se svi, osim Tome, tu okupljali. Jedne večeri Toma je odlučio da se sastane s ostalima. I uz svoje neverstvo, imao je neodređenu nadu da su te dobre vesti istinite. Dok su večerali, učenici su pričali o dokazima koje im je Hristos izneo iz proročanstva. »Dođe Isus kad behu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: mir vam.«

Okrenuvši se Tomi kazao je: »Pruži prst svoj amo i viđi ruku moju; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran.« Ove reči pokazuju da je On poznavao Tomine misli i reči. Sumnjičavi učenik je znao da nijedan od njegovih drugova nije video Isusa sedam dana. Nisu mogli ispričati Učitelju o Njegovom neverovanju. U Onome koji je stajao pred njim prepoznao je svoga Gospoda. Nije želeo nikakve dalje dokaze. Srce je htelo da mu iskoči od radosti pa se bacio pred Isusove noge s uzvikom: »Gospod moj i Bog moj!«

Isus je prihvatio njegovo priznanje, ali je nežno ukorio njegovo neverovanje: »Pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i ne verovaše.« Tomina vera bila bi Hristu puno milija da je hteo poverovati svedočanstvu svoje braće. Kad bi sad svet sledio Tomin primer, niko ne bi verovao u spasenje, jer svi koji prime Hrista moraju to učiniti na osnovi svedočanstva drugih.

Mnogi koji sumnjaju pravdaju se ističući da bi verovali kad bi imali takav dokaz kakav je Toma imao od svojih drugova. Oni ne shvataju da imaju puno više od takvog dokaza. Mnogi koji kao Toma čekaju da se otklone svi uzroci sumnje, neće nikad ostvariti svoju želju. Postepeno se učvršćuju u neverovanju. Oni koji se odgajaju da posmatraju mračnu stranu, da gunđaju i da se žale ne znaju što čine. Oni siju seme sumnje i moraće žeti žetvu sumnje. U vreme kad su vera i poverenje najneophodniji, mnogi će se naći nemoćni da se nadaju i veruju.

U svom postupanju s Tomom, Isus je pružio pouku svojim sledbenicima. Njegov primer pokazuje kako treba da postupamo s onima čija je vera slaba i koji ističu svoje sumnje. Isus nije zasipao Tomu prekorima niti je stupio u raspravu s njim. Sam se otkrio njemu koji je sumnjao. Toma je bio vrlo nerazuman u određivanju uslova svoje vere, ali je Isus, svojom velikodušnom ljubavlju i obzirom porušio sve prepreke. Neverovanje se retko pobeđuje prepirkom.Tada ono prelazi u samoobranu, nalazeći nove razloge u svoju korist i opravdanja. Ali neka se Isus u svoj ljubavi i milosti otkrije kao raspeti Spasitelj, pa će se s mnogih usana, koje su se protivile, čuti Tomino priznanje »Gospod moj i Bog moj.«