Poglavlje 9. 

DANI BORBE

Od svojih najranijih godina jevrejsko dete bilo je okruženo zahtevima rabina. Za svako delo do najsitnijih pojedinosti u životu propisana su stroga pravila. Pod vođstvom učitelja iz sinagoge mladi su učili bezbrojna pravila, jer se očekivalo da ih kao pravoverni Izrailjci poštuju. Međutim, Isusa ovo nije zanimalo. Od detinjstva je delovao nezavisno od rabinskih zakona. Neprekidno je proučavao spise Starog zaveta i reči »Tako veli Gospod« bile su stalno na njegovim usnama.

Kad je počeo jasnije da shvata stanje naroda, uvideo je da su zahtevi društva i Božji zahtevi bili u stalnom sukobu. Ljudi su se udaljavali od Božje reči, a uzdizali teorije koje su sami izmislili. Poštovali su tradicionalne obrede koji nisu imali nikakvu vrednost. Njihova služba bila je samo niz ceremonija; svete istine koje je ona trebalo da otkrije bile su sakrivene od vernika. On je video da u njihovoj službi lišenoj vere ne nalaze mir. Oni nisu poznavali slobodu duha koja bi doprla do njih da su u istini služili Bogu. Isus je došao da pruži pouke o značenju službe Bogu i nije mogao da prihvati mešanje ljudskih zahteva s božanskim propisima. On nije napadao propise ili postupke obrazovanih učitelja; ali kad su Ga korili zbog Njegovih jednostavnih navika, On je opravdavao svoje ponašanje iznošenjem Božje reči.

Nežno i ponizno Isus je pokušavao da odgovori zahtevima onih s kojima je dolazio u dodir. Budući da je bio tako ljubazan i nenametljiv, književnici i starešine pretpostavljali su da će svojim učenjem lako moći da utiču na Njega. Oni su tražili od Njega da prihvati opšta načela i predanje koje su ostavili stari rabini, ali On je tražio njihovu verodostojnost u Svetom pismu. On je želeo da čuje svaku reč koja je potekla iz Božjih usta, ali nije mogao da posluša ljudske izmišljotine. Izgledalo je da Isus zna Pisma od početka do kraja i On ih je izlagao u njihovom pravom značenju. Rabini su se stideli da ih poučava jedno dete. Tvrdili su da je njihova dužnost da objašnjavaju Sveto pismo, a Njegova da prihvati njihovo tumačenje. Bili su ogorčeni što se opire njihovoj reči.

Oni su znali da u Svetom pismu ne mogu naći nikakvu potvrdu za svoja predanja. Shvatili su da je Isus u duhovnom razumevanju bio daleko ispred njih. Ipak, bili su ljuti zato što nije slušao njihove naredbe. Ne uspevajući da Ga uvere, potražili su Josifa i Mariju i s optužbom izneli im Njegov stav neprihvatanja njihovih propisa. Tako je On pretrpeo prekor i osudu.

Još iz najranijih dana, Isus je počeo da sam oblikuje svoj karakter, a čak ni poštovanje i ljubav prema roditeljima nisu Ga mogli odvratiti od poslušnosti Božjoj reči. »Pisano je« bio je Njegov razlog za svako delo koje je odstupalo od porodičnih običaja. Međutim, uticaj rabina zagorčavao Mu je život. Još u svojoj mladosti morao je da uči tešku pouku ćutanja i strpljive istrajnosti.

Njegova braća, kako su se nazivali Josifovi sinovi, bili su na strani rabina. Oni su stalno naglašavali da se predanja moraju poštovati, kao da su to Božji zahtevi. Oni su smatrali ljudske propise mnogo višim od Božje reči i u velikoj meri smetalo im je Isusovo jasno pronicanje u razlikovanju lažnog i istinitog. Njegovu strogu poslušnost Božjem zakonu osuđivali su kao tvrdoglavost. Bili su iznenađeni znanjem i mudrošću koju je pokazivao u odgovaranju rabinima. Znali su da nije primio nikakvo obrazovanje od mudrih ljudi, ali ipak uočili su da je On njima bio učitelj. Priznali su da je Njegovo obrazovanje uzvišenije od njihovog. Ali nisu razumeli da je On imao pristupa drvetu života, izvoru znanja kojeg oni nisu poznavali.

Hristos nije bio isključiv i naročito je uvredio fariseje što se u ovom pogledu udaljio od njihovih strogih pravila. On je naišao na oblast religije ograđenu visokim zidovima izdvajanja kao suviše svetu za svakodnevni život. On je porušio ove zidove podvojenosti. U svom dodiru s ljudima nije pitao: »Šta je vaše veruju? Kojoj crkvi pripadaš?« Koristio je svoju silu na dobro prema svima kojima je bila potrebna pomoć. Umesto da se odvoji u nekoj isposničkoj ćeliji da bi pokazao svoj nebeski karakter, On je ozbiljno radio za ljudski rod. On je usađivao načelo da se biblijska vera ne sastoji od mučenja tela. On je učio da čista i neokaljana vera nije namenjena samo određenom vremenu i naročitim prilikama. U svako doba i na svakom mestu pokazivao je zanimanje za ljude puno ljubavi i širio oko sebe svetlost radosne pobožnosti. Sve je to bilo ukor farisejima. To je pokazalo da se vera ne sastoji u sebičnosti i da je njihova mračna predanost ličnim interesima daleko od prave pobožnosti. To je izazvalo njihovo neprijateljstvo prema Isusu, tako da su Ga pokušali silom da podvlaste svojim propisima.

Isus je radio na tome da ublaži svaku patnju koju je video. On je imao malo novaca za davanje, ali se često lišavao hrane da bi pomogao onima čije su Mu potrebe izgledale veće od Njegovih. Njegova braća su osećala da Njegov uticaj seže daleko, nasuprot njihovom. On je imao istančano razumevanje koje niko od njih nije imao ili želeo da ima. Kad su grubo govorili sa siromašnim, poniženim bićima, Isus je potražio baš te osobe i govorio im reči ohrabrenja. Onima kojima je bilo potrebno davao je čašu hladne vode, tiho bi spustio svoj obrok u njihove ruke. Pošto je otklonio njihove patnje, istine koje je poučavao bile su povezane s Njegovim delima milosrđa i tako urezane u sećanje.

Sve to izazvalo je nezadovoljstvo kod Njegove braće. Budući da su bili stariji od Isusa, smatrali su da On treba da se pokori njihovim naređenjima. Optuživali su Ga da sebe smatra višim od njih i korili Ga da se uzdiže iznad njihovih učitelja, sveštenika i narodnih upravljača. Često su Mu pretili i pokušavali da Ga uplaše, ali On je išao napred učinivši Sveto pismo svojim vodičem.

Isus je voleo svoju braću i stalno se ljubazno odnosio prema njima, ali oni su bili ljubomorni i pokazali su najodlučnije neverovanje i prezir. Nisu mogli da shvate Njegovo ponašanje. U Isusu su im se otkrile velike protivrečitosti. On je bio Božji Sin, a ipak bespomoćno dete. Tvorac svetova, Zemlja je bila Njegova svojina, pa ipak siromaštvo je obeležavalo Njegovo životno iskustvo na svakom koraku. Njegovo dostojanstvo i osobenost potpuno su se razlikovali od zemaljske oholosti i uobraženosti; On nije težio za svetovnom veličinom i bio je zadovoljan čak i najnižim položajem. To je ljutilo Njegovu braću. Oni nisu mogli objasniti Njegovo trajno spokojstvo u iskušenju i siromaštvu. Nisu znali da je postao siromašan nas radi, da bismo se mi »njegovim siromaštvom« obogatili. (***2. Korinćanima 8,9) Tajnu Njegove misije nisu mogli razumeti više nego Jovovi prijatelji njegovo poniženje i patnje.

Braća nisu razumela Isusa zato što nije bio sličan njima. Njegovo merilo nije bilo i njihovo. Gledajući na ljude okrenuli su se od Boga i Njegova sila nije postojala u njihovom životu. Verski obredi koje su poštovali nisu mogli da preobraze karakter. Oni su davali »desetak od metvice i od kopra i od kima«, ali su propustili »ono što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru«. (***Matej 23,23) Isusov primer stalno im je smetao. On je na svetu mrzeo samo jedno, bio je to greh. Nije mogao da bude svedok nekog lošeg dela a da ne doživi bol koja se nije mogla sakriti. Postojala je jasna razlika između formalista, čiji je izgled svetosti prikrivao ljubav prema grehu i karaktera u kome je revnost za Božju slavu uvek bila najvažnija. Zato što je Isusov život osuđuvao zlo, suprotstavljali su Mu se kako u domu tako i izvan njega. O Njegovoj nesebičnosti i čestitosti govorilo se s podsmehom. Njegova strpljivost i ljubaznost nazvane su kukavičlukom.

Od gorčine koja pada u deo ljudskom rodu Isus nije izbegavao nijedan deo. Bilo je i takvih koji su pokušavali da Mu se narugaju zbog Njegovog rođenja, pa se čak i u detinjstvu morao da se susretne s njihovim podsmešljivim pogledima i zlim došaptavanjima. Da je odgovorio nestrpljivom reči ili pogledom, da je popustio svojoj braći jednim pogrešnim postupkom, On više ne bi bio savršeni primer. Na taj način On bi pretrpeo neuspeh u sprovođenju plana za naše otkupljenje. Da je ikad priznao da može biti opravdanja za greh, Sotona bi likovao, a svet bio izgubljen. Zbog toga je kušač radio na tome da što težim učini Njegov život, kako bi Ga naveo na greh.

Međutim, na svako kušanje On je odgovarao: »Pisano je.« On je retko korio bilo koje loše delo svoje braće, ali im je iznosio reč od Boga. Često su Ga optuživali za kukavičluk kad je odbijao da se udruži s njima u nekom zabranjenom delu; ali On je odgovarao: »Pisano je: "Strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jest razum".« (***O Jovu 28,28)

Bilo je nekih koji su tražili Njegovo društvo, osećajući mir u Njegovom prisustvu, ali mnogi su Ga izbegavali zato što ih je ukoravao Njegov besprekoran život. Mladi drugovi uporno su Ga nagovarali da čini što i oni čine. Bio je vedar i radostan, oni su uživali u Njegovoj prisutnosti i pozdravljali Njegove spremne predloge, ali bili su nestrpljivi prema Njegovoj savesnosti, proglasivši Ga skučenim i tesnogrudnim. Isus je odgovarao: »Pisano je: ‚Kako će mladić očistiti put svoj? Vladajući se po tvojim rečima! U srce svoje zatvorio sam reč tvoju, da ti ne grešim!’« (***Psalam 119,9.11)

Često su Ga pitali: »Zašto si tako uporan u tome da budeš tako poseban, tako različit od nas svih?« »Pisano je«, rekao je On, »Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem. Blago onima koji čuvaju otkrivenja njegova, svim srcem traže ga; koji ne čine bezakonja, hode putevima njegovim!« (***Psalam 119,1–3)

Kad su Ga upitali zašto se ne pridružuje neozbiljnom zabavljanju mladih iz Nazareta, rekao je: »Pisano je: "Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo. O zapovestima tvojim razmišljam, i pazim na puteve tvoje. Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje".« (***Psalam 119,14–16)

Isus se nije borio za svoja prava. Njegov rad često je bio nepotrebno otežan zato što je bio predusretljiv i nije se žalio. Ipak, nije sustajao niti se obeshrabrivao. On je živeo iznad ovih teškoća, kao u svetlosti Božjeg lica. Nije se svetio kad se s Njim grubo postupalo, već je uvrede strpljivo podnosio.

Stalno su Ga pitali: »Zašto podnosiš tako zlobno postupanje čak i od tvoje braće?« »Pisano je«, govorio je On, »Sine moj, ne zaboravljaj nauke moje, i zapovesti moje neka hrane srce tvoje. Jer će ti doneti dug život, dobre godine i mir. Milost i istina neka te ne ostavlja; priveži ih sebi na grlo, upiši ih na ploči srca svojega. Te ćeš naći milost i dobru misao pred Bogom i pred ljudima.« (***Priče 3,1–4)

Od vremena kad su roditelji našli Isusa u Hramu, Njegov način delovanja za njih je bio tajna. On nije želeo da s njima ulazi u sukob, ali je ipak Njegov primer bio stalna pouka. On je ličio na nekoga ko je bio izdvojen. Svoje trenutke sreće nalazio je kad je bio sam s prirodom i Bogom. Kad je mogao, ostavljao bi svoj rad i odlazio u polja da razmišlja u zelenim dolinama, da održava zajednicu s Bogom na planinskim obroncima ili usred drveća u šumi. Rano jutro često Ga je zaticalo na nekom skrivenom mestu kako razmišlja, istražuje Sveto pismo ili se moli. Sa ovih tihih trenutaka On bi se vraćao svome domu da opet preuzme svoje dužnosti i pruži primer strpljivog podnošenja mukotrpnog rada.

Hristov život bio je obeležen poštovanjem i ljubavlju prema majci. Marija je u svom srcu verovala da je njeno rođeno sveto Dete taj dugo obećavani Mesija, ali nije smela da izrazi svoju veru. U toku celog svog života na Zemlji, učestvovala je u Njegovim patnjama. Sa žalošću je gledala iskušenja kojima je bio izložen u detinjstvu i mladosti. Braneći ono što je znala da je pravilno u Njegovom ponašanju i sama je dolazila u iskušenja. Ophođenje u domu i materinsku nežnu brigu nad decom smatrala je životno važnom u oblikovanju karaktera. Josifovi sinovi i kćeri znali su to i koristeći njenu brigu, pokušavali su Isusove postupke da usklade sa svojim merilom.

Marija je često prigovarala Isusu i tražila od Njega da se povinuje rabinskom načinu postupanja. Mađutim, Njega nije mogao niko ubediti da promeni svoje navike razmišljanja o Božjim delima i pomaganja ljudima pa čak i nemim životinjama da se oslobode patnji. Kad su sveštenici i učitelji zatražili Marijinu pomoć da Isusa učine poslušnim, ona se vrlo uznemirila, ali je mir zavladao njenim srcem dok je On iznosio činjenice iz Svetoga pisma koje su podržavale Njegove postupke.

Ona se ponekad kolebala između Isusa i Njegove braće koja nisu verovala da je On Božji Poslanik, iako su postojali mnogi dokazi da je Njegov karakter bio božanski. Ona je videla kako se žrtvuje za dobro drugih. Njegovo prisustvo unosilo je čistiju atmosferu u dom, a Njegov život bio je kao kvasac koji deluje u društvu. Nevin i bezazlen hodao je među nepažljivim, grubim, neljubaznim, nepravednim carinicima, lakomislenim rasipnicima, nepravednim Samarjanima, neznabožačkim vojnicima, grubim seljacima i šarolikim mnoštvom. On je izgovarao reč saučešća ovde i reč onde kad je video ljude umorne ali primorane da nose teške terete. Delio je njihov teret i ponavljao im pouke koje je učio iz prirode, pouke o ljubavi, milosti i Božjoj dobroti.

On je učio sve da sebe smatraju nadarenim dragocenim talentima, koji mogu da im obezbede večna blaga samo ako se pravilno upotrebe. Iskorenjivao je svaku taštinu iz života, i svojim ličnim primerom učio da svaki trenutak vremena ima večne rezultate; da treba da se ophode sa njima kao sa blagom kojeg valja koristiti za uzvišene ciljeve. Nijedno ljudsko biće nije smatrao bezvrednim, već je svakoj duši pružio spasonosni lek. U bilo kakvom društvu da se našao, iznosio je pouku koja je bila prikladna za to vreme i te okolnosti. Težio je da nadahnjuje nadom najsurovije, koji ništa ne obećavaju, uveravajući ih da mogu postati besprekorni i bezazleni, ostvarujući takav karakter koji će ih otkriti kao Božju decu. Često je sretao one koji su se prepustili Sotoninoj vlasti i koji nisu imali snage da se otrgnu iz njegove zamke. Takvom obeshrabrenom, bolesnom, zavedenom i palom čoveku, Isus bi upućivao reči najnežnijeg sažaljenja, reči koje su bile potrebne i koje su se mogle razumeti. Sretao je i druge koji su vodili neposrednu borbu s neprijateljem duša. Ove je hrabrio da istraju, uveravajući ih da će pobediti; jer su Božji anđeli bili na njihovoj strani i daće im pobedu. Oni kojima je ovako pomogao bili su uvereni da je ovde Onaj u koga mogu imati savršeno poverenje. On neće izdati tajne koje su poverili Njegovom saosećajnom uhu.

Isus je bio iscelitelj i tela i duše. On se zanimao za svaku vrstu patnje koju je zapažao i svakom nevoljniku donosio olakšanje, a Njegove ljubazne reči bile su kao melem koji umiruje bol. Niko nije mogao da kaže da je učinio čudo, ali sila – isceljujuća sila ljubavi – prelazila je s Njega na bolesne i očajne. Na taj način On je od samog detinjstva nenametljivo radio za ljude. To je bio razlog što su Ga mnogi, kad je otpočeo svoju službu, rado slušali.

Ipak je Isus prolazio sam kroz detinjstvo, mladost i zrelo doba. U svojoj čistoti i vernosti sam je gazio u kaci, nikoga od ljudi nije bilo da Mu pomogne. Nosio je strašan teret odgovornosti za spasenje ljudi. Znao je da će, ako ne dođe do odlučne izmene načela i ciljeva ljudskog roda, sve da bude izgubljeno. To je bilo breme na Njegovoj duši i niko nije mogao da proceni teret koji Ga je pritiskivao. Ispunjen čvrstom odlučnošću, ostvarivao je svoj životni zadatak da Sam bude svetlost ljudima.