2. Poglavlje

PROROČKO VODSTVO ZA CRKVU KOJA RASTE (1850–1888)

Da li je prihvatanje viđenja bio uslov za pripadnost zajednici?
Širenje proročke vesti
Primanje i objavljivanje viđenja
Ukazivanje na potrebu za osnivanjem crkvene organizacije
Savet za zdrav način življenja
Savjet o poslanju crkve za cijeli svijet
Prvi savjeti o obrazovanju
Događaji u porodici i smrt Džemsa Vajta
Za one koji žele da istražuju

Posle 1850. godine prestaju “dečje bolesti” pokreta svetkovatelja Subote. Dok je adventistički pokret svetkovatelja Subote još bio daleko od toga da bude jak, on je učvrstio svoj identitet i rastuće telo pristalica.

Isto se može reći za proročki glas pokreta izraženog u službi Elen Vajt. Adventistički svetkovatelji Subote sve više su imali razumevanja prema proročkom autoritetu u njenoj ličnosti i porukama, iako prihvaćenost svakako nije bila univerzalna.

I adventisti i njihov prorok doživeli su rast između 1850. i 1888. godine. Identitet zajednice i Elen Vajt postajao je postupno sve prepoznatljiviji.

To razdoblje je pokazalo da su oblikovane osnovne strukture i svakodnevni život zajednice. Ne samo da je raslo izdavaštvo svetkovatelja Subote, nego je organizacija koja se sve bolje razvijala organizovala rad usmeren spoljnom svetu, na područjima kao što su: misija, zdravstvena reforma i vaspitanje. Uloga Elen Vajt bila je prepoznatljiva u svakom od ovih područja. Posle ovih područja drugo poglavlje više će se baviti porodičnim životom, područjem verovanja i proročkim darom sestre Vajt i njenim odnosom prema vernicima Crkve.

Pitanje koje je postavljano među prvim svetkovateljima Subote bilo je: “Da li je vernicima bio postavljen uslov da moraju verovati u viđenja, ako se pridruže zajednici? Kad su klevetnici objavili da su vođe svetkovatelja Subote postavili verovanje u viđenja kao uslov za prijem u zajednicu, ta neistina energično je odbačena. Zato je Džems Vajt početkom 1856. godine napisao:”Dobro je poznato da smo bili optuženi da uslovljavamo pripadnost zajednici verovanjem u viđenja i da smo od istih napravili pravilo svoje vere. To je potpuna neistina.” (RH, 14. februar 1856)On je poručio takvima da je Biblija bila njegovo pravilo vere i života.

S druge strane, prvi adventisti smatrali su da je verovanje u biblijsku nauku o duhovnim darovima bio ispit vernosti. Tako je Urija Smit 1862. godine zauzimao stav da  je “stalnost duhovnih darova jedna od temeljnih tačaka u verovanju ovog naroda, i sa onima s kojima se razlikujemo u ovoj tački možemo imati jedinstvo i zajednicu, ali ne u većoj mjeri nego što je možemo imati s onima koji se razlikuju od nas u drugim važnim tačkama  kao što su: Hristov dolazak, krštenje, Subota i td”.(RH, 14. januar 1862.)

Džon Nevins Endrus je 1870. godine lepo je sažeo stanje u zajednici kada je napisao:”Kod prihvatanja vernika u naše crkve želeli smo s tim u vezi da znamo:1. Da veruju u biblijsku nauku o duhovnim darovima; 2. Da će iskreno prihvatiti viđenja sestre Vajt.”(RH, 15. februar 1870) Dalje, Endrus je preporučio da vernici treba da slede ozbiljnu opomenu Biblije, da proveravaju proroke(1.Solunjanina 5,19-21)

Međutim, kada su vernici jednom prihvatili viđenja kao data od Boga, tvrdi Džems Vajt, ona postaju autoritet u životu vernika. Zato je napisao da su viđenja “provera za one koji u njih veruju da su data s Neba.”(RH, 14. februar 1856)

S druge strane, Džems je zapazio, da oni koji su imali dokaz da je Elenin dar bio od Boga, a boriti se protiv njega aktivno i javno, znači da mogu biti isključeni iz zajednice.” U tim slučajevima “naš narod smatra da se ima pravo da se odvoji od takvih, da bi svoju radost mogao ispoljavati u miru i tišini.”(RH, 13. jun 1871)

Elen Vajt se složila s takvim stavom, koji su zauzeli vođe Crkve. Neki su, zapazila je ona 1862. imali “dovoljno razloga” da od sebe načine nevernike zbog ekstremizma drugih vernika prema viđenjima. Takvima koji su se našli pod preteranim pritiskom drugih, koji nisu imali prednost da sebe radi ispitaju viđenja, ili koji još nisu doneli konačni zaključak, takvima  “ se ne sme uskratiti blagoslov i prednosti Crkve ako je njihov hršćanski život ispravan, i ako su oblikovali uzoran hrišćanski karakter…Takvi ne smeju biti odbačeni, već prema njima treba pokazati dugo strpljenje i bratsku ljubav, dok se ne upoznaju s tim predmetom i zauzmu svoj stav za ili protiv. Ali, niko ne sme biti isključen samo zato što nije zauzeo svoj stav prema viđenjima”.(1T 328)

S druge strane, nastavlja ona, “ako se oni bore protiv viđenja”, otvoreno i smetaju drugima koji vjeruju u njih, “Crkvi je tada to znak da nisu u pravu. Božji narod ne treba beskrajno da popušta i odustaje od svoje slobode zbog takvih nezadovoljnika. Bog je ove darove dao Crkvi da bi joj služili na korist; i kada tzv. obraćeni vernici ustanu protiv tih darova, i bore se protiv viđenja, tada je vreme da se s njima poradi, da slabi ne bi bili zavedeni njihovim uticajem.”(1T 328.329)

Kao rezultat takvog razumijevanja, Džordž I. Batler (tadašnji predsednik crkve) pisao je 1883. godine da je to bila istina, da su i neprijatelji Crkve izjavili da su “mnogi među nama koji ne veruju u viđenja”. Još, nastavlja on, oni “su u našim crkvama i nisu isključeni”. (RH, dodatak,14. avgust, 1883.)

Širenje proročke vesti

Elen Vajt je primila i širila vest rečju i perom, za koju je verovala da je od Boga. Od početka svoje službe bila je aktivna u propovedanju i poučavanju, kako na skupovima tako i pojedincima. Često je delovala u mesnim crkvama i porodicama, ali i na velikim, opštim crkvenim skupovima gde je s velikim uvažavanjem imala prednost da se obraća vođama pokreta. Posle uspostavljanja godišnjih sastanaka Adventističke crkve, u prirodi pod šatorima 1868. godine, smatrala je da je to pravo mesto za iznošenje poruka. Većinu godina svoga rada provela je putujući, posećujući sastanke u prirodi i držeći predavanja.

Bila je aktivna kao govornik, ali još je veći njen doprinos u pisanju. Ne samo da je održala značajne propovedi, predavanja i savete, što je bilo štampano, nego je ubrzo počela da veliki deo svoga vremena i snage posvećuje pripremanju materijala prvenstveno za štampu. Ona će postati predvodnik u ispunjenju svojeg viđenja o adventističkoj literaturi, koja će postati kao  “potoci svetla koji su se rasuli po celome svetu”. (   LS   125)

Njeni najraniji spisi pojavili su se u časopisu    Day –Star  (Zvezda Danica) koji nije pripadao adventističkim svetkovateljima Subote. Međutim, uskoro je izgubila tu mogućnost da objavljuje svoje članke, pa su svetkovatelji Subote počeli da razvijaju odvojeni identitet od ostalih adventističkih grupa tokom kasnih četrdesetih godina prošloga veka.

Godine 1849. svetkovatelji Subote počeli su da štampaju svoj časopis. Međutim, taj deo opšteg razvoja nije odmah rešio problem. Njen suprug, prvi urednik ovog časopisa svetkovatelja Subote, bio je pod velikim pritiskom kada je objavio viđenja. Od tada su mnogi neprijatelji izjavljali da svetkovatelji Subote suviše naglašavaju važnost viđenja, i da su od njih načinili svoju nauku umesto Biblije. Iako je Džems objavio svega nekoliko viđenja 1849. i 1850, kao rezultat takvog stava, od kraja 1850. pa nadalje, u sledećoj deceniji, na stranicama    Review and Heralda   bilo je malo članaka iz pera Elen Vajt. Sve u svemu, samo petnaest članaka objavljeno je iz njenog pera tokom pedesetih godina prošloga veka. Taj broj se  polako više nego udvostručio na tridesetjedan u šezdesetim, ali sedamdesetih godina pojavljuje se blizu 100 njenih članaka u    Reviewu  . Od ranih 80-tih godina pa do njene smrti 1915.    Review   je njene članke objavljivao gotovo svake sedmice.

Ova statistika govori o velikoj uzdržljivosti ranih svetkovatelja Subote da naglase viđenja u svome glavnom časopisu pred lice kritički nastrojenih čitatelja. Ali kada se Džems uverio da je adventističkim svetkovateljima Subote neophodno predstaviti Elenine poruke, godine 1851. objavio je časopis    Review and Herald Extra   za probrane čitaoce. Ovo izdanje    Extra  , objašnjava on 21. jula 1851. ”je oblik časopisa za koji se nadamo da će izlaziti dvonedeljno…Kako su mnogi unapred osudili viđenja, smatramo da je najbolje da zasad ništa od te vrste ne objavljujemo u redovnom izdanju. Mi ćemo zato objavljivati viđenja za one koji će od toga imati koristi, koji vjeruju da Bog može ispuniti svoju reč i dati viđenja ‘u posljednje vrijeme’.” (   RH Extra   21. jula 1851)

Očekivano je da će časopis    Extra  , svakako, imati manje čitalaca nego redovni    Review  .

   Extra   je imao kratak vek, izašao je svega jedan broj. Većina sadržaja iz    Extra   uskoro se pretočila u knjižicu pod naslovom    A Sketch of the Christian Experience and Views of Ellen White  . Ta knjižica od 64 stranice izašla je iz štampe 1851. godine. Tadašnje vodstvo zajednice uskoro je potvrdilo da je to prigodan način - male knjige ili brošure - na koji treba objavljivati spise Elen Vajt; otada su imali prednost da njen savet učine pristupačnim u mnogo trajnijem obliku.

Njena prva brošura imala je autobiografski prikaz njene službe, koja je sadržala njena ranija viđenja. Njena naredna knjižica izašla je 1854. godine kao    Supplement to the Experience and Views of Ellen G. White  . (Dodatak iskustvima i pogledima Elen G. Vajt)

U tom razdoblju 1855. zbio se izuzetno važan događaj u spisateljskoj karijeri Elen Vajt. Te godine su objavljena njena prva Svedočanstva za crkvu. Ta brošura od šesnaest stranica razvila se u niz, koji je izlazio u redovnim izdanjima u različitim vidovima do 1909. godine. U to vreme svedočanstva su dostigla obim od blizu 5000 stranica.

Najzad je  Vajt pronašla delotvoran način da predstavi svoja viđenja svojim savremenicima, adventistima svetkovateljima Subote. Objavljen komplet Svedočanstava sadržao je glavne crte iz njenih ranih saveta u formatu koji je bio načinjen za stalno i lako slanje onima koje su ti saveti zanimali.

U nastavku objavljenih Svedočanstava od opšteg značaja, Elen Vajt rano počinje da upućuje savete pojedincima u obliku razgovora i ličnih pisama. Kroz nekoliko godina, shvatila je da se većina saveta odnosila na Crkvu u celini, budući da su pojedinci imali ista ili slična pitanja i probleme. Tako su ubrzo njena obavljena Svedočanstva sadržala odabrana svedočanstva neposredno upućena pojedincima, što je dodatno značilo opšti savet za Crkvu u celini.

Kao što je Elen Vajt pisala: “Ukoravajući krivca, On (Bog) je uredio da se popravljaju mnogi… On čini da otvorene greške nekih postanu opomena drugima, da se boje i čuvaju tih grešaka… Bila sam poučena da iznesem opšta načela… i istovremeno da prepoznam opasnosti, greške i grehe nekih pojedinaca, da bi svi mogli biti upozoreni, pokarani i posavetovani… Videla sam da svi treba dobro da ispitaju svoja srca i život i vide da li možda nisu i sami učinili iste greške zbog kojih su drugi bili ispravljani… Ako je tako, oni bi trebalo da shvate taj savet i ukor kao da je bio upućen njima lično i zato treba da ga primene u životu.” (5T 659.660)

Vajt je uvela u praksu da izostavi imena iz svojih objavljenih Svedočanstava da bi zaštitila privatnost osoba kojima su najpre bila upućena. Tako će čitaoci objavljenih Svedočanstava čitati o bratu A i sestri C.

Zajednica koja se je razvijala, uskoro je shvatila vrednost Svedočanstava Elen Vajt. Kao rezultat toga, najranije izdate brošure doživele su više ponovljenih izdanja i u različitim formatima. Međutim, 1883. godine Generalna koneferencija adventista sedmoga dana izglasala je da se štampaju sva Svedočanstva izašla do tog vremena (ukupno 30) u “četiri toma od po sedam ili osam stotina stranica”. (   RH   27. novembar 1883) Svetlost dana ugledala su 1885. godine i zadržala su standardni format (kao i ona od 5 – 9) sve do danas.

Pre ponovljenog objavljivanja Svedočanstava, Elen Vajt je odlučila da se načini odgovarajuća urednička revizija. Taj posao bilo je neophodno izvršiti, smatrala je ona, jer su neke originalne poruke otišle u štampu pod pritiskom događaja. Elen Vajt i njen sin V. C. Vajt imali su uravnotežen pristup uredničkom zahvatu, kada je trebalo popraviti njene reči i rečenice. Te promene dovela su je u sukob sa vođama zajednice zbog njihovog obima koji je unesen u popravljeno izdanje Svedočanstava.

U pripremi popravljenog izdanja 1883. godine na zasjedanju Generalne konferencije izglasano je da se “prosvetljenje uma” proroka u procesu inspiracije ogleda u “saopštavanju misli, a ne (osim u retkim slučajevima) posebnim rečima preko kojih bi ideje trebalo da budu izražene”. (   RH  , 27. decembar 1883) Međutim, dok su crkvene vođe teoretski prihvatile nadahnuće misli, imali su poteškoća s tim konceptom u praksi. Kao rezultat takvog stava, Elen Vajt je odustala od popravljanja mnogih delova koje je načinila u svojim prvim Svedočanstvima, tako da su ipak njene rečenice tekle bolje, a njene misli izražene na najbolji način. Tako objavljeni tomovi nisu bili baš ono što je ona htela da budu.

Nakon njenih ranih autobiografskih knjižica i Svedočanstava, treće razdoblje u pisanju knjiga Elen Vajt nastupa od 1858 – 1864: četiri toma pod naslovom    Spiritual Gifts   (Duhovni darovi). Dok su raniji tomovi sadržali neke autobiografske materijale i neke napise o zdravlju, isto kao i neki odlomci iz njenih Svedočanstava, ovi su obuhvatali njene vrlo važne početne prikaze velikog svemirskog sukoba između dobra i zla. Tako prvi tom, koji je nastao kao rezultat viđenja u mestu    Lovett’s Grove   u državi Ohajo, marta 1858, nosi podnaslov Velika borba između Hrista i njegovih anđela i sotone i njegovih anđela. Ta knjižica bila je prethodnica današnjeg izdanja (1911.) pod naslovom Velika borba. Na sličan način tom tri i četiri od Duhovnih darova obuhvata razdoblje patrijaraha iz biblijske istorije i prvobitno prikazan materijal nalazimo u sadašnjoj knjizi Patrijarsi i proroci. U knjizi Duhovni darovi imamo prikazane osnovne ideje, koje je kasnije oblikovala u četiri toma naslovljena kao    Spirit of Prophecy   (Duh proroštva), (1870 – 1874) a što je kasnije preraslo u niz od sadašnjih pet knjiga nazvan Sukob vekova (1888 – 1917) (Patrijarsi proroci, Proroci i carevi, Čežnja vekova, Dela apostolska i Velika borba između Hrista i sotone.*prim. prev)

Konačno, glavno razdoblje pisanja knjiga Elen Vajt beležimo od 1850 – 1890 a tiče se područja zdravlja. Zadržaćemo se na tom području kasnije u razmatranju njenog doprinosa adventističkom konceptu zdravog načina življenja.

Primanje i objavljivanje viđenja

Primanje i objavljinjanje viđenja Elen Vajt je kompleksno područje (kao i mnoga druga u ovoj knjizi) i možemo ga samo kratko dodirnuti. Ovaj deo, radije nego da pokušamo da obradimo njegovu složenost, razmotrićemo samo nekoliko značajnih tema koje će nam pomoći da shvatimo ovo područje.

Godine 1860.  Vajt je pisala da je primala česta uputstva o svom stanju za vreme viđenja i svom iskustvu nakon povratka u stvarnost posle viđenja. U odgovoru, ona je objasnila: “Kada je Gospod video da je najbolji trenutak da mi da viđenje, bila bih uzeta u prisustvo Isusa i anđela, potpuno bih izgubila osećanje zemaljskog. Nisam mogla da vidim ništa dalje nego što bi mi anđeo pokazao. Moja pažnja bila je često usmerena na scene koje su se zbivale nad Zemljom.

U to vreme bila bih odnesena daleko u budućnost i bilo bi mi pokazano šta će se dogoditi. I ponovo bilo bi mi pokazano kako se šta zbilo u prošlosti. Kada bih se vratila u stvarnost, nisam se odjednom mogla setiti šta sam videla i predmet mi ne bi bio jasan dok pišem, tada bi se scene ponovno pokazale preda mnom kao što su mi bile pokazane u viđenju i tada bih mogla slobodno da pišem. Ponekad su mi neke stvari koje sam videla nakon viđenja bile skrivene i nisam ih se mogla setiti, dok se nisam našla pred ljudima kojima je viđenje bilo namenjeno, tada bi se prizori, koje sam videla, upečatljivo vratili u moj um. Ja sam zavisna od Duha Gospodnjeg kada je u pitanju iznošenje viđenja ili pisanje, kao i samo primanje viđenja. Meni je nemoguće prizvati u sećanje ono što mi je bilo pokazano, dok Gospod ne donese pred mene u vreme koje On želi da ih iznosim ili pišem o njima.” (2   SG   292.293)

Na sličan način, nekoliko godina kasnije zapisala je da “kao što je od Duha Gospodnjeg zavisna u pisanju” tako je zavisna i u primanju. “Još”, dodala je, “reči koje upotrebljavam u opisu onoga što sam videla, moje su”. (1   SM   37) Drugom prilikom kazala je da u vreme kad bi pisala i stala nad nekim tekstom tražeći prave reči, Bog bi joj dao u um “jasno i određeno” najbolju reč da bi izrazila svoju misao. (   Letter   137, 1902)

Tako je to videla Elen Vajt. Njeno iskustvo slično je iskustvu biblijskih proroka – saradnja ljudskog i božanskog. Bog joj je dao viđenja i istovremeno joj pomogao da ih saopšti drugima. S druge strane, izražavanje je bilo njeno, osim u slučajevima u kojima je izjavila da je primila doslovne reči. Iz njenog opisa, izgleda da su doslovne reči uglavnom retko dolazile.

Ne treba da mislimo da je sve što je Elen Vajt napisala bilo neposredno povezano s viđenjem. Na primer, u jednoj od svojih autobiografskih izjava, ona je ovako komentirala: “U pripremi stranica koje slede radila sam pod teškim okolnostima, a u mnogim slučajevima morala sam se osloniti na sećanje, nemajući nekoliko godina priliku da primam nijedne dnevne novine. Nekolicini ustanova poslala sam rukopise, prijateljima koji su tamo bili, kada su okolnosti to zahtevale, da bi ih pregledali pre nego što su bili dati u štampu.” (2   SG  ) Do mnogih datuma uspela je da dođe proveravajući svoja ranija pisma. Ukratko, Elen Vajt je koristila metode istoričara isto kao i memoriju u rekonstruisanju svojih memoara.

Istorijsko istraživanje takođe je došlo do izražaja prilikom pisanja knjige Velika borba 1888. godine. Tako je slobodno navodila istorijske pisce ne toliko zbog autoriteta koliko stoga što su njihovi iskazi pružali “gotovo i snažno iznošenje toga predmeta”. (   GC  )

U skladu sa tim, njen sin ukazao je vođstvu Generalne konferencije na vreme revidiranja Velike borbe 1911. godine da “Majka nikada nije izjavila da je autoritet na području istorije. Događaji koje je ona opisala su opis nakratko osvetljenih slika i ostalih opisa koje je ona dobila u odnosu na postupke ljudi i uticaj tih postupaka na delo Božje za spasenje čoveka, sa pogledom na prošlu, sadašnju i buduću istoriju u njenom odnosu na ovo delo. U vezi s pisanjem ovih pogleda, ona je upotrebila dobre i jasne istorijske iskaze da pomogne čitaocu da načini vidljivim događaje koje je nastojala da predstavi.” On je primetio da su joj njena čitanja s područja crkvene istorije “pomogla da smesti i opiše mnoge od događaja i pokreta koji su predstavljeni u viđenju”. (3   SM   437) Tako su joj istraživanja pomogla da popuni pozadinu i kontekst “kratko osvetljenih slika” primljenih kroz otkrivenje.

Sama upotreba dela drugih autora nije ograničila Elen Vajt na područje istorije. Budući da je mnogo čitala, odabirala je i prilagođavala ideje i način drugih pisaca, kada je bila uverena da su kazali to na isti način kao što bi trebalo da bude i u njenoj poruci.

Tako je V.C. Vajt izjavio da njegova majka ne samo da je obilno koristila druge autore koji su pisali o Hristovom životu, nego je naročito cenila književni jezik kojim su drugi autori prikazali čitaocu scene koje joj je Bog pokazao u viđenju i ona je u tome nalazila… zadovoljstvo, praktičnost i uštedu vremena, upotrebivši njihov izričaj u celosti ili delimično, predstavljajući one događaje koje je upoznala kroz otkrivenje, i koje je htela da približi čitaocima u knjizi Čežnja vjekova. (3   SM   460) Slične opaske mogu se dati i u vezi sa ostalim spisima Elen Vajt. Baš kao što su i biblijski proroci u svojim spisima upotrebljavali književne i istorijske dokumente, isto tako činila je i ona (vidi: 4. Mojsijeva 21,14.15; 1. Dnevnika 29,29; Luka 1,1-4; Juda 14.15) Nadahnuće ne podrazumeva i originalnost. S druge strane, nadahnuće podrazumeva Božje vođstvo u proročkom prikupljanju i izboru materijala.

Treba zapaziti da Elen Vajt nije mehanički upotrebljavala svetovne izvore materijala. Naprotiv, ona je odabrala one misli i rečenice koje su bile u skladu s istinom kako je ona to videla, dok je odbacivala ili prilagođavala ideje i način izražavanja koji nisu u skladu s njenom vešću.

Naredni osvrt na njen rad dovodi do zaključka da svi njeni saveti pojedincima i Crkvi nisu bili primljeni u vidu posebnih viđenja za specifičnu situaciju u datom trenutku. Ona je upoređivala svoja iskustva s iskustvima apostola Pavla. Njegov um kroz ranije primljena viđenja imao je jasnu spoznaju o hrišćanskim načelima i o opasnostima koje prete Crkvi. Zato je apostol Pavle bio u mogućnosti da prosudi događaje u Crkvi na božanski način, iako možda nije imao posebno viđenje za određeni slučaj. Tako je  Vajt pisala: “Gospod nije dao viđenje za rešenje svake opasnosti koja se može pojaviti.” Često, to je Božji način rada, “da ostavi utisak na umove svojih odabranih slugu o potrebama i opasnostima za Delo i pojedince i da na njih stavi breme saveta i upozorenja”. (5   T   684.685) Veliki deo njenih saveta izgleda da spada u ovu posebnu kategoriju u kojoj božanska načela izvorno data u viđenju, dolaze do izražaja kroz uticaj Svetog Duha, u širokom spektru posebnih prilika na koje se ova načela mogu primeniti.

Ukazivanje na potrebu za osnivanjem crkvene organizacije

Jedno važno područje na kom je Elen Vajt odigrala presudnu ulogu u razvoju Hrišćanske adventističke crkve pedesetih godina prošloga veka bila je crkvena organizacija. Budući da je široko rasprostranjen mileritski pokret bio protiv svake organizacije, za takav razvoj stanja postoji nekoliko razloga. Prvi od njih je sledeći: vrijme je bilo kratko i mileriti su verovali da im neće biti potrebna organizacija, jer će Isus brzo doći.

 Drugi razlog za odbacivanje organizacije od strane mnogih milerita bila je njihova prošlost u pokretima, koji su se protivili svemu osim najslabijoj formi crkvene strukture. Jedan takav pokret nazvan je Hrišćanska veza. Džozef Beits, Džems Vajt i nekoliko vodećih milerita pripadali su toj grupi.

Treći razlog za protivljenje mileritskih grupa crkvenoj organizaciji posle 1844. proizilazi iz njihovog isključivanja iz organizovanih verskih zajednica tokom 1843. i 1844. godine. Njihovo iskustvo vodilo ih je do zaključka da je crkvena organizacija urođeno zlo. Zbog takvog shvatanja Džordž Stors (istaknuti mileritski vođa) napisao je 1844. da je “svako organizovanje crkve ljudska izmišljotina i ono postaje Vavilon u trenutku kada je organizovano”. (   MC  ,15. februar 1844)

Zbog takvih stavova, sve poslemileritske grupe smatrale su gotovo nemogućim da se organizuju u crkvena tela. Nitko i nije tako nešto učinio pre 1860-tih, i samo je jedna grupa uspela je da načini odgovarajuću strukturu – a to su bili adventisti svetkovatelji Subote.

Elen Vajt i njen suprug bili su prvi pojedinci koji su poduprli razvoj organizacije među onima koji su oblikovali Hrišćansku adventističku crkvu šezdesetih godina prošloga veka. Vajtovi su ubrzo došli do zaključka da je ono što su oni nazvali “evanđeoski red” bilo osnovno u njihovom pokušaju da rade sa vernicima ujedinjenim na doktrinarnoj osnovi svetkovatelja Subote. Alternativa je bila nered i to je snažno karakterisalo poslemileritski adventizam tokom kasnih 1840-tih i ranih 1850-tih.

Najranije opaske Elen Vajt na tu temu dolaze u decembru 1850: “Videla sam da je na Nebu sve bilo u savršenom redu. Anđeo je rekao: ‘pogledaj, Hristos je glava; neka sve bude u redu, neka sve bude u redu. Neka sve ima svoj smisao.’ Anđeo je rekao ‘Vidi i znaj kako je savršen, kako je divan taj nebeski red, sledi ga’.” (   MS   11, 1850.)

Između 1850. i 1854. adventisti svetkovatelji Subote, ne samo da su brojčano brzo rasli i tako prihvatili u svoje redove mnoge zbunjene vernike koji su verovali u Drugi Hristov dolazak, već su se suočili s problemom nekvalifikovanih propovednika, susrećući se s istomišljenicima i slučajevima crkvene discipline prema vernicima koji nisu bili u skladu sa celim telom.

Tom prilikom Elen Vajt je objavila početkom 1854. članak pod naslovom “Gospodnji red”. Ona započinje odlomak ovim rečima: “Gospod je pokazao da je evanđeoski red bio suviše zastrašujuće prikazan i zanemarivan. Treba izbegavati formalnosti, ali ako ih i izbegavamo red ne sme biti zanemaren. Na nebu postoji red. Red je postojao u Crkvi kada je Isus bio na Zemlji, a nakon Njegovog odlaska red je bio striktno poštovan među Njegovim apostolima. I sada, u ove poslednje dane, dok Gospod dovodi svoju decu u jedinstvo vere, postoji još veća stvarna potreba za redom nego ikada pre, jer, dok Bog ujedinjuje svoju decu, sotona i njegovi zli anđeli su vrlo uposleni sprečavajući i razarajući to jedinstvo.” (   EW   97)

Zapazimo da je Elen Vajt povezala crkvenu organizaciju sa poslanjem adventista svetkovatelja Subote, da ih skupi u narod za poslednje dane. Tako je ona to povezala sa uspešnim propovedanjem. Organizacija nije značila kraj nego sredstvo pripreme za kraj.

Tokom pedesetih godina Vajtovi su se borili, rame uz rame, da među svetkovateljima Subote uspostave organizaciju. Međutim, neprestano su nailazili na otpor od strane istaknutih vođa u svom pokretu. Tako je R. F. Kotrel (   R.F. Cottrell  ) izjavio u    Review and Herald   (Pregled i Glasnik) iz marta 1860. da on misli “da bi bilo pogrešno ‘da sebi damo ime’ budući da ono leži u temelju Vavilona. Mislim da to Bog ne bi odobrio.” (   RH  , 22. mart 1860)

Džems i njegova supruga nisu se složili s Kotrelom i njegovim pristalicama koji su bili protiv organizacije i otvoreno su im se suprotstavili. Videli su mnoge posledice zbog nedostatka formalne strukture i reda. U odgovoru na antiorganizacijsku logiku, Elen Vajt je kazala: “Bilo mi je pokazano kako su se neki bojali da bi naša Crkva mogla da postane vavilon ako se organizuju; ali oni u centralnom Njujorku (   New Yorku  ) bili su pravi Vavilon, zbrka. I sada ako crkve nisu tako organizovane da mogu sprovesti i održati red, nemaju se čemu nadati u budućnosti; moraju se raspasti u grupice. Ranije učenje pothranilo je elemente nejedinstva… Ako Božji propovednici budu ujedinjeni u vršenju svoje dužnosti i ako na tome budu odlučno istrajali, izvršiće na Božje stado uticaj koji ujedinjuje… Tada će postojati snaga i sila u redovima svetkovatelja Subote, mnogo više nego što smo dosad iskusili.” (1   T   270.271)

Zalaganje Elen Vajt i njenog supruga za organizaciju u Crkvi za koju su se tako srčano borili, konačno je urodilo plodom između 1861. i 1863. godine. Od tada pa nadalje Generalna konferencija zajednice povezala je razne crkve i mjesne konferencije u jedno ujedinjeno telo – u Hrišćansku adventističku crkvu. Taj organizacijski razvoj osnovao je još uvek malo telo adventista svetkovatelja Subote, sa strukturom koja im je omogućila da ojačaju i izrastu u najveće adventističko telo na prelazu iz 19. u 20. stoleće. Ali do tog vremena Crkva je prerasla svoju organizacijsku strukturu iz 1863. godine. Adventizam sedmoga dana osećao je potrebu za korjenitom reorganizacijom ako bude nastavio da raste započetim tempom. Da bi se uspešno obavilo poslanje, Elen Vajt će još jednom, između 1901. i 1903. (kao što ćemo videti u narednom poglavlju) biti srce – pokretač reorganizacije. Ona je i dalje funkcionalnu crkvenu organizaciju smatrala bitnim elementom u širenju Crkve i propovedanju Jevanđelja celom svetu. Za razliku od nekih njenih kolega u službi, ona nije mešala spoljne strukture koje su postale zastarele sa potrebnom dinamičnom organizacijom da bi zajednica nastavila da okuplja narod u prihvatanju Dolaska Isusa Hrista.

    Savet za zdrav način življenja

Jedno od najznačajnijih viđenja Elen Vajt, na području njenog višegodišnjeg delovanja u osnivanju adventnog pokreta, zbilo se 5. juna 1863. “Videla sam”, zabeležila je narednog dana, “da je to bila sveta dužnost da povedemo računa o svome zdravlju i da i druge podsetimo na njihovu dužnost… Naša je dužnost da govorimo, da dignemo glas protiv svake neumerenosti – neumerenosti u radu, u jelu, u pići i u uzimanju lekova – i tada ih usmeriti na velike Božje izvore lečenja: voda, čista mekana voda, za lečenje od bolesti, za zdravlje, za čistoću, za duševno uživanje… Videla sam da ne smemo da ćutimo o predmetu zdravlja nego treba da probudimo svoje umove u vezi s tim predmetom.” (3   SM   280) “Posao koji Bog traži da obavimo ne oslobađa nas brige za naše zdravlje. Što je naše zdravlje bolje, bolji će biti i naš posao.” (3   SM   279)

Zapazimo da zdravstvena reforma adventističkih hrišćana nije bila njihova privatna stvar. Ona je imala uticaja i na zdravstvenom i na misijskom planu. To je postalo sasvim jasno u decembru 1865. kada je Elen Vajt imala drugo važno viđenje o zdravstvenoj reformi. U tom viđenju adventisti su pozvani da osnuju svoju zdravstvenu ustanovu. Ona nije trebalo da služi samo adventistima za zdravstveni oporavak u duhovno odgovarajućem okruženju dok uče “kako se brinuti o sebi i kako se zaštititi od bolesti” (1   T   553), nego im omogućiti da se približe neadventistima.

“Kada oni koji ne dijele s nama isto verovanje budu posetili ustanovu posvećenu uspešnom lečenju bolesti, kojom upravljaju lekari koji svetkuju Subotu”, pisala je  Vajt, “oni će neposredno biti pod uticajem istine. Dok se budu sprijateljili s našim narodom i našom stvarnom verom, njihove predrasude biće otklonjene i steći će ugodan utisak. Dok tako budu pod uticajem istine neće samo dobiti pomoć u lečenju od bolesti tela nego će naći lekoviti balsam i za svoje duše obolele od greha… Jedna tako dragocena spasena duša vrediće više nego sva blaga koja su bila potrebna da se uspostavi takva ustanova”. (1   T   493)

Viđenje od 25. decembra 1865. nije samo ukazalo na potrebu osnivanja zdravstvene ustanove nego je spojilo zdravstvenu reformu i adventističku teologiju pokazujući da je “zdravstvena reforma deo treće anđeoske vesti i da je s njom povezana kao što su šaka i ruka povezane sa telom”. Zdravstvena reforma kako je to videla Elen Vajt, treba da ima pripremnu ulogu. To znači da pripremi Božji narod “za glasnu viku trećeg anđela” i da mu pomogne da se spremi za preobraženje. (1   T   486) Drugim rečima zdravstvena reforma treba da bude sredstvo u pripremi za Drugi dolazak. Kao crkvenoj organizaciji, zdravstvena refroma treba da bude sredstvo pripreme za kraj pre nego kraj sam po sebi.

Međutim, neki propovednici i neki vernici verovatno su prevideli ovaj vid njenog učenja pa su nastavili da oduševljeno šire vest zdravstvene reforme.  Kao rezultat takvog pristupa, nekoliko meseci kasnije Elen Vajt je pažljivo ispravila svaki pogrešan utisak, koji je mogla da ostavi na osobe, napisavši da je: “Zdravstvena reforma usko povezana s trećom vesti (vesti adventista sedmog dana) ali ona sama nije vest. Naši propovjednici bi trebalo da poučavaju o zdravstvenoj reformi, ali oni je ne bi smeli učiniti glavnom temom… Njeno mesto je među onim temama koje pomažu u pripremni  za susret s događajima na koje je ukazano tom vešću.” Kad govori o temama u vezi sa “pripremom” ona kaže da zdravstvena reforma treba da ima “vodeće” mesto. (1   T   559)

Gornji tekst ima presudnu važnost otkad su neki adventisti bili skloni fanatičkim krajnostima u odnosu na zdravstvenu reformu, dok su je drugi stavili u središte vesti Crkve.  Vajt je morala da se suprotstavi takvim nastranostima u vezi sa svojim učenjem na tu temu u preostalom delu svog života. Za nju, zdravstvena reforma nije bila središte adventističke vesti. Pre svega, ona je bila sredstvo da pomogne ljudima da se pripreme za Hristov dolazak. Rezultati zravstvenog poučavanja Elen Vajt ogledali su se dvojako, široko su rasprostranjeni i s dugoroćnim efektom. Na ličnom planu, mnogo su doprineli u promeni adventističkog stila življenja. Kao rezultat, oni su uveliko ojačali zdravlje adventističkog verništva. Nažalost, mnogi koji su mislili da slede njene savete otišli su u ekstremizam u jednom ili u više područja zdravog načina življenja. Ali njen je poziv bio za uravnoteženost umesto neuravnoteženosti. Kako je ona to videla, postoji osam prirodnih lekova: “čist vazduh, sunčeva svetlost, umerenost, odmor, vežbanje, pravilna ishrana, upotreba vode, poverenje u božansku silu.” (   MH   127) Dobro zdravlje podrazumeva uravnoteženu upotrebu svakog od ovih pomoćnika  i izbegavanje svake krajnosti.

Rodovi zdravstvene reforme, na osnovu viđenja iz 1865, bili su gotovo trenutni. Elen Vajt je u maju 1866. na četvrtom zasedanju Generalne konferencije  predstavila potrebu za jednom adventističkom zdravstvenom ustanovom. Kao odgovor Crkva je 5. septembra 1866. otvorila Zapadni institut za zdravstvenu reformu (    Western Health Reform Institute  ) u Batl Kriku (   Battle Creeku  ) u državi Mičigen (   Michigan  ), a počeo je da izlazi časopis posvećen zdravlju – Zdravstveni reformator – (   The Health Reformer  ) iste godine.

Godine 1876. za upravitelja instituta postavljen je dvadesetčetverogodišnji Džon Harvi Kelog (   John Harvey Kellogg  ). Pod Kelogovim vođstvom ova ustanova je prerasla u Batl Krik sanatorijum (   Battle Creek Sanitarium  ). Na smeni stoleća ta ustanova postigla je međunarodni ugled. Do sredine 1990. iz te ustanove nikle su 152 bolnice, 330 dispanzera, klinika i medicinskih jedinica, 95 domova za stare i siročad – što čini ukupnu vrijednost od blizu pet milijardi dolara. To su samo neki od dalekosežnih uticaja zdravstvenih programa koje su pokrenula viđenja Elen Vajt među adventističkim hrišćanima.

Pre nego što napustimo ovu temu o zdravstvenoj reformi zapazićemo da ideje Elen Vajt o zdravlju nisu bile jedine. Ona ih je dala u kontekstu istaknutog pokreta za zdravstvenu reformu u Sjedinjenim Državama u to vrijeme. Viđenja Elen Vajt uzdigla su adventiste u jedan od vodećih pokreta na području zdravstvene reforme, i dala im verski podsticaj da vode računa o ličnom zdravlju, ali i za širenje Jevanđelja preko brige o zdravlju u svojim  ustanovama.

Jedan od razloga slabog zdravlja među vodećim ličnostima u Crkvi početkom i sredinom 1860-tih predstavljao je dodatni podsticaj. Džems Vajt i nekoliko drugih najistaknutijih vođa postali su dravstveno onesposobljeni u to vreme i neki, uključujući i Vajtove, posetili su ustanovu za zdravstvenu reformu koja je delovala u mestu Dansvilu (   Dansvilleu  ), u državi Njujork, pre nego što je otvoren adventistički institut u Batl Kriku. Zdravstvena vest je zaista bila potrebna adventističkom vođstvu. I oni su na nju pravilno odgovorili.

Treba takođe zapaziti da adventisti nisu bili neinformisani u odnosu na učenje većeg savremenog zdravstvenog pokreta. Ne samo da su posetili neke od tih ustanova nego su se upoznali i sa njihovom literaturom. To poznavanje posebno je vidljivo u knjizi na 296 stranica (   Health or How to Live   – Zdravlje: ili Kako živjeti) koju je uredio Džems Vajt 1865. godine. Ona je obuhvatala poglavlja mnogih vodećih zdravstvenih reformatora tog vremena, uz šest članaka o zdravlju iz pera njegove supruge.

Od 1863. pa nadalje, zdravlje i teme s tim u vezi dobili su zapaženo mesto u spisima Elen Vajt. Možda je na tom području njena najvažnija knjiga Služba iscelivanja (   The Ministry of Healing   , 1905).

    Savjet o poslanju crkve za cijeli svijet

Treće područje koje ima posebnu važnost je savet Elen Vajt adventističkim hrišćanima u razdoblju od 1850. do 1888. o adventističkoj misiji (poslanju) za celi svet. Dajući crkvi savremeni smer širenja po čitavom svetu, teško je shvatiti činjenicu da su prvi adventisti u svojoj orijentaciji bili protiv misije. Sledeći vođstvo Wilijama Milera, adventisti svetkovatelji Subote, verovali su u početku 1850-tih da su se vrata probe već zatvorila i da je njihov misijski posao za svet završen. Tako, kao što je Miller napisao u decembru 1844: “Mi samo možemo podsticati jedni druge (misli na druge adventiste) i biti strpljivi” dok se ne dogodi dolazak. (   AH  , 11. decembra 1844) To je bio stav i Džemsa Vajta i Džozefa Beitsa u “vreme sakupljanja” dok su radili isključivo među bivšim mileritima, da bi ih doveli u zajednicu svetkovatelja Subote.

Elen Vajt je u određenom razdoblju imala isti stav. Tako je ona kasnije mogla da napiše: “Verovala sam, kao i moja braća i sestre u veri, da pošto je prošlo vreme 1844. neće više biti obraćenja grešnika.” Međutim, brzo je dodala, da “nikada nije imala viđenje da se grešnici više neće obratiti”. (1   SM   74)

Naprotiv, nekoliko od njenih viđenja tokom razdoblja zatvorenih vrata prema misiji, ukazivalo je jasno na suprotno u odnosu na ono što je ona iskreno verovala. Tako je bilo s njenim viđenjem o izdavaštvu u decembru 1848. u kome je predskazala da će mali “časopis” njenog supruga biti “malen u početku” ali će se kasnije razviti u “potoke svetla… koji će obasjati celi svet”. (   LS   125) Na isti način, u julu 1850. pisala je da oni “koji nisu čuli adventističku doktrinu (1840-tih) i koji su je odbacili, prigrliće istinu i zauzeti svoje mesto” sa adventistima svetkovateljima Subote. (18   MR   13)

Ni Elen Vajt niti njeni suvernici nisu u potpunosti razumeli misiološke implikacije tih i ostalih poruka iz njenih viđenja u tom ranom razdoblju. Kao što je ona kasnije pisala: “Naša braća nisu mogla razumeti ovo”, zatim “našu veru u skoro pojavljivanje Hrista. Neki su me optužili što sam kazala da je moj Gospod odložio svoj dolazak, posebno su me optuživali fanatici.” (   SM   74) Postupno su svetkovatelji Subote shvatili svoju misiju u ovome svetu, a ta promena počela je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka.

Tokom 1863. Džems Vajt je došao do zaključka da su oni svakako imali “vest za celi svet”. Ali, nisu imali dovoljno propovednika koji su tu vest mogli da odnesu u strane zemlje. S druge strane, štampani materijal slat je u Europu, aktivnosti propovednika, svetkovatelja Subote, poreklom Poljaka, M. B. Čehovski (   M.B. Czechowski   ) koji se vrato u Europu, nezavisno od potpore svetkovatelja Subote, vodile su do osnivanja nekoliko zajednica s druge strane Atlantika u kasnim šezdesetim godinama. Taj razvoj Crkve, pokrenuo je akciju za misije u stranim zemljama, na koju su se odazvali vođe iz Severne Amerike u 1869. i 1870. godini. Ali, ništa konkretno nije se zbilo u to vreme.

U decembru 1871. Elen Vajt je imala viđenje koje je podstaklo grupu adventista sedmoga dana da pokrenu sveopštu misiju. Ona je videla da je zajednica propovedala “istine od životnog značaja” koje su bile “ispit za svet”. Tako su mladi adventisti mogli sebe da provere u “poznavanju stranih jezika, da bi Bog mogao da ih upotrebi kao predstavnike svoje spasonosne istine onima u drugim zemljama”. Zajednica nije trebalo da šalje samo svoje publikacije u strane zemlje nego i “žive propovednike”. “Misionari”, tvrdila je ona “trebaj da pođu drugim narodima da propovedaju istinu oprezno i na dostojanstven način”. Adventistička “vest upozorenja” bila je “ići svim narodima”. “Ne smemo gubiti ni trenutka”, rekla je. “Ako smo bili nemarni u ovom predmetu, sada je pravi trenutak da iskupimo to vreme da se krv duša ne bi našla na našim haljinama.” (   LS   203.204)

Tokom leta 1873. Džems Vajt je urgirao da  Džon Endrus (   John Nevins Andrews  ) treba da otputuje u Evropu kao prvi službeni misionar naše Crkve. Ali još ništa se nije dogodilo.

Elen Vajt je takođe imala širi pogled na ovaj predmet kao i njen suprug. U aprilu 1874. imala je “impresivan san” koji je pomogao da se savlada preostali otpor među adventistima prema stranim misijama. “Vesnik” u njenom snu joj je dao sledeće uputstvo za neodlučne adventističke vođe: “Vi se zabavljate suviše ograničenim idejama za rad u ovo vreme… Morate imati šire poglede… Vaša kuća je čitav svet… Vest će ići u sili u sve delove sveta, u Oregon, u Evropu, u Australiju, na sva ostrva mora, svim narodima, jezicima i plemenima.” Bilo joj je “pokazano” da je crkvena misija mnogo veća“ nego što naš narod može i zamisliti, više nego što je o njoj razmišljao i planirao”. Kao rezultat toga  Vajt je pozvala da vernici pokažu veću veru na delu. (   LS   208.209)

Prošle su dve decenije dok su crkvene vođe počele da shvataju punu važnost “sna” o misiji 1874. godine. Oni su tog leta izglasali da će poslati Endrusa u Švajcarsku “što je pre moguće”. (   RH   25. avgust 1874) On je na svoje novo odredište otišao u septembru. Od tog vremena Hrišćanska adventistička crkva poslala je čitavo mnoštvo misionara u svaki kutak naše planete. Tokom početka 1995. naša Crkva pokrenula je svoje programe u 208 od 236 nacija i na 732 jezika propoveda adventnu vest o Hristovom dolasku.

Elen Vajt nije bila samo misionarka u fotelji. Ona je aktivno učestvovala u tom poslu. Njeno prvo misionarsko putovanje bilo je po Kaliforniji, gde je sa svojim suprugom mnogo doprinela u učvršćivanju mlade Adventističke crkve na Zapadnoj obali.

Njeno prvo prekomorsko misionarsko putovanje od 1885. do 1887. bilo je po Evropi sa sinom V. Vajtom, gde su mnogo doprinijeli jačanju i vođenju adventističke misije u Evropi. Sedište svoje misije uspostavila je u Baselu u Švajcarskoj, odakle je putovala od Italije do Skandinavije, da bi pružila potporu verništvu i vođama.

Adventistički vernici u Engleskoj prvi su imali prednost da dožive plodove njenog rada. Provela je nekoliko sedmica u toj zemlji, u kojoj je posebno brinula za stanovnike prenaseljenog Londona. Iz Engleske,  Vajt je otputovala u Švajcarsku, gde je imala sastanke sa crkvenim vođama na godišnjim zasedanjima tek osnovanog Evropskog saveta adventista sedmoga dana.

Posetila je vernike u osam evropskih zemalja, u kojima je održala govore: Englesku, Švajcarsku, Dansku, Švedsku, Norvešku, Francusku, Nemačku i Italiju. Njene aktivnosti u Evropi zbile su se u presudnom razdoblju napretka naše Crkve u tom delu sveta. Elen Vajt je aktivno učestvovala u delovanju Crkve. Osim toga, bila je traženi govornik na području umerenosti u nekoliko evropskih zemalja.

Poslednje prekomorsko putovanje Elen Vajt zbilo se između 1891. i 1900. godine. U tom razdoblju dala je značajan doprinos u vođenju novoosnovane misije u Australiji i Novom Zelandu. U narednom poglavlju pogledaćemo neke rodove iz toga razdoblja.

U međuvremenu pogledajmo ulogu Elen Vajt na planu obrazovanja u Adventističkoj crkvi u njegovom začetku. Od početka sedamdesetih godina prošlog veka obrazovanje je dobilo značajno mesto u našoj Crkvi. Ako je Crkva trebalo da šalje misionare, morala ih je negde obrazovati.

    Prvi savjeti o obrazovanju

Nije slučajno to što su adventisti otvorili svoj prvi koledž i poslali prve misionare u strane zemlje u istoj godini. Od godine 1874. bili su im potrebni školovani crkvene poslenici i u kući i u inostranstvu.

Međutim, ova potreba za obrazovanjem nije uvek bila prepoznata. Zapravo, obrazovanje je bilo poslednje od glavnih ustanova u razvoju Crkve. To je bilo zbog toga što smo prethodno uspostavili izdavačku delatnost 1849. godine, centralizovali crkvenu organizaciju 1863. i razvili snažan program za brigu o zdravlju 1866. godine.

Prvi adventisti svetkovatelji Subote na redovno školovanje nisu gledali sa naklonošću. Sledili su ovaj način razmišljanja: “Zašto slati decu u školu, ako će uskoro doći kraj sveta, pa neće biti dovoljno vremena da porastu i primene teško stečeno znanje?” Mnogi od prvih svetkovatelja Subote čak su verovali da je slanje dece na školovanje znak nedostatka vere u blizinu Dolaska. Tako je obrazovanje odloženo do razdoblja između 1850. i 1860. godine, iako su u tom razdoblju adventisti započeli s osnivanjem nekoliko osnovnih škola koje, nažalost, nisu bile duga veka. Drugi vernici slali su svoju decu u državne škole.

Zbog nedostatka zanimanja za taj predmet nije ništa iznenađujuće otkriti da  Vajt nije napisala nijedan članak o opštem obrazovanju u prvih 28 godina svoje proročke službe. Ali, to će se promeniti dve godine kasnije 1872, kada će adventisti u glavnoj upravi utemeljiti školu koja će izrasti u Batl Krik koledž (   Battle Creek College  ).

Godine 1872. Elen Vajt je napisala “pravo obrazovanje” – školski program (objavljeno u    Testimony for the Church, No  . 22) za školu osnovanu u Batl Kriku. Pojam o “pravom obrazovanju” bio je raširen među adventističkim vaspitačima jer su ga oni ispravno shvatili kao dužnost koja je povezana sa idealnom prirodom adventističkog obrazovanja. Jedna od tih važnih tema bila je: “Telesno, umno, moralno i versko obrazovanje dece.” (   FE   15) Koncept uravnoteženog obrazovanja cele ličnosti postao je znak prepoznavanja u spisima sestre Vajt o obrazovanju tokom narednih više od četrdeset godina.

“Pravo obrazovanje” značilo je, takođe, činjenicu da će adventisti biti reformatori na području vaspitanja. Ovo je pokrenulo rasprave oko razlike između dresure životinja i odgajanja ljudskih bića, discipline kao samokontrole, potreba celovitog shvatanja prirode zdravlja, potrebe proučavanja Biblije uporedo sa “drugim predmetima”, i razvoja snažne povezanosti fizičkog rada sa akademskim, tako da i telo i um mogu biti aktivni, a mladi ljudi potpuno spremni za praktičan život.

“Pravo obrazovanje” konkurisalo je nepraktičnom knjiškom vaspitanju iz tog vremena,  koje je od mladih ljudi stvaralo “obrazovane neznalice”. S druge strane, “pravo znanje” je odbacilo poistovećivanje neznanja sa poniznošću i duhovnošću. Elen Vajt je smatrala “da istine božanske reči mogu najbolje da cene obrazovani hrišćani. Hrista najbolje mogu proslaviti oni koji Mu inteligentno služe.” (   FE   44.45)

Njeno iznošenje filozofije koja bi trebalo da prožima adventističko obrazovanje, svakako je bilo blisko reformisanom krilu američkog obrazovnog sistema. Savet sestre Vajt podrazumevao je prekid sa grčkim i latinskim klasicima koji su stolećima dominirali u srednjem i višem zapadnom obrazovnom sistemu. “Pravi obrazovni program” je učinio, kao što je to značio i njen savet za zdrav način življenja, mnoge ideje prodornima. Dok su njeni koncepti bili ispred vremena opšte prihvaćene prakse u obrazovanju, njeni predlozi i programi o obrazovanju nisu bili jedini te vrste. Oni su pre bili u skladu s idejama i programima ostalih obrazovnih reformatora.

Na nesreću po rano adventističko obrazovanje, prosvetni radnici kao ni crkveno vođstvo nisu u potpunosti shvatili probleme tradicionalnog obrazovanja tj. kako reformu obrazovanja primeniti u praksi. Kao rezultat takvog pristupa adventistički koledž u Batl Kriku razvio se u klasičnu tradicionalnu školu koja nije uključila reformni program Elen Vajt.

Budući da je to postala klasična nereformisana ustanova, samim time nije bila  dovoljno dobra, a tome još moramo dodati činjenicu da su u Batl Kriku iz svog programa obrazovanja izostavili proučavanje Biblije. Škola se našla na najnižoj tački 1881. godine. Usledilo je postavljanje tek krštenog čoveka za direktora. Taj novi čovek ne samo što nije pokazivao interes za obrazovnu reformu, nego čak nije pokazivao ni mnogo interesa za adventističke idale.

Ova okolnost pokrenula je Elen Vajt da napiše članak pod naslovom “Naš koledž”, koji je bio pročitan pred vodećim službenicima koledža i Generalne konferencije u decembru 1881. godine. U tom napisu Elen Vajt je neuobičajenim rečima opisala stanje u Batl Kriku, tvrdeći da je koledž promašio cilj svoga postojanja. Proučavanje umetnosti i nauke potrebno je, naglasila je, ali “proučavanje Pisma treba da dobije prvo mesto u našem sistemu obrazovanja”. (5   T   21)

Ako je postavljanje Biblije u središte nastavnog programa učinilo školu nepopularnom, izjavila je ona, studenti koji tako misle mogu “ići u drugi koledž” koji im više odgovara. Posle toga je naglasila: “Ako je svetovni uticaj prouzrokovao nestabilnost u našoj školi, tada je prodajte svetovnim ljudima i prepustite im potpuni nadzor, i oni koji su uložili svoj novac u tu ustanovu osnovaće novu školu u kojoj se neće upravljati na način kao u svetovnim školama, niti po željama upravnika i nastavnika, nego u skladu sa planom koji je Bog odredio… Bog je objavio svoju nameru da imamo jedan koledž u ovoj zemlji u kome će u obrazovanju mladih, Biblija zauzimati pravo mesto.” (5   T   25.26)

Usprkos ovim naporima crkvenih vođa i Elen Vajt, događaji u Batl Kriku početkom 1882. razvijale su se od lošeg ka gorem. Zapravo stanje je postalo toliko ozbiljno da je školski odbor direktora, usred te velike javne zbunjenosti i unutrašnje nesaglasnosti izglasao zatvaranje škole za školsku 1882–1883. godinu.

Pre nego što su opet otvorili školu, upravitelji su izglasali da vode koledž “na način koji će biti u skladu u svim pojedinostima sa primljenom svetlošću kako nam je Bog dao” u Svjedočanstvima (   RH  , 2. januara 1883). Ponovno organizovan koledž je potvrdio veću i još jaču potporu za rad u skladu sa načelima koje je predložila Elen Vajt. Bila je to jedna od pravih adventističkih škola otvorena 1882. godine u državi    Massachusetts   (kasnije nazvana    Atlantic Union College  ) i u Kaliforniji (kasnije nazvana    Pacific Union College  ). Sve tri ustanove treba iskreno da nastoje da sprovedu reformisani obrazovni program. Potpuna reforma nastupiće tek devedesetih godina prošloga veka. U vreme njenog sprovođenja Elen Vajt biće u samom središtu događaja. O ovom predmetu vratićemo se u narednom poglavlju.

    Događaji u porodici i smrt Džemsa Vajta

Život Elen Vajt obuhvatao je mnogo više nego samo njenu javnu službu. Njen porodični život, kao i u svim ostalim porodicama, imao je lepe a i bolne strane.

Ona je sa Džemsom imala četiri sina: Henrija Nikolsa (   Henry Nichols  ) (1847), Džemsa Edsona (   James Edson  ) (1849), Viliama Klarensa (   William Clarence  ) (1854) i Džona Herberta (   John Herbert  ) (1860).

Džems Edson i Viliam živeli su i služili celog života kao adventistički propovednici, iako je Edson u svojim mlađim godinama svojim roditeljima zadao dosta jada i brige. On je učinio mnogo i potpuno se posvetio hrišćanskoj službi, a naročito evangelizaciji među crncima na američkom Jugu. Posle očeve smrti, postaje kolega u poslu i glavni pomoćnik svojoj majci. Džon je umro kada je imao svega tri meseca a Henri tri godine kasnije, od upale pluća 1863. godine u šesnaestoj godini.

Zapisi opisuju Elen Vajt kao posvećenu majku koja je uživala u društvu svoje dece. Kao što bi se moglo i očekivati, bila je veoma zainteresovana za njihov duhovni razvoj. Pevanje, mnogi posvećujući sadržaji i druge aktivnosti za izgradnju karaktera oblikovali su dnevni deo njihovog života. Ona im je mnogo čitala. Ljubav prema prirodi i prirodnim lepotama izgleda da je rano razvijena u životu u  dece u domu Vajtovih. Dečaci su se kao ličnosti veoma razlikovali, a po prirodi bili su “normalni” dečaci, među kojima su vladale uobičajene nesuglasice, zavisti i tenzije. Vajtovi su bili  roditelji i to je bilo jasno njihovoj deci. Ozbiljna pisma njihove majke puna su saveta, dok ih je bodrila da budu “dobri dečaci”, i vole Isusa.

Jedno od najvećih iskušenja za Elen Vajt bila je njena razdvojenost od sinova zbog njenih čestih, neophodnih i dalekih putovanja. Tokom tih putovanja ona je dečake poveravala prijateljima u koje je imala poverenja, koji su im mogli osigurati potrebnu hrišćansku negu. Jednom prilikom Elen Vajt je napisala: “To mi je pričinjavalo najveći bol, kada sam morala da budem odvojena od svog deteta, ali nismo dozvolili da nas osećanja prema njemu odvoje od puta dužnosti. Isus je položio svoj život da bi nas spasao. Koliko je svaka žrtva mala koju bismo mogli uporediti s Njegovom!” (   LS   110) Takva osećanja često se pojavljuju u njenim spisima.

Ipak, ona nije sve to tako stojički podnosila, kako se to iz prethodnog odlomka može naslutiti. Kao i mi, i ona je imala svoje sumnje u svoje žrtve za svoju decu: da li će sva tuga i bol uroditi plodom? Godine 1850. ona piše o svojim suzama prolivenima zbog odvojenosti od dece. I povrh te usamljenosti morala je da se suoči sa kriticizmom onih koji su njena putovanja opisivali kao prijatan izlet, dok su oni morali da ostanu u kući i brinu za svoje porodice. Takav kriticizam samo je povećavao njenu patnju.

Jednom takvom prilikom dok je patila, emocionalno iscrpljena i dok se molila za ohrabrenje, konačno je zaspala. Sanjala je da ju je posetio “visoki anđeo”. “Mogu učiniti tako malo dobra”, zabeležila je, izlivajući mu svoje srce, “zašto ne možemo biti sa svojom decom i uživati u njihovom društvu?” On je odgovorio da je njena žrtva važna, kada se gleda očima vere. Njen život biće značajan usprkos naizgled beznačajnosti njenog rada u to vreme. “Ne smeš gledati na sadašnje stanje”, izjavio je anđeo, “nego drži oči upravljene svojoj dužnosti i Božjoj slavi, sledi Njegovo jasno proviđenje i put pred tobom biće osvetljen”. (   LS   132)

Ona i njen suprug prihvatili su taj savet. Njihov život se promenio, uprkos teškim uslovima u kojima su počeli da deluju.

Siromaštvo ih uporno prati u prvim godinama njihovog delovanja. Čitalac ne mora puno da čita da bi u ranim autobiografskim zapisima našao kako Elen opisuje pozajmljeno i polomljeno pokućstvo, potstanarski život, Džemsov rad na najtežim fizičkim poslovima, kojima bi podupirao njihovo poslanje. Čak i sredinom pedesetih godina, kada su konačno stekli svoj dom, bilo je to često prenoćište ili radno mesto ostalih saradnika svetkovatelja Subote, dok su se borili da izgrade pokret. Vajtovi su postepetno i uporno uspostavljali finansijsku ravnotežu. Čak i tada, pilikom svakog novog iskoraka u ostvarenju adventističkog cilja, Vajtovi su među prvima davali svoja dobra za izgradnju zajednice da se širi izgrađujući nove institucije i stižući u nova geografska područja. Možemo slobodno utvrditi da bez vizije, vođstva i lične žrtve Vajtovih, danas ne bi bilo Hrišćanske adventističke crkve.

Ovo predanje pokretu ostavilo je traga na Džemsovom zdravlju. U avgustu 1865. oboleo je od paralize i lekari su izjavili da ima malo nade za ozdravljenje.

Džems je preboleo tu bolest, ali od tog trenutka pa nadalje, prezaposlen i preopterećen crkveni vođa patio je zbog svog slabog zdravlja. S vremenom to ga je učinilo ćudljivim i često neprijatnim da živi i radi s drugima. Usprkos ponovljenim fizičkim slabostima, nastojao je da gleda svetliju stranu života i nastavio da daje značajan doprinos izgradnji Adventističke crkve i njenih ustanova. Bio je vođa koji je tokom svog života pokretao sve važne administrativne projekte u Adventističkoj crkvi. Međutim, stalni napor učinio je da ostario pre vremena. Umro je u avgustu 1881. u sanatorijumu u Batl Kriku u 60. godini. Elen je sama živela još 34 godine. Tokom tih godina nastavila je da vodi pokret koji je rastao.

    Za one koji žele da istražuju

   Delafield, D.A. Ellen G. White in Europe. Washington, D.C: Review and Herald  , 1975. Opisuje godine koje je Elen Vajt provela u Evropi i njen doprinos pokretu.

   Graham, Roy E. Ellen G. White: Co-Founder of the Sevent-day Adventist Chruch. New York: Peter Land, 1985, pp  . 1-170. Pregled doprinosa Elen Vajt osnivanju Hrišćanske adventističke crkve i odnos njenog dela prema Bibliji.

   Knight, George R. Anticipating the Advent, pp  . 46-70. Obuhvata istoriju Adventističke crkve između 1850. i 1888. godine.

–.,    ed. Early Adventist Educators. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 1983., pp  . 1-94. Istražuje rani razvoj obrazovanja u Adventističkoj crkvi i doprinos Elen Vajt na tom planu.

   Mustard, Andrew G. James White and SDA Organization: Historical Development, 1844.–1881. Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press  , 1987. Obrađuje razvoj i ranu strukturu Hrišćanskke adventističke crkve i ulogu Elen Vajt na tom planu.

   Robinson, Dores Eugene. The Story of Our Health Message. Nashville, Tenn.: Southern Pub. Assn., 1955., pp  . 1-284. Obrađuje doprinost Elen Vajt razvoju zdravstvenog koncepta i institucija Hrišćanske adventističke crkve.

   Robinson, Virgil. James White, pp  . 68-311. Obuhvata život Džemsa Vata od 1850. do 1981.

   White, Arthur L. Ellen G. White  ,    vol  . 1,    pp  . 179-485;    vol  . 2, vol. 3,    pp  . 1-384. Najpotupnija bibliografija Elen Vajt između 1850. i 1888. godine.