4. Poglavlje

PROROČKO VODSTVO OD 1915.

Zadužbina Elen Vajt
Službeni stav Adventističke crkve prema delu Elen Vajt
Da li će se pojaviti još koji prorok?
Za one koji žele da istražuju

Elen Vajt je umrla 1915. godine. Međutim, njeni spisi nastavili su da vode Hrišćansku adventističku crkvu i služe vernicima. Danas imamo 24 knjige Elen Vajt, koje su nam na raspolaganju, ali koristimo i blagodeti iz ostalih materijala koji su priređeni za dobrobit Crkve u zaostavštini Elen Vajt od 1915. godine.

    Zadužbina Elen Vajt

Zadužbina Elen Vajt je ustanova koju je organizovala  Vajt svojom voljom i testamentom. Ona je bila duhovno jaka osoba, koja je svakodnevno živela za skori Gospodnji povratak, ali bila je i veoma praktična u zemaljskim poslovima i svesna potrebe za odgovornim upravljanjem dobrima sve do kraja zemaljske istorije. Bilo je to njeno osećanje odgovornosti prema vesti koju joj je Gospod poverio i želja da svoje delo osigura nakon smrti.

Drugog februara 1912. potpisala je testament kao izraz svoje konačne volje. Taj dokument odredio je da pet poverljivih adventističkih vođa, koje je imenovala u svojoj oporuci, treba da doživotno upravljaju njenim spisima kao izvršitelji. Posle smrti nekoga od izvršitelja preostali imaju dužnost da imenuju novog člana poverenstva.

Dužnost koju su preuzeli bila je vrlo odgovorna. U vreme smrti Elen Vajt njena literarna produkcija sastojala se od preko sto hiljada stranica, uključujući i 24 knjige koje su stigle do čitalaca, 2 knjige u rukopisu spremne za štampu, više od 5 000 članaka za časopise, više od 200 štampanih traktata i pamfleta, oko 6000 stranica dokumentacije (oko 40 000 stranica u rukopisu), koje obuhvataju dopisivanje i druge rukopise i otprilike 2 000 rukom pisanih stranica, delova dnevnika i drugih dokumenata koji su bili otkucani na oko 20 000 stranica.

Elen Vajt je shvatila da sama u svojim poznim godinama neće moći da nadzire kompiliranje i uređivanje onih delova svojih rukopisa koji će biti blagoslov za Crkvu. Zato je u svojoj oporuci odredila da izvršitelji nisu samo dužni da nadgledaju kontinuirano izdavanje njenih postojećih dela nego su, takođe, odgovorni da organizuju štampanje prevoda na razne jezike i štampaju “kompilacije iz mojih rukopisa”.

Kao što smo videli u prethodnom poglavlju,  Vajt je preduzela sve da svoje snage usmeri na ohrabrivanje službenika za štampanje knjiga. Njena oporuka urodila je plodom i taj proces je nastavljen i posle njene smrti.

Elen Vajt je izrazila svoju želju da delove neobjavljenih rukopisa budu dostupni da bi mogli da služe opštoj dobrobiti Crkve i verništva.Ta želja bila je logično zaokruženje njene publikacije Svedočanstva, koju je započela da piše 1855. godine, a koja su je podsticala i davala smer njenom radu.

Tako je 1905. godine mogla da piše: “Nastojim, pomoću Božjom, da pišem pisma koja će biti korisna ne samo naslovljenim primaocima nego i mnogima kojima su potrebne takve poruke.” (3   SM   98) Opet čitamo iz 1910. godine: “Imam mnogo zapisano u dnevniku, koji sam vodila na svim svojim putovanjima, čiji sadržaj treba da stigne do ljudi kojima je potreban, čak iako ne dopišem ni rečenicu. Želim da se objavi ono što se smatra vrednim, jer mi je Gospod dao više svetla nego što bih to mogla da zaželim da narod ima i primila sam uputstvo da mi je to Gospod dao za svoj narod. To je svetlost koju oni treba da imaju, red po red, pravilo po pravilo, ovde malo onde malo." (3   SM   32)

Bila je  uverena da će vrednost njenih spisa trajati do kraja zemaljske istorije. U oktobru 1907. godine ona je jasno naglasila koncept, koji je kasnije bio doslovno unesen u njenu oporuku u odnosu na njene spise koji treba da nastave da govore Crkvi. “Obilna svetlost,” napisala je, “bila je data našem narodu u ovim poslednjim danima. U svakom slučaju moj život je pri kraju, moji spisi neprekidno će govoriti i njihovo delo će se osećati sve dok bude vremena. Moji spisi nalaze se u arhivi u mojoj kancelariji, i kad ne budem više živa, te reči koje sam primila od Gospoda još uvek će biti žive i govoriti našem narodu.” (1   SM   55)

Elen Vajt nije bila samo zainteresovana da njene objavljene knjige i kompilacije iz njenih rukopisa budu korisne; ona je takođe verovala da članci, koje je objavila u različitim časopisima, imaju trajnu vrednost. Tako je ona 1903. godine pisala da su “članci koji su iz sedmice u sedmicu bili štampani u našim časopisima brzo bili zaboravljeni… Ti članci treba da budu prikupljeni i štampani u vidu knjige i treba da budu ponuđeni vernicima i onima koji to nisu”. (   letter   73, 1903)

Kancelarija zadužbine Elen G. Vajt taj posao shvatila je ozbiljno. Od njene smrti ona je nadzirala objavljivanje nekih 50 knjiga koje su bile kompilirane iz njenih spisa. One su često bile usmerene na teme od interesa za Crkvu i verništvo. Naslovi kao: Evangelizam, Adventistički dom (Temelji sretnog doma) i Saveti za rad subotne škole najbolje opisuju njihov sadržaj. Takve knjige sadrže kolekcije – zbir kratkih izjava  – o određenim tačkama iz pera Elen Vajt tokom njene službe.

U dodatku prikupljenih tema zadužbina E. Vajt pripremila je za objavljivanje mnoge njene članke iz časopisa, sabravši ih u knjige pod naslovom    Comprehensive Index to the Writings of Ellen G. White  , koja obuhvata biografiju E.G. Vajt u šest knjiga autora Artura L. Vajta (   Arthur L. White  , njenog unuka), koji je njene spise učinio dostupnima preko kompjutera. Zadužbina takođe priprema konačno izdanje njenih još neobjavljenih rukopisa u kompjuterskoj verziji. Osim toga, njihov hrabri pristup prevođenju tih spisa na strane jezike, učinio je da je Elen Vajt jedan od najprevođenijih autora u istoriji. U najmanju ruku, možemo reći da je Zadužbina Elen Vajt bila dosledna u svojoj odgovornosti da njeni spisi govore našem narodu.

Zadužbina Elen Vajt smeštena je u glavnoj zgradi pri Generalnoj konferenciji Hrišćanske adventističke crkve u mestu Silver Spring, u državi Merilend. Ta kancelarija grana se u još dve kancelarije – dva istraživačka centra – jedan je pri Univerzitetu Endrus, a drugi je pri Univerzitetu Loma Linda u Kaliforniji. Počevši 1974. Zadužbina E. Vajt organizovala je centre za istraživanje spisa E. G. Vajt u glavnim adventističkim koledžima izvan Severne Amerike, uključujući ustanove u: Argentini, Brazilu, Velikoj Britaniji, Australiji, Indiji, Koreji, Meksiku, Nigeriji, Filipinima, Rusiji i Južnoj Africi. Svaki centar poseduje kopije dokumenata Elen Vajt i druge istorijske materijale, koji se odnose na njenu službu,  i njen širi kontekst.

U Zadužbini Elen Vajt rade ljudi koji su posvećeni Hrišćanskog adventističkog crkvi i koji poznaju život i delo Elen Vajt. Ovome treba dodati njihov neprekidni rad na širenju njenih spisa, a takođe i aktivnosti kao što su u propovedanje i održavanje seminara po celom svetu o temama u vezi s E. Vajt.

    Službeni stav Adventističke crkve prema delu Elen Vajt

Hrišćanska adventistička c izglasala je skup verovanja, Osnovnih istina u kojima (od ukupno 27) tri izražavaju uverenje koje se posebno osnosi na dar proroštva. Vjerovanje broj 5 objašnjava rad Svetog Duha i ističe da “On daje duhovne darove Crkvi”.

Verovanje br. 16 povezano je sa verovanjem br. 5 i opsiuje duhovne darove i službe. Ono ukazuje da “Bog svim vernicima svoje crkve u svim vremenima, poklanja duhovne darove koje   svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda”. Tu su između ostalih darova Svetog Duha i službe uključeni i darovi kao što su: vera, lečenje i proroštvo.

Verovanje br. 17 nastavlja se na br. 16, a posvećeno je u celosti daru proroštva. Navešćemo verovanje br. 17 u celosti od dela u kome je izražen crkveni službeni stav o proročkom daru i delu Elen Vajt. “Proroštvo je jedan od darova Svetog Duha.” Ovaj dar je znak prepoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, i poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva.” (Joilo 2,28.29; Dela 2,14-21; Jevrejima 1,1-3; Otkrivenje 12,17; 19,10)

Službeno izglasan zaključak ističe dve tačke koje našu raspravu čine jasnom. Prvo, Hrišćanska adventistička crkva veruje u neprekidni – stalni dar proroštva i drugo, ta Crkva prihvata službu Elen Vajt kao savremenu manifestaciju tog dara.

Međutim, u toj tački Osnovnih doktrina ne govori se o osobnom prihvataju u službe Elen Vajt. Za službeno obaveštenje o tom predmetu moramo uzeti Krštenički zavet iz Crkvenog pravilnika. Izjava 8 glasi: “Da li prihvatate biblijsko učenje o duhovnim darovima verujući da je dar proroštva jedno od obeležja po kojima se prepoznaje Crkva ostatka?”

Iz ove izjave jasno proizlazi da Hrišćanska adventistička crkva ne zahteva da vernici moraju prihvatiti Elen Vajt kao proroka. S druge strane, to zahteva verovanje u postojanje duhovnih darova s naglaskom na dar proroštva. Posle svega, to od verništva traži da veruju da će proroštvo biti jedan od znakova Božje crkve poslednjih dana. Tako se stav Crkve suštinski nije promenio tokom prošlog stoleća.

    Da li će se pojaviti još koji prorok?

To pitanje zaokupljalo je adventiste čak i pre smrti Elen Vajt, a ni posle tog vremena nije prestalo zanimanje za taj predmet.

Odgovor je jasan. Mi to ne znamo! Poziv proroka je sada, a uvek je i bio, u Božjim rukama, a ne pod ljudskim nadzorom.

Ali, ako se adventističko polazište uzme za prihvatanje proročke uloge u ličnosti Elen Vajt, to znači da pozivanje novog proroka i manifestacija drugih duhovnih darova je više nego moguća. Iz nekih biblijskih tekstova, koji potvrđuju dar Elen Vajt, proizlazi da je i u poslednje vreme moguća pojava duhovnih darova je.

Tako prema Joilu 2,28 (   DK  ) snažno izlivanje duhovnih darova zbiće se baš pre Isusovog drugog dolaska. U to vreme, kaže prorok, “i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare”. Stihovi 30. i 31. izgleda ukazuju da će se izlivanje koje je prorok Joil najavio, zbiti na samom kraju vremena.

U tom smislu, takvi tekstovi kao u Efescima 4,8.11-13. i u 1. Korinćanima 12,28-30. nagoveštavaju da će dar proroštva (kao i drugi duhovni darovi) biti prepoznatljiv tokom hrišćanske ere. Vreme Duha, koje je počelo na Duhove, traje do Drugog Hristovog dolaska. To govori da Bog ima otvorenu mogućnost za pozivanje proroka i da je može ostvariti, kada god to bude smatrao potrebnim. Čitajući Jovanovo otkrivenje, takođe, se dobija utisak da se hrišćanska era neće završiti manjom silom od one kojom je počela.

Tako duhovna punomoć i mogućnost poziva jednog ili više proroka predstavlja deo Božjeg plana. To je logika Biblije i adventističkog stava o duhovnim darovima. Svaki drugi, međutim, mora biti “okušan” Svetim pismom pa i za proroka kao što je i Elen Vajt, koja je  bila okušana u svoje vreme. (vidi: 1. Solunjanima 5,19-21; Isaija 8,20; Matej 7,15-20; 1. Jovanova 4,1.2)

    Za one koji žele da istražuju

“   Ellen G. White Estate, Incorporated  ,” u    Seventh-day Adventist Encyclopedia  . Ovaj članak opisuje izvanredno istraživanje o strukturi i radu Zadužbine Vajt.