DEO PRVI

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

DEO PRVI

PROLOG

Jovan 1,1-18

GLAVA PRVA

PROLOG: ISUS SILAZI NA ZEMLJU

Jovan 1,1-18

Nikada neću zaboraviti kada sam, pre petnaest godina, ugledao Materhorn, veličanstvenu planinu u Švajcarskoj. Bilo je 11 sati noću; pun Mesec se blistavo ogledao na njegovom najvišem vrhu pokrivenom ledom, više od 3000 metara iznad mene. Nepotrebno je reći, jer uvek kada danas pomislim na Švajcarsku, misli su mi obojene utiscima onog prvog susreta s njegovom nenadmašnom lepotom i veličanstvenošću.

Sličan doživljaj imao sam kad sam se upoznao s Prologom Jevanđelja po Jovanu. On postavlja smernice svemu što se događa u Jevanđelju. Sve glavne teme ostatka Jevanđelja najavljene su i oblikovane načinom kako su obrađene u Prologu.

Isus je predstavljen kao Prapostojeći (1,1.2; vidi takođe 8,58; 17,5). On je Božji jedini Sin (1,14.18; vidi takođe 3,16.18). On je Svetlost [videlo] svetu (1,4.5.9; vidi takođe 8,12; 9,5). On je Tvorac života (1,4; vidi takođe 5,26; 6,35.63; 10,10; 11,25; 14,6). On pokazuje svoju slavu (1,14.16; vidi takođe 2,11; 12,41; 17,5.22.24) naočigled neverstva (1,10.11; vidi takođe 12,41,-43; 16,8-11). Međutim, uprkos neverovanju mnogih, drugi počinju da veruju (1,12.13; vidi takođe 6,67-69; 12,31.32; 17,6-19).

Prema tome, teme Četvrtog Jevanđelja su u Prologu obojene svetlošću šire perspektive večnosti. Iako Isus hoda Zemljom kao ljudsko biće s emocijama i slabostima, čitalac je, zahvaljujući Prologu, navikao da u Isusu-čoveku vidi Reč, Onoga ko je bio blizak s Bogom od večnih vremena (1,1-3.18). Stoga se savremenim čitaocima Jevanđelja po Jovanu preporučuje da pojedinostima iz Prologa posvete posebnu pažnju.

l Duboko upoznavanje s Rečju

Jovan 1,1-18

Pročitaj tekst u Jovanu 1,1-18 dva puta uzastopno, a onda odgovori na sledeća pitanja.

1. Šta nam Prolog Jevanđelja govori o Isusu? Navedi Isusove različite vrline i postupke o kojima se u njemu govori. Koja se od tih vrlina ili postupaka, prema pročitanom tekstu, nameće kao Isusova centralna i najvažnija osobina?

2. Uporedi i vrednuj tekst u Jovanu 1,1-18 s tekstom u 1. Mojsijevoj 1,1-3 i onim u Jevrejima 1,1-4. Navedi sličnosti i razlike i napiši jedan pasus ili sličnu količinu teksta, s navođenjem detalja o onome što si na osnovu ove komparativne studije saznao o Prologu Jevanđelja.

3., Zašto Prolog, po tvome mišljenju, počinje u večnosti, umesto s Isusovim rođjenjem?

4. Navedi događaje iz Isusovog života (kako su opisani ili nagovešteni u Prologu), koji su ga poveli putem od života u prisutnosti Oca (1,1), dole na Zemlju, a onda i natrag u Očevo krilo (18. stih).

5. Navedi elemente iz Prologa koji upućuju na ljudsku stranu plana spasenja. U čemu se sastoje implikacije svih njih? Zašto, po tvome mišljenju, ljudska strana spasenja igra manje važnu ulogu u tom tekstu? Objasni zašto si baš tako odgovorio.

6. Opiši one koji ne razumeju svetlost (stihovi 5, 10 i 11). Opiši one koji je razumeju (stihovi 12-14, 16).

7. U jednom ili dva pasusa analiziraj uloge koje su igrali Jovan Krstitelj i Mojsije u odnosu na Isusa u tom tekstu.

8. Uporedi poruku iz Jovana 1,1-18 s tri druge “ranohrišćanske himne“ u Novom zavetu: Filibljanima 2,5-11; Kološanima 1,15-20 i 1. Timotiju 3,16.

l Istraživanje Reči

Tri su aspekta u Prologu i njegovoj pozadini koji jasno govore da u Bibliji Bog pristupa ljudima tamo gde se nalaze. On obična ljudska bića nadahnjuje da pišu jezikom, kulturom i u konceptima koji će biti bliski njihovim prvobitnim čitaocima. Na primer, (1) Jovan koristi jednu ranohrišćansku himnu, želeći da izrazi svoje veličanstveno razumevanje prirode i karaktera Isusa Hrista; (2) on Prolog konstruiše na načine da daje logičan smisao judejskom čitaocu i (3) on Isusu daje titulu (Reč), koja je u paganskom neznabožačkom svetu bila znatno poznatija, nego jevrejske titule, kao što su Mesija ili Sin čovečji. Zahvaljujući takvom planu i strategiji i pod nadahnućem, Jovan je načinio Prolog koji će se snažno obratiti svakom čitaocu njegovog vremena, bio on hrišćanin, Jevrejin ili neznabožac. Ove tri strateške komponente ispitaćemo dublje.

Struktura Prologa

Baziran na jednoj ranohrišćanskoj himni

Na prvom mestu, postoje značajni dokazi da su osnovni delovi Prologa Četvrtom Jevanđelju uzeti iz jedne ranohrišćanske himne. Tekst u Jovanu 1,1.2, na primer, iako pisan na grčkom, otkriva poetski paralelizam, veoma poznat i čest u jevrejskoj poeziji i pevanju:

U početku beše Reč

i (beše) Reč u Boga

i (beše) Reč Bog

U početku Ona beše u Boga

Na himnu nalik priroda Prologa dalje se može videti u “paralelizmu stepenica“ u 4. i 5. stihu:

U njoj beše život,

i (taj) život beše videlo ljudima.

i videlo se svetli u tami,

i tama ga ne obuze

S druge strane, stihovi 6 do 8 se vraćaju proznom pripovedanju i upoređuju Jovana Krstitelja i Isusa. Iako nemoguće da se odrede tačne granice himne, kao podloge za Prolog, stihovi 1 do 5, 9 do 11, 14 i 16 do 18 nesumnjivo su pisani poetskim stilom, dok ostali stihovi kao da su zamišljeni da načine vezu između himne i glavnih tema Jevanđelja, kao što je uloga Jovana Krstitelja (1,6-8.15; vidi takođe 1,19-36; 3,22-30; 5,33-35) i centralni karakter verovanja u hrišćanskom životu (1,12.13; vidi takođe 2,11; 3,16; 4,48.53). Ovo nije jedina himna koja je došla do izražaja u Novom zavetu. Najmanje još tri himne su verovatan temelj jezika u Filibljanima 2,6-11, Kološanima 1,15-20 i 1. Timotiju 3,16.

Otkrivanje ovih novozavetnih himni dovodi nas na jednu veoma praktičnu aplikaciju. Hrišćani se često osećaju izolovanima od biblijskih vremena, smatrajući da su ljudi onog vremena bili drugačiji od nas i da su zato načini na koje je Bog radio znatno drugačiji nego što su to danas. Međutim, istina je da su rani hrišćani imali mnogo toga zajedničkog s nama. I oni su pevali himne i okupljali se na bogosluženja. I oni su se trudili i borili da razumeju Božju volju za svoj život. Prema tome, Jovanu je bilo jasno da će im razumevanje poruke Jevanđelja biti lakše ako upotrebi jezik neke od poznatih himni.

Pažljivo načinjeno jedinstvo

Bez obzira na izvor iz kojeg bi Jovan mogao uzeti jezik svog izražavanja, u svakom slučaju su stihovi od 1 do 18, onako kako ih sada čitamo, jedna književna celina. Struktura završenog Prologa daje nam drugu ilustraciju o onome kako Bog pristupa ljudima tamo gde se nalaze. Književni oblik blizak jevrejskoj logici naziva se hijazmom (od grčkog slova X — “hi“). Neko stvara hijazmu kada prosuđuje, vraćajući se pun krug unazad, do početne tačke jedne rasprave. Prvi stav paralelan je s poslednjim. Drugi stav paralelan je s pretposlednjim stavom, i tako dalje.

Prolog počinje i završava se prikazom vrlo bliskog odnosa između Reči i Oca (stihovi 1,18). Sledi upoređenje i kontrast između uloge Reči u fizičkom stvaranju (3. stih) i Njegove uloge u ponovnom stvaranju, koje biva milošću i istinom (17. stih). Uloga Jovana Krstitelja pominje se dva puta, na odgovarajućim paralelnim tačkama (stihovi 6-8,15). Prema tome, kada ceo Prolog brižljivo izanaliziramo, mi dobijamo ovakvu hijastičku strukturu:

Strelasta linija A-F-A u gornjoj strukturi slika je prirode hijazme koja je u formi slova X. Smer misli kreće se od početka, ka kulminaciji koja je u centru, a onda se vraća obrnutim redom, natrag ka početku. Prema tome, pisac Jevanđelja prirodno komunicira [govori] u stilu njemu i mnogim njegovim čitaocima veoma bliske jevrejske logike.

A. Reč u Bogu (1. i 2. stih)

B. Njegova uloga u stvaranju (3. stih)

C. Dar života i svetlosti (4. i 5. stih)

D. Svedočenje Jovana Krstitelja (stihovi 6-8)

E. Reč ulazi u svet (stihovi 9-11)

F. Vernici postaju Božja deca (stihovi 12 i 13)

E. Reč postaje telo (14. stih)

D. Svedočanstvo Jovana Krstitelja (15. stih)

C. Dar blagodati (16. stih)

B. Njegova uloga u ponovnom stvaranju (17. stih)

A. Reč u Bogu (18. stih)

Budući da se ključni momenat hijazme obično pojavljuje na centru, ispada da je centralna, središnja tema Prologa izražena u 12. i 13. stihu: oni koji primaju Reč i veruju u Njegovo ime, postaju “sinovi Božji“. Tako je fokus, središnji razlog dolaska Reči na svet upravo novo stvaranje, stvaranje dece Božje. Ova tema je u izjavi o nameri Jevanđelja iskazana drugačijim izrazima; oni koji čitaju Jevanđelje i veruju u Isusa imaju život u Njegovo ime (20,30.31).

Poreklo, pozadina “Reči“

Isusu data titula, kojom se otvara tekst Jevanđelja, treća je ilustracija o tome kako je Bog upotrebio Jovanovo iskustvo i poreklo/ pozadinu da pristupi svojim slušaocima tamo gde se nalaze. Da se svojim grčkim čitaocima Jovan obratio rečima: “Da vam kažem nešto o Isusu, Mesiji“, oni bi kazali: “O Isusu, kome?“ i pokazali bi vrlo malo interesovanja za ponuđenu informaciju. Da je govorio o Isusu, Sinu čovečjem, zainteresovao bi uglavnom Jevreje. Međutim, u Isusovom slučaju se Jovan opredelio za titulu kojom će grčkom umu moći da govori sa silom, a i onim Jevrejima koji su bili pod uticajem ideja grčke filozofije (kakvih je bilo mnogo). Jovan je Isusu dao ime “Reč“.

Božja Reč (logos) u grčkom Starom zavetu stvara, ali ona nije ličnost: “Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše … On reče i postade“ (Psalam 33,6.9). “Reč Gospodnju“ iz ovog teksta treba uzeti doslovno kao moćni i kreativni izraz Božjeg govora, a ne kao ličnost koja je sarađivala na poslu stvaranja.

S druge strane, u Pričama 8,22-31 imamo ličnost koja je stajala uz Boga od samog početka i imala aktivnu ulogu u stvaranju, ali to je ličnost nazvana “Mudrost“ (grčki: sophia — izraz ženskog roda); dakle, ne “Reč“. Prema tome, Stari zavet sadrži koncepte koji kao da su povezani s Jovanovom upotrebom “Reči“, ali s njom nisu identični. Ako želimo da nađemo egzaktnu paralelu Jovanovoj tituli za Isusa, mi moramo pogledati na druge strane.

Jovanova upotreba “Reči“ nalazi svoje objašnjenje u sferi grčke filozofije. Veliki grčki filozof Platon (400 pre Hrista) gajio je veoma uzvišenu sliku Boga. Ipak, on je istovremeno gajio i veoma negativan pogled na stvarnost, onakvu kakvu mi poznajemo. Ako je veliki Bog — čist um, a materija u osnovi zla (kako je učio Platon), kako će onda veliki Bog “prljati svoje ruke“ u procesu stvaranja i održavanja materije? Platonovo rešenje bila je ličnost koju je on nazvao “Rečju“. Platonova Reč bila je dovoljno velika da komunicira s Bogom kao sebi ravnom, a ipak dovoljno ponizna da se zajedno s Bogom angažuje oko prljavštine materijalnih stvari. Za Platona je Reč služila kao “srednji“ Bog, između velikog Boga i Njegovih stvorenja. Kasnije su grčki filozofi, kao Heraklit i stoici proširili Platonove ideje, predstavljajući Reč kao večnu, kao Stvoritelja i Održavaoca svemira i izvor sveg ljudskog razuma i inteligencije. Ako nas ovo snažno podseća na novozavetnu sliku Isusa, nemojmo se iznenaditi na reči Elen Vajt, koja kaže da je Duh nadahnuća bio darovan nekima od tih velikih neznabožačkih mislilaca (White, The Desire of Ages, 33).

Otprilike u vreme kad je Isus živeo na ovoj Zemlji, veliki jevrejski filozof Filo [Philo] ulagao je napore da grčku filozofiju učini prihvatljivom Jevrejima, a Stari zavet prihvatljiv Grcima, pa stoji kao ličnost-most između judaizma i grčke filozofije. Upravo je Filo uočio paralelu između jevrejskog koncepta Mudrosti i grčkog koncepta Reči. Rezultat je bio jevrejska “Reč“-ličnost, što je dalo suštinsku podlogu Jovanu za njegovu upotrebu izraza Reč.

Za Filoa je Reč bila “drugi Bog“, Prvosveštenik u nebeskom svetilištu, posrednik kod Boga, Zakonodavac, Posrednik [Mediator] stvaranja, Posrednik Otkrivenja, Održavalac svemira i Bog Staroga zaveta. Filo ga je nazvao i Božjim prvorođenim, Njegovim Sinom prvencem, Božjim obličjem i drugim Adamom. Svako ko makar nešto zna o Novom zavetu, odmah će uočiti da je u Filou Bog ljudski rod pripremio za jednu ličnost, baš onakvu kakva je bio Isus. Prema tome, kad je Jovan Isusa nazvao “Rečju“, čitaoci Jevanđelja koji su bili pod uticajem grčke filozofije već će prepoznati termin koji izražava sve ono što su znali o Isusu.

Ja ne želim da kažem da je Filo “uticao“ na Jovana da priču o Isusu prepriča prema liku koji je opisao Platon. Naprotiv, Jovan je primenio taktiku sličnu onoj koju je koristio Pavle na Areopagu. U Delima 17,22-31 Pavle pokušava da dopre do srca atinskih filozofa, održavši im propoved o “Bogu nepoznatome, kojega … poštujete“ (vidi 23. stih). U Prologu za svoje Jevanđelje Jovan kazuje nešto slično ovome: “Ova Reč, koju vi poštujete, predmet je moje knjige. Čitanje ove knjige pomoći će vam da ga bolje razumete i bolje mu služite.“ Zahvaljujući ovom pristupu, grčki čitaoci su trebalo da budu privučeni u razmišljanje o Isusu o kojem govori Jovanovo Jevanđelje. Bog ljudima pristupa tamo gde se nalaze. Zahvaljujući tome, nadahnuti pisci su uvek bili voljni da svoje izražavanje prilagode potrebama svoje čitalačke publike. Nadahnut je sadržaj vesti, a ne njena forma (White, Selected Messages, 1,21.22).

Šta možemo naučiti od Jovanove upotrebe “Reči“, kojom je opisan Isus? Ne bi trebalo očekivati da ljudi zavole jevanđelje koje mi propovedamo, ako prethodno ne učinimo ozbiljne napore da razumemo njih, i način na koji oni razmišljaju. Svetovni ljudi obično nisu odbacivali jevanđelje. U većini slučajeva ga nikada ranije nisu čuli, bez obzira što žive usred crkava, TV-evanđelista i nalepnica za automobilske branike na kojima stoji: “Ako voliš Isusa, zatrubi.“ Svetovni ljudi ne mogu da vrednuju reči “Isus je odgovor“, pošto nemaju pojma o — pitanju! Jovanova “strategija Reč“ nas uči uči da treba da idemo “drugih sahat“, ako jevanđelje želimo da objavimo svojim svetovnim susedima i prijateljima u ovim devedesetim godinama. Prema Pavlovim rečima, tek kada “svima postanemo sve“ moći ćemo da očekujemo da što “više pridobijemo“ (1. Korinćanima 9,19.22; Paulien, Present Truth in the Real World, 17-42).

Detaljno istraživanje Prologa

Tekst u Jovanu 1,1-3 otvara Jevanđelje, podsećanjem na priču o stvaranju iz Knjige postanja, 1. Mojsijeve. Izraz “u početku“ je ponavljanje samih prvih reči iz grčkog Starog zaveta (1. Mojsijeva 1,1). Reč “postalo“ iz 3. stiha prevod je grčke reči za stvaranje, koja se u više navrata koristi u 1. glavi 1. Mojsijeve. Reč postade telo (1,14), je Neko ko je stvorio sve. Želeći da bude siguran da nikome ne promakne sveukupnost vrednosti njegovih reči, Jovan nastavlja i kaže da ni jedno jedino stvoreno biće ili predmet nisu nastali bez aktivnosti Reči (3. stih). Reč je izvor svega što je stvoreno.

U Jovanu 1,1 imamo možda najubedljiviju izjavu o božanskoj prirodi Isusa Hrista u Novom zavetu. U njoj su sadržane tri kratke, ali snažne izjave koje se međusobno dopunjuju i ispravljaju nesporazume koji bi nastali kad bi se bilo koja od tri ispitala izolovano od ostalih (Jameison, Fausset, and Brown, 1026).

U početku, kad je stvaranje bilo u toku (1,1; 1. Mojsijeva 1,1), Reč je već bila u statusu neprekidnog postojanja. Večno postojanje Reči, međutim, nije bilo u Ocu (u smislu da je Otac bio večan i u jednom trenutku stvorio Isusa). Druga fraza (“Reč beše u Boga“) ističe da se On od večnosti razlikovao od Oca. On je bio bliski Božji partner (stihovi 1,1, 2, 18). Treća izjava (“Bog beše Reč“) jasno pokazuje da ovde imamo bliskost jednakih, a ne superiornog nad inferiornim. Reč je u punom smislu imala učešća u Božjoj prirodi. Što je Bog bio, bila je i Reč (1. stih). Prema tome, mi se ovde ne bavimo “Bogovima“. Naprotiv, u Božanstvu je prisutno potpuno i celovito jedinstvo — kada istovremeno egzistira i bliska veza među ličnostima Božanstva.

Ista Reč koja je donela život i videlo/ svetlost svemiru prilikom stvaranja ujedno i održava taj svemir svojim životom i svetlošću, bez obzira što “tama“ ne prihvata tu činjenicu (stihovi 4, 5). Bez Isusa ne bi bilo ni kiše, ni sunčeve svetlosti, ni vazduha, ni života. Međutim, zapanjuje činjenica da je taj Večni, taj Božanski, taj Stvoritelj svega, taj Održavalac svemira, došao na svet nepoznat, neprepoznat, odbačen čak i od “svojih“, koji su mislili da čekaju Njega (9-11. stiha). Stihovi 10 i 11 u Prologu projektuju odbacivanje Isusa od strane judejskih vođa u telu teksta Jevanđelja (5,16-18; 7,32.45-52; 8,48-59; 9,13-34; 10,30-39; 11,45-57; 12,10.11; itd.).

Ova slika, međutim, nije u potpunosti mračna. U hijastičkom središtu Prologa pojavljuje se obećanje da koji ga “primiše“ (grčki gramatički aorist, imperfekt — prošlo vreme) i “veruju“ (grčko sadašnje vreme) u ime Njegovo, primaju “vlast da budu sinovi Božji“ (12. stih). Ovaj stih podvlači činjenicu o postojanju dva aspekta mirenja s Bogom. Prvo, tu je početna tačka primanja, kod koje osoba postaje Božje dete. Drugo, nastavljajući da veruje, osoba ostaje u Hristu i zadržava pravo trajnog statusa Božjeg deteta (vidi takođe 6,35-59); 15,1-7). Ovde nam se ne nameće osećaj “jednom spasen, zauvek spasen“. “Opravdanje“ je trajni, neprestajući proces, koji traje onoliko koliko hrišćanin živi u vezi s Hristom.

Prema tome, od presudne je važnosti da shvatimo da se ovo “novorođenje“ ne postiže ama baš nikakvim ljudskim trudom (1,13). Božje dete se ne rađa “od krvi“, prirodnim poreklom od svojih roditelja. On ili ona ne rađaju se u kontekstu seksualne aktivnosti generalno, “volje telesne“, niti inicijativom muškarca, konkretno, “voljom muževljevom“. Kada neko postane Božje dete, to je čudo istog stepena kao i prvobitni čin stvaranja (stihovi 1-3). Na isti način kao što prvobitni čin stvaranja mora da počiva na podlozi trajnog, neprestajućeg čuda staranja od strane Reči (stihovi 4 i 5), i odnos Božjeg deteta s Isusom podrazumeva trajnu veru, koja proizvodi trajno čudo duhovnog života (12. stih). Od početka do kraja, hrišćanski život je dar od Boga.

Prolog, u stihovima od 14 do 18 prelazi na veoma dirljiv zaključak. Ovde se Božanska Reč, Onaj ko je sišao dole, opisuje u kontekstu svog zemaljskog statusa (vidi stihove 1-5, 9-13). Iako je ta Reč oduvek bila, “beše“ (1. stih), ona u 14. stihu “postade“, isti izraz koji je bio upotrebljen da se opiše prvobitno stvaranje iz 3. stiha i 1. Mojsijeve 1,1. Reč je, od postojanja “u Bogu“, prešla na postojanje “u nama“ (stihovi 1, 2, 14). Iako “Bog beše Reč“, On [Reč] “postade telo (stihovi 1, 14). Ovim jednostavnim izražavanjem Jovan dočarava ceo spektar božansko/ljudske prirode Reči, nečega što teolozi nazivaju “hristologijom“.

Priroda Reči

U tekstu Jovana 1,14-18 sadržan je i jezik koji obrazovanog čitaoca poziva da se seti starozavetnog svetilišta. Reč je postala telo i “useli se“ u nas/ među nas i “(mi) [Jovan i drugi učenici koji su išli za Isusom dok je boravio na Zemlji] videsmo slavu Njegovu“ (14. stih). “Useli se“, je prevod grčke reči koja znači “razapeti šator“; podsećanje na svetilište, šator od sastanka u pustinji (2. Mojsijeva 25,8.9). Slava Isusa Hrista koju su učenici videli je podsećanje na slavu Šekine iz šatora od sastanka (2. Mojsijeva 40,34.35). Što je još značajnije i pomena vrednije je činjenica da, u jevrejskom jeziku, glagol “prebivati“ (shachan) dolazi iz istsog korena iz kojeg dolazi i reč Šekina (Shekinah), koja označava slavnu Božju prisutnost u svetilištu. “Slava“ i “šator“ su jedno u jevrejskom načinu razmišljanja!

Ova aluzija na starozavetno svetilište objašnjava “milost umesto milosti“ charin anti charitos — “blagodat za blagodaću“ (NIV), iz 16. stiha. Starozavetna svetinja je bila veličanstven izvor milosti i blagoslova. Ali kad je Reč postala telo, starozavetno svetilište je bilo zasenjeno jednim još većim izvorom blagoslova. Isus je veće otkrivenje Boga nego što je to čak bila i svetinja, pošto je u Isusu Bog boravio neposredno u ljudskom telu, a “mi“ smo mogli da gledamo ono što je bilo skriveno iza zavesa.

Ova poruka se, u drugačijem obliku, ponavlja u 17. stihu. Isus nudi bolje otkivenje Boga, bolje od onog koje je mogao da ponudi Mojsije, prvobitni otkrivalac Boga u Starom zavetu. Mojsije je dao “zakon“, ali milost i istina su nastali (“postali“, bili stvoreni — stihovi 3, 14) zahvaljujući Isusu Hristu. Mojsije nije mogao da spase svoj narod. U Obećanu zemlju ih je uveo Isus Navin. Dakle, zakon koji je došao preko Mojsija nije mogao da spase Izrailjski narod; spasenje donose milost i istina preko Isusa Hrista (stihovi 12, 13).

Vredno je napomenuti jednu završnu misao. Izraz “u naručju“ pojavljuje se samo dva puta u Jevanđelju — 1,18: (grčki eis tõn kolpõn) i 13,23 (grčki en tõ kolpõ, “nasloniti se (uz)“. Kao što je Isus “u naručju Očinom“, “uz svog Oca“, tako se i ljubljeni učenik, pisac knjige, naslonio uz Isusa prilikom Poslednje večere. Veza između gornjih grčkih izraza je posebna i namerna [deliberate]. Na ovaj oštrouman način Jovan ne samo što nam poručuje da je Isus najveće otkrivenje Oca, nego i to da je on, “ljubljeni“ učenik, najveće otkrivenje Isusa. Jovan je bio učenik koji je najdublje pronikao u Isusova osećanja (White, The Acts of the Apostles, 539-545). On je bio jedini učenik koji je došao Isusu kraj krsta i koji je, dakle, zauzeo Isusovo mesto u staranju za Njegovu majku Mariju (19,25-27). Tako vidimo da njegovo Jevanđelje ima jedinstvenu i nenadmašnu vrednost, kao otkrivenje Isusa Hrista.

U Prologu je Isusov zemaljski život, kako je opisan u glavnom telu knjige, postavljen u relaciju prema večnosti. Isti Isus koji je bio rođen na ovoj Zemlji, rastao u tipičnoj jevrejskoj porodici, stvorio krug prijatelja, služio potrebama drugih ljudi, a na kraju bio pogubljen od strane jedne tiranske vlasti, ispostavilo se, bio je Onaj koji je stvorio svemir i sve što je u njemu. Ono od čega bismo mogli još više da zadrhtimo jeste podatak da je On kroz celu proteklu večnost do tada bio jednak Bogu i Njegov partner.

Prolog čini da nam odmah postane jasna primarna namera Jevanđelja — da ubedi čitaoca u činjenicu da je naoko obično ljudsko biće u svoju telesnu konstrukciju skrilo ličnost samog Boga. Bez Prologa bi mnoge Isusove izjave u glavnom delu Jevanđelja izgledale smešno i nadmeno, ako čitalac, u trenutku prvog dodira s knjigom nije već osvedočeni hrišćanin. Evo nekih od Isusovih zapanjujućih tvrdnji: “Ja i Otac jedno smo“ (10,30); “koji vide mene, vide Oca“ (14,9) i “ja sam pre nego se Avram rodio“ (8,58). Prolog pomaže čitaocu da razume i proceni šta Isus govori i čini u Jevanđelju. “Ova se napisaše, da verujete da Isus jest Hristos, Sin Božji“ (20,31).

Ako je Isus sve ono što tvrdi Prolog Jevanđelja po Jovanu, sledi da On mora da bude najveće otkrivenje Božjeg karaktera koje je Zemlja ikada doživela (Jevrejima 1,1.2). On ne samo što je otkrivenje Boga, znatno jasnije nego što se može naći u prirodi ili u velikim religijama sveta, nego je i otkrivenje Boga, znatno jasnije od onog koje nam nude Jovan Krstitelj, Mojsije ili čak starozavetno svetilište. Iako je, kada je reč o hrišćanima, ovo već samo po sebi razumljivo, Jovan se postavio nasuprot poznatim alternativama poruke o Hristu, široko poznatim u njegovom vremenu. Stav Jovanovog Jevanđelja kaže da su i Jovan Krstitelj i Mojsije i starozavetno svetilište bili dobri sami za sebe, ali kada se uporede s Isusom, oni su dobri samo za “umanjivanje“ (3,30).

Isus je poslednja, konačna, završna reč od Boga ljudskom rodu. Iako se, pre konačnog očišćenja svemira od greha moraju razrešiti još neka pitanja, za čovečanstvo nikada neće biti jasnijih otkrivenja Božjeg karaktera od onog koje imamo u životu i smrti Isusa Hrista. Božju ljubav, milost i pravičnost, kao i Njegov stav prema ljudima i prema grehu, najjasnije možemo pročitati u Isusovom radu i smrti. U očima autora Četvrtog Jevanđelja jedan predmet natkriljuje sve ostale: Hristos i to raspet.

Ovo ima veliko praktično značenje. Barkli (Barclay) nam nudi jednu ljudsku analogiju. Ako hožemo da znamo šta neko stvarno misli i oseća o nečemu, a tome “nekom“ ne možemo pristupiti direktno, mi ne odlazimo nekome ko je samo poznanik te osobe, nego nekome ko je s njom tokom mnogo godina bio prisan prijatelj. Jedino takav prisni prijatelj je u potpunosti sposoban da interpretira postupke i osećanja onog drugog. Jedino takav prijatelj nam može pružiti precizan uvid u srce i um onog drugog. Jovan nam poručuje da je Isus toliko bio sličan Bogu umom, srcem i bićem, da mi u Njemu dobijamo savršenu sliku onoga što Bog jeste.

Ako je Isus zaista “Reč [koja je postala] telo“ (14. stih), onda ne može postojati neodređena reakcija na Jovanovo Jevanđelje. Ako je Isus svetlost Božjeg karaktera koja sjajno svetli pred ljudima, onda svako ko čita Jevanđelje biva doveden na sud (3,18-21). Hoće li onaj ko ga čita verovati u vest o Hristu i primiti je u svoj život?

Jovanovo Jevanđelje nam jasno stavlja na srce da je način na koji reagujemo na Reč koja je postala telo, zapravo odluka o životu i smrti. Verovati — znači odmah preći iz smrti u život (5,24; 8,51; 11,25.26), znači život u izobilju (10,10); ne verovati, znači postati slep (12,40; 9,39-41, bolestan (12,40) i podložan smrti (6,53).

1. Da li te uzvišeni opis Isusa u Prologu čini više ili manje voljnim da Njemu poveriš svoju večnu sudbinu? Napiši jednu molitvu kojom ćeš opisati kako si, zahvaljujući Prologu, počeo da misliš o Isusu, da gledaš na Njega.

2. Možeš li se setiti neke analogije između prirodnog i duhovnog rođenja (stihovi 12 i 13)? Na koji način život u porodici podseća na život u crkvi i obratno?

3. I zakon i blagodat (17. stih) su aspekti Božje prirode. Kako ove aspekte Božjeg karaktera čovek može da drži u ravnoteži? Možeš li se setiti perioda u kojem je tvoje shvatanje zakona i blagodati/ milosti bilo izvan ravnoteže? U čemu su se sastojale neke praktične posledice te neravnoteže?

4. Prolog Jovanovom Jevanđelju jasno pokazuje da je Isus istovremeno i potpuno čovek i potpuno Bog. Kako može On biti oboje u isto vreme? Imaš li na umu neke od načina na koje ljudi teže da jedan aspekt istaknu na uštrb drugog? Kako nečije učenje o Hristu može da utiče na svakodnevni život?

1. Uporedi što je moguće više prevoda teksta iz 1,1c: “i Bog beše Reč“ [i Reč beše Bog]. Šta o ovom izrazu kaže SDA Bible Commentary? Uz pomoć konkordancije nađi u Novom zavetu sve stihove koji pominju reč Bog. Koliko se od tih stihova na bilo koji način odnose na Isusa? Koliko se od njih odnose na nekog drugog “boga“? Da li je adekvatno/ prikladno da reč Bog u 1,1 pišemo velikim slovom?

2. Prouči reči život, videlo/ svetlost, tama, svet i verovati, koje nalaziš u Prologu. A onda, uz pomoć konkordancije potraži te iste reči u ostatku Jovanovog Jevanđelja. Koju misao (seme) Jovan “ubacuje“ sa svakom rečju Prologa i kako on tu misao razvija u ostatku Jevanđelja? Šta ćeš, na osnovu ovog proučavanja, prepoznati kao objedinjujuću [unifying] temu Jevanđelja? Pokušaj da je rezimiraš u jednoj rečenici; što kraćoj, to bolje.

3. Povuci liniju vertikalno, sredinom lista hartije. Iznad levog stupca napiši “verovali“, a iznad desnog stupca, “nisu verovali“. Posle toga pregledaj Jovanovo Jevanđelje i potraži prilike kad su ljudi verovali Isusu, i one prilike kada mu nisu verovali. Upiši podatak za svaki nađeni slučaj u odgovarajući stubac. Kada to završiš, ponovo pogledaj obrađene primere i potraži posebno faktore koji su neke ljude naveli da veruju Isusu, a druge da mu ne veruju. Potom ono što si našao primeni lično na sebe. Vidiš li u svom životu dokaze o faktorima koji su za neke ljude bili povod za neverovanje? Kako možeš da ojačaš faktore koji podstiču verovanje?