< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >

 

GLAVA JEDANAESTA

“ČAS“ KAD SE DAVAO ŽIVOT

Jovan, 12. glava

 

U 12. glavi Jovanovog Jevanđelja srećemo dve glavne priče; Isusovu propoved i kratak epilog Njegove javne službe. Ta glava deluje kao prelaz, tranzicija između Isusove javne službe i “časa“ Njegovog stradanja i smrti. Prva priča govori o “Isusovom pomazanju za pogreb“, koje je obavila Marija prilikom večere u Vitaniji (stihovi 1-8). Posle jednog podsećanja na zaveru sveštenika protiv Njega (stihovi 9-11), druga priča ukratko opisuje trijumfalni ulazak Isusov u Jerusalim (stihovi 12-19), ponovo s podsećanjem na Isusovu smrt (16. stih). Negde u okolini Jerusalima, moguće i u okviru hramskog kompleksa, molba nekih Grka da vide Isusa čini da On prepozna da je došao“čas“ Njegove smrti (stihovi 20-36). Tekst u Jovanu 12,1-36, kao celina, prožet je temom, ironično obojenom, da život koji Isus nudi može da dođe samo smrću Davaoca života.

Ostatak 12. glave deluje kao skraćeni epilog nekoliko ključnih tačaka iz prvog, glavnog dela Jevanđelja. Posle objašnjenja razloga zbog čega većina verskih vođa ne veruju u Njega, bez obzira na znake koje je učinio (stihovi 37-43), epilog završava kratkim pregledom Isusove vesti: došao je da otkrije Oca (stihovi 44-46) i rečima koje On izgovara biće suđeno svima koji ga slušaju (stihovi 47-50).

 

l Ulaženje u Reč

Jovan, 12. glava

Tekst 12. glave pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja. Ako je moguće, pročitaj poglavlje u više različitih prevoda i zabeleži fine razlike među njima.

1. I Marijin i Judin postupak mogu biti zli ili plemeniti, u zavisnosti od konteksta u kojem su se dogodili. Na kom osnovu je, u tom izveštaju, Marija pohvaljena, a Juda osuđen? Obrazloži svoj odgovor.

2. Tekst u 12,12-16 uporedi s 9. glavom Zaharije, iz čijeg konteksta je uzet citat u 15. stihu. Da li dolazak Grka u 12,20 ima veze s bilo čim iz konteksta Zaharije 9,9? Šta hoće Jovan da istakne u vezi s prirodom Isusove carske uloge i s razlikom između njegovog gledanja na Isusovu carsku ulogu i na ono kako je na nju gledalo mnoštvo u Jovanu 12,9-19? Obrazloži ovo u jednom ili dva pasusa.

3. Šta, po tvom mišljenju, Isus, u 25. i 26. stihu, traži od svojih učenika da učine? Gde se može naći Isus u svetu svakodnevnog života? Kako ljudi idu za njim u stvarnosti?

4. Na osnovu konteksta, reci zašto je Isus uznemiren, prema rečima 27. stiha? Kakve veze treba Grci da imaju s krstom?

5. Uz pomoć konkordancije potraži sva mesta u kojima se, u Jovanovom Jevađelju, pojavljuju sud, sudija i druge srodne reči. Po onome što Jovan piše, kakve uloge na sudu imaju Bog, Isus, Sveti Duh i svaki čovek pojedinačno? Kakvu svetlost bacaju ti tekstovi na 12,31 i 12,47.48? Napiši u svoju svesku jedan ili dva pasusa sa svojim kratkim zaključcima.

l Istraživanje Reči

Struktura teksta

Upoređenje tekstova u 12,1 i 13,1 govori o “sedmici“ događaja koja je, možda namerno, paralela “sedmici“ na početku Jevanđelja (1,29.35.43; 2,1). Prisutne su i paralele 1. Mojsijevoj i sedam dana u kojima je Bog načinio nebesa i Zemlju. Kao i u slučaju stvaranja u početku, Bog je radio šest dana (1. Mojsijeva, 1. glava), objavio da je Njegov posao završen (1. Mojsijeva 2,1.2) i počivao u sedmi dan (stihovi 2,2.3), pa tako i svojim završnim aktivnostima u poslednjih šest dana (12,1) Isus objavljuje završetak svog dela (19,30) i počiva u grobu na subotni dan (stihovi 31, 42; 20,1).

 

Detaljno istraživanje teksta

Šest dana pre pashe bilo bi subota uveče, poslednje sedmice pre raspeća (12,1 — prema Jovanovim rečima, Pasha je te godine počela u petak, zalaskom sunca; 13,1; 19,31.35-37). Isus ponovo dolazi u Vitaniju, u mesto u kojem žive Marija, Marta i Lazar (11,17.18), udaljenom od Jerusalima nešto više od tri kilometra. Pripremljena je večera u Isusovu čast, zajedno s Lazarom, čovekom koji je bio podignut iz mrtvih i sada sedi s Isusom (12,2). Marta, razume se, služi, dok je Marija, kao i obično, angažovana oko Isusovih nogu (stihovi 2,3; uporedi Luka 10,38-42). Čisti nard bio je mirisno ulje uvezeno s Istoka, izuzetno skupo, tako da to što se događalo teško da nisu mogli da primete oni koji su prisustvovali večeri (12,3).

Priča o Mariji koja pomazuje Isusove noge pogodno je stavljena na ovo mesto, da bi istakla kontrast između njene vere i ljubavi prema Isusu i hladnokrnih računica Kajafe (11,49.50) i Jude (12,4-6). Kratka priča o Judi jedan je od sjajnih primera ironičnog humora u Jevanđelju. Juda tvrdi da je izdavanje novca za miris, radi pomazanja za pogreb, čin rasipništva (5. stih), dok je sâm, izdajući Isusa, postao osoba najvećim delom odgovorna za neophodnost tog pomazanja. Juda izražava zabrinutost za siromašne, a ipak, kradući iz “kovčežića“, jasno pokazuje da je zapravo on jedina siromašna osoba o kojoj brine (stihovi 5 i 6)! U kasnijem delu Jevanđelja, učenici misle da Juda odlazi iz Gornje sobe s namerom da podeli nešto siromašnima (13,29), iako je, u stvari, pošao da izda Isusa (13,21.26.27.30). Međutim, konačna i najveća ironija Jevanđelja je da za “siromašne“ niko nikada nije dao više nego Juda, kad izdao Isusa na smrt na krstu!

Ključna tačka prilikom upoređivanja Marije i Jude je pitanje motiva. Marijin čin pomazivanja Isusovih nogu motivisan je nesebičnom ljubavlju i žrtvom. S druge strane, Judino kritikovanje Marije je motivisano pohlepom i prevarom. I ponovo, Isus pokazuje da zna šta se nalazi u srcu čoveka, ali Judine pobude ne izlaže javnom pogledu. Naprotiv, On uzima u zaštitu Mariju, ističući da je socijalni čin (pomaganje siromašnima), ma kako da je važno, u konačnom smislu bez svrhe, ako nema krsta (stihovi 7,8; vidi takođe, stihovi 23-26; Matej 25,34-46). Ali Juda će, umesto da shvati da je izražavanje poštovanja Isusu daleko vrednije od novca, ubrzo zameniti Isusa za trideset srebrnih novčića.

Ova dva teksta tranzicije (Jovan 12,9-11 i stihovi 17-19) služe da u umu čitaoca sačuvaju temu o Lazaru. Zašto bi trebalo ubiti Lazara (10. stih)? Zato što je Lazar bio moćan svedok za Isusa (stihovi 11, 17, 18). Autor Jevanđelja ovde jasno ističe da verske vođe više nisu postupale po diktatima razuma. Oni su do tog stepena bili predani svom teološkom stavu, da su bili spremni da izvrše ubistvo i njime spreče da se obelodane činjenice koje su negirali. Oni su bili u zabludi i to su znali, ali je spasavanje obraza njima postao jedini prioritet (stihovi 42, 43).

Lazar nije skrivio nikakvu hulu i nije pogazio nijedan jevrejski zakon. On je prosto bio živi svedok Isusove moći, koji će potvrditi Njegove tvrdnje o svome Božanstvu. Na taj način njegovo iskustvo postaje nagoveštaj onoga što stoji u Jovanu 16,2, tekstu u kojem Isus predskazuje dolazak vremena kada će Njegove sledbenike izgoniti iz zbornica i kada će se čak i ubistvo poistovećivati sa žrtvenom službom Bogu. Kada ljudi jednom odbace Isusa, više neće postojati granice dokle će odlaziti, suprotstavljajući se Njemu!

Trijumfalni Isusov ulazak u Jerusalim u Jovanovom Jevanđelju (12,12-16) je, prema tome, u vrlo bliskoj vezi s vaskrsavanjem Lazara, koje se pominje dva puta. Jezik 13. stiha (“Uzeše grane od finika [palme] i iziđoše mu na susret“) je tehnički jezik u grčkom, kojim se opisuje vrsta trijumfalne procesije, posebno predviđene za kralja koji je odneo pobedu u bici ili ratu. Reči koje izgovara narod se, s druge strane, uzimaju iz starozavetnog uzora trijumfalne povorke koja se kreće prema hramu (Psalam 118,26.27). Isus bira vreme i mesto u kojima će se okupljati veliko mnoštvo ljudi i koristi jednu priču uživo, da bi sebe nedvosmisleno oglasio kao dugo očekivanog Mesiju.

Ljudi suštinu razumeju, ali samo delimično. Isusu počinju otvoreno da kliču kao caru nacije. Kombinacija reči car  i koji ide (Jovan 12,13) viđena je i ranije u Jevanđelju (6,14.15). Ipak, u 6. glavi je Isusov carski status nedvosmisleno duhovne prirode (6,35.63). Autor Jevanđelja u 12. glavi ponovo koriguje jevrejska očekivanja. Tačno je, Isus je car, koji je bio pomazan (7. stih), a primiće i krunu (19,2). Ipak, On nije car nacionalističkih nadanja. Njegov carski status je sveopšteg/ univerzalnog karaktera (11,52; 12,19.20.32).

Univerzalni, sveopšti karakter Isusovog carskog statusa vidljiv je na osnovu citata iz Zaharije 9,15. Car-Mesija iz 9. glave Zaharije nema samo duhovnu misiju (Zaharija 9,9 — “pravedan“, “spasava“, “krotak“), nego objavljuje i mir neznabošcima (vidi Jovan 12,20), dok Njegova vladavina obuhvata krajeve zemaljske (Zaharija 9,10). Osnov Njegove sveopšte duhovne vladavine je “krv zaveta“ (Zaharija 9,11; vidi takođe Sofonija 3,9.10.16.19). Ali do punine onoga kako učenici razumeju ove sadržaje doći će tek posle Isusovog proslavljanja (Jovan 12,16). I još jednom, ovde postaje vidljiva druga generacija hrišćana. Isusova prisutnost, koja kroz delovanje Svetoga Duha donosi veće razumevanje od onog kakvo su imali učenici kad je Isus bio lično među njima (Jovan 14-16).

U Isusovom trijumfalnom ulasku u Jerusalim vidimo tri velika reagovanja na čudo Isusovog vaskrsavanja Lazara iz mrtvih. Čudo kod jevrejskih verskih vođa stvara želju da ubiju Isusa, iz straha od onoga što će se dogoditi njima ako to ne učine (11,45-53). To čudo ispunjava Mariju zahvalnošću i dimenzijom samopožrtvovne ljubavi (12,1-8). U isto vreme, čudo nadahnjuje mnoštvo da pokuša da upotrebi Isusa za ostvarenje svojih nacionalističkih očekivanja (stihovi 9-19; vidi takođe 6,2.14.15).

Prema tome, vaskrsavanje Lazara proizvodi tri različite reakcije prema Isusu, od kojih su dve negativne. Od tri reakcije, Marijina je nedvosmisleno ona koju autor Jevanđelja svojim čitaocima želi da predstavi kao veliki uzor odgovora na Isusova čuda. Na suprotnoj strani, mnoštvo je kolebljivo, nestalno. Već u 12,34 ti ljudi počinju da se bave drugačijim razmišljanjima o Isusu. Vrlo brzo, i oni će pomiriti s činjenicom o Isusovom raspeću.

Dolazak Grka na scenu (20. stih) potvrđuje zaključak 19. stiha da “[sav] svet ide za Njim“. Ovde vidimo nove plodove obećanja o “svakome koji veruje“ (3,16; vidi takođe 20,30.31). Ceo neznabožački svet se otvara jevanđelju (4,42; 7,35; 10,16; 11,52; 12,32; White, The Desire of Ages, 622). Vaskrsavanje Lazara čak je privuklo i pažnju neznabožaca!

Taj zlatni trenutak je očito delovao kao svojevrsni signal Isusu lično, pošto On u dolasku Grka vidi nastupanje svog “časa“ (23. stih). Čas Isusovog proslavljanja u Četvrtom Jevanđelju nije viđen samo u Njegovom vaskrsenju i vaznesenju, nego i u Njegovoj samopožrtvovnoj patnji i smrti (24. stih; 13,32; 17,1.5).

Jedini pravi i adekvatan odgovor na Isusov čas, za one koji veruju u Njega, jeste da ga slede u Njegovoj patnji i stradanju (12,25.26). Isusov sluga će ovaj sadašnji život rado zameniti za onaj istinski večni život (25. stih). Slediti Isusa, znači  odreći se egocentričnosti, samoživlja. Ako su naši životi puni borbe za osvajanjem prednosti, sigurnosti i zadovoljstva, mi ne doživljavamo onu puninu života koju nudi Isus. Prenošenje vlasti nad našim životima na Hrista je način za istinsko ispunjenje smisla života. Oni koji se odreknu samoživlja i svoje živote pokore Isusovoj vlasti, uvek će težiti da budu samo tamo gde je Isus (26. stih).

Gde je Isus, da bismo mogli da ga sledimo i da budemo tamo gde je On? Kontekst teksta jasno ističe da Isusa možemo naći na putu krsta (stihovi 23, 24, 27-33). Tamo gde je On, bićemo i mi, ako ga sledimo na putu krsta. Njega možemo naći tamo gde je Njegov narod, naročito oni koji pate, koji su tlačeni, koji su slabi, grešnici i odbačeni (4,7-42; 5,1-15; 9,34-38; Matej 25,34-46). Naš čas slave je kad se predamo u samopožrtvovanju za dobro drugih u nekim vrlo prizemnim situacijama i mestima. Jovanovo Jevanđelje, u 13,1-7, ilustruje vernikov put krsta. Služeći drugima i “perući im noge“, mi idemo za Isusom na putu krsta. Mi ga nalazimo u ličnosti svojih bližnjih.

Tekst u 12,27 dovodi nas u nešto što možemo nazvati “Jovanovom Getsimanijom“. Isus je uznemiren, žalostan i pita se, da li bi trebalo da moli Oca da ga oslobodi Njegovog “časa“. Predmet je sličan odnosu Četvrtog Jevanđelja prema mnogim od velikih biblijskih događaja u Mateju, Marku i Luki. Jovan ne izveštava o kušanju Isusovom u pustinji, ali njegovu suštinu vidimo na iznenađujućim mestima (6,15.31; 7,3). Na Maslinskoj Gori nije održana nikakva eshatološka propoved, a ipak suštinu upravo te propovedi nalazimo u knjizi Otkrivenja! U Getsimaniji, neposredno pre izdaje i suđenja Isusu nema doživljavanja teskobe (vidi 18,1-11), ali su svi elementi getsimanskog iskustva sadržani u Jovanu 12,20-36). Čas je nastao (stih 23; uporedi Marko 14,41). Isusova duša je duboko uznemirena i žalosna (12,27; uporedi Marko 14,34). On razmišlja o mogućnosti da izbegne svoj čas patnje i smrti (12,27; uporedi Marko 14,35.36).

Šta je ovde uzrok Isusovoj agoniji? Reč je o dolasku Grka (20. stih). Ovaj tekst kao da je ponavljanje jednog od sotoninih iskušenja u pustinji — iskušenja da dobije svoju univerzalnu vlast, ali ne putem patnje i smrti, nego pokoravanjem sotoninoj zapovesti (Matej 4,8-10; Luka 4,5-8). Isus u Grcima vidi sotonin efekat odvraćanja, njegov pokušaj da Isusa odvrati od krsta koji se približava. Dolazak Grka kao da poručuje: “Sva carstva ovoga sveta možeš dobiti i bez umiranja. Idi jednostavno svetu, leči njihove bolesne, podiži njihove mrtve, propovedaj im, i sve će biti tvoje.“ Isusov odgovor knezu ovoga sveta je negativan. O Njegovom celokupnom životu biće suđeno na krstu (Jovan 12,31). Podizanje Isusa će, zapravo, biti bacanje sotone na zemlju! Krst, a ne znaci i čuda, konačno će se pokazati da je upravo ono što svakoga i sve privlači Isusu (stihovi 32, 33).

Odgovor s neba na Isusovu molitvu teskobe je uveravanje u dvostruko proslavljanje (28. stih). Otac je proslavio celu Isusovu službu u prošlosti (17,4), a upravo sada predstoji trenutak da On ponovo proslavi Isusa na krstu (12,23.24.32.33). Ta potvrda je bila za dobro učenika (30. stih). Trebalo je da znaju da je put ka stvarnoj slavi — put patnje i smrti, a ne put čuda i ljudskog laskanja. Trebalo je da znaju da se Otac potpuno slaže s putem krsta. Jednoga dana će se i oni suočiti s protivljenjem i stradanjem, tako teškima, da će često voditi i u smrt.

Kakva vrsta suda je trebalo da se održi na krstu (stihovi 31 i 32)? Da je to trebalo da bude odlučna i ključna izjava, indikovano je dvostrukom upotrebom reči “sad“ u 31. stihu. To je trebalo da bude kosmički, sveopšti/ univerzalni sud. Zahvaljujući krstu će sotona biti svrgnut s prestola, a Isus ustoličen na presto (vidi Otkrivenje 5,5-12). Na krstu je za sve grehe sveta izrečena presuda i izvršena kazna u telu Hrista (Rimljanima 8,3; 1. Petrova 2,24). Onima koji su shvatili značenje krsta, sotonin sistem ponašanja i delovanja zauvek će biti lišen moći prevare. Put Božje samožrtvujuće ljubavi zauvek će biti uzdignut na njegovo [sotoninog sistema ponašanja…] mesto.

Mnoštvo je zapanjeno. Kakav je to Mesija (12,34)? Na osnovu starozavetnih spisa oni su našli opravdanje za svoje verovanje da Mesija nikada neće umreti (Psalam 110,4; Isija 9,7). Konačno, kakva je korist od Mesije koji strada i umire? Ali doktrina o večnom Mesiji je ignorisala reči Pisma, kao što su u Isaiji 53,5-9, koje upućuju na jednog Mesiju, sasvim drugačijeg od onog kakvog su hteli da “udenu“ u druge starozavetne spise. Opasno je svete spise čitati selektivno, bez obzira koliko je trud iskren i kako uzvišena doktrina koju neko pokušava da odbrani.

Odgovor koji im Isus daje ponovna je potvrda centralne uloge “videla“ u poruci Jevanđelja (vidi 1,4.5.9). Sve njihove ideje treba da budu pokorene Videlu koje je došlo s neba u ličnosti Isusa Hrista. Upravo to videlo će im ubrzo biti oduzeto, pa oni koji su ostavljeni u tami neće imati pojma kuda idu (12,35.36). Kao da oživotvorava tu svoju poslednju pretnju, Isus nestaje iz njihove sredine (36. stih). Ovaj trenutak označava kraj priče o Isusovoj javnoj službi. Posle kratkog teološkog pregleda (stihovi 37-50) Njegove javne službe, autor ga opisuje kako od tog trenutka služi samo svojim učenicima (glave 13 - 17, 20, 21).

O sledećem odseku (stihovi 37-43) raspravljalo se u relaciji s teološkim rečnikom svadbe u Kani (2,1-11) i u relaciji s diskusijom o predestinaciji, nasuprot ljudskoj odgovornosti, nastaloj na osnovu teksta u 9,39-41. Mi, prema tome, nemamo potrebe da o tome ovde opširno raspravljamo. Dovoljno je reći da taj odsek objašnjava zašto je toliki broj ljudi odbilo da poveruje u Isusa, uprkos neverovatnim znacima koje je On učinio pred njima (37. stih). S jedne strane, njihovo neverovanje je ispunilo proročanstvo iz Pisma (stihovi 38-41). S druge, to je bilo zatajenje volje. Njihovo opredeljenje bilo je težnja ka pohvali i laskanju od strane ljudskih bića, umesto pohvale od Boga (stihovi 42, 43). Prećutno se ovde podrazumeva da će oni kojima je Božje odobravanje važnije od ljudskog, uvideti ko je Isus i biti voljni da ga slede, i onda ako bi ih to sleđenje odvelo u velika stradanja, pa čak i u smrt. Konačno, pohvale drugih ljudi su kolebljive i kratkog daha, dok Božje prihvatanje ima večni značaj. Barclay napominje da je tajno učeništvo kontradikcija izrâza. “Ili će tajnost ubiti učeništvo ili će učeništvo ubiti tajnost“ (2:133).

U Jovanu 12,44-50 nam se nudi kratak pregled ključnih elemenata Isusove vesti. Verovati u Isusa znači verovati u Oca koji ga je poslao (44. stih). Videti Isusa znači videti Oca koji ga je poslao (45. stih). Isus potom ponavlja suštinu 35. i 36. stiha: On je došao u svet videla [autor Paulien ??], kako bi svi koji veruju u Njega mogli da izbegnu tamu (46. stih).

Isus u 47. i 48. stihu sažima svoju teologiju suda. Bilo da je u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, svaki je sud u Hristu međusobno povezan. Ova dva stiha kao da snažno odražavaju poslednju Mojsijevu propoved, zapisanu u 5. Mojsijevoj knjizi (18,18.19; 31,19.26; 32,45-47). Isus nije došao u svet radi suda (47. stih). A ipak u sadašnjem svetu postoji jedan sud, koji se aktivira rečima koje Isus izgovara i onim — kako ljudi reaguju na te Isusove reči (48. stih). Sud koji traži neodložni odgovor na Isusove reči biće okončan u okviru suda koji se održava u poslednji dan (48. stih). Između sadašnjeg i budućeg suda nije povučena oštra linija ovde, na završetku Isusove javne službe.

 

Glavne teme teksta

Ličnosti kao predstavnici

Pošto u Jovanovom Jevanđelju nema priča u uobičajenom smislu te reči, autor je, čini se, njihovo dejstvo zamenio koristeći iskustva Isusa i onih koji su komunicirali s Njim, kao priče uživo [acted parables]. Na taj način imamo situaciju da mnoge od ličnosti u Jevanđelju deluju kao predstavnici određenih grupa ljudi ili tipova reakcije prema Isusu.

Marija, Marta i Lazar, iako stvarne osobe, u Jevanđelju su upotrebljeni kao simboli tipova hrišćana. Marija simboliše hrišćane koji su po prirodi krhki i skloni razočaranju, a ipak, u Hristu mogu da dostignu zadivljujuće visine ljubavi i predanja. Marta je, s druge strane, praktičniji tip hrišćanina. Ona je oličenje razumne vere i duha služenja. Lazar, čija je ličnost pretežno tajna, s druge strane predstavlja hrišćane čija bolest, nedostatak ili žalost njihovu pažnju intenzivnije koncentrišu na nadu u vaskrsenje.

Generalno, žene iz Jovanovog Jevanđelja su simboli istinske vere usred sumnje i nesigurnosti. I žena Samarjanka, i Marta i Marija su pozitivne ličnosti u Jevanđelju, kao i Isusova majka. Sve žene su opisane kao žive, stvarne osobe, sa stvarnim nedostacima. Ipak, nijedna nije neprijateljski raspoložena prema Isusu i sve se trude da ga razumeju i poštuju. Da je stari svet bio nastanjen samo ženama, Isusov život ne bi bio ni u kakvoj opasnosti!

Najzanimljiviji je, svakako, Marijin karakter, naročito ako bismo Mariju iz Vitanije poistovetili s Marijom Magdalenom i ženom uhvaćenom u preljubi, što je mišljenje nekih od izučavalaca Jevanđelja. Zajednički imenitelj svih tih izveštaja o Mariji je da je nalazimo kraj Isusovih nogu. Marija iz Vitanije pomazuje Isusove noge u duhu žrtve (12,3). Ona pada pred Njegove noge u poniznom preklinjanju (11,32). Ona sedi kraj Njegovih nogu u proučavanju i razmišljanju (Luka 10,38-42). Marija Magdalena, ispred krsta, stoji uz Isusove noge u žalosti (Jovan 19,25-27). Pada pokorno pred Njegove noge u blizini groba, u vrtu (20,14-17; White, The Desire of Ages, 780). Tu je i jedna bezimena žena koju dovlače do Isusovih nogu, u poniženju, ali tu od Isusa prima otpust od svojih tužitelja.

 

Pravna [legal] struktura Jovanovog Jevanđelja

Prosto čitanje Jevanđelja dovoljno je da otkrijemo različitost tona između prvog i drugog dela Jovanovog Jevanđelja. Prvi deo govori o Isusovoj javnoj službi (glave 1 - 12). Drugi se uglavnom bavi Njegovim uputstvima koja je dao učenicima (glave 13 - 21). Prvi deo je borben i obavijen obručem rasprava i dokazivanja. Drugi deo Jevanđelja je naglašenije misaon, kontemplativan i pobožnog, bogoslužbenog karaktera.

Prvi deo Jevanđelja (glave 1 - 12) uređen je po uzoru na suđenje. Pozivaju se svedoci, iznose se dokazi, dok je čitalac pozvan da formuliše neizbežnu odluku: Isus je Mesija koji je došao s neba da pokaže svetu kakav je Bog. Čitavi blokovi Jevanđelja imaju atmosferu sudnice (5,16-47; 6,22-71; 7,1 - 10,21). U Jovanovom Jevanđelju se sudi Isusu, zajedno s tvrdnjama koje iznosi o sebi.

Namera Jevanđelja je da čitaoca povede ka odluci, uverenju, da je Isus zaista Mesija, Božji Sin i da je, verom u Njega, moguće zadobiti život, upravo onako kako je On obećao (20,30.31). Za čitaoca Jevanđelja najveći od svih svedoka je Sveti Duh, koji, kao svedok na ovoj Zemlji, zauzima Isusovo mesto (15,26.27; 16,7-11).

 

l Primena Reči

Jovan, 12. glava

1. Kad bi imao na raspolaganju godišnju sumu plate ili godinu dana vremena, koje bi mogao da upotrebiš da proslaviš Isusa, na koji način bi upotrebio jedno ili drugo? Kako bi na to, najverovatnije, reagovali tvoji prijatelji? Koji procenat tvog sadašnjeg budžeta odražava odluku da proslaviš Isusa? Da li bi taj procenat bio drugačiji, da si nekim slučajem — milioner? Kako se formira odnos potreba bližnjih sa sopstvenim potrebama?

2. Da li je tvoj sadašnji odnos s Isusom sličan odnosu mnoštva u 12. glavi — gore i dole, u zavisnosti od aktuelnih zbivanja? Sećaš li se prilike kada je tvoje iskustvo s Hristom bilo zaista moćno, a onda ti je određena vest uklonila vetar iz jedara? Imaš li na umu strategije koje mogu pomoći da tvoj hrišćanski život postane dosledniji?

3. Da li si se nekada našao u situaciji kao što je bila situacija verskih vođa, koje su verovale u Isusa ali odbijale da ga priznaju, u strahu da ne izgube podršku i odobravanje svojih kolega (stihovi 42, 43)? Šta nas najvećom merom čini neodlučnima da govorimo o svojoj veri?

4. Kako se tvoja crkva odnosi prema osobama kao što je Marija, koje su učinile ružne stvari, ali žele da počnu sasvim ispočetka? Da li je svejedno ako je to njeno tek prvo ogrešenje?

 

l Istraživanje Reči

1. Uz pomoć jedne od obimnih konkordancija navedi, u Jovanovom Jevanđelju, svaki primer pojavljivanja reči “mnoštvo“. Kakav je stav “mnoštva“ u poređenju sa stavom “Jevreja“? Ima li promene stava mnoštva prema Isusu? Kakav je njihov stav iz 12. glave, u poređenju sa 7,40-43 i 10,19-21?

2. Uporedi tekstove iz 1,19 do 2,11 s poglavljima 12 do 19. Kakav dokaz nalaziš da svaki odsek pokriva grubo period od jedne sedmice dana? Nalaziš li bilo kakvu vezu između tih “sedmica“ u Jevanđelju i sedmice stvaranja u 1. i 2. glavi 1. Mojsijeve? U jednom ili dva pasusa ukratko prikaži teološki značaj viđenja krsta u svetlosti sedmice stvaranja.

 

< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >