< 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Biblija
govori o četiri velika razdoblja čudâ. Tri su se već dogodila, dok četvrto tek
treba da nastupi. U tim razdobljima večni Bog se, moćnim ispoljavanjem svoje
sile, umešao u tok vremena i prostor. Prvo razdoblje čudâ vezuje se za Mojsijevo
vreme. Drugo, za vreme proroka Ilije. Treće, kad je Isus, kao Bogočovek, hodao
našom planetom. Preostaje još jedno područje, u budućnosti. U to vreme Bog će
staru planetu Zemlju pohoditi nizom kaznenih sudova pustošenja, izlivajući svoj
pravedni gnev na svet koji je odbacio Njegovog Sina, Njegovu reč i Njegovu
volju.
Zanimljivo
mi je, to što su prvo i četvrto razdoblje čudâ, jedno koje je bilo i ono koje
tek treba da usledi, obremenjeni sudovima namenjenim Zemlji. Posle svakog od tih
oluja gneva rađa se novo razdoblje — divni novi način života, do tada nepoznat
ljudima koji su u to vreme živeli.
U Mojsijevo
vreme, kako ćemo videti, Izrailjci koji su bili svedoci Božje sile razaranja i
gledali zla, ući će u jednu novu zemlju, pod novim vođom i početi novi način
života kao narod. Tako i u budućnosti, oni koji budu prihvatili Hrista i prošli
kroz vreme nevolje, ući će u nebesko hiljadugodišnje carstvo, vreme obećanog
nebeskog mira i sreće sa Hristom, svojim Spasiteljem. Taj period budućeg suda
biće uvod u večno carstvo života, u kojem će verni na obnovljenoj Zemlji živeti
s Hristom, kao Carem nad carevima i Gospodarom nad gospodarima. Bog ne
zaboravlja ni svoj narod ni svoja obećanja.
Dok, ovom
prilikom, razmišljamo o zlima koja su snašla Egipat i njihov uticaj na Mojsija
kao vođu, želim da skrenem vašu pažnju na tri bitne
činjenice.
Pošasti je predskazao Božji glas
Pošasti
nisu bile naknadno smišljene, niti povratne reakcije ili izuzeci u Božjem planu
sačinjeni u poslednjem trenutku. One su zapravo bile integralni deo Njegove
osnovne strategije. Gospod je Mojsiju još kod zapaljenog grma u Madijanu
objasnio kako će se sve to dogoditi:
A ja znam da vam neće
dopustiti car misirski da iziđete bez ruke krepke. Ali ću pružiti ruku svoju, i
udariću Misir svim čudesima svojim, koja ću učiniti u njemu; i posle će vas
pustiti. (2. Mosjeva 3,19.20)
A onda je
Gospod, i u 4. glavi 2. Mojsijeve, dok je Mojsije pakovao svoje stvari za dugo
putovanje u Egipat, ponovo izložio svom sluzi kakav će biti ishod. “Kad otideš i
vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred faraonom sva čudesa koja ti metnuh u
ruku; a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti naroda” (2. Mojsijeva
4,21).
Bog je znao
kakav će biti faraonov odgovor. Znao je da će pošasti uslediti. One su bile
podjednako deo Božjeg plana, kao što su bili pozivanje Mojsija ili sâm Izlazak
iz Egipta.
Faraonova priroda zahtevala je pošasti
Bio je to
tvrdoglav car. Srce mu je bilo izrezano iz čvora u hrastovom drvetu.
Jedini
način na koji je Bog uopšte mogao privući
njegovu pažnju bio je izlivanje tih strahovitih zala. U svest tog čoveka nije
moglo prodreti ništa manje od toga. Evo, pogledajmo njegovu prvu reakciju na
Gospodnje reči, koje su mu preneli Mojsije i Aron. “Ali faraon reče: ko je
Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću
pustiti Izrailja” (2. Mojsijeva 5,2).
Ko je
Gospod ...? Čitajući te reči poželim da viknem: “Pazi se, faraone! Neverovatno,
koliko si preterao. Ne znaš čak ni šta govoriš; govoriš o nebeskom Bogu. On ima
poslednju reč. Prikloni se.”
No, faraon je bio tvrdokornog srca. Ima jedna izreka koja kaže da se klin klinom izbija, da se na otrov ide otrovom. Drugim rečima, da biste izašli na kraj s tvrdoglavim i tvrdovratim ljudima, vi morate biti podjednako odlučni.
Profesionalnim savetnicima dobro je poznat taj mehanizam. Kada razgovarate s tvrdoglavim osobama, one vas obično ne čuju ako se izražavate blago, osećajno i tiho. Ponekad je potrebno pronaći način kako biste privukli njihovu pažnju. Ne uz pomoć grčevitih, sitnih poteza (ma kako izgledi na uspešnost, ponekad, bili privlačni), nego često upotrebom reči koje se koriste u direktnoj konfrontaciji, koje bi inače slomile srce i duh osećajnije osobe. Želiš li stvarno da uspeš, ponekad će biti nužno da podigneš glas ili da jednom ili dva puta lupiš šakom o sto, ili ćeš u tome uspeti uz par grubih reči kojima ćeš naznačiti moguće posledice.
Tako je Bog postupio u faraonovom slučaju. Onaj koji ispituje srca zna prepoznaje takvo srce. U jednom trenutku On je rekao Mojsiju: “Oteža srce faraonovo [srce mu je tvrdokorno]; neće da pusti naroda” (2. Mojsijeva 7,14). Budući da je faraonovo srce bilo kakvo je bilo, pošasti se nisu mogle izbeći.
Mojsijevo pitanje izazvalo pošasti
Mojsije je
Gospodu postavio jedno pitanje i Njegov odgovor došao je u vidu deset zala.
(Vodi računa kakva pitanja postavljaš!) Evo, kako nas o tome izveštava
Biblija:
I Gospod reče Mojsiju
govoreći: Idi, kaži faraonu caru misirskom neka pusti sinove Izrailjeve iz
zemlje svoje. A Mojsije progovori pred Gospodom i reče: eto, sinovi Izrailjevi
ne poslušaše me, a kako će me poslušati faraon, kad sam neobrezanih usana? (2.
Mojsijeva 6,10-12)
“Ali
Gospode”, usprotivio se tom prilikom Mojsije, “ako Izrailjci ne poštuju moje
reči, kako ću jednog tvrdoglavog cara kao što je faraon uopšte naterati da
sluša?”
“Da,
Mojsije”, reče Gospod. “Dobro je što si to pitao. Eto, upravo imam na
raspolaganju nekoliko sredstava. Ne brini se, privući ćemo faraonovu pažnju.” I
tada je nebeski Bog zasukao rukave i pozabavio se tvrdoglavim egipatskim
carem.
Svako zlo dotaklo se svih Egipćana
Ceo
egipatski narod ispaštao je zbog faraonovog tvrdoglavog, odgovora Gospodu. Ako
budete pogledom prelazili preko teksta o pošastima koje su potresale zemlju,
uvek iznova ćete nailaziti na reči “svi”. “Sva zemlja, sva stoka, svi ljudi i stoka.” Konačno, i tragično tužno,
vidimo i reči “svi prvenci”.
U svojoj
radnoj sobi imam knjigu pod naslovom Život pod Božjim prutom
discipline. To je
knjiga koja verovatno ne bi mogla biti objavljena u ovoj eri samodopadnog
hrišćanstva, jer je puna podsećanja na Božje sudove na ljudima i ženama kroz
vekove. Sve što treba da vam kažem, kako bih istakao ono što želim, jeste da je
to debela knjiga, s preko 900 strana.
Kada Bog
nešto radi, On to radi temeljito. Pošasti nisu uznemirile samo visoke krugove na
dvoru nego su zahvatile i celu egipatsku zemlju. Faraonovo srce je od početka do
kraja ostalo obavijeno cementnim omotačem ravnodušnosti. I zaista, pod pritiskom
sopstvenog dvora, faraon je na kraju morao reći: “Neka narod ide.” Ipak, srece
mu je ostalo betonski tvrdo do samog kraja; zadržao je svoj tvrdoglavi stav. On
će za sva vremena i za večnost ostati primer onoga šta znači suprotstavljati se
Božjoj dobroti i odbacivati je. Zbog toga je Bog i odlučio: “Neka počnu
pošasti!”
Pošast vode pretvorene u krv
I reče Gospod
Mojsiju: oteža srce faraonovo; neće da pusti naroda. Idi ujutru k faraonu. Gle,
on će izaći na vodu, pa stani prema njemu na obali, a štap koji se bio prometnuo
u zmiju uzmi u ruku. I reci mu: Gospod Bog jevrejski posla me k tebi da ti
kažem: pusti narod moj da mi posluži u pustinji. Ali ti eto još ne posluša. Zato
Gospod ovako veli: ovako ćeš poznati da sam ja Gospod: evo, udariću štapom što
mi je u ruci po vodi što je u reci, i prometnuće se u krv. I ribe u reci
pomreće, i reka će se usmrdeti, i Misirci će se uzmučiti tražeći vode da piju iz
reke.” (2. Mojsijeva 7,14-18)
Tako nije
moralo biti. Faraon je znake koje su pokazali Mojsije i Aron mogao da uvaži kao
prst samoga Boga. Mogao je da popusti, pa bi njegov narod dalje napredovao i bez
mnoštva jevrejskih robova. Nikada se nisu morali dogoditi bol, patnje i gubitak
života.
Ali, to je,
uostalom, izveštaj o našem svetu. Slabašni čovek podiže svoju majušnu pesnicu u
lice Stvoritelju i kaže: “Radim to onako kako ja hoću.” I tada, kao posledica, nastaju
neviđene patnje, nebrojene suze bola i jada.
Za svakog
Egipćanina Nil je bio izvor samog života. Bunarska voda u toj zemlji često je
bila zagađena — situacija koju imamo i do današnjeg dana. Upravo zbog toga je za
sve potrebe u vezi s vodom Egipćanin bio upućen na Nil: u vezi s vodom za
kupanje, kuvanje, čišćenje, pranje i piće. Povrh toga, riba je u Egiptu bila
glavna trgovinska roba. Prema tome, udariti u Nil značilo je pogoditi u srž
njihove ishrane: svežu vodu i svežu ribu.
Božji prvi
udarac bio je udarac u osetljivo mesto, udarac u središte egipatskog
života.
I učini Mojsije i
Aron kako im zapovedi Gospod; i podigav Aron štap svoj udari po vodi koja beše u
reci pred faraonom i slugama njegovim. I sva voda što beše u reci
prometnu se u krv. I pomreše ribe što bejahu u reci, i usmrde se reka tako da ne
mogu Misirci piti vode iz reke, i beše krv po svoj zemlji Misirskoj. (20.
i 21. stih, kurzivi autora)
Pokušajte,
ako možete, da tu sliku zamislite za nekoliko trenutaka. Nemaš više odakle da
uzimaš vodu. Nema više ribe kojom si hranio porodicu. To je pokrenulo lavinu
najrazličitijih oblika stresa i neprilika po celoj zemlji. S izuzetkom onih
malih količina vode kojih je bilo po kućama, vode nigde nije bilo. Biblija nas
izveštava: “A Misirci svi kopaše oko reke tražeći vode da piju; jer ne mogahu
piti vode iz reke. I navrši se sedam dana kako reku udari Gospod” (24. i 25.
stih).
Možeš li se
uživeti u njihovu situaciju? Sedam dana i sedam noći bez svog osnovnog izvora
vode. Punih sedmicu dana zatvorene prodavnice prehrambenih namirnica. U takvim
okolnostima bio bih spreman da izjavim: “On je Bog! Neka ide taj narod! Žedan
sam. Šta bih dao za prženu ribu! Hajde, da to jednom
završimo.”
Bio bih
spreman ja, ali ne i faraon. Ni pod kakvim okolnostima. U stvari, monarh se
okrenuo, otišao u svoju palatu i na ceo događaj samo slegao ramenima. “I
okrenuvši se faraon otide kući svojoj, i ne mari ni za to” (23.
stih).
Car o
problemu vode i ribe ni uzgredno nije razmišljao. Gospodnje reči mu nisu značile
ništa.
Pošast žaba
I reče Gospod
Mojsiju: idi k faraonu, i reci mu: ovako veli Gospod: pusti narod moj, da mi
posluži. Ako li nećeš pustiti, evo
ću moriti svu zemlju žabama. (8,1.2)
U životu
sam bio prilično prisan sa žabama bukačicama. U stvari, ovo nije bilo nikakvo
uživanje za ljubitelje žaba. Tih kreketuša bilo je svuda, od zida do
zida!
Gospod je
rekao Egipćanima: “I reka će se napuniti žaba, i one će izaći i skakati tebi po
kući i po kleti gde spavaš i po postelji tvojoj i po kućama sluga tvojih i
naroda tvojega i po pećima tvoijm i po naćvama* tvojim” (8,3).
Nije baš da
im se pozavidi! Žabe u hlebu. Žabe koje im prave društvo među čaršavima u
postelji. Žabe u odeći. Žabe po celoj kuhinji. Žabe svuda. Da li biste tako nešto mogli
zamisliti?
U našoj
kući u Kaliforniji, s jedne niske tačke u zadnjem delu dvorišta sproveo sam u
kameni žleb na ulici odvodnu drenažnu cev, prečnika 90 mm. Posle jedne od retkih
kišnih oluja u tom kraju, primetio sam da je cev ostala zapušena. Cev je bila
van funkcije, pa je voda počela da puni zadnji deo dvorišta. Šta je to, uopšte,
moglo da začepi cev takvog prečnika? Da bih to otkrio, nisam nameravao da
otkopavam celu cev. Izašao sam na ulicu, legao potrbuške i zavirio u završetak
cevi i našao se oči u oči s najvećom žabom koju sam do tada video. Žaba se
nastanila u cevi i začepila odvod, toliko je bila velika!
Meni je već
to što sam imao veliku žabu u odvodnoj cevi bilo dovoljno mučno. Kako bi tek
bilo imati žabe u kuhinjskom nameštaju, u kuhinjskom odvodu, u plakaru, u
kupatilu i u svom krevetu? Zamislite, ustajete noću da popijete malo vode, pa se
okliznete i padnete preko desetak žaba. E, to je već pošast! Upravo se tako
dogodilo. “I pruži Aron ruku svoju na vode misirske, i izađoše žabe i pokriše
zemlju Misirsku” (8,6).
Sve odvodne
cevi u Egiptu bile su zapušene. Žabe su zavladale zemljom.
Verovatno
ste pomislili: “Uh, to mora delovati! Ali, nije. Nekome je bila upućena poruka,
ali je taj neko nije prihvatio. Pa ipak, Bog je bio dobar. Ne samo što je krv
ponovo pretvorio u svežu vodu nego je uklonio i problem
žaba.
I otide Mojsije i
Aron od faraona; i zavapi Mojsije ka Gospodu za žabe koje beše pustio na
faraona. A Gospod učini po reči Mojsijevoj; i pocrkaše žabe, i oprostiše ih se
kuće i sela i polja. I na gomile ih grtahu, da je smrdela zemlja. A kad faraon
vide gde odahnu, otvrdnu mu srce, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod.
(8,12-15)
S opadanjem
ovog pritiska, faraon se vratio svojoj tvrdoglavosti. Budući nezainteresovan za
patnje svog naroda, faraonovo srce je ostalo neosetljivo kao
đon.
Pošast ušiju (mušica)
Ovo treće
zlo došlo je nenajavljeno. Prvim dvama zlima prethodila je najava od strane
Mojsije i Arona, ali ne i ovom zlu. Dok razmišljamo o svim zlima koja su snašla
Egipat, zanimljivo je zapaziti kako je svako treće zlo nastupilo bez prethodnog
upozorenja. Izgleda da Bog povremeno predskazuje svoj plan, dok u drugim
prilikama zadržava sebi pravo na “udar iznenađenja”. To su zbivanja koja
privlače našu pažnju.
I evo, kako se to dogodilo: “A Gospod reče Mojsiju: kaži Aronu: pruži štap svoj, i udari po prahu na zemlji, nek se pretvori u uši po svoj zemlji Misirskoj (16. stih).
Rečju “uši”
iz biblijskog teksta označava se vrsta insekta koji ujeda i ubada i svojim
žrtvama ulazi u nozdrve i uši. Već to bi bilo dovoljno da vas izbezumi! Da li
ste nekad, šetajući kakvom šumskom stazom, naišli na pravi oblak sićušnih
komaraca? Grozno! Samo za tren, i već su svuda po vama. U vašoj kosi, niz vrat,
u nozdrvama, u ustima u očima, u ušima. Ujedaju. Zuje. Piju vam krv. Ili ste,
možda, čamcem ili kanuom veslali rekom u nekom od vlažnih šumskih predela, pa
ste se iznenada našli pokriveni tepihom tih malih crnih mušica koje opasno bodu.
Užasna stvorenja!
Nemate dovoljno
vremena ni da se bacite u vodu!
To je
moralo biti, blago rečeno, nepodnošljivo! Kako ćete to možda sami zapaziti dok
ulazimo dublje u materiju, svaka sledeća pošast postaje sve teža i neprijatnija.
Pošast koja je bila pogodila reku Nil bila je udarac svakom pojedincu, ali ljudi
su se prilagodili i pregrmeli period njenog trajanja. Žabe su bile grozna
neprijatnost; dosadile su ljudima, smučile su im se i zgadile do krajnjih
granica. Ipak, niko nije bio stvarno povređen.
Ali kad ste
okruženi rojem mušica, tada to prelazi jednostavan osećaj nelagodnosti. Nema
sumnje da su te mušice i ljude i životinje dovodile do očajanja. Biblija nas
izveštava: “I postaše uši po ljudima i po stoci, sav prah na zemlji pretvori se
u uši po celoj zemlji Misirskoj” (17. stih).
Pre više godina dvoje od naše dece počeli su da muče izvesni neprijatni zdravstveni problemi. Zahvaljujući različitim testovima utvrđeno je da pate od više vrsta akutnih alergija. U stvari, alergolog nam je rekao da nam deca pate od alergije na prašinu. Prašina! To je slično kao kad biste bili alergični na vazduh. Prašine ima svuda. Kako od nje uopšte možete pobeći?
Nedugo posle tog saznanja sedeo sam u našoj
sobi za odmor, dok je sunce na zalasku prolazilo kroz prozore okrenute zapadu.
Gledajući zrake sunca kako prolaze kroz sobu, zbunjeno sam posmatrao nebrojene
čestice prašine kako lebde u vazduhu. Pomislih: Strašno! Kako bi tek izgledalo kada bi
svaka ta čestica prašine bila po jedna mušica ili komarac? Ko bi to uopšte
mogao i da zamisli?
Čak ni suočen s tim, faraon nije popustio u srcu. Uzgred, u 19. stihu imamo zapisane poslednje reči faraonovih čarobnjaka. Posle tih svojih reči faraonu oni više nisu imali šta da kažu: “I rekoše vračari faraonu: ovo je prst Božji. Ali opet otvrdnu srce faraonu, te ih ne posluša, kao što beše kazao Gospod” (19. stih).
Da sam ja
bio jedan od tih čarobnjaka u toj situaciji, ja bih spakovao svoje čarobnjačke
rekvizite i uhvatio prvi avion iz Kaira. Osim toga, svoju biografiju poslao bih
svim carevima civilizovanog sveta. Što je mnogo, mnogo je!
Na kraju
tog trećeg zla i pre početka četvrtog, Bog je intervenisao na zadivljujući
način. Počev od četvrtog zla, zemlja Gesem u kojoj su živeli Jevreji imala je
nevidljiv zid zaštite. Bog je od tada štitio Izrailjce, dok je Egipćane mučio
pošastima. “Ali ću u taj dan odvojiti zemlju Gesemsku, gde živi moj narod, i
onde neće biti bubina, da poznaš da sam ja Gospod na zemlji” (22.
stih).
Nikada u to
nemoj posumnjati, dragi prijatelju. zaštitnička ruka nalazi se i nad tvojim
životom: “Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi, a tebe se
neće dotaći” (Psalam 91,7).
Verujem da
su, prvobitno, te reči bile napisane imajući na umu sotonske napade. Božje dete
koje je u svom druženju s Bogom pod zaštitom Njegovog Duha, može se kretati u
svom svetu bez straha od napada sotonskih demona. Život pod zaštitom Svetoga
Duha oslobodiće te pošasti demonskih uticaja. Po mome uverenju, to je suština
poruke 91. psalma.
Evo primera
za ovo što smo pomenuli, u 2. Mojsijevoj. Egipćani su se našli pod crnim oblakom
pošasti dok su, od četvrte pošasti i dalje, Izrailjci bili pod božanskom
zaštitom.
Pošast “bubina” (insekata)
I dođoše silne bubine
u kuću faraonovu i u kuće sluga njegovih i u svu zemlju Misirsku, da se sve u
zemlji pokvari od bubina. (24. stih)
“Silne
bubine!” Rojevi! Zvuči, nekako, kao naslov filma. Možda nekog od onih jezivih
filmova strave u kojima je mali grad pod najezdom tih stalno prisutnih
neprijateljskih insekata. No, ovo je bilo istina, a ne naučna fantastika, užas
je bio autentičan.
Jevrejska
reč koja je u našoj Bibliji prevedena izrazom “silne bubine” znači “mešavina”,
što upućuje na veliku mešavinu različitih vrsta insekata. Velike leteće bube.
Pauci koji padaju s plafona. Vaške koje skakuću po vama. Krpelji koji vam se
zarivaju pod kožu. Majušne buve koje vam se uvlače pod odeću. Pčele koje vas
ubadaju.
Razmišljajući o takvoj slici, možda ćete
reći: “Ako bih morao da živim u okruženju tako brojnih i različitih insekata,
morao bih da se odselim!” Ali da ste živeli u Egiptu, mesto na koje biste se
preselili takođe bi vrvelo od tih kreatura! Ne bi bilo mogućnosti da pobegnete.
Ta mešavina insekata spustila se na Egipat u broju od ko zna koliko triliona.
Svuda, samo ne u Gesemu.
I, kakav je
bio rezultat? “Ali opet otvrdnu srce faraonovo, i ne pusti naroda” (32. stih).
Taj čovek mora da je bio načinjen od titanijuma. Njegova tvrdoglavost bila je
prosto neverovatna.
Rastao sam
u Hjustonu, gde smo imali nekoliko vrsta buba karakterističnih za (saveznu
državu) Teksas, ali ne mogu zamisliti kako bi to izgledalo kad bismo tako veliki
broj štetočina imali i u našoj kući i izvan nje. Neki naši prijatelji u jednom
periodu živeli su u onom uskom, izduženom delu Teksasa. Kasnije su se preselili,
ali im je živo u mislima ostalo sećanje na teksaške peščane oluje koje su umele
da besne u njihovom kraju. Jednom prilikom, oluja je počela da duva u sumrak, i
besnela je cele noći. Ujutru, osvanuo je dan čistog i plavog neba. Domaćica kuće
otišla je u malu prostoriju u kojoj je bila okačena njena odeća. Gledajući u
pod, koji je podsećao na mali sanduk s peskom, odlučila je
da
izmeri koliko je peska te noći prodrlo u tu
prostoriju i plakare s odećom. (To je bilo u kući građenoj od čvrstog
materijala, s dobrom izolacijom.) Posle istresanja sve svoje odeće i čišćenja
peska s poda, izmerila je dve pune kante peska.
Već bi i
pesak bio dovoljan, ali da li biste mogli zamisliti da, iz noći u noć, iz dana u
dan, vadite iz svojih plakara za odeću kante pune insekata. Kakva grozna pošast! Neverovatno,
ali faraon je i dalje odbijao da popusti.
Reći ću vam
šta me podjednako buni. Egipćani se nijednom nisu pobunili protiv svog
mazgoglavog diktatora. Ni jednom se stanovništvo nije podiglo protiv tog čoveka,
krivca za te pošasti u njihovoj nekada mirnoj zemlji. Govoreći ljudskim jezikom,
on je bio uzročnik. Pa ipak, mora biti da je faraon svoj narod držao u šaci
moćnim pokrovom straha i poštovanja.
Međutim,
Bog prema tom čoveku nije imao nikakvu vrstu strahopoštovanja. Istovremeno, On
ni izdaleka nije bio završio s njim.
Pomor stoke
Evo, ruka Gospodnja
doći će na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na
ovce, s pomorom vrlo velikim. A odvojiće Gospod stoku Izrailjsku od stoke
misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti
ništa.
I postavio je Gospod
rok rekavši: sutra će to učiniti na zemlji Gospod. I Gospod učini to sutradan, i
sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno. (2.
Mojsijeva 9,3-6)
Bog je već
bio ukinuo snabdevanje ribom, a za izvesno vreme i snabdevanje vodom. A sada
nije bilo crvenog mesa niti mleka. Pomor je pogodio stoku, konje, magarce,
kamile, koze i ovce. Zamislite samo te naduvene strvine, rasejane po celoj
zemlji. U poređenju s tim, gomile zelenih žaba izgledale su kao
dekoracija!
Odmah preko
granice, u Gesemu, stoka Jevreja je napredovala. Njihove životinje nikada se
nisu razboljeva.e Da li je dokaz uopšte mogao biti jasniji? No, faraon, njegova
porota sastavljena od samo jednog čoveka, čak je i taj dokaz proglasila
“nerelevantnim”. Ista pesma, peta strofa — on je i tom prilikom otvrdnuo svoje
srce.
Pošast krastâ (čireva)
I uzeše pepela iz
peći, i stadoše pred faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune
gnoja po ljudima i po stoci. (2. Mojsijeva 9,10)
Posle svega
što se dogodilo, običan stanovnik Egipta morao se pitati: Šta je sledeće? Šta se još
može dogoditi? Jevrejski jezik te “kraste” opisuje kao
“osipi s upalom, koji zatim prelaze u bubuljice”. Drugim rečima, bili su to
duboki čirevi koji su pucali, i iz kojih se gnoj izlivao po koži. Na to nisu
bili imuni ni faraonovi čarobnjaci: “I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem
od krasta; jer bejahu kraste i na vračarima i na svim Misircima” (11.
stih).
Sećam se da
sam se, kao dečak, jednom tako povredio udarivši petom o jedan kamen, i zadobio
modricu i povredu duboku sve do kosti. Iz modrice se na kraju razvio dubok čir,
pun gnoja, koji je onda izbio na površinu. Čir je, kad je sazreo, trebalo
proseći skalpelom. U tom trenutku bio sam vrlo blizu trovanja krvi. Nedelju i po
dana pre prosecanja čira nisam mogao da hodam, a ni izvesno vreme posle toga.
Kakvo mučenje! Tih bolova se i do danas vrlo živo sećam.
Moja
nevolja nastala je zbog jednog čira, na jednom delu mog tela. Šta bi bilo da sam
ih imao po celom
telu? Razmisli
kakvu bi patnju takve rane izazvale, ako bi se našle u pregibu iza kolena, kod
zglobova gde se telo savija, ili pod miškom, na laktovima, oko struka, na
člancima nogu i stopalima. Ne bi mogao da hodaš, spavaš, pa čak ni da sedneš da
se opustiš. Možda bi se, kao Jov, našao šćućuren na kakvoj gomili pepela,
stružući se krhotinom od grnčarije. Bol bi postajao nepodnošljiv. A i ti čirevi
su, seti se, došli nenajavljeno. Kakvog li zastrašujućeg
iskustva!
I sada, ako
imaš čir, postoji nešto što nipošto ne bi smelo da se dogodi. Ništa, odnosno,
niko ne sme da te udari. Jer, bol je dovoljno jak i kad te niko ne dodiruje. Od
čega se, potom, sastojalo sedmo zlo?
Grâd.
Pošast grâda
I Gospod reče
Mojsiju: pruži ruku svoju k nebu, neka udari grâd po svoj zemlji Misirskoj, na
ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji Misirskoj”
(9,22).
Grâd je,
nema sumnje, dokusurio sve što je od stoke preživelo posle petog zla. Niko i
ništa od onoga što je bilo na otvorenom nije moglo opstati, pogotovo što to nije
bila obična grâdna oluja.
I Gospod reče
Mojsiju: pruži ruku svoju k nebu, neka udari grâd po svoj zemlji Misirskoj, na
ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji Misirskoj. I Mojsije pruži
štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grâd, da oganj skakaše na zemlju. I
tako Gospod učini, te pade grâd na zemlju Misirsku. A beše grâd i oganj smešan s
grâdom silan veoma, kakvoga ne beše u svoj zemlji Misirskoj od kako je ljudi u
njoj. I pobi grâd po svoj zemlji Misirskoj što god beše u polju od čoveka do
živinčeta; i sve bilje u polju potr grâd, i sva drveta u polju polomi. Samo u
zemlji Gesemskoj, gde bejahu sinovi Izrailjevi, ne beše grâda.
(9,22-26)
Grâd je bio
dovoljno jak da kida koru s drveća, a i da ih u nekim slučajevima potpuno skrši.
(Pomislite samo koliko bi, da ga je bilo, iznosilo osiguranje na sva ta borna
kola u Egiptu, uništena od grâda! Međutim, Izrailj je i ovom prilikom, uživao
božansku zaštitu. Na Gesem grâd uopšte nije pao. Ni jedno jedino
zrno.
Na dan 28.
januara 1995. godine stanovnici gradića Tomasvil u (američkoj saveznoj državi)
Džordžiji, pretrpeli su nešto što meteorolozi opisuju kao uluju sa
superćelijskim grâdom. Zrna grâda do 10 cm u prečniku sipala su s neba i
zabijala se u tlo ljudskih naseobina. Možete li zamisliti sebe napolju kako
šetate psa, u trenutku prvog naleta takve oluje? Verovatno biste pomislili kako
je nastupio Dan velike nevolje!
Grâd u
Egiptu konačno je, privremeno, načinio pukotinu na faraonovoj tvrdoj
glavi.
Tada posla faraon, te
dozva Mojsija i Arona, i reče im: sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj
narod jesmo bezbožnici. Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi
Božji i grâd, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati. (27. i 28.
stih)
Faraonov mali govor dobro je zvučao, ali Mojsije nije naseo. Da li je to bilo zbog tona njegovog glasa? Zbog položaja njegovih usta? Zbog njegovih očiju koje šetaju? Koji god da je bio razlog, Mojsije je znao da faraon jedino traži rezervni izlaz iz strašne situacije i da se, u stvarnosti, uopšte nije pokajao. Mojsije se složio da zatraži od Boga da zaustavi grâd,
ali je u tom trenutku pogledao faraona pravo
u oči i rekao: “A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga”
(30. stih).
Mojsije je
verovatno zaključio da nije sve bilo gotovo. I bio je u pravu. Faraon je,
stvarno, ponovo otvrdoglavio, možda zamišljajući da će posle svega ipak
preživeti sve što Bog čini.
To mu je
bila loša odluka. Ono najgore tek je trebalo da se dogodi.
Pošast skakavaca
Tada reče Gospod
Mojsiju: pruži ruku svoju na zemlju Misirsku, da dođu skakavci na zemlju
Misirsku i pojedu sve bilje po zemlji, što god osta iza grâda. I pruži Mojsije
štap svoj na zemlju Misirsku, i Gospod navede ustoku (istočni vetar) na zemlju,
te duva ceo dan i celu noć; a kad svanu, donese ustoka skakavce. I dođoše
skakavci na svu zemlju Misirsku, i popadaše po svim krajevima Misirskim silni
veoma, kakvih pre negda nije bilo niti će kad biti onakvih. I pokriše svu
zemlju, da se zemlja ne viđaše, i pojedoše svu travu na zemlji i sav rod po
drvetima, što osta iza grâda, i ne osta ništa zeleno od drveta i od bilja
poljskoga u svoj zemlji Misirskoj. (10,12-15)
Šta se
događalo? Umiranje od gladi! Malo po malo, ta zla napadala su osnov egipatske
ishrane. Šta je, naime, ostalo posle pretvaranja vode Nila u krv i uskraćivanja
snabdevanja vodom i uništavanja celokupnog ribljeg fonda? Šta je ostalo nakon
uginuća stoke i nakon što su grâd i skakavci opustošili i oljuštili svako drvo i
uništili sve useve? Iskreno rečeno, ništa.
Videli ste
nacionalne katastrofe u Americi, prikazane u TV-vestima. Južna Kalifornija, gde
smo nekada živeli, preživela je svoje orkanske oluje El-Ninjo i klizeće blato.
Teksas, gde danas živimo, pretrpeo je suše, orkane i tornadoe. Pričinjena šteta
i broj izgubljenih života mogu biti zapanjujući.
Međutim,
ovo je bila nacionalna katastrofa puta deset. Kao što napomenuh na početku ovog
poglavlja, bio je to jedan od onih retkih trenutaka u istoriji kada Bog na
sasvim poseban način interveniše na zemlji, kako bi kaznio svoje neprijatelje.
Nijednom narodu se to, nikada, od potopa naovamo, nije dogodilo na takav način i
neće se ponovo dogoditi, sve dok Bog ne bude rekao: “Dosta je”, i pošalje svog
Sina s gvozdenom palicom da ponovo sudi narodima.
Da bi
stvari za Egipćane bile još gore, trebalo je samo da pogledaju preko granice u
obližnji Gesem i da vide kako je tamo život normalno nastavio da teče. Stoka je
pasla po pašnjacima. Drveće je cvetalo i donosilo svoj rod. Zdrava deca igrala
su se na ulicama i praznom zemljištu. Polja pod usevima talasala su se na
povetarcu. Jevrejska naselja nije dotakao ni jedan jedini skakavac.
Sećam se
jednog televizijskog dokumentarca o skakavcima, emitovan toga dana u kasnim
satima. Odabrani tim novinara postavio se direktno na put kojim je nadolazila
ogromna vojska skakavaca. Reporteri su stajali s uključenim mikrofonima dok se
jato približavalo i opisali su taj zvuk kao zvuk koji se čuje prilikom
približavanja džambo-džeta. Dok je ta živa poplava prelazila preko njihovih
položaja, tutnjava je postala tako jaka da gotovo niste mogli čuti reportera
koji je opisivao šta se događa. Bilo je zaglušujuće.
Kad su ta
stvorenja — milijarde njih — preskačući jedna preko drugih, konačno napustila
ono područje, prvi utisak bio je kao da je ceo kraj spaljen. Tlo nije bilo
ugljenisano, ali je zato svaki list sa svakog drveta bio skinut. Uništeno je sve
što je imalo
zelenu boju. Sigurno je da nikada niste
doživeli ovako temeljito proždiranje.
Kako sam ja
obavešten, skakavci lete u formacijama. Pre više godina, naučnici su locirali
jato skakavaca široko nekih 2000 kilometara, koje je iz zapadne Afrike putovalo
u pravcu Velike Britanije. Svakako možete pretpostaviti da su skakavci na
britanskim ostrvima napravili veliku pustoš. Na jednoj fotografiji tog jata
snimljenoj iz aviona niste mogli videti nijedan komad zemlje. Sve je od
skakavaca bilo crno-crncato — na području od preko 3200 kvadratnih kilometara.
U 2.
Mojsijevoj 10,14 čitamo kako Egipat nikada do tada nije video niti će ikada
videti takav napad skakavaca. Sećate se kako su pošasti postajale sve teže, kako
su se, jedna po jedna, pojavljivale? Uveren sam da niko u Egiptu, u to vreme, ne
bi mogao zamisliti bilo šta gore i teže. Međutim, verovali ili ne, preostale su
još dve pošasti.
Pošast tame
Ovo je
mračno poglavlje istorije Egipta, ali i mračno poglavlje knjige o Mojsiju!
Međutim, sledeće što će Bog preduzeti biće da tu tamu učini bukvalnom. “I Mojsije pruži ruku svoju k nebu,
i posta gusta tama po svoj zemlji Misirskoj za tri dana” (22.
stih).
Niko ništa
nije mogao da vidi. Tama je bila crnja i od ponoćne tame; bila je tako gusta da
ste je mogli osećati. Biblija nas izveštava o Egipćanima koji “ne
viđahu jedan drugoga, i niko se ne mače s mesta gde beše za tri dana; ali se kod
svih sinova Izrailjevih videlo po stanovima njihovim” (22. stih).
Neki su
postavljali teorije po kojima je ta izuzetna tama bila posledica spajanja
čestica prašine pomoću nekog čudnog električnog fenomena. Sledeće reči o toj
temi napisao je jevrejski naučnik dr Alfred Edershajm:
Pokušajmo da razumemo
događaj. Iznenada i bez upozorenja podigao se chamsin. Vazduh sa električnim nabojem
privlači fine čestice prašine i grublje čestice peska, sve dok se ne zakloni
svetlost sunca i nebeski svod ne pokrije kao kakvom gustom koprenom, pa tama
postaje tako crna da ni od veštačke svetlosti nema koristi. Plutajuća prašina i
pesak ulaze u svaku nastambu, prolaze kroz svaku poru i nalaze sebi put i kroz
zatvorene prozore i vrata. [To je pošast koja pogađa i same raspoložive količine
vazduha u Egiptu!] Ljudi i životinje beže u ma kakav zaklon, tražeći pribežište
od te strašne pošasti u podrumima i skrivenim prostorijama. I tako prolaze tri
umorne noći i duga dana, period u kojem se niko nije usuđivao da se pomeri sa
svog mesta u skrovištima.[1]
Ne mogu
zamisliti kakvo je tegobno dejstvo to imalo na um i duh ljudi. Bila je to tama
koju ničim niste mogli probiti, pa ni svetiljkom. Tama koju ste mogli osetiti
čak na svojoj koži! Ti i ja, normalno, ulazimo u mračnu prostoriju i prekidačem
aktiviramo svetlo. To je automatska radnja. Noću, kada ulazimo u automobil,
uključujemo farove. Zamislite kako bi bilo da aktivirate prekidač za svetlo, a
ništa se ne događa! Ni prst pred očima ne možete videti. Osećaj je bio takav kao
da je u pitanju slepilo, ili čak smrt. I Egipćani su takvo tuš-crno ludilo
trpeli tri cela dana i noći.
Da li je
faraonovo srce moglo i dodatno otvrdnuti? Jeste, svakako — tako se i
dogodilo. To je konačno donelo dramatičnu konfrontaciju, opisanu u 2. Mojsijevoj
10,28: “I reče mu faraon: idi od mene, i čuvaj se da mi više ne dođeš na oči,
jer ako mi dođeš na oči, poginućeš” (28. stih)!
Tako se
stvarno i dogodilo. Izuzmemo li predskazivanje poslednjeg zla, o kojem ćemo
govoriti u sledećem poglavlju, Mojsije faraona više nijednom nije
video.
Zla koja propovedaju
Puko
opisivanje zala u vidu hronološkog pregleda potrošilo je većinu stranica ovog
poglavlja. Međutim, ovde imamo više od samo istorijskih fenomena, ma kako oni
bili zapanjujući i dramatični. To je više od samo davanja izveštaja na koje ćemo
reagovati sa “auu” i “oh”, a onda reći: “Hvala Bogu što ne živimo u takvom
vremenu.”
Uveren sam
da ta zastrašujuća demonstracija Božjih sudova u Egiptu, ta bitka između
pravednog i svetog Boga i tvrdoglavog faraonovog srca, treba da nas nauči dvema
krupnim istinama.
Prvo, kada izliva svoj sud,
Bog to radi vrlo temeljito.
Drugo, strašno je pasti u ruke
Boga živoga.
Hajde, da
to primenimo na sebe, do bola. U trenutku dok čitaš ove reči, možda se nalaziš u
zoni opasnosti. Bio si neodgovoran i bezobziran prema sopstvenom životu, žmurio
pred opomenama i upozorenjima. Tako dugo si od sebe gurao presudno važne istine
da ti je srce otvrdnulo. I tako, što svoje srce duže otvrdnjavaš, to će teže
pasti odluka da dozvoliš da Božja svetlost konačno prodre kroz tvoju tamu.
Ako se to
ne odnosi na tebe, mi svi poznajemo ljude koji su sebe doveli u takvu situaciju.
Odbacili su pozive, zatvorili uši pred upozorenjima, rugali su se Božjoj reči i,
ne obazirući se ni na šta od toga, tvrdoglavo išli samo svojim putem. Nešto što
stoji predugo pod sunčevim zracima postaje otporno na sunce. Ako dovoljno dugo
gledaš u sunce, njegova svetlost će te oslepeti. Drugim rečima, ako na njega ne
reaguješ, ono će te upropastiti. Tako je zapravo bilo u faraonovom slučaju.
Taj deo
egipatske istorije podseća nas na to da se ne možemo celog veka rugati. Na kraju
će ipak doći dan polaganja računa. Strašno je pogaziti Božju blagodat. Njegovi
sudovi su zaista, zaista temeljni. U to nikada nemojmo
posumnjati.
No, ova
mračna priča ima i svoju svetlu stranu. Kada Bog blagosilja, On ništa ne
zadržava za sebe. Tako je bilo u slučaju Izrailjaca u Gesemu. Koliko je u Egiptu
bilo mračno, toliko su Jevreji bili preplavljeni svetlošću. Bili su kao grad na
gori koji je svetleo kroz noć, da je faraon samo imao oči da to vidi. Ti si
možda neko ko je uživao Božju veliku blagodat i naklonost u životu — tvoji su
dani ispunjeni Njegovom zaštitom, brigom, svakodnevnim blagoslovima i Njegovom
nezasluženom naklonošću. Možeš biti zahvalan Bogu za mesto u Gesemu. Uživaš
Božju zaštitu — brižljivo pripremljen plan koji te čini drugačijim od onih koji
žive pod režimom Njegovog gneva. Verujte mi, ništa u ovom životu nije ozbiljnije
niti više otrežnjuje od Božjeg gneva. Taj gnev je neke slomio — što im je bilo
na blagoslov, dok su drugi na njega samo oguglali.
Negde u
vreme kad sam u Južnoj Kaliforniji držao propovedi o temama iz ovog dela
Biblije, sećam se da sam bio na večeri s jednim lekarom. Upoznali smo se tako
što smo zakazali zajedničku večeru. On je bio Jevrejin, a možda jedan od
najboljih ortopedskih hirurga u tom području.
U većem
delu svoje lekarske prakse, on se bez ikakvih okolišanja, po sopstvenom
priznanju, odao zarađivanju novca. I zaista je zarađivao; na stotine hiljada
dolara. Dospevši u svoje pozne četrdesete godine, bio je već prebogat čovek, ali
i čovek koji za Boga nije imao vremena, niti mu je uopšte poklanjao ijednu
misao. Posao ga je iscrpljivao do krajnjih
granica. I tako je, radeći osamnaest do
dvadeset sati dnevno, ponekad tako i nedeljama, počeo sâm da živi baš na onim
narkoticima koje je prepisivao svojim bolesnicima, kojima su oni bili potrebni
zbog bolova.
Kako je
vreme prolazilo, ovaj sjajni hirurg postao je zavisan od heroina i različitih
drugih droga. Ono što je počelo kao privremeno i veštačko sredstvo za održavanje
snage i koncentracije za rad u dodatnom broju sati, postalo je njegov okrutni,
despotski gospodar. Kad je konačno istina izbila na videlo, on je izgubio svoju
lekarsku licencu. Posle toga je brzo, zaredom, izgubio ugled, dom, ženu i decu.
Izgubio je sve.
Bilo je to kao kad
bi ga pošasti pogađale, jedna za drugom, sve dok na kraju nije bio satrt rukom
živoga Boga.
Kasnije,
zahvaljujući vernom svedočenju jednog posvećenog farmaceuta, ovaj slomljeni
jevrejski lekar našao je rešenje za svoje probleme koji su ga satirali. Progutao
je svoj ponos, priznao svoju duhovnu prazninu i predao srce Gospodu Isusu
Hristu.
Bila mi je
čast što sam te večeri obedovao s tim lekarom i čovekom koji ga je doveo Hristu.
Dok je iznosio svoju istoriju, ovaj lekar se borio sa suzama, pominjući svoj
veliki lični gubitak. Govorio je o potpunom oslanjanju na Božju blagodat, Božju
nezasluženu naklonost i o dugoročnim planovima za sopstveni oporavak. Na kraju,
rekao je kako želi da ponovo položi neophodne testove, nadajući se da će ponovo
dobiti lekarsku dozvolu za rad i time se vratiti svojoj hirurškoj praksi. Iz
dana u dan i iz noći u noć, na kolenima je u molitvi tražio od Boga svake
blagodati da mu vrati ženu i porodicu.
Posle
večere, čovek koji je prevalio preko glave svojih ličnih deset pošasti pogledao
je preko stola prema meni i rekao: “Pastore, prvi put u životu mogu stvarno reći
da imam svoj mir. Iz života pod Božjom osudom ušao sam u potpuno nov život u
Božjoj blagodati. Moram ti reći da za mene sada nije najvažnija ni moja hirurška
praksa, ni novac, pa ni moja porodica, nego moj životvorni odnos s
Bogom.”
Po izlasku
iz restorana, dok smo išli prema svojim automobilima, on mi je spustio ruku na
rame i rekao: “Pastore, da li bi hteo da se moliš za mene? Moli se Bogu da ne
izgubim ni najmanju mogućnost da napredujem ka zrelosti.”
Tako sam i
činio, mnogo puta tokom proteklih godina. U mojim mislima on je ostao kao
savršen primer čoveka koji je prešao iz smrti u život, iz režima suda u režim
milosti.
Teško je
podneti pošasti života — bolne su do srži. Ali Bog nikako ne želi da ostanemo
sami u svom bolu i očajanju. Jednom prilikom, prorok Avakum je zavapio ka Bogu:
“U gnevu seti se milosti” (Avakum 3,2).
* Naćve: drveno korito za mešenje hleba
[1] Alfred Edersheim, in vol. 2 of The Bible History — Old Testament, str. 77.
< 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |