Gde god sam po svetu putovao da propovedam i služim, nailazio sam na vođe koje su se borile sa sličnim problemom. Bilo da je to Kalifornija, Venecuela, Nemačka ili Engleska, taj neprijatni problem niče iz tla, probija se i zapliće se vođama oko nogu, usporava njihov napredak i sputava, ih. Reč je o fenomenu koji se dotiče života vođâ, kao što su direktori škola, predavači, pastori i drugi saradnici u hrišćanskim obrazovnim ustanovama, poslovni ljudi i domaćice. U čemu se on sastoji?

To je problem prenošenja posla na druge. Događa se, vođe pokušavaju da sami obave preveliku količinu posla, odnosno, propuštaju da u posao uvedu druge osobe, saradnike koji će im pomoći da iznesu teret.

Ovaj predmet možda i ne zvuči naročito duhovno, ali zato ima ozbiljne duhovne implikacije. Kada si premoren od posla, isceđen i iscrpljen zato što svoje breme posla nisi preneo i na druge onako kako bi trebalo, kod tebe dolazi do razdraženosti. Odmah posle razdraženosti nastupa pometnja, gubitak vizije, satiranje (radom) i, nažalost, ponekad i gubitak porodice.

Ma šta da je razlog, ovo je, po svoj prilici, posebna vrsta opasnosti u kontekstu hrišćanskog rada — osećanje da morate raditi više nego što je inače potrebno kako biste ublažili zaostala osećanja krivice ili na neki način zadobili Božje odobravanje ili odobravanje nekoga na Zemlji.

Kad je reč o ovom problemu, nismo usamljeni pošto je Mojsije doživeo baš takve poteškoće. Sda svoje strane, oduševljen sam tim Božjim slugom, koji se pozabavio pomenutim problemom i dilemom, i u tom smislu nešto učinio.

Pažljivo čitanje 18. glave 2. Mojsijeve može ti koristiti, bez obzira na to kakav ti je posao ili životni poziv. Pouke iz te epizode Mojsijevog života odnose se na svakog čoveka — na hrišćanina, poslovnog čoveka, na propovednika, na hrišćanina predavača, hrišćanina studenta, na sve nas kojima su poverena određena područja odgovornosti — a naročito na one među nama koji su skloni preterivanju kad valja izvršiti svoje obaveze. Osamnaesta glava 2. Mojsijeve je istraživanje predmeta rukovođenja, sa čvrstim naglaskom na veštini prenošenja dela odgovornosti na saradnike.

Sve je počelo s posetom Mojsijevog tasta. Takva poseta može da podigne krvni pritisak onima u čijim su očima roditelji supruge pre nešto nepoželjno nego rodbina po liniji bračnog druga. Međutim, Mojsije je Jotora srdačno dočekao. Tokom godina provedenih u pustinji, Mojsiju je tast verovatno postao jedan od najboljih prijatelja:

A Jotor sveštenik madijanski, tast Mojsijev, ču sve što učini Gospod Mojsiju i Izrailju narodu svojemu, kako izvede Gospod Izrailja iz Misira.

I pođe Jotor tast Mojsijev sa sinovima njegovim i sa ženom njegovom k Mojsiju u pustinju, gde beše u okolu pod gorom Božjom. I poruči Mojsiju: ja tast tvoj Jotor idem k tebi i žena tvoja i oba sina njezina s njom. I Mojsije izide na susret tastu svojemu i pokloni mu se i celiva ga; i upitaše se za zdravlje, pa uđoše pod šator njegov. (Stihovi 1, 5-7)

To je, zapravo, ono što ja nazivam toplom dobrodošlicom. Kakve li oduševljene dobrodošlice! Mojsije nije video Jotora duži period vremena i sada je on, izrailjski vođa, ushićen time što njegov tast dolazi zajedno s njegovom ženom i decom, radi ponovnog sjedinjavanja porodice. Ta dva muškarca vrlo brzo su počela da razgovaraju o svemu što je Bog učinio u Mojsijevom životu, od dana kad je otišao iz Madijanske pustinje:

I pripovedi Mojsije tastu svojemu sve što učini Gospod faraonu i Misircima radi Izrailja, i sve nevolje, koje ih nalaziše putem, i kako ih izbavi Gospod. (8. stih)

Kako je ovo moralo biti prijatno za Mojsija. Kome je Mojsije, od dana kad je prvi put ušao u faraonov dvor s upozorenjem o prvoj pošasti, mogao ovako da otvori dušu? Kad si vođa, tada nije uvek lako osloboditi se svojih inhibicija i biti ono što jesi. Božji izbor trenutka u koji će poslati Mojsijevu porodicu da mu se pridruži bio je izuzetno blagodatan. Njemu je baš u tom delu njegovog života bio potreban neko kome je stalo do njega i ko će ga dobronamerno saslušati.

Zapazimo kako je Jotor odgovorio svom zetu. On nije pokazao ni trunku zavisti; naprotiv, bio je obradovan onim što se dogodilo:

I radovaše se Jotor svemu dobru što učini Gospod Izrailju izbavivši ga iz ruke Misirske; i reče Jotor: blagosloven da je Gospod, koji vas izbavi iz ruke misirske i iz ruke faraonove, koji izbavi narod iz ropstva misirskoga. Sad vidim da je Gospod veći od svih bogova, jer čim se ponošahu onim ih samim nadvisi. (Stihovi 9-11)

A onda je, kao dobar sveštenik, Jotor završio svoj dan prinošenjem žrtava: “I uze Jotor tast Mojsijev i prinese Bogu žrtvu paljenicu i prinos; i dođe Aron i sve starešine Izrailjske, i jedoše s tastom Mojsijevim pred Bogom” (12. stih).

Kakve li divne porodične slike! Vidimo tasta i zeta i članove porodice, koji su se pridružili Mojsiju, kako zajedno obeduju, radosni zbog Božjih moćnih dela. Drage su mi ovakve slike, kada članovi porodice sede za trpezom i uživaju u međusobnom druženju.

Divno je biti u dobrim odnosima sa članovima porodice. Odnosi prema rodbini po bračnoj liniji često su predmet sarkastičnih šala i podrugljivih primedbi, ali kada među pripadnicima porodice vlada toplo zajedništvo srca i duše, onda to uveliko dugujemo Božjoj blagodati.

Razmišljam o tome kako bi, da je duže živela, moja tašta verovatno bila jedan od mojih najsigurnijih oslonaca. Volela me je još pre nego što sam bilo šta postigao; verovala je u mene. Za tu njenu ljubav prema meni ja nisam morao da se dokazujem niti da bilo šta uradim. Na nesreću, umrla je od raka u sredini svojih četrdesetih. Uveren sam da bi mi, da su joj dani bili produženi, da je nastavila da živi normalan ljudski vek, sigurno poslužila kao sjajno ohrabrenje u mojim godinama propovedničke i evanđeoske službe, kao što bi to bio i moj tast, s kojim sam održavao izuzetan odnos. Budući da je moj posao vezan za (propovednički) seminar Dalas, veoma želim da istu vrstu snažne podrške uživaju u životu i mlade osobe koje se školuju za evanđeoski rad. Kako je to drag i potreban izvor ohrabrenja i podrške. Na žalost, on često izostaje.

U 18. glavi 2. Mojsijeve vidimo jednog tasta koji se pridružio svom zetu u radosti zbog onoga što je Bog učinio u njegovom životu. Te iste večeri kad je prineo žrtve Bogu, Jotor kao da je govorio: “Hvalim te što si tako divno blagoslovio mog zeta.” Ako ste roditelj u sličnoj situaciji, nemojte potceniti važnost svoje podrške snahama i zetovima i njihovoj deci.

Posle doživljene radosti zbog srećnog ponovnog sjedinjavanja porodice, Jotor počinje da posmatra Mojsija u njegovoj službi i obavezama koje je imao kao vođa. Sledećeg dana on postaje objektivni savetodavac, tihi partner u Mojsijevom životu.

A sutradan sede Mojsije da sudi narodu; i stajaše narod pred Mojsijem od jutra do večera. A tast Mojsijev gledajući sve šta radi s narodom, reče: šta to radiš s narodom? Zašto sediš sâm, a sav narod stoji pred tobom od jutra do večera? (13. i 14. stih)

Odlično pitanje, Jotore. Ti počinješ da mi zvučiš kao oštrooki savetnik! — Šta ti to zapravo radiš? Te reči ovako parafrazira engleski prevod “The Living Bible”: “Zašto pokušavaš da sve to obaviš sâm, dok narod ovde stoji po ceo dan, čekajući da od tebe dobije pomoć?”

Jeste li zapazili kako jedan posetilac može da se “ušeta” u situaciju i da ponekad ponudi opažanje kakvo oni koji se na tom mestu nalaze godinama nikada do tada nisu stekli? Neka osoba ulazi, pravo s ulice, i obilazeći poslovni prostor, postavlja nevino pitanje: “Da li ste nekad razmišljali da to uradite tako i tako? To bi moglo da pojednostavi postupak rada — a možda i da uštedi nešto vremena i troškova?” I tada se svi zgledaju, i kao da kažu — ko je sad ovaj da nam to kaže i kako to da mi o tome nismo mislili? Kada bi neko s izraženom moći opažanja i izraženim zdravim razumom mogao da te posmatra u obavljanju tvog posla, potpuno je verovatno da bi ti takva osoba mogla pomoći da svoj posao obavljaš na bolji i uvek novi način. Taj posao si obavljao toliko dugo da si stvorio navike koje jedu vreme, uopšte nisu efikasne i sve više ti zatvaraju oči za moguće nedostatke.

U ulozi jednog takvog posmatrača našao se i Jotor. Posmatrao je svog zeta kako zauzima svoje sudijsko mesto. Posmatrao duge redove ljudi koji se protežu daleko izvan šatora, ljude koji čekaju da uđu unutra i od Mojsija prime željeni savet. Dok Jotor tako stoji i posmatra taj ljudski vašar i gladi se po bradi, u njegovim mislima nastaju dva oštroumna pitanja — pitanja koja već u prvoj prilici postavlja svom zetu.

Njegovo prvo pitanje odnosi se na prioritete, a drugo na personal. “Za početak, Mojsije, reci mi kako koristiš svoje vreme? Vidim taj narod kako stoji u redovima i od jutra do večeri čeka da uđe k tebi. Zašto tako radiš? Da li je to najbolji način da upotrebiš svoje vreme i svoje darove? Osim toga, zašto taj svoj teret nosiš potpuno sâm?”

Zamišljajući sledećih nekoliko meseci svoga života, postavite sebi ta dva pitanja. Kako koristim svoje vreme? Koji su moji prioriteti? Drugo, Zašto toliko stvari radim potpuno sâm? Zašto nešto od toga ne bih preneo na druge, obučivši ih da to rade za mene ili sa mnom?

Mojsije je, što mu služi na čast, na Jotorovo pitanje dao iskren, direktan odgovor. “Jer dolazi narod k meni da pita Boga. Kad imaju što među sobom, dolaze k meni, te im sudim i kazujem naredbe Božje i zakone Njegove” (15. i 16. stih).

Ne možete prigovoriti Mojsiju zbog njegovog odgovora, jer je to što je rekao bila jednostavna istina. On se nije pravdao, nije zauzimao odbrambeni stav i nije pokušavao da sve to obavije velom svetosti. Rekao je samo: “Evo, vidiš, to je veliki posao. Jednostavno veliki. Bog me je pozvao da budem sudija, da služim, vodeći taj narod. Ljudi imaju mnoge žalbe, pa sam ja nešto kao odeljenje za žalbe. Oni dolaze u moju kancelariju, ali pošto se k meni ulazi jedan po jedan, moraju da čekaju. Jotore, to je stvarno ogroman posao. To treba da razumeš.”

A onda, Jotor ponovo uzvraća na neposredan, otvoren način. “Nije dobro što radiš”, kaže on (17. stih). Istina, bilo je potrebno i malo hrabrosti da se tako nešto kaže. Nešto slično tome bilo bi kad bismo ti ili ja ušli u predsedničku palatu i izneli predsedniku svoje razmišljanje o tome kako bi on trebalo da vodi državu. Doduše, možda bi tako nešto ti veoma rado učinio, a i moguće je da bi za predsednika države imao neki koristan savet koji bi mu valjalo poslušati. Ali, za tako nešto trebalo bi ti mnogo hrabrosti.

U stvari, Jotorove napomene iziskivale su i više hrabrosti, pošto Mojsije nije bio redovno birani vođ svoga naroda, nego Božji izabrani sud, čovek po Božjem izboru. Da budemo konkretniji, on nije bio biran za taj posao nego se za njega nebo odlučilo. On je Izrailj proveo kroz Crveno more. On je štapom udario po steni i iz nje je pokuljala voda. Svi su znali da je on Božji sluga. Bog je upravo preko njega učinio neka veličanstvena čuda.

Uprkos tome, Jotor je bio slobodan da mu kaže: “Mojsije, to što radiš nije dobro. Ne sviđa mi se to što ovde vidim.”

Bez hrabrosti, crkva nikada bi mogla biti uspešna. Čak je i bliskim prijateljima potrebna hrabrost da bi posavetovali jake vođe, ili starešinama da bi pozvali pastore na odgovornost. To se odnosi i na sferu poslovnih odnosa. Mudri rukovodioci u poslovnom svetu ostaju otvoreni za savete članova svog najbližeg okruženja. Niko nema odgovore na sva pitanja. Razume se, neće svaki predlog biti vredno primeniti, ali će obično bar nešto biti vredno razmatranja. Mudre vođe otvoriće vrata za savet i reći: “Rado ću poslušati ono što imaš da mi kažeš.” Za to je potrebna poniznost, ali je to i mudro i bezbedno. Upravo je tako postupio Mojsije u slučaju svog tasta.

Ovo nas dovodi do drugog pitanja, izraženije ličnog karaktera: Jesi li otvoren za savete svojih rođaka? Smatram da je vrlo karakteristično (i tužno) kada ljudi, za savet, često radije odlaze svom pastoru nego svojim roditeljima. Za njih je ono što bi pastor mogao reći neuporedivo značajnije od onoga što bi mogao reći roditelj. Pitanje: Kada si poslednji put za neki savet otišao svojim roditeljima ili roditeljima svog bračnog druga?

U svakom slučaju, jedan od razloga što je u Mojsijevoj porodici to tako dobro funkcionisalo bio je taj što je Jotor više nego dobro poznavao svog zeta. Imajmo na umu, Mojsije je za njega radio četrdeset godina. Jotor je znao Mojsijeve sklonosti, znao je kakve su njegove radne navike; poznavao je njegove jake i slabe strane. Te godine usadile su mu određeno mišljenje o tom čoveku. I zato se nije ustručavao da kaže: “Nije dobro to što radiš.” Odmah zatim on objašnjava i zašto to kaže: “Umorićeš se i ti i narod koji je s tobom; jer je to teško za tebe, nećeš moći sâm vršiti” (18. stih).

Reč prevedena izrazom “umoriti” potiče od jevrejskog izraza u značenju “propadati od iscrpljenosti” ili “tonuti ili padati, iznemoći, klonuti i pasti”. Vrlo ilustrativno, zaista. “Ako, Mojsije, ovako nastaviš, ti ćeš nestati. Evo, vidi se, već počinješ da veneš. Ne učiniš li promenu, postaćeš izboran starac. Ne zaboravi, mladiću, tebi je preko osamdeset godina!” A onda upozorenje od Jotora: “Vidiš, sine, iscrpećeš sve svoje snage, a to će se desiti i narodu. Hoću da kažem, konačno, da njihove potrebe mogu biti neuporedivo uspešnije zadovoljene nego što samo tu stoje u redovima po ceo dan, na žegi, čekajući da od tebe prime savet. Ti ćeš, Mojsije, propasti, ne uneseš li određene promene u svoj posao.”

I ja grešim, pokušavajući da obavim preveliku količinu posla. Te reči iz 18. glave 2. Mojsijeve direktno govore mom životu. Da nije bilo mudrih saveta od strane članova uprave, kojima sam bio okružen ovih godina, i pronicljive supruge koja ne okleva da iznese istinu, ja bih se već odavno istrošio i iznurio. (Činjenica je da sam još sklon da radim previše. Teško je usporiti ljude tipa “A” koji imaju dobro zdravlje, uz mnogo energije i poleta.)

Šta se, zapravo, događa kada neko radi previše, radi preveliki broj sati i ostaje uz posao previše dana u sedmici? Za početak, takva osoba gubi svoju posebnost. Ti i ja raspolažemo darovima za sasvim određene oblasti. Kada svom osnovnom okviru pokušamo da dodamo nove elemente, mi smanjujemo domašaj svojih najboljih rezultata. Primena naših najistaknutijih darova počinje da trpi pošto stanemo da ih uvećavamo ili dopunjavamo nekim drugim elementima. Ubrzo dolazi do pomeranja težišta naših prioriteta. Naša energija počinje da se osipa; gubimo pravac i — tužno ali istinito — možemo čak početi i da gubimo vlast, kontrolu nad svojom porodicom.

U stvari, porodica je često među prvima koji trpi od preteranog bremena posla roditelja. Pitam se da li je to jedan od razloga što apostol Pavle sledeće stavlja na spisak poželjnih osobina, kvalifikacija “vladike”, ili propovednika (starešine), “koji svojim domom dobro upravlja”. Pavle postavlja pitanje: “Ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božju” (1. Timotiju 3,5)? Da li bi se to moglo prikazati kao objašnjenje zašto toliko članova pastorskih porodica izgube u životu? Da li bi to moglo biti objašnjenje zašto toliko dece “silnih Božjih saradnika” otvoreno okreće leđa duhovnim stvarima?

Poznajem dva momka, sinove jednog pastora, koji su na najružniji zamisliv način oskrnavili grob svoga oca. Taj ugledni otac je, za života, do te mere uvećao svoje radno breme da tokom dana za svoje sinove nije imao ni minuta vremena. Oni su odrastali mrzeći baš ono jevanđelje kojem je, propovedajući ga, njihov otac posvetio ceo svoj život.

Tako nešto lako je učiniti u pastorskoj službi. Vi možete puniti vodom krstionicu, podešavati termostate, otvarati i zatvarati sve odborske sednice, brisati podove, puniti koverte, brinuti o dekoracijama za venčanje, birati stolnjake za svečane večere, posećivati sve bolesnike, posvećivati svu novorođenu decu i tako dalje, i tako dalje. To se ne događa samo u vašoj zemlji, nego i u drugim zemljama, daleko od vas.

Pre više godina dr Ričard de Han napisao je sledeće u svojoj knjižici pod naslovom Ljudi poslani od Boga:

Pre izvesnog vremena čitrao sam članak u kojem pastor jedne crkve opisuje svoje aktivnosti u toku jednog određenog dana, verovatno tipičnog za njegove uobičajene radne dane. Priča je išla otprilike ovako: došavši u crkvenu kancelariju u 8.00 ujutru, imao je nameru da bar dva sata utroši na pripremanje propovedi za nedelju (subotu), za podnevnu besedu u vojničkom klubu i pet gostovanja na radiju tokom predstojeće sedmice. Međutim, njegova sekretarica ga podseća da je prihvatio da napiše članak za crkveni bilten, koji je prema programu trebalo da ide u štampu u podne toga dana. Osim toga, imao je obavezu da obavi tri telefonska razgovora. Po obavljanju tih dužnosti ostalo bi mu samo trideset minuta za pripremanje propovedi i besedâ, budući da je u 10.00 sati trebalo da održi sastanak s programskim odborom za propovedničku službu.

Samo što je počeo da proučava, dobija informaciju o smrti majke predsednice jednog od ženskih društava u crkvi, s porukom da je vrlo poželjno da se pojavi u kući žalosti. Zbog toga je, razume se, izostao sa sastanka odbora za propovedničku službu, ali je zato stigao na svečani ručak ženske sekcije u 12.30. Posle toga, govorio je na času grupe kandidata za krštenje, u 13.00. U 14.00 sati obavio je obred venčanja. U 15.00 sati pošao je u svoje redovne posete po gradskim bolnicama. Završio je taman na vreme da stigne na večeru s grupom mladih, gde je bilo predviđeno da ima molitvu za blagoslov nad hranom. Večera je trajala do 19.30, tako da je pastor taman mogao na vreme da ode da prisustvuje sastanku grupe za anketiranje građana u pogledu verskih pitanja, koji se održavao te večeri. Uspeo je i da iznese neke predloge i da podigne moral članovima odbora. Po završetku sastanka, njegov dan službe konačno je bio završen i te večeri je, iscrpljen, stigao kući oko 21.30 sati.[1]

A onda dr de Han dodaje svoj komentar: “Ovo je pastorov lični izveštaj o načinu na koji je proveo ceo jedan radni dan. Međutim, ne razmišljajući o tom čoveku niti ga kritikujući, pošto mi nisu poznate sve okolnosti, postavio bih pitanje: Da li je pastor odgovorio svojoj od Boga poverenoj dužnosti pastora mesne crkve? Da li je Bog predvideo da pastor na takav način provodi svoj radni dan? Kada neko preuzme pastorsku dužnost, da li je tada opravdano ako on najveći deo svog vremena provede na službenim sastancima, na sastancima programa za gradnju, svečanim ručkovima, večerama, prijemima, i tako u nedogled?”

Odgovor je očigledan. Pastori moraju da očuvaju osnovne prioritete, ukoliko žele da svoj posao obavljaju kako valja. Ali, njima je i u tom pogledu potrebna pomoć.

Kad sam se prvi put susreo s predstavnicima jedne od evangeličkih mesnih crkava u Kaliforniji, u mestu Fulerton, početkom 1971. godine, radi razgovora o svom eventualnom angažmanu za rad u svojstvu njihovog pastora, stajao sam oči u oči s desetoricom ili jedanaestoricom ljudi iz odbora za traženje pastora. Realno smo razgovarali o prioritetima i značaju porodičnog života, o radu na propovedanju Reči i o vremenu kada pastor priprema srce i dušu. Tom prilikom obećali su — i nijednom nisu pogazili dato obećanje — da će što god bude bilo potrebno da se zadovolje potrebe personala ispuniti, kako ne bi trpela služba molitve i Reči. U tome je bila tajna mog opstanka.

Neke crkve nikada ne shvataju ono što treba da shvate! Nemajući dovoljno širine u razmišljanju, odbornici postaju poznati po svojoj nameri, kad se raspravlja o odgovornostima pastorske službe, “da dobiju što više za svoj novac”. Ali, zahvalan sam Bogu što su osobe s kojima sam se tom prilikom sastao istovremeno i poznavale i primenjivale mudriji pristup. Isto mogu reći i za one koji su sa mnom razgovarali pre nego što sam prihvatio poziv u seminar Dalas, u kojem danas radim.

Jotor je Mojsiju dao upravo takvu vrstu saveta i tom prilikom mu rekao: “Sine, to što radiš nije dobro i sada me dobro slušaj.” Trebalo je imati petlju da se tako kaže: No, nemojmo misliti da je Mojsijev tast bio neugodan govoreći to. On nije upro svoj koščati kažiprst Mojsiju u lice niti podviknuo: “Sada ćeš da slušaš, ti drski nedozreli čoveče! Tebi imam nešto da kažem!”

Naprotiv, Jotor je bio mudriji nego neki takav čovek. Blago ali čvrsto, rekao je: “Ja ću te savetovati, i Bog će biti s tobom” (19. stih). Drugim rečima: “Sine, reći ću ti nešto za šta smatram da će ti biti od veće koristi. A Bog neka ti dâ mudrosti da postupiš onako kako je pravo.” I tada je Mojsiju dao dva saveta.

Ti budi pred Bogom za narod, i stvari njihove javljaj Bogu; i uči ih naredbama i zakonima Njegovim, i pokazuj im put kojim će ići i šta će raditi. (19. i 20. stih)

Drugim rečima: “Mojsije, tvoja služba je poučavanje. Kada služiš narodu, to znači da im objašnjavaš Božji plan i Božju volju. Narod treba da zna šta je tačno Božja reč, kako bi slušali i upijali te duhovne istine. Ne teraj ih sve da stoje u redu kako bi, jedan po jedan, slušali ono što govoriš. Njih je prevelik broj za tako nešto. Treba da ih učiš kao zajednicu.”

Stvarno je to tako, savetodavna uloga je jedna od strana uspešnog duhovnog vođe. Ali, zar savetovanje kao takvo nije prisutno kad se poučava Božja reč? Kada obrazovani, Duhom ispunjeni čovek otvara stranice Biblije i objavljuje istine s tih večnih stranica, uveren sam da slušaoci tada primaju savete od Boga. U Poslanici Jevrejima čitamo da “je živa Reč Božja, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnim” (Jevrejima 4,12).

Biblijske savete dobijamo, razume se, iz Biblije. Savetovanja iz te knjige se nastavljaju, bivaju potkrepljena i ojačana kad je služba Reči (propovednička služba) okružena službama koje nosi i vodi dodatno osoblje. Po mome iskustvu, kads god se propovednik umešao u administrativne poslove i u čitavu zbrku drugorazrednih poslova (ma kako oni bili važni), trpela je njegova propovednička služba. Propovednički posao uvek slabi kad se propovednik okrene po značaju drugorazrednim područjima i kad ona počnu da ga troše. Logično je, to su poslovi koje moraju obavljati kvalifikovani ljudi, ali njih ne može da obavlja jedan čovek. To je bila prva lekcija koju je Mojsije trebalo da nauči. Druga lekcija bila je primena prve:

A iz svega naroda izaberi ljude poštene, koji se boje Boga, ljude pravedne, koji mrze na mito, pa ih postavi nad njima za poglavare, tisućnike, stotinike, pedesetnike i desetnike; oni neka sude narodu u svako doba; pa svaku stvar veliku neka javljaju tebi, a svaku stvar malu neka raspravljaju sami; tako će ti biti lakše, kad i oni stanu nositi teret s tobom. (21. i 22. stih).

Izvrstan savet! Jotor je u svom očinskom savetu pokazao izvanrednu mudrost, a Mojsije ga je svesrdno prihvatao i pažljivo slušao.

Sada, međutim, želim da vam skrenem pažnju na nešto što nisam primetio sve dok taj tekst nisam počeo da proučavam zbog ove knjige. Jotor kaže: “Pošto ćeš preneti deo posla i na druge biće ti lakše, jer će oni nositi teret s tobom.”

Hrišćanski radnik je čudna sorta. On ili ona hoće da stvore utisak kao da je posao strašno težak. U stvari, što teže i napornije deluje, to bolje. Hrišćanski radnici su poznati po nečemu što ja nazivam “umornom krvi”, po izgledu “preopterećenog misionara” ili možda, čak, kao “preopterećeni religiozni lik”. Takvi obično nose staru, pohabanu Bibliju i, penjući se na propovedaonicu, kreću se teškim hodom i pomalo nakrivljeno. Retko se smeše — svojevrstan lik koji kao da poručuje “sažalite se na mene”. Evo, to već prelazi u humor.

Nisam želeo da preteram u kritikovanju. Tužno bolna stvarnost jeste da su neki od tih ljudi zaista izrađeni ljudi i jedva da imaju od čega da žive. Ali, smatram, možeš biti propovednik, pastor s punim radnim vremenom, a da ipak ne podsećaš na pomenuti stereotip. Tako je često govorio jedan od mojih mentora, dr Hauard Hendriks: “Ti možeš biti i fundamentalista, ali te niko ne prisiljava i da izgledaš kao fundamentalista.”

Jednom prilikom sam u Venecueli proveo divne dane s misionarima koji nisu igrali ulogu ljudi koji liče na “tužne banane”. Odavali su normalne ljude, kakve srećete svakoga dana. Bili su to ljudi u čijem vam je društvu zaista bilo prijatno. Događalo vam se da uveče pođete u krevet i da kažete sebi: “To je stvarno bilo uživanje. Toliko mi je bilo prijatno s tim ljudima. Ne mogu da dočekam jutro, pa da tamo ponovo odem!” U stvari, smejali smo se, šalili smo se i zaista bili opušteni. To su, prosto, bili normalni ljudi.

Od tih divnih ljudi možemo naučiti jednu dragocenu pouku. Hrišćanin nije nikakva “anemična zamena za ljudsko biće”, oborenih ramena. Samo time što idete da radite svoj pastorski ili neki drugi posao u Hristovoj službi, ne znači da treba da izgledate kao da ste upravo obavili svoju poslednju sahranu, i sada ste sami na redu. Budite iskreni! Lako je, na seminarima ili biblijskim školama “navući” takav izgled. To su prilike kada neki nauče da “izgledaju ponizno”, a onda krenu u službu i otada stalno nazaduju. To je vrlo jadno.

Oni koji rade u službi za Boga trebalo bi da budu najsrećniji ljudi na Zemlji. Ali treba tako i da izgledaju. Mi imamo dovoljno razloga da se od svih drugih ljudi najviše smešimo. Mada je naš posao neverovatno ozbiljan, u njemu treba više da uživamo i da nam obavljanje tog posla bude prijatnije nego ma kome u ma kojoj drugoj profesiji ili životnom pozivu na Zemlji. Smatram da bi osoba koja služi svim ljudima, bez pravljenja razlike, ili pastor, trebalo da uživaju u svom osećaju za muziku i da žive u skladu s tom muzikom kao i bilo ko drugi. Te profesionalne Hristove sluge trebalo bi da poseduju širinu ukusa i interesovanja koji prelaze domen njihovog osnovnog poziva; da uživaju zajedno sa svojim porodicama, da uživaju u prilikama kad su na putu i u svemu što je dobro i vredno. Upravo zbog toga ponekad ovako preporučim ponekoj grupi propovednika: “Hajde, budite mladi, bavite se kolektivnim sportovima, vozite trkački bicikl!” Prodrmajte se!

Pa ipak, gotovo da je skandalozno kad neko tako progovori, zar ne? Zašto se to ne govori? Zato što radimo po konceptu iz osamnaestog veka o takozvanoj (vidljivoj) pobožnosti u propovedničkoj službi, o nečemu što stvarno nema biblijsku podlogu. Nije nikakav znak duhovnosti ako radite petnaest do osamnaest sati dnevno, sedam dana u sedmici i nijednom ne odete na godišnji odmor. Nikoga ne privlači osoba koja se nikada ne smeši, koja je uvek nekako smrknuta, pogotovo ako nijednom ne napravi pauzu da uživa u životu. Pući ćete po svim šavovima ako se budete držali tako bezumnog plana rada i aktivnosti. Nije to nikakav znak duhovnosti kada kroz život hukćete i ječite, odajući sliku poniznog čoveka, nekoga ko očekuje da svako osatne pod utiskom njegovog oronulog, od rada iznurenog, loše plaćenog, ispijenog izgleda. Vrati se u život!

Iskreno, oni koji izgledaju kao da su upravo pojeli svoje poslednje parče hleba meni ni na koji način ne služe. Oni koji meni služe i kojima ja smatram da služim, to su ljudi i žene koji istinski uživaju u životu. Mi zaista ne moramo da se usredsređujemo na negativnosti ili teškoće života; ionako je dovoljno iskustava koja paraju srce u životu svakoga od nas.

Zato to i jeste tako prijatan obrt kada čujemo za ljude kao što je bio Jotor. “Mojsije, uradi tako i biće ti lakše”, rekao je. Zamislite! Jotor je rekao Mojsiju kako Bog hoće da njemu bude lakše. Za mene je to ono što ja nazivam pravim savetom.

Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti. Propovednička služba nije lak poziv. Zaista postoje periodi kada morate raditi duže nego što bi normalno trebalo. A i takve prilike mogu se javiti jedna za drugom. Ipak, većinu pastora ne moramo podsećati na potrebu da rade još više i još intenzivnije. Njima je neophodno podsećanje drugačije vrste. “Ti svoj posao činiš težim nego što stvarno jeste. Podeli svoj teret. Olakšaj ga! Tvoj posao bi trebalo da bude lakši. Hajde, da ti pomognemo da sve to završiš.”

Toliko, što se tiče Jotorovog saveta. Kako je Mojsije reagovao? Dobro što ste pitali. Prijatne vesti postaju sve prijatnije: “I Mojsije posluša tasta svojega, i učini sve što reče” (24. stih).

Možete li u to poverovati? U ovom trenutku, Mojsijeve akcije u mojoj knjizi odlaze nekih deset, možda i dvanaest poena naviše. Njegov tast kaže: “Slušaj me, Mojsije”, i on sluša. “Učini to, Mojsije”, i on to čini. Zbog toga biblijski izveštaj kaže za Mojsija, negde pred kraj njegovog života, da on “beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji” (4. Mojsijeva 12,3). Niko nije tako veliki da se ne može poučiti od nekoga ko na svom srcu ima njegovo dobro. “Mojsije posluša tasta svojega.” Zahvaljujući tome, on je od tada bio još još uspešniji čovek.

Biblija nas takođe izveštava da je Jotorove vredne preporuke Mojsije odmah sproveo u delo: “I izabra Mojsije iz svega Izrailja ljude poštene, i postavi ih za poglavare nad narodom, tisućnike, stotinike, pedesetnike i desetnike, koji služahu narodu u svako doba, a stvari teške javljahu Mojsiju, a male stvari raspravljahu sami. Posle otpusti Mojsije tasta svojega, koji se vrati u svoju zemlju” (stihovi 25-27).

Kakve li vredne posete! Ona je promenila tok događaja u istoriji Izrailja. Ne samo što je Mojsije bio ohrabren i ojačan i ne samo što se oslobodio poneke bore na licu nego su i drugi uzeli učešće u rukovođenju i služba narodu počela je da biva neuporedivo delotvornija.

Taj biblijski izveštaj otkriva najmanje četiri praktična saznanja ili principa čija je svrha da naš život i naše rukovođenje vrate u okvire razuma i ravnoteže.

Odredite šta je “bitno” a šta “dodatno”

Svaka odgovornost ili posao podrazumevaju dva presudno važna faktora. U okviru područja kategorije bitnog nalazi se tvoj životni poziv koji ne treba da preneseš na druge. Zadatke iz svog poziva obavljaš na najbolji moguć način i, da bi ih izvršio kako treba, odvajaš za njih potrebno vreme. Probleme ti stvaraju područja iz kategorije dodatnih. Mi vrlo rado obavljamo više nego što je naš stvarni posao i zbog toga svojim poslovima dodajemo nove, sve dok konačno ne dostignemo tačku pucanja.

Tačno je da neki od nas mogu s lakoćom da obave veliku količinu posla. Ser Edmund Hilari, čuveni britanski alpinista koji je prvi osvojio Maunt Everest, rekao je jednom prilikom: “Ni sâm vrh Everesta nije nedostižan za sposobnosti čoveka koji ide bez tuđe pomoći. Ali rizici su zato ogromni.”

Jesi li spreman da rizikuješ zdravlje, karijeru, porodicu i svoju službu u budućnosti, nagoneći sebe na satiranje do granica pucanja? U svojoj vrednoj knjizi Duhovno rukovođenje, autor J. Osvald Sanders posvećuje čitavo jedno poglavlje predmetu prenošenja obaveza i na druge. Po mome mišljenju, svaki hrišćanin (vođa ili ne) treba da prouči to poglavlje. Obratite pažnju na njegove mudre reči: “Princip je da Bog preuzima na sebe odgovornost da osobu koju je izabrao i osposobi za zadatak koji joj je namenio. No, postoje tu neki samonametnuti zadaci koje drugi mogu obavljati bolje od nas i njih bi trebalo da se odreknemo. Ali, čak i ako bi ih drugi radili lošije od nas, mi treba da ih se odreknemo — zaista surov test za perfekcionistu!”[2]

Ako bolje od svih znaš kako treba obavljati neki posao, teško ga je dati u ruke nekome ko se još uči, nekome ko bi mogao nespretno napraviti grešku, “ispustiti loptu”, ko se sapliće i za kim drugi moraju da čiste. Ali to je cena koju plaćaš i svakako je vredi platiti. Ili ćeš učiniti to ili ćeš pući. Naši stvarni problemi kao da se ne događaju u našem osnovnom području rada, nego baš u onim dodatnim područjima koja sebi sami namećemo i koja pokušavamo da držimo u svojim rukama.

Obuzdavaj se više, angažuj se manje (na strani)

Kako se breme posla uvećava, mudri vođa ne postaje “zauzetiji”, nego pametniji. On traži pomoć. To nije lako učiniti kada, zajedno sa službom, napreduješ i ti. Kada kao pastor počneš da radiš s grupom od šest ili osam porodica i ta grupa preraste u stotinu, a onda u tri stotine, pet stotina, pa konačno i u hiljadu i pet stotina, čovek koji je radio na projektu od početka sklon je da zadrži staru, usku filozofiju rada. Tu sklonost ka “držanju svih konaca u svojoj ruci” dodatno pojačavaju vernici koji se sećaju “ranih dana”. Međutim, progresivna služba u velegradskim uslovima mora da nas natera da na “velegradski” način razmišljamo o “velegradskim” idealima — ne na snevanje luckastih, neumerenih, ekstremnih snova, nego snova širih i znatno drugačijih od onih koji su bili aktuelni kad je porodica bila mala, jednostavna i čvrsto povezana.

Kako posao raste i napreduje, vođama lako pada odluka da se dodatno angažuju i sve više uranjaju u posao, mada je, zapravo, mudrije potražiti dodatnu pomoć od talentovanih ljudi i žena među vernicima. Smatram da je značajno, dok proučavaš Isusov život u Jevanđeljima, što nigde, baš nigde ne možeš naći podatak da je Isus bio u žurbi. Nigde nećeš pročitati reči kao: “A kad to ču Isus, odmah ode tamo, žurno ...” To se nijednom nije dogodilo. On je zapošljavao svoje saradnike, ali nijednom nije izgubio iz vida svoje osnovne vrednosti ili svoj prvenstveni zadatak, temelj svoje misije. Mislim da bismo se od Njega nečemu mogli poučiti. Šta ti misliš?

Božje sluge nisu izuzete od prirodnih zakona

To što si Gospodnji sluga ne znači da nećeš dobiti čir ili doživeti nervni slom, ukoliko odbiješ da podeliš posao s drugima. Ako se budeš manje brinuo o svom zdravlju, platićeš cenu, kao uostalom i drugi predstavnici ljudskog roda. Možda ćeš biti zapanjen ako saznaš koliko je propovednika i propovedničkih supruga, zbog neprekidnog odbijanja da podele teret posla sa saradnicima, doživelo ozbiljne emocionalne poremećaje. Mi nismo imuni niti izuzeti od posledica nezdravog načina života. Telu je potrebna određena količina rada, određena količina odmora, određena količina opuštanja i ono može da se nosi samo sa određenom količinom napora. Ne poštuješ li to, već nešto puca.

Kaže jedna stara grčka izreka: “Ako luk držiš stalno savijen, slomićeš ga.” Jotor je video iscrpljenost na licu svog zeta pa mu je rekao: “Znaš, treba da se odrekneš nekih svojih dužnosti.” Poštujući mudar savet svog tasta, Mojsije se nije iznurio. Verujem da mu je zbog toga bilo lakše. Posle toga je verovatno izgledao mlađi. U stvari, za njega se, pred kraj života (u sto dvadesetoj godini!) moglo reći “i ne behu potamnele oči njegove niti ga snaga izdala” (5. Mojsijeva 34,7).

Odričući se (dela obaveza) mi povećavamo svoju efikasnost

Efikasnost nam neće biti garantovana ako radimo više. Neuporedivo bolje merilo efikasnosti je mera naše sposobnosti da posao prenesemo i na druge.

Trenutak je za jedno priznanje lične prirode. U 18. glavi 2. Mojsijeve nalazim za mene značajne reči. Ja sam jak, prirodni vođa i sklon “pokrivanju” previše područja. Uz moju psiho-fizičku i intelektualnu konstrukciju mogao bih lako preuzeti i više od onoga što je dobro i zdravo. Zahvaljujući primanju mudrih saveta otkrivam važnost prenošenja zadataka i na druge ljude, čime sebi omogućavam ostvarivanje onoga na šta sam prvenstveno pozvan. Zahvalan sam za savete koje sam primio od onih koji su mi pomogli da se usmerim u dobrom pravcu.

Da li si se umorio od navlačenja žaluzina, lizanja markica za pisma, vožnje kombija i umnožavanja traka i CD-a, uređivanja crkvenog biltena i obavljanja stotina inače neophodnih poslova koje može da obavlja svaki voljni sluga? Ako jesi, možda je otprilike sada vreme da ustukneš i baciš dug pogled na svoj kratki život. Možda je trenutak da definišeš šta je bitno, a šta sporedno.

Ako si čovek koji može da uživa u sporednom, bez nanošenja štete bitnom, odlično! Međutim, ako ti tvoj pouzdani savetnik kaže da je vreme da nešto menjaš, tada slušaj. Znam da je teško odbiti ako rado obavljaš sve poslove. Ali ako ne otvoriš uho svom Jotoru i ne odlučiš da se odrekneš nekih poslova koji te iznuravaju, platićeš užasnu cenu, a platiće je i tvoja porodica.

Zatraži od svog Gospoda da ti da u srce i misli kako da neki posao istinski ljubazno odbiješ, kako da odbiješ nagon da svom već pretovarenom dnevnom rasporedu dodaješ sve više i više obaveza. Gospod Isus Hristos je taj koji ima moć da nam podari ravnotežu, cilj i disciplinu. On je bio najuravnoteženija osoba koja je ikada živela. Upravo ti On daje savete koji preko Jotora dolaze Mojsiju, a onda i nama. Ti možeš obaviti samo onoliko koliko možeš.

[1] Richard W. DeHaan: Men Sent from God, str. 26.27.

[2] J. Oswald Sanders: Spiritual Leadership, str. 206.

< 13. Poglavlje Sadržaj 15. Poglavlje >