Obuzeti tupom nevericom, jednog dana rano ujutru, za doručkom, pre dosta godina čitali smo naslove: “Pronađeno dvanaest leševa.” Neki ludak pretukao je na smrt dvanaest osoba i sahranio ih u plitke grobove kraj reke Feder u Severnoj Kaliforniji. Posle niza jezivih istraživanja, utvrđeno je da je među ubijenima bilo nekoliko žrtava više nego što je bilo objavljeno.

Takvih naslova zaista je bilo mnogo od tog prolećnog dana pre nekoliko decenija. Takvih krvavih izliva bezumlja bilo je u restoranima brze hrane, u lepim naseljima u predgrađima, u zgradama državnih ustanova, u sudnicama, poštama, a u novije vreme, i u državnim školama i na terenima za igru. Oružje koje je korišćeno postalo je još strašnije; ubice i žrtve postali su znatno mlađi, ali reakcija posle neke takve tragedije uglavnom je ista kakva je i oduvek bila.

I danas se sećam tog vrelog teksaškog jutra, 1. avgusta 1966. godine, kad je na osmatračnicu tornja biblioteke teksaškog univerziteta Čarls Vitmen poneo čitav mali arsenal oružja. Pre nego što je završio svoj monstruozni posao i sâm bio ubijen, usmrtio je iz vatrenog oružja najmanje šesnaest nevinih pešaka na ulicama grada Ostina. Nekoliko meseci pre toga, Ričard Spek uvukao se u gradsku većnicu i tamo zadavio ili izbo na smrt osam učenica medicinske škole.

Dok slušamo takve izveštaje, u neverici odmahujemo glavom. Kako uopšte primate takve informacije koje se protive svakoj logici? Ko može da definiše razlog za takve pokolje? Ni sami lekari psihijatri, koji ispituju ubice ne uspevaju da iza monstruoznih dela nasilja dođu do nekog opipljivog smisla. Koliko god je nama, Amerikancima, teško da to priznamo, naša zemlja zasuta otpacima ubistava i nasilja.

Odrastao sam u gradu koji je kroz sve dane mog detinjstva figurirao na vrhu državne stope ubistava: Hjuston u Teksasu. Sećam se kako sam o ubistvima čitao kao da je reč o najnormalnijim događajima. Odrastajući, počinjemo da se čudimo kako mogu ljudi da, svojim rukama, uzimaju život svoje nevine braće i sestara.

Mislim da je časopis Tajm upro prstom u nešto što bi moglo biti i najbolji odgovor. Izveštavajući o jednom ubistvu pre više godina urednici su objavili sliku ubice, ispod koje je stajao potpis: “Trenutak besa.”

Komentatori socijalnih zbivanja ističu da današnji ljudi sede na emocionalnoj buradi baruta. Mi smo, s kratkog fitilja, prešli na situaciju bez doslovno ikakvog fitilja. Kako biste mogli drugačije objasniti fenomen “uličnog gneva”, kada vozač kroz prozor vozila nišani puškom i pogađa drugog vozača koji ga je slučajno razljutio. Bilo da ste univerzitetski profesor ili imate privatnu radnju; bilo da ste student ili radite neki radnički ili kancelarijski posao — vi živite iznad rezervoara s nitroglicerinom. Dovoljno je da nešto beznačajno gurne tu eksplozivnu smesu, nešto će iznenada otići u nepovrat. Često je to što odlazi u nepovrat — život nekog drugog ljudskog bića.

Psiholozi su sačinili mnogo intenzivnih studija o gnevu. Iako nisu izašli ni sa kakvim garantovanim odgovorima — jer izvan Isusa Hrista konačnog odgovora nema — pomogli su nam da analiziramo emocionalnu dinamiku gneva. Po njihovim nalazima, gnev se javlja u pet faza, među kojima je svaka sledeća žešća od prethodne.

Gnev, kako čujemo, počinje blagom iritacijom. Ta faza označena je nelagodnošću, nastalom zbog nekog neprijatnog uznemirenja. Ono može biti blago kao gužva u saobraćaju ili pritisci u okviru podizanja grupe bučne dece u jednom te istom malom domu, u skučenim prostorijama, uz nedovoljno novca ili strpljenja, ili nedovoljno sna. Blaga iritacija počinje tako da se formira.

Ta faza može da dovede do indignacije, jačeg intenziteta. Indignacija je reakcija na nešto što je po našem mišljenju nekorektno i nerazumno. To se može ispoljiti u nekom obliku nasilja, kako se ponekad događa na sportskim borilištima, kada neko sa tribina baci pivsku bocu na teren ili u ring i pogađa sudiju. Osoba na tribinama je ljuta, jer smatra da je sudijina odluka bila bez osnova. I tada ona svoje emocije izražava tom vrstom preterane indignacije s nasiljem.

Treći stepen je gnev, za koji psiholozi kažu da nikada ne ostaje neizražen. Niko ne obuzdava gnev. Kada vaš gnev dostigne taj nivo, vi dobijate neodoljivu želju za osvetom, da uzvratite, ili da se branite i u takvom slučaju ne znate za uzdržavanje. Gnev ima mnoga lica, i sva su ružna.

Nekontrolisani gnev postaje bes, i to je četvrti nivo. Bes je uvod u nasilje. On može podrazumevati trenutni gubitak kontrole — pa čak i privremen gubitak razuma. U trenutku besa mi žestoko nasrćemo na drugu osobu. Pre nekoliko godina gledao sam jedan TV-dokumentarac koji je gledaocu, jedan za drugim, prikazivao primere ubistava u području Los Anđelesa. Većina od tih ubistava dogodila su se u domovima, između muževa i žena. Nerešeni porodični sukobi često dovode do besa.

Peti nivo je razjarenost, najsnažniji nivo izražavanja gneva. Razjarenost, kako stručnjaci kažu, najopasniji je oblik gneva. On može tako da savlada osobu da će je navesti na dela brutalnog nasilja, koja će ona ponekad učiniti a da ih nije ni svesna. Stručnjaci kažu da razjarena osoba može da izvrši ubistvo, a da gotovo i ne bude svesna učinjenog dela; psihološkim žargonom rečeno, osobi je “pao mrak na oči”.

Pastorska služba je posao koji nije lako obavljati. Ponekad se moraš baviti surovim, grubim neprijatnostima života. Pre mnogo godina sedeo sam u svojoj kancelariji u crkvi kad je, prethodno najavljen, na vrata ušao jedan čovek. Vidljivo potresen i s tragovima skorašnje tuče, rekao mi je da je upravo pretukao svoju ćerku, a onda i ženu. Po njgovom izlasku iz kuće, ćerka je ostala bez svesti, dok je žena sedela na ivici kreveta, jecajući i sva u krvi. To me je podsetilo na drugi slučaj kada sam se, u unutrašnjosti zatvorske ćelije, našao oči u oči sa čovekom koji je u par trenutaka razjarenosti sopstvenim rukama ubio svoje dete.

S izrazima dubokog kajanja obojica su mi rekli: “Nešto je samo puklo unutra. Nešto je eksplodiralo. Učinio sam to upravo u trenutku razjarenosti.” Obojica su otvoreno priznali svoja zlodela.

Ironija je što je čovek koji je oduzeo život svom detetu rekao: “Znate, ta mučna strana života u ovom delu Amerike je u tome što mi vlasti za ono što sam učinio neće oduzeti život, iako to zaslužujem. Nastaviću da živim sa sećanjem na to da sam ubica.”

U stvari, pre nego što počnemo da sudimo bilo kome od tih ljudi, moramo sami priznati da svi mi u sebi nosimo isti potencijal nasilja. Jedina razlika je u tome koliko vladamo sobom. Oni među nama koji smo svoj život predali Hristu znamo da je u nama Neko ko nam pomaže da savladamo svoj gnev. Nemojte sami sebe varati: ukoliko bismo pustili uzde svom gnevu, brzo bismo počeli da koristimo pesnice ili neko smrtonosno oružje i oduzimali drugima život. Ali, u onima koji su svoj život predali Hristu stanuje Sveti Duh, i On im donosi potrebnu sposobnost uzdržavanja i besprimerno samosavlađivanje. On služi kao naš unutrašnji Upravitelj, kao Neko ko nam kaže: “Nemoj ići dalje, to je dovoljno.”

Ako čitaš ove reči, a ne poznaješ Hrista kao Spasitelja sveta, moram priznati da ti u pogledu gneva, u tom području, ne mogu pružiti nikakvu nadu. Ničim te ne mogu ohrabriti, bilo da svoj gnev ispoljavaš primitivnim pesničenjem ili nečim još gorim od toga. Živi Gospod Isus jedini je za koga znam da može da uđe kao plima i pogasi sve vatre zle naravi.

Međutim, moguće je da se, bez obzira na to što si hrišćanin, i dalje boriš sa žestokim izlivima gneva. Stidiš se toga, osećaš zbog toga krivicu, ali u stvarnosti ne znaš šta treba da preduzmeš. Ako je to opis tvoje situacije, želeo bih da ti naglasim da možeš voadati njom. Ti možeš naći način da ispoljiš svoj gnev, a da to ne bude nasilje. Jer, kada to ne bi bilo tako — kad bismo bili lišeni takvog očekivanja — naša vera nam uopšte ne bi mogla ponuditi mnogo nade.

Da, Hristos je taj koji nudi nadu onima između nas koji se bore sa gnevom! Čitavo more nade. U svakom slučaju, mi moramo iskoristiti prednosti izvora koje nam On nudi. Propustimo li da učinimo svoj deo, nastavićemo da se patimo, kao što je to bilo i u Mojsijevom slučaju.

Većina od nas o Mojsiju obično ne razmišlja kao o čoveku koji se prepušta žestokom gnevu. Pa ipak, uveren sam da nam biblijski izveštaj pokazuje da on nijednom nije stekao potpunu vlast nad svojim gnevom.

Od ovog iznenađujućeg zapažanja možemo imati bar dvojaku korist. S jedne strane, možemo steći određenu nadu; ako se čovek kao što je Mojsije borio s gnevom, tada ne moramo živeti u neraspoloženju zbog toga što se i sami s time moramo boriti. Ali, s druge strane, nadam se da će nas to trgnuti i pomoći nam da uvidimo strašno širenje nekontrolisanog temperamenta. Mojsije je svoj temperament povremeno kontrolisao, ali kad bi ga pustio da izbije, bio bi sklon da eksplodira. U stvari, pitam se da li je Mojsijev gnev povremeno dostizao nivo razjarenosti. Ako i ne naučiš ništa više iz ovog segmenta istraživanja Mojsijevog života, nadam se da ćeš uvideti tužne posledice nekontrolisanog temperamenta. Nadam se da će te ova epizoda pokrenuti da Božjem Duhu dozvoliš da preuzme potpunu vlast nad tvojim životom.

Počinjući da istražujemo primere gneva ispoljenog tokom Mojsijevog života, vratimo se nakratko u njegovo detinjstvo.

A kad dete odraste, odvede ga [Mojsijeva majka] ka kćeri faraonovoj, a ona ga posini; i nadede mu ime Mojsije govoreći: jer ga iz vode izvadih. I kad Mojsije bejaše velik, izide k braći svojoj, i gledaše nevolju njihovu. I vide gde nekakav Misirac bije čoveka Jevrejina između braće njegove. (2. Mojsijeva 2,10.11, uglaste zagrade autorove)

Negde u vreme kad je napunio četrdeset godina, Mojsije je video kako jedan Egipćanin, gonič robova, tuče očigledno bespomoćnog Jevrejina. To premlaćivanje bilo je nekorektan, nerazuman postupak pa je Mojsija, Jevrejina, vrlo brzo obuzela indignacija, ljutnja. Gnev je proključao kao gejzir. O tome čitamo u 12. stihu: “I obazrev se i tamo i amo, kad vide da nema nikoga, ubi Misirca, i zakopa ga u pesak.” Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, Mojsije je izvršio ubistvo, a onda iskopao plitak grob i na brzinu nagrnuo pesak preko leša.

Knjiga Dela apostolska potvrđuje nam da gnev nije nešto tipično samo za neuke i neobrazovane, jer nas podseća da se Mojsije “nauči svoj premudrosti Misirskoj, i beše silan u rečima i u delima” (Dela 7,22). Nemoj ni za trenutak misliti kako je visoko obrazovanje sve što ti je potrebno da bi savladao problem gneva. To je sve znatno dublje. Sticanjem obrazovanja ne možeš ukloniti svoj gnev.

Tekst, potom, nastavlja, govoreći o Mojsiju: “A kad mu se navršivaše četrdeset godina, dođe mu na um da obiđe braću svoju, sinove Izrailjeve. I videvši jednome gde se čini nepravda, pomože, i pokaja onoga što mu se činjaše nepravda, i ubi Misirca” (23. i 24. stih).

Da li ste zapazili kakav je bio motiv Mojsijevog dela? “Pokaja” [prema izvornom tekstu: izvrši osvetu] svojim rukama. To je i bio razlog što je Mojsije ubio Egipćanina.

Odmah pošto se doznalo za taj slučaj, Mojsije je pobegao u pustinju. Tokom narednih četrdeset godina hladio se u školi upoznavanja samog sebe. Boraveći u pustinji, naučio je mnoge dragocene pouke, a ipak nije naučio kako da savlađuje svoj temperament.

Nepotreban gnev

Po povratku u Egipat radi organizovanja i predvođenja izlaska izrailjskog naroda, Mojsije je imao devet susreta s faraonom, pre nego što je deseta i konačna otvorena konfrontacija dala znak za početak pomora egipatskih prvenaca. Došavši u posetu faraonu između devetog i desetog zla, Mojsije se žestoko razbesneo na faraona. Iako mu je Gospod bio rekao: “učiniću da otvrdne srce faraonu”, Mojsije se na faraona žestoko razgnevio. U 2. Mojsijevoj čitamo: posle svojih poslednjih upozorenja tvrdoglavom caru, “otide Mojsije od faraona s velikim gnevom” (11,8).

Mojsijeva krv počela je da ključa. Mogli bismo reći da je bio “poludeo od besa”. Ali taj naš savremeni govorni izraz tek donekle predstavlja tumačenje jevrejskih izraza iz izvornog teksta, pošto su to najjače raspoložive reči za opisivanje gneva. Mojsije je otišao odatle u agoniji razjarenosti.

Zašto se to, zapravo, dogodilo? Bog mu je već pre toga rekao: “Evo, ja ću učiniti da otvrdne srce faraonu i zato nema potrebe da se gneviš na njega. Jedino što treba da učiniš jeste da mu kažeš: ’Care, presuda ti je izrečena. Ne preostaje ti ništa drugo nego da pustiš moj narod da ide.’” Međutim, Mojsije u tom zadatku nije mogao da se snađe. Ne zadovoljavajući se samo time da prenese poruku, Mojsije je nastavio da je izražava na gnevan način, van Božje namere ili želje.

Razorni gnev

Tužno je, ali priča se time ne završava. Nekoliko meseci kasnije, izrailjski narod je izašao iz Egipta i došao pod goru Sinaj. Mojsije se popeo na goru da tamo od Gospoda primi ploče Zakona. U međuvremenu se narod, koji je ostavio dole, umorio čekajući. Izrailjce je počela da obuzima nervoza zbog njegove odsutnosti, pa su na kraju rekli: “Hajde, da napravimo zlatno tele i da mu se klanjamo.” I tako su, zbog svog neverstva, Izrailjci počeli da luduju i čine blud pred svojim novim idolom. Na vrhuncu njihovih orgija, Mojsije se vraća prema izrailjskom logoru:

Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore sa dve ploče svedočanstva u rukama svojim; i ploče behu pisane s obe strane, otud i odovud pisane. I behu ploče delo Božje, i pismo beše pismo Božje, urezano na pločama. (32,15.16)

Setićete se, to su bile ploče koje je pisao sâm svemogući Bog, najdragoceniji dokumenti koje je čovek ikada imao u svojim rukama. Zamislite da imate u rukama knjigu koju je svojim prstom, u kamenu, pisao Bog! Zamislite da imate u rukama dokument koji je Bog lično pisao, potpisao i poverio tebi. Upravo to je imao Mojsije. Držao je u svojim rukama dragocene dokumente nadahnutog Božjeg zakona. Silazeći s tim pločama sa Sinaja, Mojsije je ugledao kako njegov narod igra pred zlatnim teletom. U tom trenutku, buknuo je njegov stari gnev.

“I kad dođe blizu okola, ugleda tele i igre, te se razgnevi Mojsije (raspali se Mojsijev gnev) ...”

Pitaćete: “Dobro, pa zar nije trebalo da se razgnevi?” Svakako. To je ono što nazivamo “pravednim gnevom”. Reč je o vrsti gneva koji oseti otac kada vidi svoje dete u namernoj nepokornosti. Otac ima pravo da oseti gnev prema takvom činu prkosa. Ali, kako izražavaš takav gnev? Eh, to je pravo pitanje!

Vidite šta je uradio Mojsije. Držeći u rukama dragocene dokumente dobijene od Boga, u trenutku razjarenosti on “baci iz ruku svojih ploče, i razbi ih pod gorom” (2. Mojsijeva 32,19). No, ni to nije bilo sve. O tome čitamo u 2. Mojsijevoj: “Pa uze tele koje bejahu načinili, i spali ga ognjem, i satr ga u prah, i prosu ga po vodi, i zapoji sinove Izrailjeve” (32,20). Zamislite samo to! Tako nešto gotovo da ne možemo zamisliti.

Ali, vratimo se pločama. Čudno je to, taj izveštaj smo slušali celog života a ipak nikada nismo zastali da razmislimo i shvatimo da je taj Mojsijev postupak bio prosto čin gubljenja vlasti nad sopstvenim temperamentom. Celog života pravdali smo Mojsija za ono što je učinio, ali ga Bog nije opravdao. Istražite li tekst koji sledi, videćete da se Bog nikada nije složio s Mojsijevim postupkom. U stvari, kad je Mojsije trebalo ponovo da dobije zakon, Bog mu je rekao: “Isteši sebi dve ploče od kamena kao što su bile prve, da napišem na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama, koje si razbio” (2. Mojsijeva 34,1). Drugim rečima: “Ovoga puta ćeš, Mojsije, ti napraviti ploče. Ja sam ih već jednom napravio.” U atmosferi tihog podnošenja Bog je nastavio da radi sa svojim detetom na području koje još nije bilo pokoreno Njegovoj vlasti.

Buntovni gnev

“Premotajmo” sada film za mnogo godina unapred. Izrailjski narod se ponovo nalazi na granici Hananske zemlje. Do tog trenutka Izrailjci su putovali trideset i devet godina i, kako izgleda, gunđali i prigovarali na svakom delu puta. Kad je gotovo četiri decenije pre toga narod došao na granicu Obećane zemlje, ljudi su, zbog neverovanja, odbili da uđu u zemlju. Nisu verovali da bi im Bog mogao dati snagu da savladaju svoje neprijatelje i pokore divove koji su tumarali hananskim poljima.

Povodom tog čina neposlušnosti Bog im je rekao: “Ceo ovaj naraštaj će izumreti; niko od odraslih neće ući u zemlju, osim Haleva i Isusa Navina. U tu zemlju neću poslati nijednoga od vas iz starije generacije, zato što niste verovali u moju silu.”

A sada, podsetimo se, da je narod brojao oko dva miliona ljudi. Recimo da su polovina od njih bili odrasli koji je trebalo da izumru u sledećih trideset i osam do četrdeset godina. Ako je samo polovina od njih pomrla tokom sledeće četiri decenije, Izrailjci su sigurno svakoga dana sahranjivali mrtve. Ipak, uprkos svežim ukopima, uprkos grobnim oznakama koje su se prostirale celom pustinjom Sin, Izrailjci su nastavili da gunđaju. Ne treba sumnjati da je Mojsije neretko kuvao od gneva, iritiran njihovim nestrpljenjem.

Bilo je to kao kad majka kaže svom detetu: “Pazi, ovo ne sme da se ponovi. Nemoj to više nijednom da uradiš.” Ali, čim je mama otišla u svoju sobu, dete ponovo radi isto. Ona to otrpi. Dve nedelje kasnije, majka ulazi, i dete ponovo radi isto. I ovoga puta ona otrpi. Prolazi manje od nedelju dana, a to se ponavlja uvek iznova i iznova i iznova, iznova. Ko se ne bi iznervirao?

Tako je bilo i Mojsiju s Jevrejima. Do dana događaja zapisanih u 20. glavi 4. Mojsijeve on je to trpeo. U njemu je ključala njegova ljudska priroda. Hoda po oštrici belo usijane razjarenosti.

I sinovi Izrailjevi, sav zbor njihov, dođoše u pustinju Sinsku prvoga meseca, i stade narod u Kadisu; i onde umre Marija, i bi pogrebena onde. A onde nemaše zbor vode, te se skupiše na Mojsija i na Arona. (1. i 2. stih)

Već dobro poznat prizor, zar ne? Kad se stvari ne odvijaju kako svi planiramo, sazovite odbor za linčovanje onih koji su na vlasti.

I svađaše se narod s Mojsijem, i govorahu: kamo da smo pomrli kad pomreše braća naša pred Gospodom! Zašto dovedoste zbor Gospodnji u ovu pustinju da izginemo ovde i mi i stoka naša? I zašto nas izvedoste iz Misira da nas dovedete na ovo zlo mesto, gde ne rodi ni žito ni smokva ni grožđe ni šipak, a ni vode nema za piće? (Stihovi 3-5)

Isti izlizani, stari refren. Oni i dalje kukaju, i dalje zanovetaju i dalje prigovaraju zbog svoje sudbine, zbog toga koliko su zanemareni i ostavljeni. Kako su jadni, zlostavljani, žaljenja vredni. Kako je sve nekorektno. Sve je to Mojsije čuo do tada više hiljada puta. Narod nije bio svestan, a ni Mojsije verovatno nije shvatio da su oni upravo bili na potezu da svog vođu gurnu u ambis gubitka vlasti nad sobom. Pažljivo pratite šta sledi, imajući na umu Mojsijevu stalnu bitku sa gnevom:

I dođe Mojsije i Aron ispred zbora na vrata šatora od sastanka, i padoše ničice; i pokaza im se slava Gospodnja. I reče Gospod Mojsiju govoreći: Uzmi štap, i sazovite zbor ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima, te će dati vodu svoju; tako ćeš im izvesti vodu iz stene, i napojićeš zbor i stoku njihovu. (Stihovi 6-8)

Zar ima nečeg jasnijeg od toga? Nije bilo nikakve dvosmislenosti u tim uputstvima. “Uzmi štap, izađi kod stene, progovori steni, i skloni se. Voda će poteći.” Ali, ne zaboravimo, Mojsije kuva od gneva. Ogorčen je i gnevan na sve te što se žale i na samoj je ivici da izgubi vlast nad svojim postupcima. U stvari, on je u velikoj nedoumici. I tada uzima štap, odlazi do stene, kako je Gospod zapovedio, a onda skreće na svoj gnevni put:

I Mojsije uze štap ispred Gospoda, kako mu zapovedi Gospod. I sazvaše Mojsije i Aron zbor pred stenu, i on im reče: slušajte odmetnici! hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu?” (9. i 10. stih)

Trenutak samo! Da li smo nešto propustili? Gde je Mojsije dobio odobrenje za ovako jetko obraćanje? Istini za volju, nije ga dobio. Dobro, odakle mu to? Od gneva. Kipteći osećanjem neprijateljstva i reagujući s neverovanjem, Mojsije uzima štap i drži pred narodom gnevnu propoved. Njegov kratki fitilj navodi ga da iskoristi priliku za dovođenje u red tih buntovnika, svojim gnevnim praznoslovljem.

Mislim da ovde imamo i nagoveštaj bogohuljenja. “Hoćemo li vam (mi) iz ove stene izvesti vodu?”, glasilo je njegovo pitanje. Ali, Mojsije, kada si to ti uopšte izveo vodu iz stene? Nije li Bog taj koji izvodi vodu? Sasvim tačno. Međutim, kad podlegneš raspaljenom gnevu, pada ti mrak na oči; ostavljaš po strani svoj normalni um i sada te pokreće gorivo nekontrolisanih emocija gneva. Tako, tekst kaže dalje: “I diže Mojsije ruku svoju i udari u stenu štapom svojim dva puta” (20,11, kurzivi autora).

Bog mu je rekao da progovori steni, ali Mojsije je po njoj udario, i to ne samo jednom, nego dva puta. Ja se iskreno pitam, da li je njemu uopšte bilo stalo da li će voda poteći. Verovatno se nadao da neće. Bio je toliko ljut da je poželeo da im grla ostanu suva. Želeo je da se guše i umiru od žeđi. “Mislite li da ćemo vama dati vodu, vi, vreće od smeća? Ha!” I tada, raspaljuje po steni — jednom, drugi put! — i na njegovo veliko iznenađenje, iz nje kulja voda. Biblija kaže — “i izide voda mnoga, te se napoji narod i stoka njihova” (11. stih). Zaista, zapanjujuće! Blagodat koja zadivljuje!

Ali, nije li to način na koji deluje Božja blagodat? Jeste li nekada nastupali u prenagljenom neverstvu, a Bog je ipak nastavio i uprkos tvom stavu otvorio ti vrata? Eto kako izgleda pravo dovođenje u poniznost. Događa se kad si na pauzi, duhovno, da tada svesno radiš po diktatu tela. Znao si kad je to počelo i znao si za dubinu i silinu svoje telesnosti, a Bog ti, bez obzira na sve, dobrostivo daje ono što je najbolje. Nije li veličanstveno to što nazivamo blagodaću? Upravo je blagodat izvela tu čistu silu sveže vode buntovnim Izrailjcima, a i mrzovoljnom Mojsiju.

Nemojte ni na trenutak pomisliti kako je Bog prevideo Mojsijev goropadni bes. Nije mogao; prema tome, nije ga prevideo:

A Gospod reče Mojsiju i Aronu: što mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao. (12. stih)

Dok čitamo te reči, ne možemo a da ne razmišljamo nešto slično ovome: Da nije ta kazna pomalo gruba? Pomalo okrutna? Mojsije je samo udario stenu, i ništa više. A i konačno, stvarno je bio isprovociran! I ti ljudi su bili toliko zli da su kušali Mojsijevo strpljenje.

Nastavite li da čitate dalje, u 5. Mojsijevoj, videćete da se Mojsije tri puta molio za povlačenje najavljene kazne. Bog je na kraju rekao: “Nemoj mi se za to više moliti. Neću ti udovoljiti.” Te reči su bile konačne.

Vidite, Bog je tolerisao Mojsijev gnev; strpljivo je radio s njim, brusio ga, tesao, a Mojsije je ipak dopustio svom gnevu da se raspali. Gubio je pribranost još od svoje četrdesete. Tu lekciju, jednostavno, nikada nije naučio. Bog je to tolerisao i strpljivo podnosio, gledajući kako Mojsije i dalje gubi pribranost, razbija ploče zakona i udara u stenu. Sve dok jednom nije rekao: “Više ne može, Mojsije. Dosta je bilo!”

Apostol Jakov daje nam bolji savet nego što biste ikada mogli dobiti na psihijatrijskom kauču. On piše: “Neka bude svaki čovek brz čuti a spor govoriti i spor srditi se; jer srdnja čovečja ne čini pravde Božje” (Jakov 1,19.20).

Mojsije je, u srcu, to sigurno morao znati. Mora biti da je duboko u duši bio svestan da njegova gnevna narav ne može da posluži napretku pravedne stvari svetog Boga. Ipak, tokom godina u pustinji, on nikada nije dozvoljavao svom strpljenja punom Gospodu da ubije u njemu to razorno čudovište, tako da se ono na kraju uspravilo i spržilo ga. Kako tragično i tužno!

Čemu se možemo poučiti na osnovu Mojsijeve nespremnosti da ukroti svoj gnev? Mislim da možemo razmotriti na desetine misli, ali izdvojio bih tri najvažnije, posebno istaknute u mojim mislima.

Po Božjim rečima, Mojsije je bio neposlušan Bogu “(zato) što mi ne verovaste” (4. Mojsijeva 20,12). On nije rekao: “Neću da to učinim na način kako Ti, Gospode, tražiš.” Tako prosto baš i nije bilo. Njegova neposlušnost nastala je na tlu njegovog neverovanja.

Kada znaš Božju volju i svesno gaziš drugim pravcem, to je najobičnije neverovanje. U takvim okolnostima govoriš Gospodu: “Ne verujem da je Tvoj plan i najbolji plan.” Upravo stoga je Bog Mojsiju rekao: “Zato što mi ne verovaste ...” Izlazeći iz Gospodnje prisutnosti, sa štapom u ruci, dok ga je i dalje obavijala Božja slava, Mojsije uopšte nije nameravao da govori onoj steni. Bio je ljut. Obuzeo ga je gnev! Nameravao je da postupi protivno Božjem uputstvu. Izašavši, zatvorio je uši prema Bogu i u stvari rekao: “Moj plan je bolji od Tvog plana. Udariću u tu stenu.” Čineći tako, demonstrirao je ono u šta je stvarno verovao — da Bog ne zna najbolji način za postupanje s buntovnicima.

F. B. Majer, pouzdani autor biblijskog komentara, pripadnik prethodne generacije, napisao je u vezi s neverovanjem sledeće reči: “Svečano je pitanje, za sve nas, da li smo dovoljno precizni u poslušnosti. Reč je o ponovljenoj priči iz onih tužnih glava Jevrejima poslanice o pustinjskom putešestviju — novozavetnih glava o temi umiranja u pustinji — da ’ne mogoše ući za neverstvo’. Ali kroz sve te stihove, podaci sa margina upućuju na određene alternativne tekstove o ’neposlušnosti’; nisu mogli ući zbog neposlušnosti jer su, vidite, neposlušnost i neverstvo dve strane istog novčića — novčića iz đavolove kovnice. Neposlušni ne veruju, a oni koji ne veruju neposlušni su.”[1]

U engleskom prevodu Biblije “American Standard verson” umesto “koji ne hteše da veruju” (iz Jevrejima 3,18.19) stoji “neposlušnima”: “A kojima se zakle da neće ući u pokoj Njegov, nego neposlušnima? I vidimo da ne mogoše ući za neverstvo” (kurzivi autora).

Ne mogu da objasnim zbog čega se to događa, ali na svoju sramotu moram priznati da sam radio to isto. Zar niste i vi? Ima situacija kad se toliko razljutim i toliko sam rešen da sprovedem sopstvenu volju, da potpuno uklanjam objektivno bolji Božji plan. Činim to iz čiste tvrdoglavosti. Vilica mi je ukočena a zubi stisnuti. Međutim, kada se kasnije na to osvrnem, neizostavno priznajem da mi taj postupak nije doneo nikakvo zadovoljstvo. S dubokim kajanjem uviđam da je moj greh bio ravan neverstvu, da nije bio samo neposlušnost.

Bog je rekao da je Mojsije svojiim neverstvom propustio da “proslavi Boga pred sinovima Izrailjevim” (vidi: 4. Mojsijeva 20,12). Drugim rečima: “Mojsije, ti si bacio ljagu na moju svetost. Dao si tom narodu povoda da zaborave da sam ja sveti Bog.” To je posebno značajno razmišljanje u vezi s Božjim slugom koga On stavlja na mesto vođe. Možda je apostol Jakov iz tog razloga zapisao savet: “Ne tražite, braćo moja, da budete mnogi učitelji, znajući da ćemo većma biti osuđeni [da će nama koji smo učitelji biti strože suđeno]” (Jakov 3,1).

Sve Božje sluge koje su vođe žive, takoreći, u božanskom akvarijumu za zlatne ribice. Mi smo kao u izlogu. Ako služiš kao jedan od vođâ u svojoj crkvi, ako te znaju po nekoj rukovodećoj ulozi u nekoj hrišćanskoj ustanovi, ti si otvoreno pismo, dato na uvid svetu. Tvoj čin namerne neposlušnosti javno baca senku na Božju slavu, Onoga kome je i te kako stalo da se nešto tako strašno nikada ne dogodi.

Jedan čovek je pisao: “Jasna je i otrežnjujuća pouka da se Bog strože odnosi prema gresima vođâ, naročito onda ako njihovi javni postupci bacaju senku na Njegovu slavu.” Ta misao mi ponekad nikako ne daje mira.

Pošto je, rukovođen gnevom, Mojsije učinio taj greh, Gospod je rekao: “Nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao” (4. Mojsijeva 30,12). Bog je, razume se, rekao svome sluzi: “Nećeš zakoračiti nogom u Obećanu zemlju.”

Ali, trenutak. Nije li Bog Mojsiju oprostio taj njegov postupak? Jeste, svakako. I još konkretnije, možda ćeš upitati: “Zar Bog neće oprostiti meni ako mu, evo, ovog dana pokažem neposlušnost?” Oprostiće ti. Ali zamislimo da si taj greh često činio (kao u Mojsijevom slučaju) i da je tvoja stalna navika nanela sramotu Hristovom imenu i Hristovoj slavi. On prašta takav greh svakom prilikom kada ga iskreno priznamo, ali zemaljske posledice za grehe koji se ponavljaju mogu biti veoma, veoma bolne.

Da li je Bog oprostio Davidu njegov strašni greh s Vitsavejom, uz ubistvo i prevaru u godini posle preljube? Jeste. Ali ako istražite Davidov život, videćete nešto što se može nacrtati kao linija krova. David je u prvom delu svoje vladavine stalno išao uzlaznom linijom. Jesejev sin nije izgubio nijednu bitku, kad su se granice izrailjskog carstva, od 15.500 km² proširile na 155.000 km². Njegova vladavina bila je poput nezadrživog ekspresnog voza uspeha, koji je napredovao bez prestanka, sve do Vitsaveje.

A onda je David, iznenada, počeo da gubi na bojištu. Točkovi su spali s njegovih kola. Sve se promenilo. U njegovom domu izbili su nemir i nesklad. Njegove sposobnosti rukovođenja izbledele su. Izgubio je naklonost svog sina Avesaloma i bio prisiljen da beži od njega. Postao je, doslovno, begunac u sopstvenom carstvu. Strašne posledice!

Bog ne gleda blagonaklono na to kada Njegovo dete kalja Njegovu slavu. On može dugo da trpi, ali Njegovo strpljenje neće ići u beskraj. Da li prašta? Svakako. Ipak, nemojmo zaboraviti da postoje situacije kada i oprošteni gresi donose strašne posledice.

Da li biste želeli mogućnost da se vratite unazad u vremenu i da izmenite nešto što ste učinili ili kazali? Znam da je u mom životu bilo trenutaka — strašnih trenutaka kada sam postupao po nagonu tela — koje bih i te kako rado želeo da opozovem. Ali to, nažalost, nije moguće.

Zar ne pomišljate das je, u danima pred smrt, Mojsije bio spreman da bez oklevanja dâ svoju desnu ruku, samo kad bi mogao da ponovo doživi onaj događaj kraj stene? “O Gospode, kad bih samo mogao da se vratim i da sve to ponovim! Zavapio bih, tražeći Tvoju pomoć u savlađivanju svog besa. Više bih vodio računa o Tvojoj slavi. Učinio bih tačno onako kako si me Ti uputio.”

Ali, povratka nije bilo. U samo jednom trenutku besa (zamislite!) proigrao je svoje pravo da povede Izrailj i izgubio priliku da uđe u Obećanu zemlju. Dok razmišljam o tom majušnom isečku vremena u Mojsijevom životu, moje misli krstare kroz Bibliju u potrazi za drugim takvim trenucima:

· Šta bi dao Jeftaj, da je mogao da opozove nepromišljenu zakletvu koju je dao odlazeći u bitku sa sinovima Amonovim?

· Šta bi dao David da povrati onaj dan na krovu svoje palate, kad je prvi put ugledao Vitsaveju?

· Šta bi dao car Ozija da opozove dan kad je nasilno ušao u dom Gospodnji i suprotstavio se Gospodnjim sveštenicima, kako bi prineo zabranjenu žrtvu?

Ipak, ostaje tužna činjenica da povratka nema. Nikome od nas. Ne možemo poništiti grešne postupke niti povući izgovorene grešne reči. Ne možemo povratiti trenutke kada smo bili u vlasti gneva, strasti, ravnodušnosti ili tvrdoglave oholosti. Kao nekada Mojsiju, i nama može biti oprošteno i ti naši gresi mogu biti izbrisani iz knjiga snagom Hristove krvi. Baš u skladu s tim, mi moramo živeti s posledicama svojih reči i svojih postupaka. Što posejemo, kaže Biblija, to ćemo i požnjeti.

Ja u ovome vidim otrežnjujuće podsećanje na to da život na zemlji, stvarno, nije ništa drugo do neprekidni niz trenutaka. Ne želim da ijedan trenutak popuštanja mojoj telesnoj prirodi slomi moje svedočanstvo za Isusa Hrista. Ne želim da ijedan trenutak gneva, ponosa ili oholosti baci senku na ceo život hodanja s mojim Gospodom. Iskreno, bojim se takve mogućnosti. Ali, reći ću vam i ovo: Želim da se bojim takve mogućnosti. Prestanem li da se bojim, naći ću se u smrtnoj opasnosti.

David se jednom prilikom molio Bogu: “I od voljnih (pogrešaka) sačuvaj slugu svojega, da ne obladaju mnome. Tada ću biti svršen i čist od velikoga prestupa” (Psalam 19,13). Evo reči toga stiha prema engleskom prevodu The Living Bible: “Sačuvaj me od namernih pogrešaka; pomozi mi da ih prestanem činiti. Tek tada ću biti slobodan od krivice i nevin od kakvog velikog prestupa.”

Divne li molitve! “Gospode, Tebi je poznato da ja jednim glupim, telesnim postupkom mogu sve da bacim u blato. Sačuvaj me od toga! Obuzdaj me. Sačuvaj me da ne odbacim sve u jednom užasnom trenutku gneva ili požude. Ako me Ti, Gospode, čuvaš i štitiš, nikada neću morati da se osvrćem i plačem zbog činjenja takvih dela.”

Ne, vratiti se ne možemo. Naš divni Gospod pokrio je našu prošlost svojom krvlju, prolivenom za nas na krstu. David nas podseća: “Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša” (Psalam 103,12).

Ipak, možemo naučiti da hodimo znatno prisnije s Njime, iz dana u dan, iz časa u čas, iz trenutka u trenutak. Možemo biti u stalnom kontaktu s Njim i možemo biti spokojni da će Sveti Duh čuvati naša srca i zaklanjati nas od pogubnih greha koji razaraju život. On će to učiniti. Obećao je da će pred nama otvoriti put izlaska, kako bismo mogli da odolimo svakom iskušenju (Jevrejima 10,13) — svakom iskušenju u svakom trenutku.

[1] F. B. Meyer: Moses: The Servant of God, str. 42.

< 16 Poglavlje Sadržaj 18. Poglavlje >