Molitva kao borba

I
II
 

I

”Bdite i molite se da ne padnete u napast.” (Matej 26,41)

Neki od nas imaju muke da shvate zašto nam je molitva teška i često propraćena teskobom; zašto je ona ponekad i patnja, u kojoj se odigrava neprestana borba.

ako o tome razmislimo, doći ćemo do zaključka da drugačija i ne može biti. Molitva je, kao što smo videli, bitna funkcija života vere i njegov regulator te je prirodno da baš ona postane nišan na koji će sotona bacati svoje najoštrije strelice. On bolje shvata važnost moliltve nego mi. Ako mu uspe da naš molitveni život oslabi toliko da uspava našu budnost, on ima dosta izgleda da prekine našu vezu s Bogom i to tako da mi o tome ništa ni ne slutimo. Operacija je bezbolna i tako se mirno vrši da ne izaziva nikakvo protivljenje sa naše strane.

Sotona se iznad svega trudi da bude okružen sa nazovi hrišćanima. Da se suprotstavi našim molitvama, on mobiliše sve snage koje može da nađe. On ima i jednog vernog saveznika - našu staru, gelesnu prirodu koja je prema Svetom Pismu i našem sopstvenom iskustvu neprijateljstvo Bogu (Rimljanima poslanica 8,7); ona unapred vidi sva poniženja koja je čakaju svaki put kad se približavamo Bogu kroz molitvu.

Potrebno je da se prisećamo ovih činjenica. U prvom redu time ćemo lakše protimačiti odbojnost koju ponekad osećamo prema molitvi. Tako malo revnosti ne mora ni začuditi ni mučiti. Na taj je način samo došla na videlo ona stara istina: telo se bori protiv duha. Naša stara priroda ostaće svo vreme našeg života na zemlji i drugo nam ne preostaje nego da podnosimo neugodnosti koje ona prouzrokuje.

Ovu poteškoću da se molimo treba razlikovati od ostalih želja tela koje osuđujemo. I ovu poteškoću treba sasvim jednostavno izneti Bogu, ispovediti mu je i krv Isusa Hrista opraće nas i od ovog greha, kao i od svih drugih.

U drugom redu, ova smetnja u molitvi treba da posluži kao znak za oprez u odnosu na samog sebe. Bez tog opreza, našem molitvenom životu preti opasnost da ubrzo splasne. Stara priroda neprijateljstva prema Bogu, neće se otvoreno suprotstaviti tome da se udruži s našim molitvama. Kad bi to bio slučaj, onda bi rat koji vodimo sa telom bio relativno lak.

Međutim, baš obratno, taj telesni duh postupa s mnogo spretnosti te u pogodnom času, samo zato da spreči molitvu, istupa s na oko opravdanim razlozima: ”Suviše si zaposlen, u mislima su ti druge brige: nisi u raspoloženju koje je potrebno za molitvu; kasnije, kad ti duh bude odmoren i kad gospodariš svojim telom, molićeš se s više pribranosti.” Uprkos tome idemo na mollitvu, ali odjednom se setimo neke dužnosti koju treba odmah da obavimo. ”Učiniću to odmah”, mislimo. ”Kad to završim, ostaće još dosta vremena za molitvu.” I tako, od jutra do mraka, našu pažnju ometa jedna stvar za drugom, dan prođe a da nismo našli ni jednog časa da provedemo s Bogom. Naša će se telesna priroda uvek opirati molitvi. Ako ne budemo bdeli, podeći ćemo lukavosti zavodnika, a misliti da ćemo lako naći vreme za molitvu, značilo bi omalovažavati lukavstva nešeg telesnog srca. kad uočimo sve spoljašnje poteškoće isprečene na molitvenom putu, bolje ćemo razumeti i ono da ”naš rat nije s krvlju i telom, nego s poglavarstvima i vlastima tame ovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba” (Efescima poslanica 6,12). Tako dakle kad dođe određen čas za susret s Bogom, vama se čini kao da se sve urotilo protiv vas - životinje i ljudi, pa čak i telefon udružuje se da nam zakrči put. Nije teško prepoznati ruku koja sve to čini pod maskom sasvim bezazlenih prilika i neprilika. Ali jao hrišćaninu koji je nemaran, pa ne prepoznaje neprijatelja. usredsredimo našu prvu bitku baš na ovo mesto i po svaku cenu onemogućimo protivniku da zauzme ovo prvo uporište. Ako smo izvojevali pobedu nad jednom tačkom, ne mislimo da je borba završena. naši neprijatelji će nas progoniti sve do naše tvrđave. A sotona i njegov saveznik tj. naša telesna priroda, obnoviće ofanzivu s novom taktikom.

Ova stara priroda ne odriče se borbe ne za šta na svetu. Ako nije uspela da onemogući molitvu, svim sredstvima će gledati da skrati taj susret s Bogom, da odvrati naš duh od one misli i svrhe koju u molitvi sledimo, te da nam otme blagoslov tih časova zajednice s Bogom.

Prijatelju, poznaješ li nešto od ove borbe koja iscrpljuje? Tek što si kleknuo pred Gospoda kad se hiljadu i jedna dužnost, koje te čekaju, stanu kovitlati u tvom duhu. Gledaš na hitnost jednih dužnosti, druge nabrajaš. Misao ti neprestano putuje između Boga i dužnosti koje te zovu, pokušavaš da izguraš sve ovo nevažno, te da se sabereš pred Gospodom, ali to ti ne uspeva za dugo. To je najnemirniji čas tvoga dana, duh ti je doslovce rastrgan; radost, mir i odmor su tako daleko od tebe kao što je istok od zapada. I što duže nastavljaš taj položaj lica k licu sa svojim Bogom, tim više osećaš da zanemaruješ svoj ostali posao. Priznajmo to bez okolišanja, tebi se čini da gubiš vreme, pa onda odjednom, naglo prekidaš taj sastanak.

Protivnik se raduje na svim linijama. Suočavamo se s neprijateljem koji je mnogo jači od nas; dokle god ne shvatimo tajnu molitvenog života uvek ćemo biti pobeđeni. A koja je to tajna? Otvori vrata Isusu, dozvolivši Mu da priđe našim potrebama. Već smo kazali da slabost nije smetnja molitvi, naprotiv, ona nas gura na molitvu. Naše misli-skitnice, dakle, više neće biti prepreka našem molitvenom životu.

Isus hoće da smiri nemir mog duha, da utiša oluju koja buči u mojoj duši, da nadvlada razbesnele valove. Ne piše li u Filipljanima poslanici 4,7: ”I mir Božji koji prevazilazi svaki um, sačuvaće vaša srca i vaše misli u Gospodu Isusu?”

Jedino sredstvo da se obuzdaju naše lutajuće misli i naš rastreseni duh, jeste da misli i duh usredsredimo na Isusa i da Mu dopustimo kontrolu nad našim težnjama i zanimanjem. Od tog časa će i misli i duh postati robovi Njegove volje, te će tako u Njemu naći svoje središte privlačnosti, isto onako kako se krakovi jednog točka sabiru u središnjem čvoru. I tek tada će naše molitve postati susreti s Bogom. Tako dugo dok ćemo hteti sopstvenim silama usmeriti naše misli na Njega, nećemo naći odmora, ni radosti u molitvi, ali čim postanemo svesni svoje nesposobnosti da kontrolišemo svoje misli, te čim prepustimo našem svemogućem Prijatelju brigu da porazi neprijatelja, Božji mir će ući u naše duše i izliće u njih melem koji isceljuje. Onda će Sveti Duh moći i očitovati i proslaviti Hrista u nama, a naše misli - sada u ropstvu Isusa Hrista - usmeriće se sasvim prirodno na Njega.

Zašto treba da se redovno molimo? Da li je to običaj koji proizlazi iz spasenja kroz dela kako to neki tvrde? Ili pak navika nasleđena iz srednjeg veka ili je još jedno sredstvo da se dobije tim veća zasluga, čim su molitve češće i izrečene u znak poštovanja Onog gore?

Bez sunje da molitva može da bude sve to, ali po mišljenju ljudi. Mnogobrojni su oni koji u molitvama vide način kojim se može učiniti užitak Bogu. Jednom za uvek urežimo u svest da Bogu nisu potrebne naše molitve. One su potrebne nama. U ostalom, ima hrišćana koji tvrde da moliti uvek u određeno vreme može da dovede do formalizma ili do nedostatka duhovnosti te da je bolje uzdignuti svoja srca Bogu svaki put kada se oseti potreba, pa bilo to kod posla ili odmora. Molitva će, tako oni kažu, izvirati neposrednije i zajednica s Bogom će biti lakše ostvariva. Ovim ću odgovoriti da ova dva načina postupanja ne isključuju jedan drugog, već naprotiv da se nadopunjuju. Međutim o ovoj temi govoriću u poglavlju posvećenom različitim oblicima molitve.

Ovde hoću da kažem nekoliko reči o potrebi za redovnom molitvom. Odredimo za molitvu čas koji nam najbolje odgovara i znajmo da ga se pridržavamo. Sasvim je tačno da se kaže da imamo slobodu da govorimo Bogu o svemu što nam je na srcu i to bilo gde i bilo u kom času, no ako se naše molitve ograniče samo na to, nikada nećemo dobiti smirenost duha koja je neophodna za naše susrete s Bogom.

Iako je Isus živeo u neometanoj zajednici sa svojim Ocem, ipak je tražio časove samoće, daleko od komešanja sveta. pogledajte Jevanđelje po Marku 1,35, Meteju 14,23, Luki 6,9., 12,18.19.22.41. Veza sa svetom i njenim raznolikostima razlog je rastrešenosti i unutrašnjeg razdvajanja pa je potrebno da se u redovnim razmacima povlačimo da bi se tako uspostavila ona unutrašnja tišina koja nam omogućuje da čujemo Božji glas.

Mi nismo samo duh. Zavisni smo i od spoljašnjih stvari i okolnosti. Baš zbog toga je samoća tako veliki blagoslov. Mnogo bolje osećamo prisutnost Boga onda kada nas niko ne vidi i ne čuje; ako nismo pod uticajem nečije prisutnosti i nepazimo ni na koga. Mir do kog smo došli udaljavanjem spoljašnjih stvari, pomaže nam da ostvarimo ovakvo stanje duše. Rasterećena svakog stvarnog upliva, duša se može slobodno izlivati pred Bogom.

Da kažemo nešto o unutrašnjem stavu, poznatom pod imenom sabranosti. Čim nam uspe da se potpuno odvojimo od sveta i njegovog šarenila, sam Bog će staviti našu dušu unutar sfere molitve. Ovo se može uporediti s glasnikom koji prethodi dolasku nekog suverena. Bog pokazuje mnogo naklonosti prema svojoj deci. Njegova božanska prisutnost oslobađa dušu od svega zemaljskog, te je priklanja molitvi. Pa ipak mnogi od onih koji se mole, ne postignu ovo. Oni govore Bogu čim pređu prag svoje sobe. Prijatelju, ne čini tako. Uzmi vremena da se središ, prožmi se mišlju da ćeš ostati sam s Bogom i daj Njemu vremena da pripravi tvoju dušu za molitvu. neka ti ovo stanje sabranosti, omogućeno posvećenim odricanjem, širom otvori vrata duše i dovede te u carstvo večnih stvari.

Već smo rekli da je molitva rad; pa ipak ne preterujmo ni u čemu. Obuzdajmo potrebu da govorimo Bogu celo vreme dok klečimo, kao da mnoštvo reči ima učinka na kvalitet molitve. Iskoristimo tihe časove posvećene božanskom prisutnošću i dozvolimo da nas posmatra veliki Lekar duša. Pristanimo na to da nas Njegova moćna i prodorna svetlost pretraži, da nas, na neki način, rentgenski snimi, da pronađe i lokalizira zlo od koga bolujemo.

Svi znamo da prirodna i veštačka svetlost imaju iznenađujućih lekovitih osobina. Već više godina se upotrebljava u modernoj medicini. Na mnogobrojne načine primenjuju se kod lečenja izvesnih delova ljudskog tela i to tako da se telo izlaže delovanju različitih svetlosnih zraka. Ljudska duša boluje od bolesti koja se jedino leči postupkom sličnim rentgenskom zračenju. Božanska svestlost prodirući iz jednog dela u drugi ima isti učinak na bolesne delove duše, kao rentgenski zraci. Nedovoljno bi bilo kada bi se ovakav postupak primenjivao samo u vreme duhovnog probuđenja ili pak kod obraćenja, kad nebeska svetlost pretražuje sve skrivene kutke duše i iznosi na videlo prošle i sadašnje grehe. Onda se desi to, da se tok bolesti zaustavi, ali klica još nije iskorenjena. Dok smo god na zemlji, ova se operacija mora dnevno ponavljati, te baš njoj treba da posluži onaj tih čas koji provodimo pred Božjim licem. Na žalost, ovaj cilj uvek ne postižemo. Iznosimo Bogu mnogo lepih stvari, govorimo mnogo ali čim dođemo do kraja našeg nabrajanja, koje je duže ili kraće, izgovaramo završni amin i odlazimo.

Pretpostavimo da se isto tako ponašamo kod nekog lekara. kad na nas dođe red da uđemo u njegovu ordinaciju, sedamo na ponuđenu stolicu i odmah započnemo s opisom naših nevolja i nemira od kojih bolujemo. A kad nam se učini da smo ga dovoljno upoznali sa stanjem našeg zdravlja, pristojno se oprostimo ne davši mu vremena da izgovori i jednu reč ili da on kaže svoje mišljenje.

Šta će misliti doktor? Teško je reći, ali bi verovatno slegao ramenima, pretpostavljajući da se radi o duševnom bolesniku koji je zabunom ušao u njegovu ordinaciju.

Božja čekaonica puna je svakog dana pacijenata ove vrste. Ova činjenica bi bar delimično mogla da objasni zašto imamo tako malo koristi od naših časova molitve. Izlazimo isti onakvi kakvi smo i ušli, ne upitavši za mišljenje i savet velikog Lekara.

Nemojmo činiti kao bezumnik o kome smo upravo govorili! Pustimo da nas Bog posmatra do dna; prihvatimo dijagnozu i savete koje On postavi na temelju naše bolesti. Ako se radi o nekoj nevolji koja se uvukla u najosetljivije delove duše ili savesti, ne bojmo se da Mu to prizamo. Ali ako ne znamo koje je prirode ta bolest, a znamo za nju po tome što nam nikada ne da mira, uzmimo vremena da nas on pregleda svetlošću svojih svemoćnih zraka. Recimo s psalmistom:

”Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje,
ispitaj me i poznaj pomisli moje,
I vidi jesam li na zlu putu.
I vodi me na put večni.” (Psalam 139,23-24)

Onda će se nešto desiti dok se molimo. Uočićemo sve ono u našem srcu što ometa naš duhovni život i službu Bogu. To će onda biti jedna vrsta obračuna, zbog koga ćemo plakati ali će nam doneti i radosti. Posle ovakvog bolnog iskustva, prihvatićemo se ovog posla sa srcem ispunjenim mirnim pouzdanjem, a naročito novom snagom. ”Jer oči Gospodnje gledaju po svoj zemlji da bi pokazivao silu svoju prema onima kojima je srce celo prema Njemu” (2. Dnevnika 16,9). Sve ovo se ne odigrava bez borbe. Dužnost je Svetog Duha da nam pokaže greh. Vreme molitve je naročito podesno za rad ove vrste. Kad u tišini i samoći ničice padnemo pred Bogom, tada čujemo Njegov glas bolje nego u bilo kom drugom času.

On nam najpre govori o gresima koji su najviše vezani za nas tj. o gresima s kojima se vrlo lako može živeti. Ni jedan hrišćanin, doličan tog imena, ne veže se otvoreno sa zlom; međutim, dešava mu se da se potajno veže s njim. Uveravamo se da takva sitnica, iako ona po malo uznemirava našu savest, ipak nije greh. Branimo i opravdavamo svoja dela. Želite li jedan primer?

Pretpostavimo da se jednog dana u vašem srcu Sveti Duh dotakne pitanja novca. Po malo ste prisvojili krivi stav u odnosu na novac. Više puta Sveti Duh je pokušao da skrene vašu pažnju na to pitanje. Tako, kad otvarate svoju Bibliju, pogled vam pada na mesta gde je pitanje o novcu. Čak i u propovedi se govori o tome. Reklo bi se kao da su se svi propovednici urotili i dogovorili da govore samo o mamonu. A kad ste na molitvi, i Sveti Duh govori samo o tome, a to je tek neugodno. On neprestano ponavlja: novac, novac, novac. Sasvim je nepotrebno da se u takvim časovima molite.

Bog želi da govori s vama o vašim finansijskim stvarima, a vi nećete ni da čujete. Čemu onda u takvom slučaju naprezati se za molitvu. Danas se još sećate strašne borbe koja se odigrala u najvećoj dubini vaše savesti. Sve u svemu znali ste da je Sveti Duh bio u pravu, ali niste hteli popustiti. Nastavljate odbranom svog stava: ”Škrt, ne, to nisam, ja sam samo štediša.”

S obzirom da je sad bitka sa Svetim Duhom postala suviše jaka, pribegavate đavolskoj lukavštini. Da bi utišali glas koji vas optužuje, sasvim zanemarujete predmete koji se odnose na vas lično i počinjete da se bavite bližnjima. Zaista je istina da je čovečje srce podmuklo iznad svega.

Soba u kojoj se molimo kojiput ima izgled krvavog bojišta. Eto baš tu, daleko od buke i pogleda odlučuje se o sadašnjoj i večnoj sudbini duše.

Moliti znači otvoriti svoje srce Isusu; ali ako Mu zaprečiš put, pa bilo to samo na ovoj tački, gde bi te Sveti Duh hteo uveriti o grehu, onda je to tako, kao da si Mu zatvorio sve ulaze tvog bića. Od tog časa teško ćeš se moći moliti, a reči koje budeš izgovarao da olakšaš svoju savest i stišaš svoju uznemirenu dušu, biće samo prazne reči, lišene svakog sadržaja. Baš u ovom času, mnogi hrišćani gube bitku. duh molitve ih napušta i isključuje iz zajednice pravih ljudi molitve.

Možda će ova knjiga pasti u ruke nekoga koji je baš u ovom tužnom stanju. Ako je to slučaj, onda bih još jednom hteo da skrenem pažnju na reči ispisane na početku ove knjige: ”Isus stoji na vratima i kuca”. On želi da uđe k tebi; On poznaje stanje u koje si pao i želi da te izvuče iz njega. Ti znaš da si teško sagrešio posluživši se dvoličnošću prema Njemu ali te zaklinjem da iznova izvagaš reči iz Svetog pisam: ”Ako neko čuje moj glas i otvori vrata ući ću k njemu.”

Hoćeš li otvoriti vrata?

Ti vrlo dobro razumeš šta Isus misli ovim poređenjem. Hoćeš li konačno prepoznati kao tešku grešku ovaj tvoj greh, koji si do sada opravdavao i branio? Ako hoćeš, onda ćeš time u isti mah otvoriti vrata Isusu. On će odmah priteći u pomoć nevolji koju je prouzrokovao taj pritajeni nepriznati greh, On će izgnati ukorenjenog čoveka iz tvoje duše.

Ponoviom ukratko zaključke do kojih smo došli tokom ovog proučavanja o borbi u molitvi. Na kom god da se uporištu odvija borba, na mora da nas dovede do sve savršenije usklađenosti s Duhom molitve. Videli smo da sve naše poteškoće proizlaze iz nesuglasica između Duha molitve i nas. Razumemo li sada zašto je molitveni život ponekad tako mučan, iscrpljujući i zašto su naše molitve retko uslišene, a Duh molitve često prisiljen da se povuče od nas?

Naša nesposobnost da se molimo će se sve više pokazivati tokom ove borbe koja nas čini tako malaksalim i kao oštećenima. Nećemo moći ništa drugo nego da molimo Boga da nam da Duha molitve. Pa, kakve god prirode bila naša molitva, bilo da se radi o našim potrebama ili potrebama drugih, malim ili velikim stvarima, bićemo unapred podređeni Duhu i Njegovim željama, a naša molitva će se pretvoriti u mirno iščekivanje pred licem Gospoda.

Kogod ima neko iskustvo s molitvom, taj dobro zna da nam treba mnogo hrabrosti i istrajnosti da uspemo ponizno da slušamo ono što Duh hoće da nam kaže.

Ta disciplina, ta poslušnost zapovestima Duha je u prvom redu potrebna. ”Bdite i molite se, rekao je Isus, duh je srčan, ali je telo slabo” (Marko 14,38). Napor će biti nagrađen radošću koju se onda okusi kad je molitva ponovo usklađena s Duhom molitve, i nije više u suprotnosti s Njegovim željama.

U drugom redu, činjenica da za vreme molitve osluškujemo glas Svetog Duha, sama po sebi dovodi do borbe. Najteža je stvar primiti osudu svojih krivih navika, kojih nećemo da se odreknemo. Isto takva budnost je neophodno potrebna onda kad nam Duh ukazuje na osobe i stvari za koje On želi da se molimo.

Kad budemo shvatili koliko je važno da se dođe do ovog sklada, ovog unutrašnjeg jedinstva, biće nam moguće da se molimo čak i onda, ako nam je koji put duh zauzet zemaljskim stvarima. Tada više nećemo smatrati molitvu nečim što nadilazi nas same niti nekom privilegijom nekolicine retkih ljudi, tome posvećenih. Shvatićemo da je to pre svega posao Svetog Duha.

II

”Ali vas molim (opominjem), braćo, zarad Gospoda našeg Isusa Hrista i zarad ljubavi Duha, pomozite mi (borite se) u molitvama za me k Bogu, da se izbavim od onih koji se protive u Judeji…” (Rimljanima 15,30-31)

Ove reči apostola daju nam novi uvid u pitanje molitve. Ovde je molitva prikazana u obliku borbe. Apostol izražava misao koja je slična s onom u Kološanima 4,12-13; ”Epafras, koji je od vas, sluga Isusa Hrista, pozdravlja vas; on se jednako trudi za vas (ne prestaje da se bori) u molitvama da budete savršeni i ispunjeni svakom voljom Božjom. Jer ja svedočim za njega da ima veliku revnost i brigu za vas i za one koji su u Ladikeji.”

Ovakva vrsta borbe često je bila pogrešno shvaćena. Htelo se tu borbu prikazati kao nešto što ima agresivan karakter. Oni koji podržavaju taj stav, mišljenja su da Bog svoje darove ne deli drage volje; treba Mu ih istrgnuti, dosađivati molbama, dok Ga ne ganu. Tek zahvaljujući našoj istrajnosti, našoj nepopustljivoj volji da dobijemo ono što smo tražili, dolazimo do darova.

Nije potrebno ništa dodavati Bibliji, a da bi se uvidelo da ovaj način shvatanja molitve ima sasvim pagansko poreklo.

Bog je po prirodi dobar. Nikako nije potrebno da Ga se prisiljava da pokaže darežljivost: ”On daje svakome bez razlike i ne kori nikoga” (Jakov 1,5). On je i sveznajući i uvek zna šta je potrebno svakome od njegovih stvorenja. Sve što bismo mogli da kažemo ili učinimo da Njega uverimo o tome da nam da ono što smatramo da je za nas od koristi, bilo bi samo izgubljeno vreme.

Pobornici ove teorije, čije neispravnosti upravo iznosimo, Pozivaju se na neka mesta iz Pisma. Iz Starog Zaveta uzimaju primer borbe Jakova u Fanuilju, oslanjajući se na oštrinu borbe i žilavosti Jakova koji je uzviknuo: ”Neću te pustiti dok me ne blagosloviš”, ali Bog ga je ipak udario u bok.

Kao dokaz ovoj misli, citira se takođe razgovor Isusa i žene Hananke zapisan u Novom Zavetu (Matej 15,21-28). Ta žena paganskog porekla susreće Isusa u blizini grada Tira. Ona Ga moli da izleči njenu kćer, opsednutu demonom. Isus joj ne odgovara ni jednom rečju. Zalažući se za ovu nesretnicu, učenici mole Učitelja: ”Gospode otpusti je, jer viče za nama”. Ovo njihovo zalaganje izaziva primedbu: ”Ja sam poslan k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva”. Međutim, žena se ne obeshrabruje, približava se i ponizno klanja pred Isusom, te ponovo usrdno moli: ”Gospode, pomozi nam”. Učitelj se, na oko, ne da taknuti. Njegov odgovor zbunjuje: ”Nije dobro od dece uzeti hleb i baciti psima”. Žena odmah shvata smisao ovih reči, pa odgovara u istoj slici: ”Da, Gospode, ali psi jedu od mrva što padaju sa stola njihovih gospodara.” Tada joj Gospod udeljuje ono što je tražila. Ne može se negirati da ova dva događaja ne opravdavaju stanovište koje je citirano maločas: da bi dobila ono što je tražila, duša koja moli mora na neki način da istrgne Bogu uslišenje. Videćemo da je ovo tumačenje protivno nauci čitave Biblije. Treba, dakle, naći u Bibliji jedno drugo tumačenje koje će se bolje poklapati s pravim poznavanjem božanske ličnosti i uloge molitve, kako nam je prikazana u čitavom Svetom Pismu.

Zaustavimo se časak ovde.

Zašto Isus nije odmah odgovorio toj ženi koja je tako poznizno molila Njegovu milost? Da li možda zbog toga, jer se nije brinuo za nju? Ne, hiljadu puta ne. A zašto je, odgovarajući učenicima, učinio primedbu da je poslan samo izgubljenim ovcama doma Izraeljeva iako je već učinio jedan izuzetak od ovog pravila, samo pod drugim okolnostima? (Matej 8,5).

Onaj koji dobro poznaje Gospoda taj zna da On nije delovao sa suprotnim duhom. Služeći se ovim čudnim načinom, On je išao za sasvim određenim ciljem. Svako Božje dete koje iole ima duhovnog iskustva, reći će vam da ovaj slučaj nije usamljen već da se češće ponavlja u životu.

Isus ponekad ne odgovara ni reč. Preklilnjemo Ga za pomoć, molimo svaki put sve usrdnije, ali sve biva uzalud, jer ni jedna reč ne dolazi iz Njegovih usta. Tako pušta da prođe duži ili kraći vremenski razmak, a onda odjednom odgovori. Njegove reči su stroge; On se služi čak i izrazima iz Biblije, rečima koje režu i prodiru u našu dušu i savest, prouzrokujući isti onakav efekat kakav je morala osetiti Hananska žena, ili Marija u Kani, kad joj je On rekao: ”Ženo, što je meni do tebe”? Ili oficir iz Kapernauma, koji moli za ozdravljenje svog sina, a dobija odgovor: ”Ako ne vidite znakove i čudesa, ne verujete.” (Jovan 4,48). Zašto ovakav, na izgled, okrutan način izražavanja? Ne piše li da On daje svima i bez ustezanja? Sigurno je da se ne izražava ovako oporo, zato da na uvredi. Naprotiv, Njegova ga ljubav nagoni na to da se služi ovim načinom, načinom koji zbunjuje. On hoće da nam da, ne samo ono što smo tražili, nego i više od toga. Luther je kazao: ”Mi od Boga tražimo srebro, a On nam daje zlato.”

Ne dajmo se zaplašiti ili odbaciti načinom koji Gospod upotrebljava. Nemojmo misliti da nas On nije čuo, ako na sve naše molbe odgovara samo ćutnjom. Znamo dobro da se naša molba uzdigla do Njega, tek što je izašla izi naših usta. Ali kad bi uslišenje odmah usledilo, onda ono ne bi moglo biti popraćeno ostalim milostima i blagodatima koje Gospod čuva za nas. Tipičan primer za ovo što govorimo naći ćete u jedanaestom poglavlju Jevanđelja po Jovanu.

Lazar je teško bolestan. Njegove sestre šalju Isusu ovu dirljivu poruku: ”Gospode, onaj koga ljubiš, bolestan je.” One su uverene da će Isus požuriti da izlečiti njihovog brata.

Ali Isus ne dolazi. Stanje bolesnika se pogoršava. On umre i bi pokopan. Kakvog iskušenja za sestre umrlog! Zašto se Učitelj nije odazvao njihovom prvom pozivu? Je li ikada odbio da pomogne nekome u nevolji? A njima je On bio čak i prijatelj, omiljeni gost njihovog doma. I u ovakvom času On ih je napustio. Pa to nije moguće. Zar ih više ne ljubi? Ili, ne razume li On šta bi ozdravljenje voljenog brata značilo za njih dve?

A sada je već prekasno. Lazar je mrtav, pokopan je i na njegovom telu već se vide prvi znaci raspadanja.

Možemo zamisliti njihovu smetenost, njihovu muku u odnosu na neshvatljivo držanje Isusa. Evo odgovora na sva njihova ”Zašto”. Sigurno je da Isus nije imao nameru da baš u iskušenju napusti svoje prijatelje. Imao je svoje razloge da ne priskoči odmah u pomoć. Ako je oklevao to je onda samo zato da im da više nego što su tražili. Umesto da ozdravi živog čoveka, uskrsnuo je mrtvaca. A zašto? Prije svega zato, jer je ovakvo čudo bilo silnije i veće od svih onih koja su se do tada desila. Ono je bilo na slavu Bogu, kao što je to i sam Gospod kazao (Jovan 11,40). A sestre su dobile ono što su tražile tj. povratak zdravlja bolesnog brata; njihova vera i povjerenje u Gospoda se učvrstilo.

U drugom redu On je hteo da da tim dvema ženama lekciju poniznosti. Tokom dugih dana i beskrajno dugih noći išćekivanja, vrlo je verovatno da su one postale nestrpljive, s mišlju i rečima kudile i mrmljale na odsutnog. Nisu li Ga i dočekale s prigovorom: ”Gospode, da si Ti bio ovde, moj brat ne bi umro.” Vrlo je verovatno da je porodica u Vitaniji postala nešto ponosna zbog bliske veze s Isusom. Nije li On više puta hvalio njihovu veru i revnost, kojom su Mu služili?

Međutim, što se više odužavalo vreme išćekivanja, s tim više je nestajalo taštine, koju su te dve žene prisvojile. Mislile su: eto, pored svega, Isus ne pridaje veliku važnost njihovoj odanosti i poverenju u Njega. Njihov se ugled čudnovato smanjio u svemu tome, a i ponos je nestao. ali kad se čudo Lazareva uskrsnuća desilo, onda im je to bilo kao dvostruki blagoslov.

Isus je ovde imao isti cilj, kao kad se radilo o ženi Hananejki. ne treba drugde tražiti razlog za Njegov zakasneli odgovor, Njegovu bolnu ćutnju i stroge reči. Ovoj ženi nije hteo da i ona ponese nešto za svoju sopstvenu ličnost.

Iako se reči kojima se On poslužio da pokuca na vrata srca ove žene, čine tvrđe, ipak one kriju u sebi neku prisnost; te reči su upravo savršeno postigle svoj cilj: žena Mu je otvorila svoje srce. Ona se nije uvredila ni zbog Njegove ćutnje, ni zbog Njegovih reči. Naprotiv, te reči su joj dale spoznaju o njenom sopstvenom stavu, te je mogla udovoljiti Isusovoj želji: ona se bacila pred Njegove noge, mrmljajući jednostavno: ”Gospode, pomozi mi”, ona se sasvim predala Njegovoj milosti. čak i više, ležeći tako u poniznosti, ova se zaista skromna duša znala ”još više poniziti pod silnu Božju ruku”, pristajući na to da bude upoređena sa psima.

Dobivši ozdravljenje kćeri kroz Isusovu reč, ova je majka u isti mah, ne samo bila izbavljena od te nevolje, nego oslobođena od svoje sebične prirode. Kad je shvatila niskost svoga stanja, niskost sebe same, ona onda više nije zahtevala, ona je sada molila za ozdravljenje svog deteta, videći u tome nezasluženu milost.

Borba Jakova s Bogom se isto tako tumači. Uočite činjenicu da je to večni Bog koji u ljudskom liku susreće Jakova da se s njim bori. Jakov strepi pred svojim bratom; sresti Isaka nije tako opasna stvar u poređenju s ovom mnogo opasnijom u kojoj se nalazi. Sam Bog je postao njegov neprijatelj, ove iste noći dakle mora najpre s Njim da se izmiri.

Bog je hteo da blagoslovi Jakova. Još mnogo ranije bog ga je izabrao da bude patrijarh među izabranim narodom. Ali, s obzirom da je Jakov teško sagrešio Bogu i sagrešio u odnosu prema bratu Isavu i svom starom ocu Isaku, ova čast mu je bila oduzeta. I Bog hoće baš te iste noći da porazgovara s Jakovom o tom grehu. Dok se spoljašnja borba odigrava, u njegovom nepokornom srcu rešava se ta kriza.

Imamo pravo da smatramo, kao i mnogi verni, da je Jakov mislio da Bog nije voljan da mu da darove, već da on treba slimo da Mu ih istrgne. Ne upotrebljava li onu značajnu rečenicu: ”Neću te ostaviti dok me ne blagosloviš?”

Gospod je bio spreman da pomogne Jakovu onog trenutka kad bi on ispovedio svoj greh i pokazao se spremnim da se pomiri s Bogom. Jakovu se desilo što i drugima: dobio je više nego što je tražio. Pogođen od brata punog mržnje, žednog osvete i spremnog da uništi njega i sve njegovo, Jakov je povikao Bogu usrdno moleći zaštitu za sebe i svoju porodicu. Bog mu je udelio još više: lični susret s Višnjim, susret koji Jakov nikada nije zaboravio. Taj događaj je imao takav efekat da ga je izraelski narod ovekovečio u odricanju toga da jede tetivu sa zgloba buta tj. s onog mesta gde je Gospod Bog udario Jakova. A što mu je On dao te noći, učinilo ga je poniznim za ceo njegov život. Ovako oslabljen na svoje sopstvene oči, Jakov je u buduće hodio u zavisnosti od Boga; a ovo stanje telesne nemoći udobrovoljilo je njegove neprijatelje, koje je njegov neiskreni, pomamni karakter izazvao.

Posle ove analize, vratimo se na borbu o kojoj govori apostol Pavle i kaže da u njoj treba da uzmemo učešće u moliltvi zastupanja. Posle svega što smo upravo videli, ova borba nikako ne znači da treba od Boga da istrgnemo uslišenje koje On nije sklon da nam da. Baš naprotiv. Naša nastojanja treba da idu pute koji smo naznačili, s tom razlikom što se u borbu koju apostol navodi, borimo za druge, a ne za sebe (Rimljanima 15,30-31).

Ova molitva zastupanja iziskuje isto tako veliki napor kao i onaj o kome smo govorili na prethodnim stranicama i to iz istog razloga. Lični stav Boga u odnosu na ovu ili onu našu molbu, postavlja ponekad znak pitanja te se baš u tome dešava borba.

Ne borimo se mi s Bogom, nego vodimo bitku sa samim sobom. Ima u nama stvari koje predstavljaju prepreku našim molitvama. U času kad na njih ukazuje Sveti Duh, borba počinje. Dozvolite da spomenem neke od tih prepreka.

Najpre naša sebičnost.

Činjenica, da se mi i naši bližnji krećemo u vrlo uskom krugu, ometa Duh molitve da u nama stvori pravi interes za druge ljude. Ovo ograničavanje koči rad u molitvi za druge tj. rad kroz molitvu za druge, i u većini slučajeva ga čak onemogućava. Sveti Duh hoće da nas uveri u taj greh. Čim smo prepoznali našu grešnu sebičnost, On nas oslobađa od nje i ispunjava naše srce, nekada tako ravnodušno, svetom samilošću. Doziva nam u sećanje sve one predmete molitve koji čekaju našu poniznu i vernu molitvu zastupanja. Da bi sačuvali i zadržali ovaj molitveni duh, treba da pristanemo na borbu. Gospod je govorio: ”Bdite i molite se da ne padnete u napast jer je duh srčan ali je telo slabo.” Bez ove neprestane budnosti, brzo ćemo izgubiti interes za druge. Verni ljudi molitve to dobro znaju. Zbog toga oni neprestano obnavljaju tu svoju revnosti na neiscrpnom izvoru hrišćanske ljubavi.

U drugom redu: traženje sopstvene udobnosti.

Isus je razumeo opasnost koja je kroz to pretila molitvenom životu.

zbog toga i upućuje svojim učenicima slikovitu priču da bi im prikazao kako se uvek treba moliti i ne malaksati. To je ona priča o nesrećnoj udovici i nepravednom sudiji, napisana u Luki 18,1-8. Takođe vas podsećam i na tugu kojom se Isus obraća svojim učenicima u Getsimanskom vrtu: ”Ni jedan sat niste mogli bdeti sa mnom”.

Jadni učenici. San ih je savladao kao što često i nas savlada! Koliko smo puta u času kada smo hteli da se pomolimo za ovu ili onu stvar podlegli osećaju umora i prekinuli molitvu. Ko nije upoznao ove ponižavajuće poraze, za koje nismo bili sposobni da ih izbegnemo, zato jer nismo istrajali uprkos svemu? Apostol Pavle je pisao vernima u Kolosima: ”Epafras ne prestaje da se bori za vas u molitvama.” Sada znamo šta to znači. Borba u koju se uključujemo je neprestana borba. nema sumnje da istrajna molitva traži napor: s naše strane ona traži upornost doslednosti sve dok ne dođe uslišenje. Moliti se na ovakav način nemoguće je dok ne naučimo živeti, osećati, trpeti s osobom za koju molimo, a i ovo je teško naročito onda ako s tom osobom nismo vezani rodbinskim vezama ili osećajem. Treba na neki način da prokrčimo put molitvi kroz sve smetnje koje ugrožavaju slobodno i istrajno izricanje molitve.

Ovakav stav budnosti omogućiće Svetom Duhu da nas upozori na naše slabosti i da nam pomogne u tome, jer je i ovde On odlučujući faktor borbe.

Utešimo se mišlju da je opet Sveti Duh onaj koji nam ukazuje na predmete naše molitve i koji nas ponovno podseća na taj predmet u času kad je to Njemu ugodno. Sve to ipak pod uslovom da smo spremni da Ga slušamo, te da iskreno priznajemo klonulost i nemoć koju ponekad kod molitve osećamo.

Uočimo još i onu zajedničku tačku koja postoji između rada kroz molitvu i borbe u molitvi. kad se prihvatimo te vrste rada i borbe, Sveti Duh nam onda neće prikriti poteškoće. Ako molitva znači raditi, onda ona isto tako znači i boriti se, i evo, baš zbog toga Bog ne nalazi dovoljan broj onih koji bi se prihvatili molitve zastupanja tj. posredničke molitve. Ali o ovome ćemo podrobnije govoriti u glavi: U školi molitve.

Šta znače Isusove reči izrečene u Jevanđelju po Marku 9,29: ”Ovaj se rod ničim ne može isterati nego molitvom i postom”? Ovde se radi o najvećoj borbi molitve.

Jednog je dana Isus bio na brdu s trojicom svojih učenika. Dole u nizini, jedan čovek pristupa sa svojim detetom, obuzetim nemim duhom, ostalim učenicima. On se nada da će oni moći isterati demona, ali to čudo se ne dešava. Kad se Isus spustio s gore Preobrađenja, otac se obraća Njemu. Privodi Mu svog sina, koga Isus odmah isceljuje. Kad su jednom opet bili samo sa svojim Učiteljem, učenici Ga pitaju za razlog njihovog neuspeha. Govoreći o tom zlom duhu, Gospod im daje sledeći odgovor: ”Ovaj se rod ne može ničim isterati, do molitvom i postom.”

Pogledajmo najpre šta je to post, pre nego što budemo govorili o njegovom odnosu prema molitvi.

Postiti znači odreći se jela, pića kroz duži ili kraći vremenski period. Mojsijev zakon je prisiljavao izraelski narod da se pridržava posta. Tko je npr. u određena godišnja razdoblja, sav narod morao da posti (3. Mojsijeva 16,29). Posle povratka iz zarobljeništva, narod je postio nekoliko puta u godini (Zaharija 8,19). Fariseji su išli još dalje i postili dva puta u sedmici (Luka 18,12).

Na hebrejskom jeziku reč postiti ima dva značenja: podvrgnuti svoju dušu svetom Bogu. Zato je veliki dan pomirenja, a jedanput godišnje se to održavalo u znak pomirenja s Bogom, držan svečani post; pridržavali su se posta i posle neke velike narodne nesreće ili neke velike žalosti (Sudije 20,26., Joilo 2,12., Jona 3,5., 1. Samuilova 31,13).

Isus ne ukida post. On ga oplemenjuje, ako se tako može reći, premeštajući ga iz zakona Starog Zaveta u novozavetnu slobodu. Post, taj spoljašnji čin, trebalo bi da uvek bude izraz unutrašnje potrebe (Matej 9,14-15). Isus otvoreno prekoreva one koji poste zato da javno pokažu svoju bogobojažljivost ili da skrenu pažnju na sebe (Matej 6,16-18).

Treba li i mi da postimo?

Pitanje je aktuelno, jer ono danas zaokuplja mnoge hrišćane. Za jedne je post deo ceremonijalnog zakona Starog Zaveta; u katoličkoj crkvi je on uslov za spasenje. hrišćaninu, koji se zaklanja za slobodu dece Božje, misao na post toliko je strana njegovom načinu mišljenja da mu on uglavnom ne pridaje velilke važnosti.

Sve ovo je vrlo udaljeno od Isusove nauke i apostola. Vreme je da slabi, apatični hrišćanin našeg razdoblja, koji teži za uživanjem, ponovno osmotri ovo pitanje u svetlosti Pisma i da se ozbiljno upita koje mesto post treba da zauzme u njegovom životu molitve i posvećenja? Postiti ne znači odreći se samo jela i pića; ono znači tokom izvesnog vremena, dobrovoljno se uzdržavati od raznih životnih potreba kao što je jelo, piće, san, odmor, prijateljstvo itd.

Svrha ovakvog dužeg ili kraćeg odricanja je da se oslobodimo upliva materijalnog sveta i naše uobičajene okoline, te da tako omogućimo usredsređivanje naših duhovnih snaga na nevidljiva pitanja, na pitanja večnosti. Postiti, u hrišćanskom smislu te reči, ne znači da treba potrebe života da posmatramo neispravnim i svetovnim. Naprotiv, apostol Pavle nas poučava da ”ništa nije nečisto samo po sebi” (Rimljanima 14,14) i da je Bog dao hranu da se prima sa zahvalnošću (1. Timotiju 4,3). Ako za neko vreme ne primamo stvari koje su inače dozvoljene i potrebne, to je samo zato da se u tom trenutku što bolje zaokupimo važnim i bitnim pitanjima.

Post se dakle potpuno poklapa s onim što smo izneli govoreći o unutrašnjoj sabranosti i molitvi; post je zapravo njihov produžetak. Osnovao ga je Bog, ali ne za sebe, nego za nas; nama je post potreban. sigurno bi se moglo o ovome još mnogo govoriti, ali ograničimo se ovde na to da osmotrimo način kojim post utiče na naš život molitve. Pogledajmo ukratko koje su to okolnosti u kojima bi hrišćanin trebalo da posti.

Na početku liste nalaze se iskušenja naročite vrste. Tako je Isus pre iskušenja u pustinji postio i posle svog krštenja kad je bio ispunjen snagom odozgo. Tako se ozbiljno odnosio prema borbi koja Ga je očekivala s kušačem, da je postio punih četrdeset dana. Šta sada da kažemo o našoj ravnodušnosti s kojom primamo naša iskušenja? A On koji je bio bez greha, osećao je potrebu za tim da osnaži svoju dušu pre nego što uđe u borbu sa Sotonom.

I onda kad je umnožio hlebove i kad Ga je narod hteo proglasiti carem, Hrist je postio. Ovoga puta se radilo o jednostavnom postu tj. bdenju jedne noći (Matej 14,23), a sve sa svrhom da u zajednici s Ocem ojača i dobije snagu da odoli novim navalama neprijatelja.

Ukoliko postom ne tražimo prisutnost Boga, utoliko smo pred napastima razoružaniji. Post je još jedno sredstvo milosti koje bi nam omogućilo da se hrabrije suočimo s iskušenjem i da ga nadvladamo; a mi ga uopšte ne koristimo.

U drugom redu: hrišćanin bi trebalo da oseti potrebu za postom, onda kad stoji pred nekom odlukom. Pogledajte Isusa. Uoči onog dana kad je izabrao dvanaest apostola, izbog koji je bio od važnosti za celi svet Isus je celu noć proveo sam sa svojim Ocem (Luka 6,12). On je živeo s Ocem u stanju potpune poslušnosti; Njegovo rasuđivanje nikada nije bilo zasenjeno grehom, pa ipak je hteo da iskoristi časove noćnog mira za to da bude siguran da će sutrašnji izbor biti u saglasnosti s voljom Oca. Isti smisao ima događaj koji iznose Dela 13,2. ”I dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: odvojte mi Varnavu i Pavla za delo na koje ih pozvah”. Dok su postili, dakle, Sveti Duh je izgovorio presude reči od kojih je proisteklo prvo Pavlovo misionarsko putovanje među neznabošce.

Naši izbori su, međutim, često nepromišljeni i neduhovni; desi se da pre odluke dugo oklevamo. A kad bismo postili u hrišćanskom smislu te reči, te tako dali prilike Svetom Duhu da govori našoj duši, onda bismo bili manje zaokupljeni spoljašnjim stvarima, manje nagluvi, duhovno rečeno.

U tećem redu: post je potreban onda kad se radi o organizaciji ili izvršenju nekog naročito teškog posla. Prvi hrišćani imali su običaj da se postom pripreme za sva važna pitanja Crkve, kao što je izbor starešina i odašiljanje misionara. cilj im je bio jasan. Stavljajući se postom sasvim pod vlast Svetog Duha, oni su postajali Njegovi posrednici i delili braći milosti koje su im trebale za buduću službu.

Ovi prvi hrišćani, ispunjeni Duhom, razumeli su korisnost posta. No, ovi današnji, vezani uz zemaljske stvari, uvek zaposleni, u neimaštini duhovnih dobara, sasvim su odbacili post. nemaju potrebu za njim. Bez sumnje da post mora biti dobrovoljan. Jedino nas Duh molitve može dovesti do takve poniznosti da pristanemo i na ovaj način milosti.

U četvrtom redu: post je naznačen u naročito važnim okolnostima. Svojim učenicima, razočaranim jer nisu mogli isterati demona, Isus objašnjava njihov neuspeh ovim rečima: ”Ova vrsta demona ne izlazi nego molitvom i postom”. Iz toga zaključujemo da neka čuda zahtevaju više snage nego druga. Isus hoće da dokaže da je post način kojim molitva vere dobija količinu moći potrebnu da se izvrši čudo. Poslužimo se konkretnim primerom: svako zna da kod elektriciteta dimenzije i otpornost transformatora moraju da budu proporcionalne sili toka struje.

Već smo videli da transformator molitve, ujedinjujući dušu s Bogom treba da bude utoliko jači ukoliko je veća zatražena snaga.

Kako se ovo odigrava? Već smo pokazali da sve zavisi od Duha molitve. Ako naše molitve pođu smerom koji je protivan Duhu, one onoliko gube na svojoj uspešnosti koliko ulazimo u sukob s Gospodom i žalostimo Ga.

Post nas čini oštrovidim; on nam daje ispravnu viziju onih potreba za koje Sveti Duh želi da se molimo. On nas i očišćava izgoneći iz našeg srca svaku ličnu želju. Baš za vreme posta i unutrašnje sabranosti, otkrivamo u našem srcu težnju za oholosti, traženjem časti i toliko drugih nečistih pobuda, koje se podmuklo uvlače u naše molitve. Neka bi nam bila udeljena milost da sve to možemo ispovediti Gospodu i reći: ”Očuvaj me od toga da sebi pripišem i najmanji deo slave koja Tebi pripada. Radije ne dozvoli čudo, nego da ja otmem bilo šta što Tebi pripada; ali ako možeš to čudo da udeliš, a da ja ne učinim taj strašni greh, onda, Gospode, usliši moju molbu.”

Sadržaj

Sledeće poglavlje

Svetlost istine