Nekoliko problema u vezi s molitvom
1. Kako može molitva, sama po sebi tako slaba, da ostvari tako velike stvari?
2. Zašto moramo da se molimo?
3. Jesu li Bogu potrebne naše
molitve?
4. Da li molitva ima neki određeni upliv na upravljanje zemaljskim
stvarima?
5. Da li Bog uslišava
molitve neobraćenih?
”Zaista vam
kažem, ako imate vere koliko zrno gorušičino, reći ćete ovoj gori:
pređi odavde tamo i preći će; i ništa vam neće biti nemoguće.”
(Matej 17,20)
Život je
pun problema. Nije čudo da i molitva ima svoje probleme. Napomenuću
ukratko neke od njih:
1. Kako može molitva, sama po sebi tako slaba, da ostvari tako velike stvari?
Ovo pitanje
površnim ljudima ne predstavlja nikakvu poteškoću. Oni kažu: piše da,
ako imamo dovoljno vere, možemo premeštati planine. Za njih se dakle
sve svodi na pitanje vere. Naše molitve će imati učinka ako je naša
vera velika. Ako to nije slučaj, naše molitve neće biti uspešne.
Međutim,
ovo olako rešavanje tog pitanja, ne zadovoljava one koji imaju
potpunije iskustvo s molitvenim životom. za njih ovo rešenje nije
konačno. Istina, oni znaju da su ljudi vere dobijali velika
uslišenja. Zaista ima časova kada Duh molitve šapuće našem srcu:
”Traži i dobićeš”, i onda s punim uverenjem iznosimo Bogu našu molbu,
sigurni da ćemo dobiti odgovor. krivo bi bilo uopštavati. Neki su
bili naročito uslišeni onda kada uopšte nisu bili sigurni da će
dobiti ono što traže. Čini se kao da se Bogu svidelo da sakrije
nedostatak njihove vere.
Ovakve
stvari se ne objavljuju u novinama, ali one se ipak događaju u
prisnom krugu poniznih prijatelja gospoda. Neka bude slavljeno
Njegovo ime!
A oni koji
su došli do takvog iskustva, čude se i pitaju kako to da su njihove
slabe molitve donele takve rezultate. Rešenje problema leži u samoj
prirodi molitve. Budući da moliti znači pustiti Isusa da uđe u srce,
to onda i uslišenje završi u prvom redu od toga, a ne od vere onoga
koji moli, njegove revnosti ili bilo čega drugog. A ovo je, kako smo
već videli, stvar volje. Jesam li zaista odlučio da pustim Isusa da
se bavi mojim potrebama? Ne zaboravimo da je molitva tajnoviti
instrument koji, u krajnjoj liniji, dovodi do najboljeg uspeha, ako
ga upotrebljavaju oni, koji su oličenje slabosti. DA prikažem ovo
slikom iz svakidažnjice, uporediću molitvu s električnom strujom.
Struja mi stoji na raspolaganju, ali je potrebno da okrenem prekidač.
mali pokret i cela je kuća osvetljena kao kakvom čarolijom. A znamo
da ne treba mnogo snage da se ukopča prekidač.
Kad je
čovek pao u greh, ne samo da je njegova duša bila odvojena od Boga,
nego je bila prekinuta i svaka veza s nebom. Trebalo je da Isus trpi
i umre, pa da kroz to ponovno dobijemo vezu sa snagama duhovnog
sveta. Molitva je ono čudesno rešenje, koje našu dušu i telo stavlja
u vezu s Božjim velikim spasenjem, a kraj nas i druge, bar ako je
naša duhovna gorljivost i uverenje na visini ove svete dužnosti.
2
. Zašto moramo da se molimo?
I ovaj
problem se većini čini jednostavnim. ”Molimo”, kažu oni, ” da
dobijemo nešto od Bog”. Da li je zbilja to tako jednostavno?
Nekoliko časaka razmišljanja uvereće nas da je ovakav način
shvatanja molitve više paganski nego hrišćanski. U nama ima još
toliko paganskog da po prirodi molitvu smatramo kao sredstvo kojim
umirujemo božanstvo da bi dobili od njega ono što želimo. Međutim,
sve ono što znamo o Bogu osuđuje ovakav način razmatranja. Bog je u
svojoj suštini dobar. On je dobar još od večnosti, dakle mnogo
ranije nego što je čoveku palo na um da Mu se moli. Pismo nas uči da
je On dobar i da nas voli bilo da usliši ili ne usliši molitvu.
Neki misle
da je cilj molitve ”iznositi svoje potrebe Bogu”. Ovo mišljenje ne
tumači potpuno pitanje hrišćanske molitve. Onim što je Bog o sebi
objavio, vernik zna da nije potrebno da upoznaje sa svojim potrebama
Onoga koji ih sve mnogo bolje poznaje nego on sam. Često činimo
velike zablude moleći Ga za nešto što bi, kad bismo dobili, bilo
vrlo štetno. Tek vremenom počinjemo da razumemo da je Bog mudro
postupio odbivši nas, iako smo uporno molili. Međutim, sve ovo ne
objašnjava pitanje: ”Zašto moramo da se molimo?” S jedne
strane Bog nam daje svoju naklonost, a s druge strane pak vidimo da
ga nije potrebno upoznavati sa našim potrebama. Prema tome se još
jednom postavlja pitanje: zašto da se molimo?
Ovo pitanje
nije sasvim teoretskog karaktera. Ono čak u praksi ima veliku
važnost. A svodi se na sledeće: s obzirom da je Bog dobar i spreman
da nas potpomogne u našim potrebama i da nije potrebno da Mu ih
iznosimo, zašto On to onda ne čini bez naše molitve. Naš odgovor
ćemo temeljiti na Isusovim rečima iz Mateja 5,45: ”Vaš otac…
zapoveda suncu te obasjava zle i dobre i daje kišu pravednima i
nepravednima”. Ove reči nam daju uvid u savršenu Božju ljubav, na
osnovu koje se Njegova dobročinstva odnose na sve ljude ukoliko oni
to hoće da prime.
”Pravednima
i nepravednima”. nepravedni ništa ne traže, a ipak dobijaju;
pravedni traže, ali kad bi dobijali samo ono što traže, ne bi to
bilo ne znam šta. Tako dakle i jednim i drugima je zajedničko to da
dobijaju mnogo od Boga, a da nisu tražili. Glavna osobina ljubavi je
darežljivost: ona daje što god joj je u moći, daje ne škodeći
voljenom biću, daje sve što biće može da primi. Neki darovi se lako
primaju u celom svetu kao npr. prolazna dobra. Ali ima i drugih
darova koja čovek odbija kao npr. spasenje. Bog ne može čoveka
spasiti bez njegovog pristanka. Trebali i sada da ponovimo da je
funkcija molitve kazati ”da” u času kad Bog kuca; tada On nailazi na
srce koje je dalo svoj pristanak, nailazi na volju spremnu da primi
dar koji On donosi. Ovo nam omogućava da bolje razumemo sve ono što
zahteva molitveni život: borbe, napore, rad i post. Sve ovo vodi do
istog cilja a taj je: odstraniti svaku razonodu koja bi nas
sprečavala da čujemo Isusov glas. zatim dobiti naš pristanak i
pripremiti naše srce da primi sve što Isus hoće da da jer Bog čeka
samo na naš pristanak da izlije na nas obilje svoje milosti.
3
. Jesu li Bogu potrebne naše molitve?
Od svih
problema koji se odnose na molitvu, ovo je sigurno najveći problem.
Upravo smo videli da je molitva preko potrebna našoj zajednici s
Bogom. Osmotrimo sada ulogu molitve i pitajmo se da li je ona
potrebna za ostvarenje Božjih planova u svetu.
I ovaj
problem kao i pređašnji nije teoretskog karaktera. praktična strana
tog problema sastoji se u tome što se određuje način shvatanja triju
bitnijih pojmova: Boga, sveta i molitve u njihovim međusobnim
odnosima.
Odgovorićemo u prvom redu ovako, bez čovekove saradnje bogu nije
moguće usmeriti svet prema izvršenju njegove sudbine. Zapravo,
otkada postoji istorija, Bog je upravljanju svetom pridružio čoveka.
Bog uspostavlja svoje kraljevstvo svuda gde nalazi ljude dobre volje.
Iz toga sledi logički da je Bog svoje delo učinio zavisnim od naših
molitava jer molitva igra tako važnu ulogu u životu onih koji su se
posvetili Njegovoj službi. Ono što činimo u Božjem kraljevstvu u
srazmeri je s onim što jesmo. Zavisimo od onoga što primamo, a to
opet zavisi od molitve. Ovo je istinito ne samo s obzirom na delo
Božje u nama, nego i na ono što On hoće da sprovede našim
posredstvom.
Izneću samo
jedan primer, reč Isusovu u Mateju 9,37-38. ”Žetva je velika, ali je
malo radnika. Molite se dakle gospodaru od žetve da izvede radnike
na žetvu.” Bog, dakle, šalje, no potrebno je još i da molimo. Gornji
stihovi izvrno osvetljavaju taj zajednički rad Boga i čoveka, o kome
govorimo.
Neprestanim
ulaganjem nadprirodne snage, čovečanstvo će se obnoviti i uvesti u
Božje carstvo. Ova snaga obnavljanja skoncentrisana je u Isusu
Hristu. Ali Bog je hteo baš da čovek prenosi tu snagu drugim ljudima;
za ovaj je posao izabrao one koji su primili spasenje. U Starom
zavetu malo je bilo onih koji su bili sposobni da prenose na druge
nešto od Božanske milosti. Ali drugačije je posle dana Duhova.
Zapamtimo da je svaki vernik dužan da izvršava ovu dužnost svakog
dana. Delovanje Svetog Duha u našem ličnom životu omogućiće nam da utičemo na
celu našu okolinu. U Božjim rukama molitva vere je najbrže sredstvo da
se svet stavi u vezu s nebeskim snagama, pre Hristovog povratka i pre
uspostavljanja Njegovog kraljevstva.
Kada će
Hristova crkva shvatiti ove odgovornosti? Istina, ona će uvek ostati
malo stado, ali kad bi se znala ujediniti u molitvi zastupanja, onda
bi delovala na politiku sveta. Rezultat ovog delovanja bilo bi opšte
probuđenje ili pojava Antihrista.
4. Da li molitva ima neki određeni upliv na upravljanje zemaljskim
stvarima?
Pismo i
naše sopstveno iskustvo naučili su nas da molitva neosporno može da
utiče na način božjeg upravljanaj pojedincima i društvom, narodom i
celim svetom.
Neki nisu u
to uvereni, pa postavljaju pitanje: ”Može li Bog zaista da upravlja
sudbinom sveta u sasvim određenom pravcu ako molitva jednog
pojedinca može da promeni Božje planove? Neće li to dovesti do
potpunog haosa? Jedan bi tražio kišu, drugi sunce, treći oluju, a
četvrti potpunu tišinu.”
Takvima
odgovaramo da je takav način moljenja apsolutno suprotan Božjoj
volji.
Prvo, Bog
nije nikada obećao da će uslišiti bilo čiju molitvu; On u prvom redu
odgovara na molitvu svoje dece ili onih koji hoće to da postanu.
Drugo, On
nije obećao daće uslišiti sve molitve svoje dece. On sluša molitve
izrečene u ime Isusovo, a koje se poklapaju s Njegovom voljom: ”Ako
što molimo po volji njegovoj, posluša nas” (1. Jovanova poslanica
5,14).
Ove reči
znatno ograničavaju učinak molitava na tok događaja. Samo one
molitve koje su nadahnute Hristovim Duhom imaju pravo na uvažavanje
i to zato, jer takve molitve uvek teže prema Bojim planovima.
Kad smo
rekli da Bog ponekada preinačuje svoje planove kao odgovor na
molitve Njegove dece, odna smo time zapravo hteli da kažemo da On
svetom urpavlja takvom elastičnošću da se njegove metode mogu
menjati prema prilikama. Njegovi planovi se ne menjaju, nego
sredstva kojima On izvršuje planove. Čim jedno Njegovo dete izreče
želju saglasno s Njegovom voljom, odmah se ta želja uvažava, te se
nešto promeni, što ne bi bio slučaj da niko nije molio. Uviđamo li
sada da se Gospod, vodeći svet prema određenom cilju, a to je
Njegovo kraljevstvo, služi i molitvama svoje dece?
5. Da li Bog uslišava
molitve neobraćenih?
I ovo
pitanje ima zanimljivo praktično značenje. Dešava se da neobraćeni
tačno i brzo dobijaju uslišenje, i to oni smatraju kao dokaz da su
uredili svoj odnos sa Bogom.
Za druge je
to opet vrlo zbunjujuće pitanje. I oni su bili uslišeni još onda kad
su bili udaljeni od Boga. Otkad su obraćeni, zaokuplja ih pitanje:
da li je Bogu svejedno da li odgovara na molitve neobraćenih ili
obraćenih? U ovome oni vide neku tajnu i što više misle, njihova
zbunjenost je veća. ”Pa šta je onda molitva, ako i neobraćeni
dobijaju što traže?”
Na ovo
pitanje odgovaram napomenom da se obećanje Gospoda odnosi samo na
Njegovu decu. Ali s obzirom da je to Njegovo pravo da da više nego
što je obećao, On može uslišiti molitvu neobraćenog koliko god puta
hoće. Evo primera: Sveto Pismo piše u 1.Mojsijevoj 4,13-16 da je Bog
uslišio Kaina, iako se ovaj nije pokajao za svoj greh. On se jedino
iz straha prema posledicama okrenuo prema Bogu.
Zašto Bog
uslišava takve i slične molbe? Iz više razloga. Da spomenem samo ove:
Bog ponekad uslišava i blagosilja neobraćene jednostavno zato jer ga
ljubi i želi da ga spasi. Na taj mu način dira srce i dovodi do
pokajanja. Poznajem ljude koji su se predali Gospodu pošto su
doživeli naročita uslišenja. Ali znam i druge, koji su se, kao Kain,
uvijek izgovarali i padali sve dublje u zlo.
Takav je
zakon spasenja: ili ga primi ili odbaci.
|