1.
Koliko je zemlja stara? (Šta otkrivaju stene?)
Večeras vas neću
indoktrinirati nikakvom novom teorijom. Ovde sam da vam predstavim alternative,
jer verujem u mogućnost slobodnog izbora. Neću vam reći da je, ukoliko
ste evolucionista, sve u šta verujete pogrešno. Samo kažem da postoji i drugo
rešenje za teoriju postanka života. Ali, kako biste znali za nju ukoliko ne
biste došli u kontakt sa činjenicama koje iznose i drugu stranu priče?
Sledećih četiri
dana idemo na jedno istraživanje. I nema načina da odgovorimo na sva pitanja
koja postoje. Ali nauka je sebe postavila visoko na prestolu. I sve što nije u
skladu sa takvom naukom je loše. A ono što Biblija kaže je mitologija. A ljudi
koji žele da veruju ono što piše u Bibliji bivaju ismejani. Ono što hoću jeste
da «izravnamo polja». I posle prvog predavanja biće više pitanja nego što ćemo
vam ponuditi odgovore. Ono zašta vas molim je otvoren um. Gledajte na činjenice
kao da ste naučni empirista. Dozvolite svom umu da pođe nekim drugim tokom. I
nemojte suditi dok ne prođu sva četiri predavanja. Šta god da izaberete, nemam
ništa protiv. Ali, imaćete mogućnost da napravite izbor. Da li Bog ima nešto da
kaže na temu odakle dolazimo?
Postoji jedno pismo
upućeno časopisu «Tajms» u kome piše: «Mojsije je bio omražen u svoje vreme jer
je govorio istinu». Da živi u ovo mračno vreme, dva puta bi bio omraženiji.
Vidite, još uvek postoje ljudi koji veruju u kreacionistički način stvaranja. U
Sjedinjenim Državama je procenat onih koji veruju u stvaranje 70%. Uprkos svim
bombardovanjima u medijima na televiziji, u školama, na univerzitetima gde nam
se kaže da organizmi kompleksni kao čovečiji sa neverovatnim čudesnim razvićem i
genetičkim informacijama koje prosto začuđuju um najvećih naučnika, kažu da su
ovakva bića nastala transmutacijama informacije milionima godina. Interesantno
je da u Bibliji u Rim. 1:20 kaže: «Jer što se na njemu ne može videti od
postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima i Njegova večna sila i
božanstvo da nemaju izgovora». Biblija kaže da posmatrajući stvorenja
zaključujemo da mora da postoji Stvoritelj. Kad dođemo do zvezda i galaksija
videćemo da Biblija kaže: « Ti si sam Gospod. Ti si stvorio nebesa. Nebesa nad
nebesima i svu vojsku njihovu, zemlja i sve što je na njoj. Mora i sve što je u
njima. I ti oživljavaš sve to i vojska nebeska tebi se klanja». Ali, nauka kaže
da je sve ovo postalo kroz Veliki prasak. Dakle, svemir je nastao u velikoj
eksploziji. I u neko vreme u prošlosti sve je bilo koncentrisano u jednoj tački
veličine jajeta. Drugi kažu veličine atoma. U jednom trenutku, to je
eksplodiralo i naravno, tu nije bilo materije, tu je bilo samo energije. I
desila se ta velika eksplozija i, sve je poletelo iz ove tačke u ovaj ogroman
prostor zvanom svemir. U slučaju da mislite da ni jedan naučnik nema problema sa
ovom teorijom, kazaću vam da postoje ogromne količine naučnih dokaza da ovo nije
baš tako. Postoji časopis «Nature» u kome kažu da teorija Velikog praska nije
još uvek mrtva, ali je u svom opadanju. Zapravo, pronađeno je da je starost
univerzuma mnogo manja nego što je poznata starost nekih zvezda i to u zvezdanim
jatima u našoj galaksiji. I ako pogledate našu galaksiji, videćete da je vrlo
slična Andromedi. I u svemiru imate sve ove galaksije superklastere i sve ove
divne stvari, i ako pogledate zvezde, Mesec, galaksije, videćete da sve kruži:
Mesec oko Zemlje, Zemlja oko Sunca, Sunce oko galaksije, galaksija oko jata
galaksija i sve to oko većeg klastera, a Veliki prasak pretpostavlja linearnu
eksploziju u svemiru. To znači da oni imaju linearni momenat. Oni
pretpostavljaju da budući da sve počinje od energije da jednom kada se sve to
uspori stvoriće jednake količine materije i antimaterije, tako da treba
jednostavno da se samouništi. I univerzum će se sastojati samo od energije a
neće biti materije. Ali, to naravno nije moglo da se desi, jer materija postoji.
Mora da je tu nešto kliknulo, tako da ima više materije nego antimaterije.
Naučnici, takođe, pretpostavljaju nešto što se zove kosmološki princip što znači da, ukoliko je bilo eksplozije u vakumu, i sve se kretalo napolje
linearno u ogromnmom vakumu, materija mora biti ravnomerno raspoređena po
svemuru. To je taj kosmološki princip. Ogroman problem jer što mi to ne vidimo.
Mi, zapravo vidimo organizaciju materije po grupama i u sazvežđima. Postoji red
i postoji ugaoni momenat. U Knjizi o Jovu piše: «Možeš li vezati sveze vlašićima
ili raspustiti sve sveze Oriona?» Sazvežđe Sedam plejada sastoji se od sedam
zvezdanih jata. Nauka to naziva vezanim jatima. Vezano jato znači da je
gravitacija u ovom sistemu jednaka spoljnom momentu koji ih vuče da se razdvoje.
Tako da sve ovo ostaje povezano zajedno. Ali ako pogledate sazvežđe Oriona,
nauka kaže da se njegove zvezde udaljuju jedna od druge neverovatnom brninom.
Tako piše i u Bibliji. Dakle, imamo koncentrisanu materiju i nauka mora da reši
ovaj problem. I onda oni kažu: «Ako gledamo u globalu, jednako je raspoređena».
A mi stalno vidimo lokalno koncentrisanu materiju. Gde god pogledamo, materija
je koncentrisana u univerzumu. I to je upravo suprotno onome što bi nauka
trebala da očekuje od teorije Velikog praska ukoliko je ona tačna. Ali, oni
kažu: «Oni se razilaze jer sve se udaljuje od nas!» Kada se ova materija
udaljuje od nas, mi vidimo crveni pomak. Svetlosni talasi se produžavaju i tako
nam se čini da imamo taj crveni pomak. Kažu nam da se univerzum širi. Ako se
kreću u suprotnom smeru i onda u jednom trenutku moraju da budu koncentrisani na
jedno mesto.
Vreme mi ne dopušta
da idem u dalju diskusiju u ovome. Ali, dovoljno je da kažemo da činjenica da
sva nebeska kruže takođe može da proizvede ovaj efekat crvenog pomaka. Ali
budući da su to objekti koliko-toliko daleko od nas, mi ne možemo da odredimo da
li se oni kreću od nas ili se oni kreću kružno. Svakako, logika nam kaže da
polazimo od onoga što nam je poznato i idemo ka onome što nam je nepoznato. Ako
sve ide u krug, ako Mesec kruži oko Zemlje, Zemlja oko Sunca, Sunce oko centra
galaksije, galaksija oko drugih galaksija, zašto onda ne bi ceo svemir kružio?
Nije li to logično? I onda se univerzum ne širi. I onda nestaje osnova na kojoj
smo zasnovali teoriju Velikog praska. Mi čak i ne znamo u kom pravcu i na koji
način se ovi objekti kreću. I kako da rešite nešto što ne možete da rešite?
Jednostavno, samo dajte tome ime i problem ne postoji više. I naučnici onda tom
fenomenu dali ime. Kažu da je to teorija relativviteta. Sve je relativno. Brzina
svetlosti je ista i kad krećem prema njoj ili idem od nje, jer je sve relativno.
Dobro, i ja mogu da kažem da je sve relaivno. Ništa, dakle, nije po ovoj teoriji
kako bi trebalo da bude, jer imamo koncentrisanu materiju što ta teorija ne
pretpostavlja, i što više znamo, postoji veći problem. Trebalo je da smo imali
ovaj Veliki prasak i onda se razvila supa kvarkova, zatim su se razvili prvi
atomi, to bi trebao da bude vodonik i nešto helijuma, ali pogledajte, ja sam
sastavljen od svih vrsta minerala. A odakle su nastali ostali atomi jer nisu
mogli da nastanu u ovakvom tipu eksplozije? Nema problema. Gas je srastao,
zgušnjavao i tako je nastala prva zvezda, a u zvezdi imamo nuklearnu fuziju i
svi ostali elementi su nastali u zvezdi i onda je zvezda eksplodirala –
eksplozija supernove i svi su se ti elementi raspršili u prah i od tih ostataka
supernove formiraju se nove zvezde i sad imam sve što mi treba da nastanem ja.
Treba vam zaista dosta vere da prihvatite ovako nešto.
Kako, u stvari, ta
zvezda počinje da se zgušnjava? Kako gas koji se širi u ovom ogromnom vakuumu
može da se sabije i da se formira u zvezdu? Postoje neki zakoni fizike sa kojima
biste imali problema. Pritisak gasa spolja je uvek veći nego gravitacija koja ga
privlači ka centru, ka unutrašnjosti. Velika je misterija kako je nastala prva
zvezda. Ali, da pretpostavimo da se sve desilo kao što teorija Velikog praska
kaže i za nekih 4560 miliona godina unazad sva se ova prašina zgusnula i
stvorila naš Sunčev sistem i našu Zemlju. I sve se to dešavalo milionima godina,
u kom periodu su stene i životni oblici kakve ih poznajemo evoluirali.
Geologija nas uči
da imamo dokaze o tome kako je život nastao. Stene se pojavljuju u slojevima:
najstariji su paleozojski slojevi, pa mezozoik, pa kenozoik i na kraju kvarter
kada mi dolazimo. I sve te stene su stene koje su nastale taloženjem. Fosili se
u njima zadržavaju slučajno tako da ako posmatrate različite slojeve stena i
gledate fosile u tim stenama, možete da kažete šta je živelo u tom vremenskom
periodu. Dalje, ova teorija kaže da postoji promena životnih formi koje se
pojavljuju od nižih ka višim i to dokazuje evoluciju. Sutra uveče razmatraćemo
fosile. A večeras ćemo se baviti stenama. Naučni časopisi ismevaju svakog ko
veruje u stvaranje. Naučeni smo da su svi ovi slojevi stena milionima godina
stari. Dokaz za ovo dolazi iz radio – metrijskog datiranja stena. Da vam kažem
nešto: ni jedna sedimentarna stena ne može da se datira radio – metrijski.
Znači, oni moraju da ekstrapuliraju starost ovih stena iz starosti vulkanskih
stena. Ali, ne postoji način da se direktno ustanovljava starost sedimentnih
stena. Ali, radiometrijsko datiranje stena je vrlo moćno oruđe. I nauka to vrlo
precizno upotrebljava. Idete i poredite sastojak u steni od majke do ćerke –
početni element i element koji proishodi iz njegovog radioaktivnog raspada. Da
uzmemo datiranje pomoću uranijuma i olova. Uranijum se raspada u olovo, zapravo
u je specifičan izotop olova. I razmatrate odnos uranijuma i ovog specifinog
izotopa olova, i pretpostavljate da ste počeli samo od uranijuma i završili sa
ovom količinom olova koje imate. I ako znate vreme poluživota, na osnovu toga
možete da kažete koliko je stara ta stena. Tehnika se zasniva na vrlo preciznom
kvantifikovanju ovog završnog produkta u steni. Tehnika je dobra, i razultati
mogu biti vrlo precizni. Ali ako to kažemo da vidimo prvo šta oni moraju sve da
pretpostave:
1. Prva
pretpostavka je da je vreme raspada i poluživota bilo konstantno. Kao da imamo
peščani sat. Morao bih da pretpostavim da je količina peska koja curi ista sve
vreme. To je dobra pretpostavka, ali postoje izvesne okolnosti koje mogu da je
promene kao što su solarni vetrovi, povećanje ili smanjenje kosmičkog zračenja,
tako da to nije apsolutni metod.
2. Druga
pretpostavka je da kada je nastala ta materija koju posmatramo, tada je sat
podešen na nulu. A ovo je zaista važno. Ako želim da znam koliko ste stari moram
da znam kad ste rođeni. Pretpostavljam da sam, kada ste se rodili pritisnuo sam
štopericu i počeo od nule. Jednu godinu kasnije, vi ste stari godinu dana itd.
E, sad kod stena. Da li znam kada su nastale? Ne, i kako onda mogu da
pretpostavim koliko su stare? Isto tako moram da pretpostavim da je na početku
bio samo ovaj roditeljski izotop, a ne i onaj koj iz njega nastaje.Moram da
pretpostavim da je bilo samo uranijuma i da nije bilo uopšte olova.
Pretpostavljam da je, kad sam okrenuo peščani sat, sav pesak bio gore. Da li je
to istina? Da li je sat podešen na nulu kada je ova stena nastala? Odgovor je:
Ne.
Možete uzeti uzorke
lave i možete da izmerite sve do milion godina. I ukoliko sat nije podešen na
nulu kada je vulkan eruptirao, koliko je onda stara stena? To je relativno.
Možete da je napravite onoliko starom koliko to želite. Možete reći da je stara
sto miliona godina. Zaista nije toliko stara.
Postoji još jedna
pretpostavka koju moramo da uzmemo u obzir, a to je da radimo sa zatvorenim
sistemima. Zamislite jednu stenu. Da li su stene porozne, da li upijaju nešto
ili ne? Naravno da jesu. Ako želim da znam koliko je stara ova stena,
pretpostavimo da su izotopi bili podešeni na nulu kada je stena nastala i moram
da tvrdim da ništa iz te stene nije nestalo, otišlo. Ako imam peščani sat i imam
podeoke koji mere minut, dva, tri, ali imam jednu rupu na dnu, i pesak utiče,
ali pesak i ističe negde dole, da li je ovaj sat onda validan? A šta ako ima i
jednu rupu na vrhu i pesak se stalno dodaje? Imam li ikakve vajde od tog sata?
Ne.
I da pretpostavimo
da ja sada imam tri sloja vulkanskih stena. I pada kiša. A posle vulkanske
erupcije imate kisele kiše, da li one rastvaraju teške metale? Da il ne?
Apsolutno. Zato su nam reke i jezera zagađeni teškim metalima. Da li je moguće
da dok kiša pada nešto od onog mog olova koje merim otekne? Naravno. I gde će da
ode? Ići će naniže. Sad, ako uzmemo uzorke sa niže stene i iz višeg sloja, gde
će biti više olova? U ovoj nižoj steni. Pošaljem ja i gornji i donji uzorak u
laboratoriju, i kažu da više ovog otpada radioaktivnog raspada ima u donjoj
steni, onda možete zaključiti da je ova donja starija. Da li su oni nužno u
pravu? Ne, njihov sat curi. Ako mogu da im verujem da je ovo zatvoreni sistem,
onda bih i mogao da im poverujem. Zato mi ne mogu reći da je štoperica bila
podešena na nuli, niti da je u pitanju zatvoreni sistem i stoga je cela ova
tehnika radiometrijskog datiranja beskorisna. Nauka je dobra, ali pretpostavke
su vrlo loše.
Hajde da uporedimo
stene. Nauka kaže da su one nastajale milionima godina taloženjem. A uslovi su
sve vreme bili uniformni. To je princip uniformizma. I da kažemo da sedim na
plaži i svaki dan nailazi plima i spira po malo od plaže i vidim kako pesak
svaki dan polako nestaje i za dvadeset godina mogu da kažem da se tu sve spralo
i recimo jedno drvo koje je nekad tu raslo. I ja izvedem jednu teoriju zasnovanu
na principu da se stvari jednako ovako dešavaju svaki dan, sve vreme. I jedne
noći se desi stravična oluja i talasi udaraju. I vidim da je to drvo koje je
bilo zakopano celo odjednom pred našim očima. I da nisam bio tu i to doživeo ne
bih to nikad znao.
Biblija kaže da je
bio potop. I mi mislimo uvek na 40 dana i 40 noći. Ali, to nije ono što Biblija
kaže o tome. Biblija kaže da je kiša padala 40 dana i 40 noći, ali vode su rasle
150 dana, to je 5 meseci. Nakon jedne godine i sedamnaest dana Noje je napustio
barku visoko na planini Ararat. A koliko se vode još zadržalo u nižim predelima,
to Biblija ne kaže. I onda kažu da je ovo bila velika katastrofa. Kažu da su
vode iz velike dubine provalile napolje. U Bibliji kaže: «Ko je kao Gospod koji
izliva vode okeana na zemlju». Možemo da pretpostavimo da se kontinent spustio i
da su ga onda vode okean prekrile. Zanimljivo je da se morski sedimenti nalaze
na zemlji kada bismo ih očekivali na dnu okeana. Ali, oni se ne nalaze u okeanu,
nego na zemlji. Zanimljivo!
Nauka nas uči o
zakonu superpozicije. Kažu da će stariji slojevi biti na dnu a oni mlađi iznad
njih. I, to je logično. Ako gledamo geološki stub, najstariji su na dnu, i svaki
sledeći je mlađi. I u prošlosti, kada smo bili u ovom vremenu, ni jedan od ovih
nije postojao. Ako dođem i pogledam jedan sloj, ja proučavam prošlost. Znači
moram naći mesto gde ću pronaći pukotinu u zemlji gde mogu videti sve ove
slojeve. Sve kako su poređani. I svaki ovaj period je trajao milionima godina.
Kako znaju da je trajao milionima godina? Da li mogu da datiraju sedimentne
stene? Ne, dakle, oni tako pretpostavljaju. Kad im odgovara oni dodaju
neki milion godina, kad im ne odgovara oni ponovo dodaju koji milion godina, i
ovde u Grand kanjonu možete videti sve te slojeve. Setite se, svaki od tih
slojeva bio je jednom na površini. Razmislite sad o ovome. Pogledajte te
slojeve, oni su svi u obliku ravne ploče. Ako pogledamo Grand kanjon, geolozi su
bili i toliko ljubazni da nam stave table da nam objasne šta se dešavalo. A tu
se dešava jedna neobična stvar. Između dve stene nalazi se nešto što oni zovu
ankomforniti. Šta to znači? Znači da stene iz ordovicijuma i silura nedostaju.
To je stvarno problem za geologiju. Oni znaju da slojevi moraju postojati jer ih
nalazite u drugim delovima sveta, a ovde ih nema, nestali su. Za standardnu
geologiju, ovo je problem. Jer uz svaki ovaj nivo oni umaju «zakačen» period od
miliona i miliona godina. I ne možete jednostavno da istrgnete milione i milione
godina iz stena što znači, ukoliko je postojalo to vreme, da su morale nastati i
te stene. A evo čemu nas geologija uči: prvo se formirao niži sloj, pa su se
formirali oni slojevi koji nedostaju. Međutim, vidite, ovde u Grand kanjonu
došlo je do erozije, pa su erodirani ti slojevi, pa se formirao sledeći sloj, i
tu imamo stari i novi sloj i malo varaju jer ostave neke ostatke slojeva koji
nedostaju, ali njih zapravo nema u kanjonu. Oni jednostavno nedostaju. Na jednom
spoju imate sto miliona godina koje nedostaju. Na drugom spoju imate trideset
miliona godina koje nesotaju. I vi jednostavno «izbacite» tolike milione godina
(!).
Šta to znači? Da
vam dam jedan primer: sadašnji nivo erozije kreće se od 6 cm do 2 m na hiljadu
godina. Na Himalajima svakih hiljadu godina nivo se snizi za 2 m. Hajde da
uzmemo ovu najniži vrednost od 6 cm na hiljadu godina. Gde završavaju ovi
produkti erozije? Odlaze u reke i zatim u okeane. To znači da kontinenti postaju
6 cm niži svakih hiljadu godina. To dalje znači da bi svakih 10,2 miliona godina
kontinenti bi nestalijali. To znači da bismo imali dovoljno vremena da, kako
geneologija pretpostavlja 450 puta kompletno speremo kontinente u okeane. Ali,
nema nikakvih znakova erozije između ovih slojeva. Spoj stena je zaista ravan.
Ne zaboravite, nauka nas uči da su svi ovi slojevi jednom bili površina zemlje.
Ako imamo eroziju, šta će erozija da uradi? Da li erozija spira kanale, kanjone
i takve stvari? Uzmimo primer tri sloja stena. Oni su odvojeni milionima godina.
Svaki od ovih slojeva je jednom bio površina Zemlje. Ali, sada se erozija dešava
samo na gornjem sloju. On je podložan eroziji. A njihova dodirna površina je
apsolutno ravna. A znate kakvu površinu ostavlja erozija. Ako bih sad stavio
sloj preko ovoga, kako bi izgledala njihova dodirna površina, da li bi bila
ravna ili sa izbočinama? A šta se desilo sa onim srednjim delom? Pitanje je da
li je u pitanju brza ili spora erozija. Ovo o čemu govorimo je veliki problem za
nauku jer svaki sloj ima za sobom milione godina. Da vam dam još jedan primer.
Zamislite da ispred sebe imam tri kofe pune blata: jednu veliku, jednu malu i
opet jednu ogromnu. I uzmem veliku kofu i rasprostrem to blato na zemlju. Pa
onda uzem malu koficu blata i sipam na ovu veliku masu. I onda se samo malo može
rasprostrti. I onda opet uzmem ogromnu kofu pa pospem opet preko te mase a onda
napravim jedan presek. Koliko su tu slojeva? Dva sloja. A kad napravim presek na
drugom mestu, koliko tu mogu da imam sloja? Tri sloja. Dakle, mora da su milioni
godina taloženja nestali erozijom tamo pozadi. To se dešava ukoliko svakom sloju
pripišete određeno vremensko razdoblje. A šta ako slojevima pripišete
količinu a ne vreme nastanka? Ja jednostavno nisam imao dovoljnu količinu
blata da pospem po svom prethodnom blatu. Vi zaključite koji je od ovih
koncepata logičniji.
Članak za člankom
postavljaju isto pitanje kao i ja. U časopisu «Nature» pitaju se gde je ta
praznina od petnaest miliona godina. I kažu da najtemeljitije istraživanje nije
dalo rezultate. Nema nikakvog ostatka tog sloja. I zašto su te površine bile
tako ravne u prošlosti? A zemlja ne izgleda tako, ide gore-dole i imamo razne
slojeve. I nema nikakvih dokaza erozije čak i u mekanim i krtim materijalima kao
što je krečnjak. Da pogledamo drugi model. Recimo da je bilo puno vode, onda ste
mogli da očekujete sedimente. I ceo geološki stub bi se sastojao od sedimenata
ukoliko je bilo puno vode. Blatnjavi sloj ili strujanje se pojavljuje na obalama
Severne Amerike kada se deo kontinentalne ploče razišao. I mogli su tačno da
kažu kojom brzinom se on kretao niz okean. Posle tri sata on je bio 450 km u
moru. To znači da se zid blata kretao 160 km/h. Da ste bili neka ribica bili
biste uhvaćeni i fosilizovani. Ne biste mogli da izbegnete ovaj zid blata.
Hajde da ovo
simuliramo. Ako imam zemlju, vodu i zemljotres, ako je kontinentalna ploča pukla
i nailazi sloj blata, ovo blato će se staložiti i onda ćete imati vrlo nežne
slojeve blata jednolične svuda, Zemlja se pomera jer se ne drugom mestu dešava
neki drugi zemljotres, i sada imamo još jedan tok blata koji dolazi preko ovoga.
Različit izvor, različita boja, različit sastav. I, teče gore-dole na podvodnim
bregovima i ono se taloži. Zapazite da ispunjava doline, a tanji je na vrhovima.
Da li mislite da je moguće da se nešto od onog sa dna se podigne gore? Da li
mislite da je to moguće? I onda dolazi novi sloj blata. Ali vidite kako oni
iznenađujuće ostaju lepo razdvojeni. Pa još jedan i vidite da ova površina
postaje veoma ravna. I svet je odjednom ravan. Da zastanemo ovde. Vidimo sve
ravne površine. Baš kao što izgleda na geološkom stubu. A kako to izgleda iz
bliza? Sad ovde vidimo da su se materije rasporedile po težini. Teža materija je
dole, a lakša gore. To je zato što je smešano i kamenje i blato zajedno. I
koliko mi za ovakvu formaciju treba miliona godina? A kako izgledaju prave
stene? One su kvali fikovane kao one koje su nastale tokovima blata. Svaki od
njih je jedan sloj nanosa. Prvo su bili ravni a onda se kontinentalna ploča malo
nakrivila. I onda vidimo ogromne turbedite. Kako znamo da su oni nastali tokom
blata? Zato što se teža materija nalazi u nižim slojevima a lakša u višim.
Koliko su ovi slojevi udaljeni jedan od drugog vremenski? Milionima godina ili
jednim katastrofalnim događajem? Morala je biti katastrofa. A zašto su planine
tako isavijane? A zašto su u Grand kanjonu materije raspoređene od težih ka
lakšim i finijim? To znači da je morao biti jedinstven katastrofički događaj u
kojem su oni nastali, a ne milioni godina.
Zamislite kontinent
pre potopa sa prepotopnim okeanima i zatim se kontinent spušta, okean
prevazilazi površinu kontinenta polako tokom pet meseci, a onda se kontinent
ponovo uzdiže a budući da su svi ovi slojevi još uvek mekani, oni se savijaju i
daju određene reljefne oblike. Zapamtite, ako se slojevi formiraju jedan na
drugog u jednom katastrofičnom događaju onda mogu nešto od onog sa dna da
prevrnem na vrh ili mogu ono sa vrha da «uguram» niže jer su oba sloja mekana.
Postoje dva sloja koja su, po pretpostavci nekih naučnika erozivnim putem
razdvojena milionima godina, ali je niži sloj prosto uronio u viši i to nazivamo
plamenom. Znači da su oni morali bit mekani u isto vreme i nije ih moglo
razdvajati milion godina.
Znate li koliko je
ovo velik problem? Geolozi, budući da je po njihovoj teoriji svaki ovaj sloj
milionima godina star i odvojen od sledećeg, to znači da su imali čvrste slojeve
stena. Kako da ih savijete a da se ne polome? Morate da ih «ugurate» u
unutrašnjost zemlje, da ih učinite vrelima, pa onda da ih podignete gore i da ih
isavijate dok su istopljene. Ali to su sedimentne stene i nema dokaza o
prisustvu takve ekstremne toplote. A ako su nastali odjednom zajedno i bili su
zajedno mekani, onda nema problema.
Postoji još jedan
primer stene koja izlazi iz drugih slojeva. Stub koji nastaje je od žutog sloja.
A zapravo, istog je materijala kao i žuti sloj i prolazi kroz tri sloja povrh
njega. I onda je erozija sprala ove gornje slojeve. Kako to nastaje? Jer to su
sve čvrste stene, nije u pitanju zemlja. I sad u zemljotresu ih stavite pod
pritisak i šta im se dešava? Izlome se u hiljade komada. Ali ovde se nije to
desilo. Oni prosto samo izbace stubove kroz druge slojeve.
Hajde da to
ilustrujemo: uzmite dva nivoa stakla, i uzmite pastu za zube i istisnite je? Da
li prolazi kroz slojeve stakla? Ne. A šta ako imate tri sloja mekane paste za
zube i primenimo neki pritisak na donji sloj, jer mogu da prodrem kroz ove
gornje? Naravno. Dakle, svi ovi slojevi mora da su bili meki u isto vreme, a
nisu se stvrdnjavali i nastajali milionima godina jedan za drugim.
Pogledajmo opet
Grand kanjon. On prelazi preko brda. I sad dolazi reka i da bi isprala i
stvorila kanjon ona mora da ide gore-dole. Da li reke idu tako? Ne. I trebalo je
da je tako reka išla, sprala slojeve i napravila Grand kanjon. Sve vrste teorija
pokušavaju da objasne ovu formaciju ali ni jedna od njih ne daje objašnjenje.
Ali, ako ste imali potop, slojevi su meki, i primenite pritisak i podignete
slojeve na jedno mesto. Oni formiraju pukotinu, voda poteče kroz to i onda
nemate problema. I svi kanjoni u svetu su tako bili formirani. Naučnici kažu da
su za ovako nešto bili potrebni milioni godina. A onda se u časopisu «Science»
pojavio članak koji je rekao da ukoliko stene imaju oblik slova V onda su mogli
nastati samo brzo i u katastrofičnim okolnostima jer kad reke polako teku kroz
kanjon, ne mogu napraviti samo neki drugi oblik. Otići ćemo u Afriku i provešću
vas kroz jednu scenu brze erozije. Postoje kanjoni koji su nastali u sekundama.
Došla je poplava i povukla se. I pogledajte šta je ostalo za njom. Zašto su tu
ostala brdašca? Zato što kad je voda spirala, odjednom se povukla, a nije sve
bilo sprano. Ima puno primera ovakve erozije. Neke karakteristike koje je teško
objasniti uobičajnim teorijama lako je objasniti brzom erozijom.
Da napravimo
presek. Imamo ravne slojeve iako zemlja nije uniformna i ravna, imamo slojeve
koji nedostaju bez znakova erozije, imamo sortiranje od krupnih i težih ka
manjim i lakšim materijalima, zatim imamo dokaze da su ovi slojevi bili mekani
jer prodiru jedan kroz drugi, imamo dokaze da je bilo ogromnih spiranja, i ne
možemo da izvršimo datiranje.
Ali nauka kaže da
je ipak trebalo milion godina da bi došlo do formiranja stena od tog prvobitnog
mekanog blata. Imamo jedan keramički sud i imamo flašu koji potiču sa broda
Birkenhend koji je potonuo 1852 god. Oba ova komada su postala deo čvrste stene! Imate
izbor: ili je ova flaša stara milionima godina, ili je stena u kojoj se oni
sada nalaze formirana brzo. Imamo zvono sa jednog broda, ono je postalo
deo čvrste stene zajedno sa fosilima korala koji je okružuju.
Imate izbor: ili je ovo zvono staro milionima godina ili ova stena nije onako
stara kako geolozi kažu. Ako odete u pećine biće vam rečeno da su potrebni
milioni godina da bi nastali stalaktiti i stalagmiti. Evo jednog stalagmita koji
je nastao u Sjedinjenim Državama kada su pumpali vodu na ovo mesto. Toliko je
brzo rastao da su oni od njega napravili spomenik. Postoji rudnik u Australiji
koji je bio funkcionalan. On je star 30 godina ali ne možete verovati onda da su
stari milionima godina, jer pogledajte veličinu stalaktita i stalagmita. Puno
vode i oni brzo rastu. A šta da kažemo o dragom kamenju, mora da su im trebali
milioni godina da se formiraju.
Predivni komad
malahita koji dolazi iz Kongoa. Oni su to izvozili u Ameriku i prodavali za
hiljade dolara. Ali, malahiti se formiraju u obliku prstiju jer nastaju kao
stalaktiti i stalagmiti. Kada su ih transportovali u Ameriku jedan prst je otpao
i vratili su ga nazad. Obratio mi se prodavac dragog kamenja sav u suzama jer je
unutra bila bakarna žica. I kako je moguće da su razbili komad koji je vredeo 20
000$? A to je čist malahit. Imate problem sada. Ili je ta bakarna žica stara
milionima godina ili se ovaj malahit brzo formirao. Rekao sam trgovcu da pronađe
rudnik i da naruči još malahita odande. Dileri iz rudnika su rekli da sada
nemaju malahita. Rekli su da će ga imati tek za tri meseca. Očigledno su
shvatili da, ukoliko postave bakarne žice u rudniku, a voda se sliva, malahit se
vrlo brzo stvara na bakarnoj žici! Naravno, sad žicu ne možete da izvučete jer
je unutar kamena. Dakle, koliko je vremena potrebno da se formira stena? Zavisi
koliko gradivnog materijala imate na raspolaganju. Koliko vam vremena treba da
se betom stvrdne? On se vrlo brzo formira.
Pogledajmo ostrvo
koje ima sve karakteristike kao da je prošlo milion godina erozije. Ima divne
plaže i sve što treba. A to je ostrvo koje se formiralo 1963 god. Ako odete na
Havaje videćete ostrva koja izgledaju kao da su milionima godina stara i
mislićete da su se formirala u toku više miliona godina. Imaju i interesantnu
faunu kao što su bezooke bubašvabe koje su mora da su evouliirale milionima
godina. Ali to su obično ostrva za koje ljudi pamte kada su nastala! Ne kažem
vam da ne verujete u evoluciju, ali pokušavam da vam kažem da ukoliko hoćete da
verujete u ono što Biblija kaže postoji više nego dovoljno dokaza da podupru tu
priču. Ne morate da se brinete o tim dugim vremenskim periodima jer to je
relativno, tj. zavisi od vaših pretpostavki i pozicije sa koje polazite. Ali ako
želite da verujete, verujte u to.
Stvar će postati još interesantnija sutra uveče jer fosili su svakako dokaz evolucije. Ja sam bio evolucionista i ateista većinu svog života. Ali sutra ću vam ispričati priču koja će vas zaista iznenaditi.