< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

 

1. Koliko je zemlja stara? (Šta otkrivaju stene?)

 

Večeras vas neću indoktrinirati nikakvom novom teorijom. Ovde sam da vam predstavim alternative, jer verujem u mogućnost slobodnog izbora. Neću vam reći da je, ukoliko ste evolucionista, sve u šta verujete pogrešno. Samo kažem da postoji i drugo rešenje za teoriju postanka života. Ali, kako biste znali za nju ukoliko ne biste došli u kontakt sa činjenicama koje iznose i drugu stranu priče?

Sledećih četiri dana idemo na jedno istraživanje. I nema načina da odgovorimo na sva pitanja koja postoje. Ali nauka je sebe postavila visoko na prestolu. I sve što nije u skladu sa takvom naukom je loše. A ono što Biblija kaže je mitologija. A ljudi koji žele da veruju ono što piše u Bibliji bivaju ismejani. Ono što hoću jeste da «izravnamo polja». I posle prvog predavanja biće više pitanja nego što ćemo vam ponuditi odgovore. Ono zašta vas molim je otvoren um. Gledajte na činjenice kao da ste naučni empirista. Dozvolite svom umu da pođe nekim drugim tokom. I nemojte suditi dok ne prođu sva četiri predavanja. Šta god da izaberete, nemam ništa protiv. Ali, imaćete mogućnost da napravite izbor. Da li Bog ima nešto da kaže na temu odakle dolazimo?

Postoji jedno pismo upućeno časopisu «Tajms» u kome piše: «Mojsije je bio omražen u svoje vreme jer je govorio istinu». Da živi u ovo mračno vreme, dva puta bi bio omraženiji. Vidite, još uvek postoje ljudi koji veruju u kreacionistički način stvaranja. U Sjedinjenim Državama je procenat onih koji veruju u stvaranje 70%. Uprkos svim bombardovanjima u medijima na televiziji, u školama, na univerzitetima gde nam se kaže da organizmi kompleksni kao čovečiji sa neverovatnim čudesnim razvićem i genetičkim informacijama koje prosto začuđuju um najvećih naučnika, kažu da su ovakva bića nastala transmutacijama informacije milionima godina. Interesantno je da u Bibliji u Rim. 1:20 kaže: «Jer što se na njemu ne može videti od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima i Njegova večna sila i božanstvo da nemaju izgovora». Biblija kaže da posmatrajući stvorenja zaključujemo da mora da postoji Stvoritelj. Kad dođemo do zvezda i galaksija videćemo da Biblija kaže: « Ti si sam Gospod. Ti si stvorio nebesa. Nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlja i sve što je na njoj. Mora i sve što je u njima. I ti oživljavaš sve to i vojska nebeska tebi se klanja». Ali, nauka kaže da je sve ovo postalo kroz Veliki prasak. Dakle, svemir je nastao u velikoj eksploziji. I u neko vreme u prošlosti sve je bilo koncentrisano u jednoj tački veličine jajeta. Drugi kažu veličine atoma. U jednom trenutku, to je eksplodiralo i naravno, tu nije bilo materije, tu je bilo samo energije. I desila se ta velika eksplozija i, sve je poletelo iz ove tačke u ovaj ogroman prostor zvanom svemir. U slučaju da mislite da ni jedan naučnik nema problema sa ovom teorijom, kazaću vam da postoje ogromne količine naučnih dokaza da ovo nije baš tako. Postoji časopis «Nature» u kome kažu da teorija Velikog praska nije još uvek mrtva, ali je u svom opadanju. Zapravo, pronađeno je da je starost univerzuma mnogo manja nego što je poznata starost nekih zvezda i to u zvezdanim jatima u našoj galaksiji. I ako pogledate našu galaksiji, videćete da je vrlo slična Andromedi. I u svemiru imate sve ove galaksije superklastere i sve ove divne stvari, i ako pogledate zvezde, Mesec, galaksije, videćete da sve kruži: Mesec oko Zemlje, Zemlja oko Sunca, Sunce oko galaksije, galaksija oko jata galaksija i sve to oko većeg klastera, a Veliki prasak pretpostavlja linearnu eksploziju u svemiru. To znači da oni imaju linearni momenat. Oni pretpostavljaju da budući da sve počinje od energije da jednom kada se sve to uspori stvoriće jednake količine materije i antimaterije, tako da treba jednostavno da se samouništi. I univerzum će se sastojati samo od energije a neće biti materije. Ali, to naravno nije moglo da se desi, jer materija postoji. Mora da je tu nešto kliknulo, tako da ima više materije nego antimaterije. Naučnici, takođe, pretpostavljaju nešto što se zove kosmološki princip što znači da, ukoliko je bilo eksplozije u vakumu, i sve se kretalo napolje linearno u ogromnmom vakumu, materija mora biti ravnomerno raspoređena po svemuru. To je taj kosmološki princip. Ogroman problem jer što mi to ne vidimo. Mi, zapravo vidimo organizaciju materije po grupama i u sazvežđima. Postoji red i postoji ugaoni momenat. U Knjizi o Jovu piše: «Možeš li vezati sveze vlašićima ili raspustiti sve sveze Oriona?» Sazvežđe Sedam plejada sastoji se od sedam zvezdanih jata. Nauka to naziva vezanim jatima. Vezano jato znači da je gravitacija u ovom sistemu jednaka spoljnom momentu koji ih vuče da se razdvoje. Tako da sve ovo ostaje povezano zajedno. Ali ako pogledate sazvežđe Oriona, nauka kaže da se njegove zvezde udaljuju jedna od druge neverovatnom brninom. Tako piše i u Bibliji. Dakle, imamo koncentrisanu materiju i nauka mora da reši ovaj problem. I onda oni kažu: «Ako gledamo u globalu, jednako je raspoređena». A mi stalno vidimo lokalno koncentrisanu materiju. Gde god pogledamo, materija je koncentrisana u univerzumu. I to je upravo suprotno onome što bi nauka trebala da očekuje od teorije Velikog praska ukoliko je ona tačna. Ali, oni kažu: «Oni se razilaze jer sve se udaljuje od nas!» Kada se ova materija udaljuje od nas, mi vidimo crveni pomak. Svetlosni talasi se produžavaju i tako nam se čini da imamo taj crveni pomak. Kažu nam da se univerzum širi. Ako se kreću u suprotnom smeru i onda u jednom trenutku moraju da budu koncentrisani na jedno mesto.

Vreme mi ne dopušta da idem u dalju diskusiju u ovome. Ali, dovoljno je da kažemo da činjenica da sva nebeska kruže takođe može da proizvede ovaj efekat crvenog pomaka. Ali budući da su to objekti koliko-toliko daleko od nas, mi ne možemo da odredimo da li se oni kreću od nas ili se oni kreću kružno. Svakako, logika nam kaže da polazimo od onoga što nam je poznato i idemo ka onome što nam je nepoznato. Ako sve ide u krug, ako Mesec kruži oko Zemlje, Zemlja oko Sunca, Sunce oko centra galaksije, galaksija oko drugih galaksija, zašto onda ne bi ceo svemir kružio? Nije li to logično? I onda se univerzum ne širi. I onda nestaje osnova na kojoj smo zasnovali teoriju Velikog praska. Mi čak i ne znamo u kom pravcu i na koji način se ovi objekti kreću. I kako da rešite nešto što ne možete da rešite? Jednostavno, samo dajte tome ime i problem ne postoji više. I naučnici onda tom fenomenu dali ime. Kažu da je to teorija relativviteta. Sve je relativno. Brzina svetlosti je ista i kad krećem prema njoj ili idem od nje, jer je sve relativno. Dobro, i ja mogu da kažem da je sve relaivno. Ništa, dakle, nije po ovoj teoriji kako bi trebalo da bude, jer imamo koncentrisanu materiju što ta teorija ne pretpostavlja, i što više znamo, postoji veći problem. Trebalo je da smo imali ovaj Veliki prasak i onda se razvila supa kvarkova, zatim su se razvili prvi atomi, to bi trebao da bude vodonik i nešto helijuma, ali pogledajte, ja sam sastavljen od svih vrsta minerala. A odakle su nastali ostali atomi jer nisu mogli da nastanu u ovakvom tipu eksplozije? Nema problema. Gas je srastao, zgušnjavao i tako je nastala prva zvezda, a u zvezdi imamo nuklearnu fuziju i svi ostali elementi su nastali u zvezdi i onda je zvezda eksplodirala – eksplozija supernove i svi su se ti elementi raspršili u prah i od tih ostataka supernove formiraju se nove zvezde i sad imam sve što mi treba da nastanem ja. Treba vam zaista dosta vere da prihvatite ovako nešto.

Kako, u stvari, ta zvezda počinje da se zgušnjava? Kako gas koji se širi u ovom ogromnom vakuumu može da se sabije i da se formira u zvezdu? Postoje neki zakoni fizike sa kojima biste imali problema. Pritisak gasa spolja je uvek veći nego gravitacija koja ga privlači ka centru, ka unutrašnjosti. Velika je misterija kako je nastala prva zvezda. Ali, da pretpostavimo da se sve desilo kao što teorija Velikog praska kaže i za nekih 4560 miliona godina unazad sva se ova prašina zgusnula i stvorila naš Sunčev sistem i našu Zemlju. I sve se to dešavalo milionima godina, u kom periodu su stene i životni oblici kakve ih poznajemo evoluirali.

Geologija nas uči da imamo dokaze o tome kako je život nastao. Stene se pojavljuju u slojevima: najstariji su paleozojski slojevi, pa mezozoik, pa kenozoik i na kraju kvarter kada mi dolazimo. I sve te stene su stene koje su nastale taloženjem. Fosili se u njima zadržavaju slučajno tako da ako posmatrate različite slojeve stena i gledate fosile u tim stenama, možete da kažete šta je živelo u tom vremenskom periodu. Dalje, ova teorija kaže da postoji promena životnih formi koje se pojavljuju od nižih ka višim i to dokazuje evoluciju. Sutra uveče razmatraćemo fosile. A večeras ćemo se baviti stenama. Naučni časopisi ismevaju svakog ko veruje u stvaranje. Naučeni smo da su svi ovi slojevi stena milionima godina stari. Dokaz za ovo dolazi iz radio – metrijskog datiranja stena. Da vam kažem nešto: ni jedna sedimentarna stena ne može da se datira radio – metrijski. Znači, oni moraju da ekstrapuliraju starost ovih stena iz starosti vulkanskih stena. Ali, ne postoji način da se direktno ustanovljava starost sedimentnih stena. Ali, radiometrijsko datiranje stena je vrlo moćno oruđe. I nauka to vrlo precizno upotrebljava. Idete i poredite sastojak u steni od majke do ćerke – početni element i element koji proishodi iz njegovog radioaktivnog raspada. Da uzmemo datiranje pomoću uranijuma i olova. Uranijum se raspada u olovo, zapravo u je specifičan izotop olova. I razmatrate odnos uranijuma i ovog specifinog izotopa olova, i pretpostavljate da ste počeli samo od uranijuma i završili sa ovom količinom olova koje imate. I ako znate vreme poluživota, na osnovu toga možete da kažete koliko je stara ta stena. Tehnika se zasniva na vrlo preciznom kvantifikovanju ovog završnog produkta u steni. Tehnika je dobra, i razultati mogu biti vrlo precizni. Ali ako to kažemo da vidimo prvo šta oni moraju sve da pretpostave:

1. Prva pretpostavka je da je vreme raspada i poluživota bilo konstantno. Kao da imamo peščani sat. Morao bih da pretpostavim da je količina peska koja curi ista sve vreme. To je dobra pretpostavka, ali postoje izvesne okolnosti koje mogu da je promene kao što su solarni vetrovi, povećanje ili smanjenje kosmičkog zračenja, tako da to nije apsolutni metod.

2. Druga pretpostavka je da kada je nastala ta materija koju posmatramo, tada je sat podešen na nulu. A ovo je zaista važno. Ako želim da znam koliko ste stari moram da znam kad ste rođeni. Pretpostavljam da sam, kada ste se rodili pritisnuo sam štopericu i počeo od nule. Jednu godinu kasnije, vi ste stari godinu dana itd. E, sad kod stena. Da li znam kada su nastale? Ne, i kako onda mogu da pretpostavim koliko su stare? Isto tako moram da pretpostavim da je na početku bio samo ovaj roditeljski izotop, a ne i onaj koj iz njega nastaje.Moram da pretpostavim da je bilo samo uranijuma i da nije bilo uopšte olova. Pretpostavljam da je, kad sam okrenuo peščani sat, sav pesak bio gore. Da li je to istina? Da li je sat podešen na nulu kada je ova stena nastala? Odgovor je: Ne.

Možete uzeti uzorke lave i možete da izmerite sve do milion godina. I ukoliko sat nije podešen na nulu kada je vulkan eruptirao, koliko je onda stara stena? To je relativno. Možete da je napravite onoliko starom koliko to želite. Možete reći da je stara sto miliona godina. Zaista nije toliko stara.

Postoji još jedna pretpostavka koju moramo da uzmemo u obzir, a to je da radimo sa zatvorenim sistemima. Zamislite jednu stenu. Da li su stene porozne, da li upijaju nešto ili ne? Naravno da jesu. Ako želim da znam koliko je stara ova stena, pretpostavimo da su izotopi bili podešeni na nulu kada je stena nastala i moram da tvrdim da ništa iz te stene nije nestalo, otišlo. Ako imam peščani sat i imam podeoke koji mere minut, dva, tri, ali imam jednu rupu na dnu, i pesak utiče, ali pesak i ističe negde dole, da li je ovaj sat onda validan? A šta ako ima i jednu rupu na vrhu i pesak se stalno dodaje? Imam li ikakve vajde od tog sata? Ne.

I da pretpostavimo da ja sada imam tri sloja vulkanskih stena. I pada kiša. A posle vulkanske erupcije imate kisele kiše, da li one rastvaraju teške metale? Da il ne? Apsolutno. Zato su nam reke i jezera zagađeni teškim metalima. Da li je moguće da dok kiša pada nešto od onog mog olova koje merim otekne? Naravno. I gde će da ode? Ići će naniže. Sad, ako uzmemo uzorke sa niže stene i iz višeg sloja, gde će biti više olova? U ovoj nižoj steni. Pošaljem ja i gornji i donji uzorak u laboratoriju, i kažu da više ovog otpada radioaktivnog raspada ima u donjoj steni, onda možete zaključiti da je ova donja starija. Da li su oni nužno u pravu? Ne, njihov sat curi. Ako mogu da im verujem da je ovo zatvoreni sistem, onda bih i mogao da im poverujem. Zato mi ne mogu reći da je štoperica bila podešena na nuli, niti da je u pitanju zatvoreni sistem i stoga je cela ova tehnika radiometrijskog datiranja beskorisna. Nauka je dobra, ali pretpostavke su vrlo loše.

Hajde da uporedimo stene. Nauka kaže da su one nastajale milionima godina taloženjem. A uslovi su sve vreme bili uniformni. To je princip uniformizma. I da kažemo da sedim na plaži i svaki dan nailazi plima i spira po malo od plaže i vidim kako pesak svaki dan polako nestaje i za dvadeset godina mogu da kažem da se tu sve spralo i recimo jedno drvo koje je nekad tu raslo. I ja izvedem jednu teoriju zasnovanu na principu da se stvari jednako ovako dešavaju svaki dan, sve vreme. I jedne noći se desi stravična oluja i talasi udaraju. I vidim da je to drvo koje je bilo zakopano celo odjednom pred našim očima. I da nisam bio tu i to doživeo ne bih to nikad znao.

Biblija kaže da je bio potop. I mi mislimo uvek na 40 dana i 40 noći. Ali, to nije ono što Biblija kaže o tome. Biblija kaže da je kiša padala 40 dana i 40 noći, ali vode su rasle 150 dana, to je 5 meseci. Nakon jedne godine i sedamnaest dana Noje je napustio barku visoko na planini Ararat. A koliko se vode još zadržalo u nižim predelima, to Biblija ne kaže. I onda kažu da je ovo bila velika katastrofa. Kažu da su vode iz velike dubine provalile napolje. U Bibliji kaže: «Ko je kao Gospod koji izliva vode okeana na zemlju». Možemo da pretpostavimo da se kontinent spustio i da su ga onda vode okean prekrile. Zanimljivo je da se morski sedimenti nalaze na zemlji kada bismo ih očekivali na dnu okeana. Ali, oni se ne nalaze u okeanu, nego na zemlji. Zanimljivo!

Nauka nas uči o zakonu superpozicije. Kažu da će stariji slojevi biti na dnu a oni mlađi iznad njih. I, to je logično. Ako gledamo geološki stub, najstariji su na dnu, i svaki sledeći je mlađi. I u prošlosti, kada smo bili u ovom vremenu, ni jedan od ovih nije postojao. Ako dođem i pogledam jedan sloj, ja proučavam prošlost. Znači moram naći mesto gde ću pronaći pukotinu u zemlji gde mogu videti sve ove slojeve. Sve kako su poređani. I svaki ovaj period je trajao milionima godina. Kako znaju da je trajao milionima godina? Da li mogu da datiraju sedimentne stene? Ne, dakle, oni tako pretpostavljaju. Kad im odgovara oni dodaju neki milion godina, kad im ne odgovara oni ponovo dodaju koji milion godina, i ovde u Grand kanjonu možete videti sve te slojeve. Setite se, svaki od tih slojeva bio je jednom na površini. Razmislite sad o ovome. Pogledajte te slojeve, oni su svi u obliku ravne ploče. Ako pogledamo Grand kanjon, geolozi su bili i toliko ljubazni da nam stave table da nam objasne šta se dešavalo. A tu se dešava jedna neobična stvar. Između dve stene nalazi se nešto što oni zovu ankomforniti. Šta to znači? Znači da stene iz ordovicijuma i silura nedostaju. To je stvarno problem za geologiju. Oni znaju da slojevi moraju postojati jer ih nalazite u drugim delovima sveta, a ovde ih nema, nestali su. Za standardnu geologiju, ovo je problem. Jer uz svaki ovaj nivo oni umaju «zakačen» period od miliona i miliona godina. I ne možete jednostavno da istrgnete milione i milione godina iz stena što znači, ukoliko je postojalo to vreme, da su morale nastati i te stene. A evo čemu nas geologija uči: prvo se formirao niži sloj, pa su se formirali oni slojevi koji nedostaju. Međutim, vidite, ovde u Grand kanjonu došlo je do erozije, pa su erodirani ti slojevi, pa se formirao sledeći sloj, i tu imamo stari i novi sloj i malo varaju jer ostave neke ostatke slojeva koji nedostaju, ali njih zapravo nema u kanjonu. Oni jednostavno nedostaju. Na jednom spoju imate sto miliona godina koje nedostaju. Na drugom spoju imate trideset miliona godina koje nesotaju. I vi jednostavno «izbacite» tolike milione godina (!).

Šta to znači? Da vam dam jedan primer: sadašnji nivo erozije kreće se od 6 cm do 2 m na hiljadu godina. Na Himalajima svakih hiljadu godina nivo se snizi za 2 m. Hajde da uzmemo ovu najniži vrednost od 6 cm na hiljadu godina. Gde završavaju ovi produkti erozije? Odlaze u reke i zatim u okeane. To znači da kontinenti postaju 6 cm niži svakih hiljadu godina. To dalje znači da bi svakih 10,2 miliona godina kontinenti bi nestalijali. To znači da bismo imali dovoljno vremena da, kako geneologija pretpostavlja 450 puta kompletno speremo kontinente u okeane. Ali, nema nikakvih znakova erozije između ovih slojeva. Spoj stena je zaista ravan. Ne zaboravite, nauka nas uči da su svi ovi slojevi jednom bili površina zemlje. Ako imamo eroziju, šta će erozija da uradi? Da li erozija spira kanale, kanjone i takve stvari? Uzmimo primer tri sloja stena. Oni su odvojeni milionima godina. Svaki od ovih slojeva je jednom bio površina Zemlje. Ali, sada se erozija dešava samo na gornjem sloju. On je podložan eroziji. A njihova dodirna površina je apsolutno ravna. A znate kakvu površinu ostavlja erozija. Ako bih sad stavio sloj preko ovoga, kako bi izgledala njihova dodirna površina, da li bi bila ravna ili sa izbočinama? A šta se desilo sa onim srednjim delom? Pitanje je da li je u pitanju brza ili spora erozija. Ovo o čemu govorimo je veliki problem za nauku jer svaki sloj ima za sobom milione godina. Da vam dam još jedan primer. Zamislite da ispred sebe imam tri kofe pune blata: jednu veliku, jednu malu i opet jednu ogromnu. I uzmem veliku kofu i rasprostrem to blato na zemlju. Pa onda uzem malu koficu blata i sipam na ovu veliku masu. I onda se samo malo može rasprostrti. I onda opet uzmem ogromnu kofu pa pospem opet preko te mase a onda napravim jedan presek. Koliko su tu slojeva? Dva sloja. A kad napravim presek na drugom mestu, koliko tu mogu da imam sloja? Tri sloja. Dakle, mora da su milioni godina taloženja nestali erozijom tamo pozadi. To se dešava ukoliko svakom sloju pripišete određeno vremensko razdoblje. A šta ako slojevima pripišete količinu a ne vreme nastanka? Ja jednostavno nisam imao dovoljnu količinu blata da pospem po svom prethodnom blatu. Vi zaključite koji je od ovih koncepata logičniji.

Članak za člankom postavljaju isto pitanje kao i ja. U časopisu «Nature» pitaju se gde je ta praznina od petnaest miliona godina. I kažu da najtemeljitije istraživanje nije dalo rezultate. Nema nikakvog ostatka tog sloja. I zašto su te površine bile tako ravne u prošlosti? A zemlja ne izgleda tako, ide gore-dole i imamo razne slojeve. I nema nikakvih dokaza erozije čak i u mekanim i krtim materijalima kao što je krečnjak. Da pogledamo drugi model. Recimo da je bilo puno vode, onda ste mogli da očekujete sedimente. I ceo geološki stub bi se sastojao od sedimenata ukoliko je bilo puno vode. Blatnjavi sloj ili strujanje se pojavljuje na obalama Severne Amerike kada se deo kontinentalne ploče razišao. I mogli su tačno da kažu kojom brzinom se on kretao niz okean. Posle tri sata on je bio 450 km u moru. To znači da se zid blata kretao 160 km/h. Da ste bili neka ribica bili biste uhvaćeni i fosilizovani. Ne biste mogli da izbegnete ovaj zid blata.

Hajde da ovo simuliramo. Ako imam zemlju, vodu i zemljotres, ako je kontinentalna ploča pukla i nailazi sloj blata, ovo blato će se staložiti i onda ćete imati vrlo nežne slojeve blata jednolične svuda, Zemlja se pomera jer se ne drugom mestu dešava neki drugi zemljotres, i sada imamo još jedan tok blata koji dolazi preko ovoga. Različit izvor, različita boja, različit sastav. I, teče gore-dole na podvodnim bregovima i ono se taloži. Zapazite da ispunjava doline, a tanji je na vrhovima. Da li mislite da je moguće da se nešto od onog sa dna se podigne gore? Da li mislite da je to moguće? I onda dolazi novi sloj blata. Ali vidite kako oni iznenađujuće ostaju lepo razdvojeni. Pa još jedan i vidite da ova površina postaje veoma ravna. I svet je odjednom ravan. Da zastanemo ovde. Vidimo sve ravne površine. Baš kao što izgleda na geološkom stubu. A kako to izgleda iz bliza? Sad ovde vidimo da su se materije rasporedile po težini. Teža materija je dole, a lakša gore. To je zato što je smešano i kamenje i blato zajedno. I koliko mi za ovakvu formaciju treba miliona godina? A kako izgledaju prave stene? One su kvali fikovane kao one koje su nastale tokovima blata. Svaki od njih je jedan sloj nanosa. Prvo su bili ravni a onda se kontinentalna ploča malo nakrivila. I onda vidimo ogromne turbedite. Kako znamo da su oni nastali tokom blata? Zato što se teža materija nalazi u nižim slojevima a lakša u višim. Koliko su ovi slojevi udaljeni jedan od drugog vremenski? Milionima godina ili jednim katastrofalnim događajem? Morala je biti katastrofa. A zašto su planine tako isavijane? A zašto su u Grand kanjonu materije raspoređene od težih ka lakšim i finijim? To znači da je morao biti jedinstven katastrofički događaj u kojem su oni nastali, a ne milioni godina.

Zamislite kontinent pre potopa sa prepotopnim okeanima i zatim se kontinent spušta, okean prevazilazi površinu kontinenta polako tokom pet meseci, a onda se kontinent ponovo uzdiže a budući da su svi ovi slojevi još uvek mekani, oni se savijaju i daju određene reljefne oblike. Zapamtite, ako se slojevi formiraju jedan na drugog u jednom katastrofičnom događaju onda mogu nešto od onog sa dna da prevrnem na vrh ili mogu ono sa vrha da «uguram» niže jer su oba sloja mekana. Postoje dva sloja koja su, po pretpostavci nekih naučnika erozivnim putem razdvojena milionima godina, ali je niži sloj prosto uronio u viši i to nazivamo plamenom. Znači da su oni morali bit mekani u isto vreme i nije ih moglo razdvajati milion godina.

Znate li koliko je ovo velik problem? Geolozi, budući da je po njihovoj teoriji svaki ovaj sloj milionima godina star i odvojen od sledećeg, to znači da su imali čvrste slojeve stena. Kako da ih savijete a da se ne polome? Morate da ih «ugurate» u unutrašnjost zemlje, da ih učinite vrelima, pa onda da ih podignete gore i da ih isavijate dok su istopljene. Ali to su sedimentne stene i nema dokaza o prisustvu takve ekstremne toplote. A ako su nastali odjednom zajedno i bili su zajedno mekani, onda nema problema.

Postoji još jedan primer stene koja izlazi iz drugih slojeva. Stub koji nastaje je od žutog sloja. A zapravo, istog je materijala kao i žuti sloj i prolazi kroz tri sloja povrh njega. I onda je erozija sprala ove gornje slojeve. Kako to nastaje? Jer to su sve čvrste stene, nije u pitanju zemlja. I sad u zemljotresu ih stavite pod pritisak i šta im se dešava? Izlome se u hiljade komada. Ali ovde se nije to desilo. Oni prosto samo izbace stubove kroz druge slojeve.

Hajde da to ilustrujemo: uzmite dva nivoa stakla, i uzmite pastu za zube i istisnite je? Da li prolazi kroz slojeve stakla? Ne. A šta ako imate tri sloja mekane paste za zube i primenimo neki pritisak na donji sloj, jer mogu da prodrem kroz ove gornje? Naravno. Dakle, svi ovi slojevi mora da su bili meki u isto vreme, a nisu se stvrdnjavali i nastajali milionima godina jedan za drugim.

Pogledajmo opet Grand kanjon. On prelazi preko brda. I sad dolazi reka i da bi isprala i stvorila kanjon ona mora da ide gore-dole. Da li reke idu tako? Ne. I trebalo je da je tako reka išla, sprala slojeve i napravila Grand kanjon. Sve vrste teorija pokušavaju da objasne ovu formaciju ali ni jedna od njih ne daje objašnjenje. Ali, ako ste imali potop, slojevi su meki, i primenite pritisak i podignete slojeve na jedno mesto. Oni formiraju pukotinu, voda poteče kroz to i onda nemate problema. I svi kanjoni u svetu su tako bili formirani. Naučnici kažu da su za ovako nešto bili potrebni milioni godina. A onda se u časopisu «Science» pojavio članak koji je rekao da ukoliko stene imaju oblik slova V onda su mogli nastati samo brzo i u katastrofičnim okolnostima jer kad reke polako teku kroz kanjon, ne mogu napraviti samo neki drugi oblik. Otići ćemo u Afriku i provešću vas kroz jednu scenu brze erozije. Postoje kanjoni koji su nastali u sekundama. Došla je poplava i povukla se. I pogledajte šta je ostalo za njom. Zašto su tu ostala brdašca? Zato što kad je voda spirala, odjednom se povukla, a nije sve bilo sprano. Ima puno primera ovakve erozije. Neke karakteristike koje je teško objasniti uobičajnim teorijama lako je objasniti brzom erozijom.

Da napravimo presek. Imamo ravne slojeve iako zemlja nije uniformna i ravna, imamo slojeve koji nedostaju bez znakova erozije, imamo sortiranje od krupnih i težih ka manjim i lakšim materijalima, zatim imamo dokaze da su ovi slojevi bili mekani jer prodiru jedan kroz drugi, imamo dokaze da je bilo ogromnih spiranja, i ne možemo da izvršimo datiranje.

Ali nauka kaže da je ipak trebalo milion godina da bi došlo do formiranja stena od tog prvobitnog mekanog blata. Imamo jedan keramički sud i imamo flašu koji potiču sa broda Birkenhend koji je potonuo 1852 god. Oba ova komada su postala deo čvrste stene! Imate izbor: ili je ova flaša stara milionima godina, ili je stena u kojoj se oni sada nalaze formirana brzo. Imamo zvono sa jednog broda, ono je postalo deo čvrste stene zajedno sa fosilima korala koji je okružuju. Imate izbor: ili je ovo zvono staro milionima godina ili ova stena nije onako stara kako geolozi kažu. Ako odete u pećine biće vam rečeno da su potrebni milioni godina da bi nastali stalaktiti i stalagmiti. Evo jednog stalagmita koji je nastao u Sjedinjenim Državama kada su pumpali vodu na ovo mesto. Toliko je brzo rastao da su oni od njega napravili spomenik. Postoji rudnik u Australiji koji je bio funkcionalan. On je star 30 godina ali ne možete verovati onda da su stari milionima godina, jer pogledajte veličinu stalaktita i stalagmita. Puno vode i oni brzo rastu. A šta da kažemo o dragom kamenju, mora da su im trebali milioni godina da se formiraju.

Predivni komad malahita koji dolazi iz Kongoa. Oni su to izvozili u Ameriku i prodavali za hiljade dolara. Ali, malahiti se formiraju u obliku prstiju jer nastaju kao stalaktiti i stalagmiti. Kada su ih transportovali u Ameriku jedan prst je otpao i vratili su ga nazad. Obratio mi se prodavac dragog kamenja sav u suzama jer je unutra bila bakarna žica. I kako je moguće da su razbili komad koji je vredeo 20 000$? A to je čist malahit. Imate problem sada. Ili je ta bakarna žica stara milionima godina ili se ovaj malahit brzo formirao. Rekao sam trgovcu da pronađe rudnik i da naruči još malahita odande. Dileri iz rudnika su rekli da sada nemaju malahita. Rekli su da će ga imati tek za tri meseca. Očigledno su shvatili da, ukoliko postave bakarne žice u rudniku, a voda se sliva, malahit se vrlo brzo stvara na bakarnoj žici! Naravno, sad žicu ne možete da izvučete jer je unutar kamena. Dakle, koliko je vremena potrebno da se formira stena? Zavisi koliko gradivnog materijala imate na raspolaganju. Koliko vam vremena treba da se betom stvrdne? On se vrlo brzo formira.

Pogledajmo ostrvo koje ima sve karakteristike kao da je prošlo milion godina erozije. Ima divne plaže i sve što treba. A to je ostrvo koje se formiralo 1963 god. Ako odete na Havaje videćete ostrva koja izgledaju kao da su milionima godina stara i mislićete da su se formirala u toku više miliona godina. Imaju i interesantnu faunu kao što su bezooke bubašvabe koje su mora da su evouliirale milionima godina. Ali to su obično ostrva za koje ljudi pamte kada su nastala! Ne kažem vam da ne verujete u evoluciju, ali pokušavam da vam kažem da ukoliko hoćete da verujete u ono što Biblija kaže postoji više nego dovoljno dokaza da podupru tu priču. Ne morate da se brinete o tim dugim vremenskim periodima jer to je relativno, tj. zavisi od vaših pretpostavki i pozicije sa koje polazite. Ali ako želite da verujete, verujte u to.

Stvar će postati još interesantnija sutra uveče jer fosili su svakako dokaz evolucije. Ja sam bio evolucionista i ateista većinu svog života. Ali sutra ću vam ispričati priču koja će vas zaista iznenaditi.

 

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >