RELIGIJA "URADI SAM"

U porodici sa malom decom veoma se često čuje izraz "uradiću sam", "hoću da to uradim sam!" Izgleda da se sa ovom sklonošću rađamo. Ne nalazimo je samo kod dece, već i kod odraslih - ta sklonost nalazi se naglašena i usred vesti trojice anđela. Ona predstavlja suštinu svih lažnih religija - "Bože, uradiću to sam".

Pogledajmo vest drugog anđela koju nalazimo u Otkrivenju 14,8: "I drugi anđeo za njim ide govoreći: pade, pade Vavilon, grad veliki; jer otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode".

Evo opet zajedničkih niti za sve tri vesti:

1) opomena protiv službe sebi;

2) poziv da se oslonimo na Isusa Hrista kao našu jedinu nadu za spasenje od krivice i sile greha.

Pade Vavilon." Kad je Vavilon već pao, zašto time počinjati vest? Da, pao je, ali očigledno Vavilon pada sve niže i niže. Očigledno, nešto što je već palo može još više padati! Vavilon nikada u Bibliji nije označavan kao nešto dobro. Početak Vavilonu bila je Vavilonska kula. (1. Moj 11) Vavilonska kula bila je manifestacija čovekovih napora da se sam spase, jer nije verovao da Bog može održati svoje obećanje. Bog je rekao da više neće uništiti svet vodom. Ali ljudi nisu verovali da je Bog dovoljno veliki da održi svoju reč. Tako je Vavilonska kula postala džinovski spomenik čovekovom naporu da se sam spase.

Znam šta se desilo sa kulom Vavilonskom. Pala je! Slično tome, niko nikada neće uspeti da uđe u nebo sopstvenim trudom, ma kako visoko da se podigne. Ljudi su uspeli da stignu do meseca - mnogo više od kule Vavilonske - ali niko od nas ne može živeti toliko dugo da stigne mnogo dalje.

Vavilon se pretvorio u zbrku, i uvek je bio zbrka. Vavilon predstavlja mešavinu konfliktnih ideja. Bog je pomešao jezike. Ljudi su se razišli, a posledice te zbrke možemo da vidimo i danas.

Ako pratimo Vavilon kroz vekove, doći ćemo do Vavilonskog carstva, koje je neko vreme vladalo civilizovanim svetom. Veliki vladar Vavilona, oko 606. godine pre Hrista, bio je Navuhodonosor. U Vavilon je odveden Božji narod kao roblje, ali ropstvo u Vavilonu znači mnogo više nego da su ih vojnici odveli u grad Vavilon, zajedno sa opljačkanim sudovima iz jerusalimskog hrama. Mnogi iz Izraela i Jude bili su u vavilonskom ropstvu mnogo pre nego što je došao Navuhodonosor sa svojom vojskom. Isto tako, među onima koji su bili odvedeni u Vavilon fizički, bilo je vernih Jevreja koji nikad nisu potpali pod Vavilon duhovno. Jedino što je potrebno da bi neko potpao pod vavilonsko ropstvo je da postane rob ideje da se može spasti sam. Mogu svojom silom da živim hrišćanski život, da stignem u nebo. U stvari, kad kažemo da je neko u vavilonskom ropstvu, mi govorimo o osobi koja ne poznaje Isusa iz ličnog iskustva, iz svakodnevnog druženja i zajednice s Njim. Osoba koja prolazi kroz život, pokušavajući da postane dovoljno dobra i ostane dovoljno dobra da bi "uspela" da uđe na vrata Svetoga Grada, robuje u Vavilonu. Religiozna osoba koja ne odvaja vreme za vezu s Bogom koja posvećuje, pripada Vavilonu. Takva osoba pokušava da se spasi sama. To je u stvari Vavilon. Iako je počeo sa kulom Vavilonskom, on nastavlja da postoji kroz vekove, do današnjeg dana. I moguće je, čak i na samom kraju zemaljske istorije, biti rob Vavilonu.

U knjizi "Velika borba", na strani 381, čitamo: "Izraz 'Vavilon' dolazi od reči 'babel' što znači zbrka, pometnja. Ovaj izraz se upotrebljava u Svetom pismu da označi razne oblike lažnih ili otpalih religija." A u knjizi "Patrijarsi i proroci" na 73. strani, stoji: "Skoro svaka lažna religija osnovana je na istom principuda se čovek može spasiti sopstvenim naporima".

Kad ovome dodamo činjenicu da je narod iz kraja vremena veoma sličan ljudima iz doba Hristovog prvog dolaska (vidi 1SM, p. 406), shvatićemo da je veliki problem kod mnogih od nas danas da se trudimo da se sami spasemo. Žrtve smo religije "uradi sam". Služimo lažnom bogu našeg vlastitog ega kad se trudimo da živimo dobrim, moralnim životom - trudimo se da zaslužimo svoj ulazak u nebo.

Najveći simptom religije "uradi sam" je žalosno malo vremena i truda koje odvajamo za svakodnevnu službu Bogu, za zajednicu sa njim. Bez ovoga druženja sa Bogom, koje je jedina osnova hrišćanskog života, adventistička crkva postaje, ništa drugo, nego neka vrsta kluba ili udruženje moralista.

U samom vremenu kraja, pred sam Hristov dolazak, vest drugog anđela se ponavlja. Mora biti da je to veoma važna vest kad se objavljuje dva puta. U Otkrivenju 18. opet nalazimo vest "iziđite iz nje narode moj". Iz ovoga se može zaključiti da su i na samom kraju vremena neki od Božjeg naroda još uvek u Vavilonu. "I pored duhovne tame i odstupanja od Boga u crkvama koje sačinjavaju Vavilon, većina pravih Hristovih sledbenika nalazi se još u tim versklm zajednicama". (GC, p. 390) Imaj na umu da na svetu postoje samo dve vrste ljudi - oni koji poznaju Boga i oni koji ga ne poznaju. Pripadnici obe grupe mogu se naći u svakoj crkvi, kao i u tvojoj. Poznavati Boga znači više nego biti zapisan kao vernik u crkvenoj knjizi. Hrišćanin je onaj koji poznaje Isusa Hrista.

Zar ne bi bilo tragično da neko od nas ide i propoveda vest trojce anđela i opominje ljudi na Vavilon, a ipak završi na istom putu, pokušavajući da se sam spase? Jedina sigurnost da to ne doživimo je da upoznamo šta znači osloniti se potpuno na Hrista kao jedinu nadu za spasenje time što ćemo održavati ličnu zajednicu sa Hristom svakoga dana. Samo ako tako činimo, bićemo sačuvani da ne postanemo robovi Vavilona.

I na samom kraju vesti drugog anđela ima nešto što treba da zapazimo. Tekst kaže da "otrovnim vinom bluda svojega napoji sve narode". Šta je to "blud"? Blud je nedozvoljena veza između dve osobe i spajanje dvaju tela koja ne smeju to da čine. U duhovnom smislu to je spajanje dva načela koja su nespojiva. Ta dva načela su spasenje verom i spasenje delima. Teolozi imaju reč koja označava spoj dva nepomirljiva, antagonistička principa - sinkretizam. Vavilon je sinkretizam - duhovni blud. Pošto su spasenje verom i spasenje delima protiv principa, oni se ne mogu kombinovati. Uzajamno se isključuju. Spasenje je ili kroz veru u Hrista ili kroz naša dela. Nema srednje pozicije. Pokušaj da se kombinuju ova dva principa je pokušaj nemogućeg.

Martin Luter se borio sa ovim problemom. Jednog dana, u ćeliji samostana, zapisao je u svojoj Bibliji jednu reč pored Rimljanima 1,17 "¼ pravednik će od vere živ biti." Ta reč, zapisana u margini je sola. To je latinska reč koja znači "samo". Pravednik će samo od vere živ biti.

Većina hrišćana danas ne veruje u stvari, u najčistijem smislu, u spasenje samo kroz dela. Oni priznaju da im je u izvesnoj meri Bog potreban. Ali istovremeno smatraju da jedan deo moraju da učine sami. Veruju u mešavinu. U knizi Odabrane poruke I, str. 353. stoji: "Neki smatraju da su predali sebe Bogu, pa ipak se u velikoj meri oslanjaju na sebe. Postoje iskrene duše koje se oslanjaju delimično na Boga, a delimično na sebe. Oni ne gledaju na Boga da bi ih on držao svojom silom, nego se uzdaju da će ih on primiti zato što straže protiv iskušenja i izvršavaju određene dužnosti. Takvom verom ne postiže se pobeda. Osobe koje tako čine bespotrebno se muče. Njihove duše su u stalnom ropstvu i oni neće naći odmora dok ne polože svoj teret pred Isusove noge". Shvatate li šta je to? sinkretizam. Još uvek robovanje u Vavilonu. Duhovni blud.

Artur Spalding, u svojoj knjizi kaže: "Mnogi od onih koji tvrde da su hrišćani veruju da se moraju boriti da bi bili dobri i da bi činili dobra dela, a kad oni učine ono što mogu, Hristos će im doći u pomoć i učiniće ostalo. U ovom pometenom verovanju o spasenju (opet Vavilon) delimično delima, a delimično silom koja deluje izvana, nalaze svoj oslonac." (Captains of the Hosts, p. 601)

Moguće je ako se toliko trudimo da budemo dobri, da postanemo gori. Moguće je da toliko gledamo sebe u ogledalu, da počnemo sve više i više da ličimo na sebe. "Ne smemo gledati na sebe. Što više posmatramo svoju nesavršenost, manje snage imamo da je nadvladamo". (R&H 14. I 1890) "Svako će voditi tešku borbu za pobedu nad grehom u svom srcu. Povremeno je to veoma bolan i obeshrabrujući posao: zato što, dok gledamo nedostatke u našem karakteru, zadržavamo se na njima, umesto da gledamo u Isusa i obučemo haljinu njegove pravde". (9T p.182.183)

Ipak , koliki od nas smatramo da je sav smisao hrišćanskog života da se trudimo da držimo zapovesti, umesto da upravljamo svoj trud ka izvoru poslušnosti, ka poznavanju Isusa, kojeg treba iz dana u dan da prihvatamo, da bi On mogao živeti svoj život u nama.

Pretpostavljam da ste već čuli priču o čoveku koji je pao u bunar. Zaglibljen u blato, dole, na dnu bunara, on upravlja svoj pogled gore, ali ne može da izađe. Bespomoćan je. Tim putem prolazi Buda, pogleda bunar i kaže: "Ako izađeš naučiću te kako da ne padneš u drugi bunar". A čovek odgovara: "Hvala".

On nastavlja da se bori da izađe, a putem prolazi Konfučije. I ovaj pogleda u bunar i kaže: "Da si slušao moju nauku, ti ne bi ni pao u bunar.” A čovek odgovara: "Hvala". Konfučije nastavlja svojim putem.

Nekako u to vreme, i Isus Hristos prolazi pored bunara. Pogleda dole, spusti se u bunar, uhvati čoveka, izvuče ga iz bunara i nastavi da hoda s njim.

U tome je razlika. Hrišćanska religija zasnovana je na činjenici da je čoveku potreban Spasitelj. Ne može se sam spasti. Potpuno je bespomoćan. Ipak, iznenađujuće je koliko se mnogobožačkog učenja uvuklo u hrišćansku religiju. Danas postoje čitave verske zajednice utemeljenje na zamisli da čovek u sebi ima sposobnosti da se sam spase. Ljudskom srcu godi ta misao. Takvo je verovanje sama suština Vavilona.

Setimo se Navuhodonosora. On je bio car Vavilona. Mora se priznati da je to bio veliki čovek kad je bio u stanju da pobedi celi tadašnji civilizovani svet. To danas nikome ne polazi za rukom. Jedne noći on je usnio neobičan san, a Danilo je došao i objasnio mu ga. Rekao je Navuhodonosoru da san predskazuje božanski sud koji će doći. Ali umesto da se pokaje i pođe na kolena, Navuhodonosor nastavlja da služi sebi. On odlazi na terasu i gleda svoje viseće vrtove, koji su postali jedno od svetskih čuda. Posmatra grad koji je izgradio - zlatni grad u zlatnom dobu i kaže: "Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah?" (Danilo 4,30)

Ne budi prestrog prema Navuhodonosoru. Da li si ikad rekao ili pomislio u sebi: "Nije li to divna kuća koju sam ja sagradio? Nisu li to divna kola što sam ja kupio? Nisu li divni prihodi koje sam ja zaradio? Nije li to divna propoved koju sam ja održao? Nije li to visoki cilj koji sam ja postigao? Zar nije divno to lice koje gledam u ogledalu? Ne moram biti Navuhodonosor da bih služio sebi na isti način kao što je to ovaj car činio.

Navuhodonosor je bio žrtva službe sebi. Jednoga dana, kao što je i bilo prorečeno, razum ga je napustio. Bio je odbačen od društva ljudi. Proveo je mnoge dane u poljima. Nebeska rosa padala je na njegovu bradu. Sedam godina je lutao. Nokti su mu narasli kao kandže u orla. Kosa mu je porasla, i jeo je travu kao goveda. Konačno, posle sedam godina došao je sebi. Kao da se povratio iz kakvog sna. Vratio mu se razum. Pogledao je ka nebu, ali umesto da proklinje ime Božije, šta je učinio? Počeo je da slavi i hvali Boga i da mu odaje čast. Jedna od najveličanstvenijih molitvi u celoj Bibliji je upravo molitva ovoj jadnog neznabožačkog cara, u polju. Nalazimo je u sledećim stihovima.

"Ali poslije toga vremena ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu, i um moj vrati mi se, i blagoslovih Višnjega, i hvalih i slavih onoga koji živi doveka, čija je vlast vlast večna i čije je carstvo od kolena do kolena: i svi stanovnici zemaljski ništa nisu prema Njemu, i radi što hoće s vojskom nebeskom i sa stanovicima zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: šta radiš? U to vreme um moj vrati mi se, i na slavu carstva mojega vrati mi se veličanstvo moje i svetlost moja; i dvorani moji i knezovi moji potražiše me, i utvrdih se u carstvu svom, i doda mi se više veličanstva". (Danilo 4, 34-37)

Ali primetimo ko sada dobija hvalu i čast za njegovo carstvo. "Sada ja Navuhodonosor hvalim, uzvišujem i slavim cara nebeskoga, čija su sva dela istina i čiji su putovi pravedni i koji može oboriti one koji hode ponosito". (Danilo 4,37)

Kakvo svedočanstvo od jednog jadnog, neznabožačkog cara! A kada je veliki Bog neba mogao dosegnuti život Navuhodonosora, vavilonskog cara, i dovesti ga do iskustva potpunog predanja, onda isti Bog može da učini to isto za nas danas.

Hvala Bogu za njegovu moć da nas oslobodi od ropstva Vavilona i svega što ono podrazumeva i što nas može dovesti na kolena. Da mu kao Navuhodonosor odamo hvalu i čast - oslobođeni od službe i proslavljanja sebe. Oslobođeni od pokušaja da se na bilo koji način sami spasemo. Da služimo Njemu, Tvorcu, Caru Neba.

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >