| < 22 Poglavlje | Sadržaj | 24. Poglavlje > |
Hans K.
LaRondelle
U v
o
d
U središtu pažnje svih biblijskih
proročanstava i cele istorije spasenja je uspostavljanje Božjeg carstva na
Zemlji. Sveto pismo započinje Rajem koji je bio stvoren i izgubljen (1.
Mojsijeva 1-3) i završava se u Novom zavetu obnovljenjenim Rajem (Otkrivenje
21.22). Izbor Izrailja kao Božjeg zavetnog naroda na Zemlji nije bio sam sebi
cilj, već božanski akt kojim je svim narodima na Zemlji postavljen vidljivi znak
pravednosti i mira budućeg Božjeg carstva. Hristos je svoje novozavetne
sledbenike naučio da se mole: "Da dođe carstvo tvoje i da bude volja tvoja, kako
na Nebu tako i na Zemlji!" (Matej 6,10) Na taj način je apostolska evanđeoska
poruka dobila svoju apokaliptičku perspektivu u fundamentalnom kontinuitetu sa
Božjim zavetom sa starim Izrailjem.
Skromno pojavljivanje Isusa iz Nazareta
kao Mesije, najavljenog u proročanstvima, dovelo je do odlučujuće prekretnice u
istoriji otkupljenja Izrailja, do ključne i konačne probe vere toga naroda i
njegove odanosti zavetu sa Bogom. Dok se četiri Evanđelja uglavnom bave Mesijinim životom, Njegovom smrću i
vaskrsenjem, Jovanovo Otkrivenje se usredsređuje na Njegovu misiju sudije i
obnovitelja u vreme posletka. U poslednjoj knjizi Biblije kao da se susreću sve
ostale bilblijske knjige i kao da u njoj nalaze svoje konačno slavno ispunjenje.
Prema tome, pravo razumevanje proročanstava o Crkvi i vremenu posletka mora biti
utemeljeno na odgovornoj egzegezi teološke srži i literarnog jezgra Jovanovog
Otkrivenja: Otkrivenja 12-14. U ovoj neodvojivoj celini apokaliptičkog
otkrivenja i mileritski pokret i kasnija Crkva adventista sedmog dana nalaze i
svoje korene i svoj mandat.
U središtu pažnje adventističkog pokreta,
i pre i posle 1844. godine, nalazila su se proročanstva o poslednjem vremenu,
zapisana u knjigama Danila i Otkrivenja. Upravo u svetlosti ovih proročanstava
su pioniri Crkve adventista sedmog dana počeli da razvijaju svoju teološku svest
kao novi pokret u hrišćanskoj istoriji. Verujući da su posebno izabrani da obave
posebno delo u poslednje vreme, sami su sebi dali oznake "Crkva ostatka", "Božji
narod ostatka" ili jednostavno "Ostatak". Tim oznakama su izražavali svoje
verovanje da zaista predstavljaju završni segment Crkve, prorečen u Otkrivenju
12,
I. Koncept
ostatka u Starom zavetu
II.Novozavetni
koncept ostatka: Novi Izrailj
III.Otpad
Crkve u proročanstvu
A.Pavlova
vremenska odrednica za pojavu Antihrista
B.Verska
priroda Pavlovog Antihrista
A.Starozavetno
proročanstvo i novozavetno ispunjenje
V.Vesti
trojice anđela: Božja poruka u vreme posletka
A.Dramatičan
opis vremena posletka u Otkrivenju 10.
B.Vest
prvog anđela (Otkrivenje 14,6.7)
C.Vest
drugog anđela (Otkrivenje 14,8)
D.Vest
trećeg anđela (Otkrivenje 14,9-11)
E. Obećanje
o sveopštem Danu pedesetnice (Otkrivenje 18,1-8)
A.Valdenžani
i pre-reformatori
E. Nemački
pijetistički pokret
G. Mileritsko
oživljavanje adventističke nade
VII.
Adventisti sedmog dana i Crkva ostatka
Ostatak se nikako ne može shvatiti
odvojeno od tela kojemu pripada. Prema tome, ovo razmatranje mora da započne
izučavanjem posebne uloge i
funkcije Izrailja, onako kako je prikazana u Starom
zavetu.
Uloga Izrailja kao da je bila određena
verskom prirodom i teološkim značenjem imena "Izrailj" u Starom zavetu. Ime
Izrailj se upotrebljava u dvostrukom značenju: s jedne strane, to je ime naroda
ili etničke zajednice, a sa druge, ono se odnosi na Gospodnji narod kao na
versku zajednicu. Od samog početka, ime Izrailj u Starom zavetu nosi versko
obeležje, tumači se onako kako ga je sam Bog objasnio patrijarhu Jakovu koji je
istrajno tražio blagoslov od Boga: "Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj,
jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima i odoleo si." (1. Mojsijeva 32,28;
35,9.10; Osija 12,3.4) Na taj način se pokazalo da je ime Izrailj božanskog
porekla. Ono je simbolički predstavljalo Jakovljev novi duhovni odnos sa Bogom i
pokazivalo da se Jakov pomirio sa Bogom prihvatajući Njegovu blagodat
oproštenja. Pošto je dobio oproštenje greha, Jakov je dobio i novo ime "koje
više nije podsećalo na njegov greh, već je služilo kao uspomena na njegovu
pobedu" (PP 198). Ukratko, od samog početka, ime Izrailj simboličkipredstavlja
lični odnos pomirenja sa Bogom.
Stari zavet navodi sveto poreklo imena
Izrailj da bi dokazao sveto zvanje ovog naroda. Preko proroka Osije, Bog podseća
na Jakovljevo rvanje sa Gospodom
kao primer koji bi morala da slede otpala izrailjska plemena, koja su
uzdala više nego u Gospoda uzdala u ratne konje Asirije i Egipta: "Ti, dakle,
obrati se Gospodu Bogu svojemu, čuvaj milost i pravdu, i uzdaj se vazda u Boga
svojega!" (Osija 12,7.3-6; 14,1-3) Drugim rečima, trebalo bi da svi Izrailjci
traže isti religijski susret sa Bogom i isto iskustvo preobraženja kakov je
Jakov stekao da bi mogli da budu svetlost svetu i da prime blagoslove
zaveta.
Božju nameru sa Izrailjem sažeto je
izrazio Mojsije kada je rekao Faraonu: "Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj,
prvenac moj i kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži!" (2. Mojsijeva 4,22.23)
Izrailjska plemena su bila pozvana da obožavaju Gospoda Boga u skladu s Njegovom
otkrivenom voljom. Izrailj se razlikovao od svih ostalih naroda, ne zbog svojih
posebnih etničkih, moralnih ili političkih kvaliteta, već zato što ga je Bog izabrao da primi ispunjenje Njegovih
obećanja koja je dao patrijarsima (5. Mojsijeva 7,6-9). Bog je izbavio Izrailja
iz zatočeništva u Egiptu da bi ga na poseban način povezao sa sobom: "Videli ste
šta sam učinio Egipćanima i kako sam vas kao na krilima orlovim nosio i doveo
vas k sebi. A sada, ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavet moj, bićete
moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo
svešteničko i narod svet." (2. Mojsijeva 19,4-6)
Izrailj je bio izabran i Božjom rukom
izbavljen iz Egipta da bi postao sveti narod, što znači, odvojen da drži
božanski zavet, da bude narod sveštenika i posrednika između Boga i
neznabožačkih naroda. Izrailj je bio spasen blagodaću od svojih smrtnih
neprijatelja, ali istovremeno spasen na Božju slavu i za spasenje drugih naroda.
Peta Mojsijeva knjiga kaže da je svrha izbora Izraiulja bila obavljanje duboko
religijske misije. Trebalo je da Izrailjci odgovore na Božje spasavalačko delo
kao "sinovi Gospoda Boga svojega" (5. Mojsijeva 14,1) svojom neogranićenom
ljubavlju prema svom zavetnom Bogu i potpunim posvećenjem svoga srca Njemu (5.
Mojsijeva 6,5), dragovoljno ga slušajući (5. Mojsijeva 6,6-9.18) i jedino Njemu
služeći (5. Mojsijeva 6,13-15). U tom verskom smislu Izrailj je bio pozvan da
odbaci svako idolopoklonstvo, da bude "savršen i bez ljage (tamim) pred Gospodom
Bogom svojim" (5. Mojsijeva 18,13. Čebušnik; 13,1-5; 2. Mojsijeva 20,1-3). Da
bismo razumeli izbor Izrailja od izuzetne važnosti je da shvatimo da božanska
blagodat ima prednost pred moralnom poslušnošću. Mojsije je tu činjenicu ovako
objasnio: "Pazi i čuj Izrailju, danas si postao narod Gospoda Boga svojega. Zato slušaj glas Gospoda Boga
svojega i tvori zapovesti njegove i
uredbe njegove, koje ti ja danas zapovedam." (5. Mojsijeva
27,9.10)
Od Izlaska na dalje, Izrailj je bio
daleko više nego samo etnička zajednica; bio je prvenstveno otkupljeni narod,
verska zajednica koja koja je svoje jedinstvo i svoju misiju našla u Gospodnjem
otkrivenju preko Tore. Božja Reč i Njegovo delovanje uzdigli su Izrailja na rang
zajednice ili skupa (qahal) vernika
koji će svoje spasonosno i posvećujuće znanje deliti sa svojom okolinom,
sa ostatkom čovečanstva.
Kod Sihema Isus Navin je zajedno sa
Izrailjem obnovio svoj zavet i zavet naroda da će služiti isključivo Gospodu u
toku svih budućih naraštaja. U tom obnavljanju zaveta Izrailj se obavezao da
obnovi svoje srce i da reformiše svoj život u skladu s otkrivenom voljom svoga
Boga i Otkupitelja: "Gospodu Bogu svojemu služićemo i glas njegov slušaćemo!"
(Isus Navin 24,24) Izrailj je svoj zavet s Bogom neprestano obnavljao svetim
liturgijama na godišnjima svetkovinama u Božjem Svetilištu. I tako su verske
svetkovine neprestano pozivale Izrailja da se vrati Bogu i zavetnom odnosu sa Bogom da bi oživeo
svoje učestvovanje u slobodi i otkupljenju Izlaska.
Knjiga Psalama upotrebljava ime Izrailj
više od 50 puta govoreći o skupu obožavalaca pravoga Boga u Hramu u Jerusalimu
(Psalam 147,19.20; 148,14; 149,2). Psalmi pokazuju da je religija Izrailja
utemeljena na Mojsijevoj Tori. Ove pesme ne samo da podsećaju na Božja
izbaviteljska dela u prošlosti, već opominju Izrailj da je slavljenje Boga radi
svih Njegovih blagoslova srž poziva i izbora Izrailja kao naroda (Psalam 103). Psalmisti nisu
slavili Jerusalim ili Davida ili Izrailja, već Boga Izrailjevog kao Stvoritelja
i Otkupitelja Izrailja. On sam je izabrao brdo Sion kao zemaljski centar svoga
sveopšteg carstva (Psalam 2; 87).
Jezekilj izjavljuje: "Ovako veli Gospod
Gospod: ovo je Jerusalim koji postavih usred naroda i optočih ga zemljama!"
(Jezekilj 5,5) Bogosluženje Izrailja u osnovi je bilo nadahnuto nadom u dolazak
Mesije ili Cara-Sveštenika koji će ispuniti Božja obećanja Avramu i njegovim
sinovima, obećanja koja se odnose na spasenje sveta: "I u tebi će biti
blagoslovena sva plemena na Zemlji!" (1. Mojsijeva 12,3; Galatima
3,8)
Konačna želja izrailjskih psalama je da
svi narodi priznaju Gospoda kao svog vrhovnog vladara: "Sve što diše neka hvali
Gospoda. Aliluja!" (Psalam 150,6) Veliki istorijski psalmi (77, 78, 105, 106,
107) pokazuju Izrailju da je njegova istorija najvećim delom izveštaj o
propustima da na odgovarajući način odgovori na Božje spasonosne pozive.
Jezekilj pred otpalim Jerusalimom uzdiže ogledalo izrailjske istorije pobuna i
obesvećenja Božjeg Svetilišta (Jezekilj 16; 23). Uopšteno govoreći, prorok
zaista gleda Izrailj kao buntovni i neposlušni narod. Ipak, i dalje ostaje verni
ostatak koji sačinjava pravi Božji narod i zato predstavlja poseban predmet
božanskog staranja.
Božji plan da preko Izrailja blagoslovi
sve narode će se ispuniti, ali na
Božji posebni promenjeni način; preko vernog ostatka Izrailja. Božji izabrani
ostatak Izrailja naslediće zavetna obećanja i zavetnu odgovornost da prosvetli
svet. Božja večna namera će opstati i na kraju će se ispuniti. Proročka
predviđanja o obnavljanju Izrailja posle vavilonskog i asirskog ropstva imaju
kao središte božansku želju da se Izrailj podigne kao teokratija, kao duhovno
čist i veran Božji narod (Isaija 56; Jezekilj 36; Jeremija 31), a ne kao
svetovna, politička zajednica (Jezekilj 20,32-38).
Posle ropstva Izrailj se organizovao kao
verska zajednica okupljena oko obnovljenog Hrama, a ne oko carskog prestola.
Malahija naglašava da samo oni Izrailjci koji se boje Gospoda spadaju u Božji
narod i da samo oni koji služe Gospodu mogu da budu priznati kao Božje posebno
blago na poslednjem sudu (Malahija 3,16-4,3). Svrha starozavetnog obećanja o
budućem ostatku bila je da uveri Izrailjce da će se zavetni blagoslovi izliti,
iako ne na neverni etnički Izrailj, već samo na izabrani Izrailj koji je ostao
veran Gospodu i koji se uzda u Mesiju Izrailja. Osnovna svrha misije Izrailja
najjasnije je izražena u četiri proročanske pesme proroka Isaije, "Pesme o Sluzi
Gospodnjemu" (Isaija 42,1-4;
49,1-6; 50, 4-10; 52,13 - 53,12). Sluga je ovde simbol vernog Mesije Izrailja,
predstavnika Izrailjaca, u kojemu je utelovljen celi narod. Izrailj je kao
celina bio pozvan da deluje kao misionarska zajednica, ali će na kraju samo
Jedan jedini ispuniti misiju koju je opisao Isaija. Izabrani Sluga će služiti
Gospodu, ne samo u širenju znanja o pravom Bogu sve do krajeva Zemlje (Isaija
42,1-4), već i u okupljanju i vraćanju Bogu vernog ostatka Izrailja (Isaija
49,5.6). Isaija pravi razliku između Izrailja koji je "slep i gluh" kao sluga
Gospodnji (Isaija 42,19.20) i napaćenog Sluge koji je poslušan Gospodu (Isaija
42,1-4; 49,1-6; 50,4-10;; 52,13 – 53,12). Kao što F. F. Brus (F. F. Bruce – 86)
kaže: "Ali, iako je Sluga u izvesnom smislu predstavnik ili otelotvorenje
Izrailja, On se razlikuje od naroda kao celine, na kojega se njegova misija
isprva odnosi, a kasnije i na neznabožački svet." Pojedinačni Sluga je od Boga dobio snagu
za svoju misiju i uživa Božju zaštitu protiv lažnih optužbi jevrejskih ili
neznabožačkih protivnika (Isaija 50,4-9). Četvrta pesma o Gospodnjem Sluzi
(Isaija 52,13-53 – 53,12) detaljno opisuje Slugu: On će prihvatiti ne samo
patnje i prezir, već i samu smrt kao vrhunsko delo poslušnosti. Ovim delom On će
ispuniti božansku nameru i osigurati blagoslov i oslobođenje mnoštvu. "Jer se
istrže iz zemlje živih i za prestupe naroda mojega bi ranjen... Ali Gospodu bi
volja da ga bije i dade ga na muke, kada položi dušu svoju u prinos za greh,
videće natražje, produžiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom
rukom." (Isaija 53,8-10) Božji plan sa Izrailjcima u korist neznabožaca nije
bio, prema tome, osujećen ili odložen, već je doživeo uspeh Mesijinim zalaganjem
(Isaija 53,10).
Stari zavet upotrebljava reč ostatak
(š'ar, š'erit) da opiše tri vrste ljudi: (1) istorijski ostatak, one koji su
preživeli katastrofu; (2) verni ostatak koji održava aktivni zavetni odnos sa
Bogom i prihvata obećanja o izboru; (3) eshatološki ostatak koji se sastoji od
onih budućih odanih vernika koji prihvataju Mesiju, koji ostaju verni sve do
kraja ere Crkve i konačno se pokažu kao pobednici. Ideja o ostatku u Svetom
pismu proteže se od 1. Mojsijeve do Otkrivenja i može se naći u svakoj
starozavetnoj knjizi. Samo u Starom zavetu njena terminologija se pojavljuje na
preko 540 mesta.
Često se pojam ostatak odnosi na
preživele u Izrailju i Judi koji su preostali posle neke nacionalne katastrofe
(2. Carevima 19,31; 25,11; 2. Dnevnika 34,21; Jeremija 24,8; 52,15; Jezekilj
9,8; 11,13). Kada je ostatak Jerusalimljana bio odveden u Vavilon 586. godine
pre Hrista, samo retki stanovnici su preostali u zemlji Judinoj (2. Carevima
25,22; Jeremija 40-44). Kada je taj konačni ostatak pobegao u Egipat, Jeremija
je prorekao da im neće "ostati ostatka" (Jeremija 42,17; 44,7). Jevreje ili
Izrailjce koji su se kasnije vratili iz Vavilona u Palestinu pod Zorovaveljom
proroci koji su delovali posle ropstva opisali su kao "ostatak Božji" (Agej
1,12.14; 2,2; Zaharija 8,6.11.12). U tim tekstovima pojam "ostatak" se
prvenstveno odnosi na Izrailjce koji su preživeli nacionalnu katastrofu. Tom
ostatku Bog Izrailjev nudi novi zavetni odnos, tako da se Jerusalim može nazvati
"vernim gradom" (Zaharija 8,3).
Misao o ostatku dobija izrazito teološke
karakteristike u proročkim spisima. Primer takve teološke upotrebe pojma ostatka
je Božje obećanje Iliji, koji je mislio da više niko osim njega nije ostao veran
Bogu: "Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća, koji nijedan ne saviše kolena
pred Valom, niti ga ustima svojim celivaše." (1. Carevima 19,19) Prema tome,
Izrailj kao politička zajednica ili kao etnička grupa ne može se automatski izjednačiti sa
vernim ostatkom. Samo oni koji služe Bogu u skladu s Njegovim zavetom mogu se
uračunati u verni ostatak u okviru Izrailja. Dalje je značajno da Božji narod
ostatka koji je preživeo božanske sudove u Starom zavetu treba da se vrati celim
srcem svome zavetnom Bogu ili će i on osetiti žestinu Božjih kaznenih sudova (5.
Mojsijeva 30,1-3; 2. Carevima 21,14.15; 2. Dnevnika 30,6). To ističe i Zaharijin
poziv ostatku u svoje vreme: "Vratite se k meni, govori Gospod nad vojskama, i
ja ću se vratiti vama, veli Gospod nad vojskama!" (Zaharija 1,3) Božji odgovor
je opisan u Njegovom delu božanskog opravdanja pokajničkog prvosveštenika Isusa
(Zaharija 3,3-5). Jezdra izražava istinsko pokajničko raspoloženje ostatka koji
se vratio iz ropstva: "Gospode Bože
Izrailjev, ti si pravedan, jer ostasmo ostatak, kao što se vidi danas. Evo, mi
smo pred tobom s krivicom svojom, premda se ne može stajati pred tobom za to!"
(Jezdra 9,15)
Jezdrina molitva ukazuje na trajnu
potrebu za poniznim i pokajničkim držanjem Božjeg naroda ostatka. Taj ostatak
prihvata i zavetna obećanja i zavetne odgovornosti. Svi proročki spisi prave
razliku između otpalog Izrailja i vernog ostatka u okviru etničkog Izrailja.
Amos i Isaija, obojica pišu u osmom stoleću pre Hrista, razvijaju specifičnu
teologiju ostatka u okviru svog najavljivanja suđenja Izrailju i Judi. Iako Amos
najavljuje kraj Severnog carstva Izrailja kao naroda u dan Gospodnji koji
neposredno predstoji, istovremeno nudi i nadu da bi Gospod mogao da bude
milostiv "ostatku Josifovu" (Amos 5,15), ako ga bude potražio i bude činio dobro
((Amos 5,4.6.14). Na taj način Amos je raskstio s omiljenim gledištem da Izrailj
kao celina automatski može da bude siguran u blagoslove zaveta i da je izuzet od
Gospodnjeg suda (Amos 5,18-27). On je odbacio i izrailjsku zloupotrebu činjenice
da ga je Bog izabrao kao svoj posebni narod i usprotivio se lažnom mišljenju da
su Božja obećanja bezuslovna (Amos 3,2; 9,7-10).
Ima nekih iznenađujućih novih elemenata u
Amosovoj poruci: (1) Bog će podići verni ostatak iz doma Davidova posle asirske krize; (2) osim toga,
neizrailjski narodi, kao što je Edom, imaće u svojoj sredini pripadnike vernog
ostatka koji će se sjediniti sa Izrailjem (Amos 9,11.12). Prema tome, Amosova
poruka o sudu imala je cilj da podigne verni ostatak onih koji traže Gospoda u
vremenu kraja Severnog carstva Izrailja. Njegovo obećanje o obnavljanju pravog
bogosluženja u Izrailju (Amos 9,11.12) samo se delimično ispunilo posle
vavilonskog ropstva. Mesijansko ispunjenje ovog obećanja će objaviti tek
hrišćanski apostoli u Jerusalimu (Dela 15,13-18).
Proročko obećanje o ostatku imalo je
početno istorijsko ispunjenje u toku Starog zaveta (posle asirsko-vavilonskog
robovanja), ali će svoje eshatološko ispunjenje dobiti tek u mesijansko doba.
Ovo dvostruko ostvarenje može se pripisati tipološkoj perspektivi u koju proroci
smeštaju dolazeći dan Gospodnji: taj dan ima jedno neposredno, lokalno
ispunjenje uz pomoć Asirije i Vavilona, ali će konačno dobiti mnogo potpunije i
univerzalnije ispunjenje preko Mesijinog novozavetnog naroda i na Njegov
kosmički dan suda.
Kontekst Starog i Novog zaveta mora da
odredi u kojem smislu ili meri je neko starozavetno proročanstvo o budućem
Božjem narodu ostatka dobilo svoje istorijsko ispunjenje u prošlosti i da li ono
ima i dodatno eshatološko ispunjenje u Novom zavetu. Osnovni kontinuitet između
starozavetnog i novozavetnog naroda ostatka i teologije ostatka osigurava Mesija
Izrailja, Isus Hristos.
Isaija, više od ostalih proroka, povezuje
mesijanska proročanstva sa posebnom teologijom ostatka. Čineći to, on preskače
sva istorijska ispunjenja takvih proročanstava o ostatku u starozavetno doba.
Isaija proriče da će Mesija kao "Klica Gospodnja" (Isaija 4,2) sačuvati "sveti"
ostatak ili "sveto seme" (Isaija 6,13) u Sionu usred ognja suda: "I ko ostane u
Sionu i ko još bude u Jerusalimu, zvaće se svet, svaki ko bude zapisan za život
u Jerusalimu. Kada Gospod opere nečistotu kćeri Sionskih i iz Jerusalima očisti
krv njegovu duhom koji sudi i sažiže." (Isaija 4,3.4)
Ovaj narod ostatka "će se oslanjati na
Gospoda sveca Izrailjeva istinom. Ostatak će se obratiti, ostatak Jakovljev, k
Bogu silnome." (Isaija 10,20.21; 30,15) Taj "Bog silni" (El gibbor) je ime koje
pripada Mesiji (Isaija 9,6). Isaija kaže da je Mesija kamen temeljac na kojemu
će biti izgrađen novi Izrailj (Isaija 28,16; Rimljanima 9,33; 10,11). Nisu svi
pripadnici etničkog Izrailja istovremeno i pripadnici pravog Izrailja: "Jer ako
bude naroda tvojega, Izrailju, kao peska morskoga, ostatak će se njegov obratiti
(vratiti)." (Isaija 10,22)
Za Isaiju, duhovne karakteristike vernog
ostatka su vera, poverenje i dragovoljna poslušnost Bogu i Njegovom Mesiji
(Isaija 1,18.19; 7,9; 53). Isaija je to lično iskusio u viđenju u kojemu je
dobio poziv od Boga (Isaija 6,1-8). "Sam prorok se može smatrati prethodnikom
budućeg ostatka, jer je bio suočen s Gospodnjom svetošću i pojavio se kao oprana
i očišćena osoba." (Hasel 243) Prorok je čak svome sinu dao ime Searjasuv –
"ostatak će se vratiti" (Isaija 7,3) da bi sažeo jedan važan aspekt svoje
proročke objave.
Isaija dalje razjašnjava Amosov koncept ostatka
naglašavajući da će eshatološki ili mesijanski narod ostatka obuhvatati i
nejevreje, posebno one neznabošce koji odluče da slave zavetnog Izrailjevog Boga
i koji traže Njegovog Mesiju kao "zastavnika narodima" (Isaija 11,10.11;
56,3-8). Ovi preživeli iz naroda biće ponovo poslati narodima da objave Božju
"slavu među narodima" (Isaija 66,19; Zaharija 14,16). Eshatološki ostatak će
biti mesijanski narod koji će se uključiti u globalni misionarski pokret da
okupi sve koji će prihvatiti Božju poruku u jednu sjedinjenu zajednicu vere i
obožavanja Boga. Mnogi neznabošci će priznati Sion kao istinski Božji grad
(Isaija 2,1-4; Mihej 4,1-5). Isaija
posebno ističe da će jedna od značajnih karakteristika ovog probuđenja i reforme
vernog ostatka biti vraćanje svetkovanju subote (Isaija 56;
58).
I Mihej povezuje obećanje o dolasku
Cara-Mesije sa slikom Izrailja kao
Njegovog stada (Mihej 2,12.13; 5,2-4), kojemu su prestupi milostivo oprošteni
(Mihej 7,18.19). Joilo i Sofonija posebno naglašavaju obećanje o konačnom narodu
ostatka koji slavi Boga Duhom i istinom u Njegovom Hramu (Joilo 2,32) u istinskoj poniznosti i
čistoti srca i usana (Sofonija 3,9.12.13).
Jeremija i Jezekilj su najavili skori
Božji istorijski sud nad Jerusalimom i Judom preko vavilonskog cara zato što je
narod odbio da se pokaje i vrati iz svog verskog i moralnog otpada (Jeremija
5,1-3; 6,9; 8,3.5; 21,8-10; Jezekilj 5,12; 8,6-18; 9,8). Ipak, posle te
istorijske katastrofe Bog će okupiti verni ostatak koji će imati čisto srce i
novi duh i vladati se po sili Božjeg "novog zaveta" (Jeremija 31,31-34; Jezekilj
36,24-27). Pripadnici ostatka će biti međusobno povezani kao verska umesto
politička zajednica svojom zajedničkom odanošću obećanom Caru-Mesiji (Jeremija
23,5.6; 33,14-16; Jezekilj 34,23.24; 37,24-27). Ovde je eshatološki ostatak
ponovo nerazdruživo povezan s Mesijom koji će doći. Ostatak će biti narod
Mesije.
Danilova apokaliptička knjiga doprinosi
proročkom predviđanju budućnosti stavljajući eshatološki ostatak u okvire
progresivnog kalendara mesijanskog vremena. Danilo ne samo da najavljuje da će u
budućnosti sveci Najvišega biti progonjeni tri i po vremena ili 1260 godina
posle pada Rimske imperije (Danilo 7,25; Otkrivenje 12,6.14), već proriče i
vreme nevolje za konačni ostatak, koji će ipak biti izbavljen od apokaliptičkih
muka dana suda preko Mihaila kao Sina čovečjeg (Danilo 12,1-4).
Da zaključimo, Stari zavet uvek
opisuje budući ostatak
Izrailja kao vernu versku zajednicu
koja služi Bogu, koja ima novo srce nastalo pod uticajem Božjega Duha, na
temelju novoga zaveta. Proroci Isaija, Mihej, Jeremija i Jezekilj okupljaju
eshatološki ostatak i narode oko Mesije, nenadmašnog Sluge Gospodnjega (Isaija
42,1-7; 49,6).
Dolazak Isusa Hrista u Izrael bio je
konačna proba za celi jevrejski narod, prilika da se na delu pokaže teokratija i
božansko upravljanje narodom. Ali, kao Mesija, Isus iz Nazareta je postao "kamen
spoticanja" i "stena sablazni" (Rimljanima 9,32.33; 1. Petrova
2,4-8).
Odnos Izrailja prema Gospodu bio određen
njegovim odgovorom na dolazak Isusa Hrista i na Njegovu žrtvu pomirenja. Prema
Isusovim rečima, pravi Avramovi potomci ne računaju se prema Avramovoj krvi, već
prema njegovoj veri. Sinovstvo i očinstvo ne određuje se prvenstveno prema
fizičkoj, već prema duhovnoj srodnosti (Matej 12,48-50). Hristos je tvrdio da
celi Izrailj treba da dođe k Njemu da bi ušao u "pokoj" Božji inače će morati da
izađe na sud: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas
odmoriti!" (Matej 11,28; Isaija 45,22) "Koji nije sa mnom, protiv mene je, i
koji ne sabira sa mnom, prosipa!" (Matej 12,30)
Bog je poslao Hrista da pre svega kao
Mesija oko sebe okuplja "izgubljene ovce doma Izrailjeva", upravo onako kao što
su to proroci prorekli (Matej 10,5.6; 15,24; Jeremija 23,3-5; Jezekilj
34,15.16.23.24). Međutim, Hristos je objavio da Njegova misija – da pretrpi smrt
po Božjoj volji i sudu – treba da donese blagoslov svim narodima na Zemlji: "I
kada ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi!" (Jovan 12,32)
Govoreći o Isaijinom proročanstvu o
budućem okupljanju neznabožaca oko Božjeg Hrama, Hristos je izjavio: "I druge
ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj i
biće jedno stado i jedan pastir." (Jovan 10,16; Isaija 56,8) Ova izjava je
zahtevala da se ljudi verom odluče za Njega kao Mesiju Izrailja. Da bi ispunio
svoju sveopštu misiju, Isus je iz Izrailja pozvao svojih dvanaest apostola, koji
su svojim brojem jasno predstavljali dvanaest plemena Izrailjevih. Započinjući
s tih dvanaest učenika, koje
je pozvao k sebi i opunomoćio kao
apostole (Marko 3,14.15), Hristos je oblikovao novi Izrailj, mesijanski narod
ostatka u Izrailju i nazvao ga "moja Crkva (eklesia)" (Matej 16,18). Ovom novom
organizmu, koji je ima svoju strukturu i autoritet, On je dao "ključeve carstva
nebeskoga" (Matej 16,19; 18,17).
Hristova konačna odluka o jevrejskom
narodu donesena je pri kraju Njegove misije, kada su jevrejske starešine
odlučile da odbace Njegov zahtev da bude priznat kao Mesija Izrailja. Hristove
reči otkrivaju da je krivica Izrailja pred Bogom dostigla svoj vrhunac (Matej
23,32). Njegova presuda je glasila: "Zato vam kažem da će se od vas uzeti
carstvo Božje i daće se narodu koji njegove rodove donosi!" (Matej
21,43)
Ova svečana odluka je značila da Izrailj
više neće biti narod kojim Bog vlada i da će biti zamenjen narodom koji će prihvatiti
Mesiju i Njegovu poruku o Božjem carstvu.
Hristos nije obećao Božje carstvo –
teokratiju – nekom drugom naraštaju Jevreja u dalekoj budućnosti, kao što bi to
želeli dispenzacionalistički pisci, već ljudima svih rasa i naroda koji veruju u
Hrista, ""od istoka do zapada" (Matej 8,11.12). Ukratko, Njegova
Crkva (("moja Crkva" Matej 16,18) će
zameniti narod koji je odbacio Hrista.
Sam Isus je identifikovao "narod" koji je
Bog izabrao. Rekao je svojim učenicima: "Ne boj se, malo stado! Jer bi volja oca
vašega da vam da carstvo!" (Luka 12,32; 22,29) Da je Hristos nepogrešivo
identifikovao svoje učenike kao pravi Izrailj vidi se još bolje iz činjenice da
su izrailjski proroci nazivali Božji Izrailj stadom Božjim ili Božjim ovcama
(Isaija 40,11; Jeremija 31,10; Jezekilj 34,12-14).
Pozivajući svoje učenike da sačine malo
stado koje će naslediti carstvo, Hristos je oformio jezgro novog Izrailja (Luka
12,32). Hristos je stvorio svoju Crkvu, ne uporedno sa Izrailjem, već
kao verni ostatak Izrailja koji će naslediti
zavetna obećanja i nositi zavetne odgovornosti. Hristova Crkva nije odvojena od
Božjeg Izrailja, već samo od jevrejske nacije koja je kao celina odbacila
Hrista. Neposredna posledica činjenice da je Hristos oduzeo pravo na teokratiju
od izrailjskog naroda bilo je izlivanje zavetnog prokletstva, kao što je Mojsije
naveo u 3. Mojsijevoj 26. i 5. Mojsijevoj 28.
Hristos je svoju čežnju za Jerusalimom
izrazio slikom majke kvočke koja se nežno stara o svojim pilićima. Međutim, oni
ga nisu hteli i zato "će vam se ostaviti vaša kuća pusta" (Matej 23,37.38).
Plačući gorko nad strašnom budućnošću grada nad kojim je izrečeno božansko
prokletstvo, Hristos je opisao razorenje koje će on pretrpeti od ruke svojih
neprijatelja, samo zato što nije poznao dan svoga "pohođenja" (Luka
19,42-44).
Za Izrailj, Hristov dolazak u Jerusalim
je bio dan njegovog "pohođenja". Posledice Mesijinog povlačenja bile su strašne
za judejski narod. Gubitak božanske zaštitničke teokratije nastaviće se sve do
konačnog kraja (Luka 21,24; 1. Solunjanima 2,16). Hristos je usrdno pozvao svoje
malo verno stado da napusti osuđeni grad (Matej 24,15-20; Marko 13,14; Luka
21,20-24).
Samo u Hristu je Izrailj kao narod mogao
da ostane istinski zavetni Božji narod. Odbacivši Hrista kao Božjeg mesijanskog
Vladara, starešine judejskog naroda su pale na odlučujućoj probi ispunjenja
božanske namere sa neznabošcima. Hristos je, međutim, obnovio božanski zavet sa
sa dvanaestoricom svojih apostola. On je božanski poziv starom Izrailju da bude
svetlost svetu primenio na svoje
mesijansko stado (Matej 5,14) i pozvao ga da "nauči sve narode krsteći ih u ime
oca i sina i svetoga Duha" (Matej 28,19). Bog nije zavisio od judejskog naroda
da ispuni svoju božansku nameru prema svim ljudima. Svojim odbacivanjem Mesije
judejski narod nije mogao da uspori ili osujeti ostvarenje Božjeg
plana.
Petrovo tumačenje da je izlivanje Svetoga
Duha na Dan pedesetnice neposredno ispunjenje Joilovog proročanstva o poslednjim
danima (Dela 2,16-21) potvrđuje da Crkva nije neka nepredviđena, nenajavljena
zajednica, za koju Stari zavet ne zna. Umesto toga, bilo je to iznenađujuće
ispunjenje Joilovog proročanstva o ostatku. Prema tome, Crkva nije neki kasniji
dodatak Božjem planu ili posledica promene plana sa Izrailjem na blagoslov
svetu, već ispunjenje toga plana i ostvarenje ideje o novom, mesijanskom
Izrailju.
Kratko vreme posle izlivanja Božjega Duha
na Crkvu, Petar je kategorički izjavio: "A i svi proroci od Samuila i potom
koliko ih god govori, i za ove dane javljaše!" (Dela 3,24) Drugim rečima, od
vremena Pedesetnice starozavetna proročanstva koja su se odnosila na ostatak
Izrailja dobila su svoje ispunjenje u osnivanju apostolske Crkve. I više nego
to, verna Hristova Crkva kroz sve vekove, posebno u svojoj obnovljenoj
apostolskoj veri u poslednje dane, predstavlja ispunjenje starozavetnog obećanja
o ostatku.
Petar se obratio hrišćanskim crkvama
svoga vremena, rasejanima po Maloj Aziji (1. Petrova 1,1), dajući im časne
nazive koje je nekada nosio Izrailj: "A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo,
sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz
tame k čudnome videlu svome." (1. Petrova 2,9) Iako se apostol ne služi imenom
Izrailj, sve što je predstavljalo Izrailja
kao Božji zavetni narod on
sada primenjuje na Crkvu. To je Petrovo ekleziološko tumačenje Božjeg zaveta sa
Izrailjem (2. Mojsijeva 19,5.6). Ta primena je izdanak hristološkog tumačenja
mesijanskih proročanstava. Ekleziološka primena je samo organsko produženje
hristološkog ispunjenja. Kao što je glava organski povezana sa telom, tako je i
Crkva povezana sa Mesijom. Ekleziološko tumačenje potpuno uklanja etnička i
nacionalna ograničenja starog zaveta sa Izrailjem. Novozavetni narod nije više
obeležen okovima rase ili zemlje, već isključivo verom u Hrista. I taj narod
Petar naziva duhovnim Izrailjem, "svetim narodom".
Petar stvarno crkve u Galatiji, na
neznabožačkoj teritoriji, naziva "Božjim Izrailjem" (Galatima 6,16). Iako su
neki komentatori pokušali da kažu da se ta fraza odnosi samo na judejske vernike
tih crkava, istorijski kontekst te Poslanice ukazuje da je Pavle odlučno
odbacivao svaki pokušaj da se hrišćani iz jevrejstva razlikuju ili uzdignu pred
Bogom iznad hrišćana iz neznaboštva. Kršteni Jevreji i neznabošci su svi jedno u
Hristu, "svi su sinovi Božji verom" u Isusa Hrista. Prema tome, "nema ni
Jevrejina ni Grka" u Isusu Hristu (Galatima 3,26-28). Pavlov izraz "Izrailj
Božji" (Galatima 6,16) predstavlja sinonim njegovog ranijeg opisa svih
hrišćanskih vernika: "A kada ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po
obećanju naslednici." (Galatima 3,29)
Apostol ovo teološko shvatanje Crkve
odlučno potvrđuje u svojoj Poslanici Efescima. Putem evanđelja, hrišćani su
primili "državljanstvo Izrailja" i raduju se u istoj nadi kao i Izrailj
(Efescima 2,12.13). "Tako, dakle, više niste tuđi i došljaci nego živite sa
svetima i domaći ste Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka gde je kamen od ugla sam Isus Hristos."
(Efescima 2,19.20)
Svojim krstom Hristos je i Jevreje i
neznabošce pomirio sa Bogom (Efescima 2,16). On je na taj način uklonio i
barijeru, "razvalio plot koji je rastavljao, neprijateljstvo" između Jevreja i
neznabožaca, "telom svojim zakon zapovesti naukama ukinuvši" (Efescima 2,
14.15). Ovo je jasno pozivanje na Hristovo ukidanje Mojsijevog ceremonijalnog
zakona. Hristova misija je bila stvaranje mesijanskog Izrailja, sačinjenog od
onih koji veruju u Hrista. Njegova namera je bila da "iz obojega (Jevreja i
neznabožaca) načini sobom jednoga novoga čoveka, čineći mir." (Efescima 2,15)
Ova namera se ostvarila preko Hristovog krsta (Efescima 2,16) i objavljena je
svetim Božjim "apostolima i prorocima" (Efescima 2,19). "Da neznabošci kroz
evanđelje postanu sunaslednici i sutelesnici i zajedničari u obećanju njegovu u
Hristu Isusu." (Efescima 3,6). Rečju "zajedno" Pavle tri puta naglašava da su
hrišćani iz jevrejstva i neznaboštva potpuno izjednačeni u okviru Božjeg
Izrailja i u odnosi na Božja zavetna obećanja. Nikome se, zato, ne može
dozvoliti da ponovo podiže zidove razdvajanja između Izrailja i
Crkve.
U crkvi u Rimu, Pavle se suočio sa
početnim neprijateljskim držanjem hrišćana iz neznaboštva prema judejskim
hrišćanima i samim Judejcima. On je odmah odbacio takav antijudaizam. Pavle
upozorava obe grupe hrišćana u crkvi u Rimu da se ne hvališu nekim svojim
izmišljenim prvenstvom ili pravima (Rimljanima 11,18.25; 12,3). U Rimljanima
9-11 apostol dostiže vrhunac cele Poslanice objašnjavajući kako se obraćeni
neznabošci odnose prema Božjem Izrailju. On opisuje obraćenje nezunabožaca
Hristu kao kalemljenje divlje maslinove grančice na pitomu maslinu Božjeg
Izrailja (Rimljanima 11,17-24). Na taj način Pavle predstavlja duhovno jedinstvo
i trajnost Božjeg zaveta sa Izrailjem i Njegov novi zavet sa Hristovom Crkvom.
Verom u Hrista, neznabošci su zakonski povezani sa maslinovim drvetom, sa Božjim
zavetnim narodom, i tako su se sjedinili i sa korenom Avramovim (Rimoljanima 11,18).
Pouka na temelju priče o pitomoj maslini u Rimljanima 11 glasi da Crkva živi,
crpeći snagu iz korena i stabla
starozaventog Izrailja (Rimljanima 11,17.18). U Rimljanima 11 Pavle se posebno
stara da prikaže božansku "tajnu" povezanu sa etničkim Izrailjem: "Jer vam,
braćo, neću zatajiti tajne ove (da ne budete ponositi), da slepoća Izrailju pade
u deo dokle ne uđe neznabožaca koliko treba (pleroma – puni broj). I tako
(houtos – na taj način) će se spasti sav Izrailj, kao što stoji napisano."
((Rimljanima 11,25.26)
Pavle ovde ne predlaže neki redosled
spasavanja, koja bi se dešavala jedno za drugim. On vidi mnoštvo Jevreja koji
pozitivno glredaju na spasenje mnoštva neznabožaca, koji se raduju Božjoj
milosti u Hristu. On vidi da se to dešava "sada", pred njegovim
očima.
"Jer kao i vi što se nekada suprotiste
Bogu, a sada beste pomilovani njihovoga suproćenja radi, tako i ovi sada ne
hteše da veruju vašega radi pomilovanja da bi i oni bili pomiloovani, jer Bog
zatvori sve u neverstvo da sve pomiluje." (Rimljanima
11,30-32)
Pavle ne ostavlja nijedan drugi put
spasenja Jevrejima osim puta kojim se spasavaju svi neznabošci, verom u Isusa
Hrista, priznanjem iz celoga srca da je Hristos vaskrsli Gospod Izrailja
(Rimljanima 10,9.10). On izričito navodi uslov koji je sam Bog postavio za
spasenje Izrailja: "A i oni, ako ne ostanu u neverstvu, pricepiće se; jer ih je
Bog kadar opet pricepiti." (Rimljanima 11,23) Etnički Izrailj je uglavnom tražio
da se na njemu ispune božanska zavetna obećanja pozivajući se na svoje krvno
srodstvo sa ocem Avramom, očekujući izlivanje eshatoloških blagoslova kao svoje
neograničeno pravo (Matej 3,7-9; Jovan 8,33.34). Suproteći se takvom hvalisanju
izrailjskim etničkim prednostima (Rimljanima 2,25-29), apostol objavljuje: "Jer
nema razlike među Jevrejinom i Grkom, jer je on Bog sviju, i bogat za sve koji
ga prizivlju. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se!" (Rimljanima
10,12.13)
Crkva sada ispunjava misiju etničkog
Izrailja, odlomljene grane iz Rimljanima 11,17. I upravo zato, na nju se odnose
Izrailjev zavet, blagoslovi, odgovornosti, ali i prokletstva ukoliko otpadne od
Boga. Duhovni blagoslovi Božje
prisutnosti u njegovom narodu treba da izazovu ljubomoru etničkog Izrailja, zato
što je božanski spasonosni poziv Izrailju neopoziv (Rimljanima 11,29). Iako je
kao narod i kao Božji predstavnik, stari Izrailj izgubio svoj posebni položaj,
vrata spasenja ostaju otvorena za pojedinačne pripadnike jevrejskog naroda
ukoliko se kao pojedinci pokaju i odazovu na božanski
poziv.
Pavlov proročki opis istorije Crkve (2.
Solunjanima 2) predstavlja važnu i nadahnutu kariku između Danila i Otkrivenja.
Da bi se suprotstavio neopravdanim očekivanjima da će Hristos doći u njegovo
vreme, Pavle upozorava na verski otpad "čoveka bezakonja" u novozavetnom Božjem
Hramu, u Crkvi kao ustanovi, na otpad koji će potrajati sve do slavnog Hristovog
drugog dolaska: "Da vas niko ne prevari nikakvim načinom, jer neće doći dok ne
dođe najpre otpad i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i
podiže više svega što se zove Bog
ili se poštuje, tako da će on sjesti u crkvi Božjoj kao Bog, pokazujući
sebe da je Bog." (2. Solunjanima 2,3.4)
Dve pojave su karakteristične za Pavlov
proročki opis neprekinute crkvene istorije od njegovog vremena do Hristovog
dolaska: (1) hronološki razvoj, što znači vremensko određivanje pojave "čoveka
bezakonja" ili Antihrista, u toku crkvene istorije; (2) verska priroda
Antihristovih bogohulnih mesijanskih zahteva. Potpuno je jasno da Pavlov opis
Antihrista povezuje tri starozavetna otkrivenja o protivbožanskim silama: (1)
istorijsko, vremensko određivanje pojave Antimesije u Danilu 7,8 i 11; (2)
verski karakter obožavanja ili deifikacije koju mu odaju carevi Tirski i
Vavilonski u Jezekilju 28. i Isaiji 14; (3) konačno uništenje bezakonika slavnom
pojavom Cara-Mesije u Isaiji 11. poglavlje.
Literarno i tematsko pozivanje teksta u
2. Solunjanima 2,4. na starozavetna proročanstva postaje očigledno na temelju
sledećeg razmatranja:
A. Pavlovo istorijsko ili vremensko
određivanje pojave Antihrista
Pavle oseća posebnu pastoralnu
odgovornost (2. Solunjanima, 2. poglavlje) da ispravi pogrešno gledište
solunskih hrišćana da je dan Gospodnji već započeo (2. Solunjanima 2,3). On ih
podseća na svoje izričite usmene izjave da "prvo" najavljena pobuna (he
apostasia) treba da se pojavi u okviru "Božjeg Hrama". Tek posle tog događaja
svanuće Hristov dan i On će "bezakonika" uništiti "slavom svoga dolaska" (2.
Solunujanima 2,3-8). Po Pavlovom mišljenju, pravo poznavanje redosleda ovih
značajnih događaja bilo je neophodno da bi se ublažila apokaliptička revnost
solunskih vernika. Zato on unosi elemenat odlaganja dolaska Antihrista,
objašnjavajući tu činjenicu prisustvom ograničavajuće sile: "I sada znate šta
zadržava da se ne javi u svoje vreme!" (2. Solunjanima 2,6) Očigledno je da
apostolska Crkva nije imala nikakvih sumnji u identitet te "ograničavajuće
sile". Vernici su znali ko je to. Većina ranih otaca u postapostolskoj Crkvi
tvrdi da je građanska sila Rimske imperije, sa imperatorom na čelu, upravo ta
sila o kojoj govori apostol Pavle u 2. Solunjanima 2,6.7 (Forestell 2,234).
Uprkos mnogim novim teorijama, nekoliko vodećih današnjih teologa kaže da je
"klasično tumačenje ... sasvim zadovoljavajuće" (Ladd 68).
Dublji smisao Pavlove poruke u 2.
Solunjanima, 2. poglavlje, je potpuno jasan: kada bude propala imperija grada
Rima dolazak Antihrista se više neće odlagati. Prema tome, Antihrist se mora
pokazati bez odlaganja u vremenu neposredno posle propasti Rima, u razdoblju
koje mi obično nazivamo Srednjim vekom. To duže vremensko razdoblje Danilo je
opisao kao tri i po vremena progonstva svetaca Višnjega ili vernog Božjeg
ostatka (Danilo 7,25; 12,7).
Danilovo vremensko razdoblje (Danilo
7,25; 12,7) pojavljuje se ponovo u Otkrivenju u različitim oblicima: kao tri i
po vremena (Otkrivenje 12,14), kao 42 meseca (Otkrivenje 11,2; 13,5), i kao 1260
dana i noći (Otkrivenje 11,3; 12,6). Na temelju trajnog-istorijskog ispunjavanja
proročanstava, simbolički "dani" stoje umesto stvarnih godina (Shea 1982, 56-88;
vidi Apokaliptičko II.D!). To znači da će posle pada Rimskog carstva, u toku
1260 stvarnih godina otpad preovladavati. U vezi sa značajnim događajima u
crkvenoj istoriji koji se odnose na pojavu i pad papinske moći, granice ovog
razdoblja priznaju mnogi komentatori Biblije u Evropi i u Americi i stavljaju ih
između 533/538 godine posle Hrista i 1793/1798. godine posle Hrista (PFOF
2,765-782; 3,743-744). U okvire ovog srednjovekovnog perioda Pavle stavlja otpad
koji će se pojaviti u "Božjem Hramu". Anglikanski biskup Kristofer
Vordsvort (Christopher Wordsworth-
15) je iz toga izvukao logičan zaključak: "Pošto, prema tome, sveti Pavle ovde
opisuje čoveka greha kao biće koje traje u svetu od vremena uklanjanja
ograničavajuće sile pa sve do drugog Hristovog dolaska (2. Solunjanima 2,8),
sila koja je ovde oličena u 'Čoveku greha' mora da traje mnogo stoleća i da
nastavi svoje postojanje sve do današnjeg vremena. Prema tome, pošto joj je samo
proročanstvo odredilo tako dugo postojanje, koje daleko nadmašuje život bilo
kojeg pojedinca, 'Čovek greha' ne može biti nijedna pojedinačna osoba."
Pavle opisuje budući "otpad" kao
pokazivanje "čoveka bezakonja" koji će odbaciti i istinsko hrišćansko
bogosluženje i svako neznabožačko bogosluženje; On će se "protiviti i podizati
više svega što se zove Bog ili se poštuje" (2. Solunjanima 2,4). On će se
uzdizati do tačke samoobožavanja ili autodeifikacije u okviru novozavetnog Božjeg Hrama "tako
da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog , pokazjući sebe da je Bog" (2.
Solunjanima 2,4). Način na koji se Pavle služi pojmom "hram" (naos) u svojim
ostalim spisima (1. Korinćanima 3,16.17; 2. Korinćanima 6,19; Efescima 2,21)
pokazuje da ne misli na materijalni Hram u Jerusalimu, već na Crkvu kao duhovni
Božji Hram.
Posebno je značajan Pavlov navod da će
Otpadnik zauzeti Božje mesto u ovom Božjem Hramu. Ova provokantna slika nas
podseća na Danilovo viđenje u kojemu Pradavni ili Starac seda na svoju stolicu
da sudi zemaljskim silama koje su sebe uzdigle na mesto Boga. U svetlosti ove
proročke pozadine Pavlovo simboličko opisivanje Božjeg iskonskog protivnika
postaje još izrazitije: "Buntovnik će sebe postaviti za učitelja ili sudiju u
Crkvi!" (Giblin 80) Zastrašujući otpad, nagovešten u Danilu 7. 8. i 11. pojaviće
se u krilu novozavetnog naroda ili mesijanske zajednice, kao lukava igra lažnog
dogmatskog učitelja, kao prevara lažnog hrista i kao versko-kultno
samoobožavanje.
Pavle govori i o potajnoj delatnosti zla:
"Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sada zadržava."
(2. Solunjanima 2,7) U Pavlovim spisima, reč "tajna" nosi osnovnu zamisao o
istini otkupljenja, koju je nekada Bog čuvao kao tajnu, a koja je sada
razjašnjena svetima putem Hristovog evanđelja (Rimljanima 16,25.26; 1.
Korinćanima 2,7; Efescima 1,9.10; Kološanima 1,26.27). Međutim, kada govori o
"tajni bezakonja" očigledno ima na umu potpunu suprotnost otkrivenoj Božjoj
istini u Hristu: tajnu koja je karakteristična po
bezakonju.
Na temelju Pavlovog učenja, prema tome,
možemo izvući sledeće činjenice o Antihristu: (1) Ova "tajna" nije predstavljala
problem samo u apostolskog doba, već trajno nastavlja svoje delovanje od
Pavlovog doba da sve do kraja vremena. U skladu s time, neprekinuta Sotonina
aktivnost ne dozvoljava nam da "tajnu bezakonja" smestimo u neko određeno
istorijsko razdoblje u prošlosti ili u budućnosti, kao što pretpostavljaju
teorije o preterizmu ili o futurizmu. Pavle govori nešto potpuno suprotno tome!
Posle pada Rima ova buntovna tajna bezakonja biće aktivna bez ograničenja (2.
Solunjanima 2,7); (2) međutim, ova sotonska tajna je poznata pravim Božjim
izabranicima, zato što oni "znaju šta on (Sotona) misli" (2. Korinćanima 2,11).
Prosvetljeni božanskom mudrošću koja se nalazi u Knjizi proroka Danila (Danilo
11,33; 12,10), oni znaju da su Sotonini napadi usmereni protiv Božje vladavine i
Njegovog plana otkupljenja, sa središtem u Svetilištu i njegovim svetim zakonom
i evanđeljem. (3) po analogiji sa "tajnom pobožnosti", sa Božjim planom da svoju
poniznost prikaže u Isusu i Njegovom evanđelju spasenja putem jedinstva sa
Hristom, "tajna bezakonja" ukazuje da postoji i Sotonin zloćudni plan
protivljenja Božjem planu i sprečavanja Božjeg plana uz pomoć dijaboličkog
protivplana i protivkulta koji će uzdići lažnog sveštenika-mesiju.
Ukratko, apostol opominje Crkvu da bude
budna i da se čuva prevara lažnog učitelja hrišćanstva koji će tvrditi da govori
u Hristovo ime. Pavle upozorava na pojavljivanje lažnog evanđelja i kultnog
obožavanja. Iznad svega, Pavle ukazuje na kosmički izvor ove vrhunske prevare;
radi se o Sotoninoj lukavoj zamisli i dostignuću. Iz ove perspektive Pavle dalje
razvija Danilova apokaliptička gledišta.
Da zaključimo, Pavlovo teološko tumačenje
i istorijska primena Danilovog proročanstva o Antihristu predstavljaju značajnu
kariku u povezivanju Danila i Otkrivenja. Pavlovo dalje objašnjenje drugog
poglavlja Knjige proroka Danila, objavljeno u drugom poglavlju 2. Solunjanima,
predstavlja apostolsku potvrdu kontinuiranog istorijskog karaktera Danilovih
proročanstava. Apostol opisuje budući otpad u hrišćanstvu kao lažno kultno
obožavanje, koje uvodi lažni mesija. Ovaj otpad će se pojaviti u okviru
hrišćanske Crkve uskoro posle pada paganskog Rima. Jedino papinstvo kao ustanova
tačno ispunjava uslove navedene u ovom proročkom predviđanju
istorije.
A. Starozavetna
proročanstva i novozavetno ispunjenje
Nekoliko starozavetnih proroka opisuju
misiju i verski karakter Božjeg naroda u vreme posletka; posebno se to odnosi na
Joila, Jezekilja, Danila, Sofoniju i Malahiju. Da bismo njihova proročanstva o
poslednjem vremenu mogli pravilno razumeti, moramo utvrditi kako
se njihove apokaliptičke perspektive
međusobno približavaju i dostižu vrhunac u Knjizi
Otkrivenja.
Evanđeosko pravilo tumačenja biblijskih
tekstova zahteva da se zavetna
obećanja i njihova etnička simbolika shvate u njihovom hristološkom smislu. Novi zavet predstavlja Hrista kao
osnovni ključ za razumevanje temeljnog značenja svih starozavetnih eshatoloških
proročanstava. Odlučujuća proba vere je, prema tome, prihvatanje Isusa iz
Nazareta kao proročki nagoveštenog Mesiju, kao božanskog "Sina čovečjeg" iz
Danilovog apokaliptičkog proročanstva (Danilo 7,13.14; Jovan 5,22-27;
9,35-39).
U četvrtom Evanđelju Božji sud na kojemu
predsedava Sin čovečji predstavljen je i u sadašnjosti i u budućnosti (Jovan
3,19.36; 12,48). Naglasak je stavljen na novu, iznenađujuću stvarnost da je
apokaliptički Sin čovečji već sišao s Neba kao hleb koji "daje život svetu" i
koji pruža sigurnost da će doći apokaliptički "poslednji dan" (Jovan
6,27.33.37.40.53). Hristovo evanđelje ponovo definiše i preuređuje starozavetnu
eshatologiju u svetlosti svog spasonosno-istorijskog ispunjenja i zato postiže
dvostruku eshatološku primenu: sadašnje evanđeosko i buduće apokaliptičko
ispunjenje.
Jovanovo Otkrivenje služi kao dopuna
Jovanovom Evanđelju po tome što se još više usredsređuje na buduće radosti i na
buduće nasledstvo onih koji su ostali verni sve do kraja i koji su pobedili
Nečastivoga krvlju Jagnjeta i rečju svojega svedočanstva (Otkrivenje 12,11).
Četiri Evanđelja se usredsređuju na početno ispunjenje proročanstava u Hristu i
Njegovom mesijanskom narodu. Knjiga Otkrivenja usredsređuje svoju poruku nade na
trajno i konačno ispunjenje proročanstava u Hristovoj
Crkvi.
Joilo 2,28-32. proriče da će buduće vreme
biti obeleženo izlivanjem Božjega Duha
na sve ljude pre "velikog i strašnog dana Gospodnjeg" (Joilo 2,31.32).
Pravi pripadnici Božjeg ostatka su
opisani kao vernici koji prizivaju ime Gospodnje, "jer će na gori Sionu i u
Jerusalimu biti onih koji će se izbaviti" (Joilo 2,32. engleski original).
I Petar i Pavle citiraju Joila
2,32. i objavljuju njegovo početno ispunjenje u sveopštoj Crkvi Isusa Hrista
(Dela 2,21; Rimljanima 10,13). Ovo evanđeosko ispunjenje proročanstva iz Joila 2
ne isključuje njegovo posebno ispunjenje u poslednje vreme, na završetku ere
Crkve. Knjiga Otkrivenja se posebno usredsređuje na konačno ispunjenje Joilovog
obećanja o ostatku. Srednji deo Jovanovog Otkrivenja, Otkrivenje 12-14, bavi se
globalnim dovršenjem evanđeoske misije Crkve Isusa Hrista.
Služeći se tradicionalnom simbolikom
Gospodnje neveste u klasičnim proročanstvima (Isaija 54; Jezekilj 16; Osija 2),
Jovan opisuje budućnost Hristove Crkve slikom progonjene žene koja beži "u
pustinju", gde je Bog hrani u toku "hiljadu i dve stotine i šezdeset dana"
(Otkrivenje 12,6) ili tri i po vremena (Otkrivenje 12,14). Ova proročka
razdoblja upućuju na posebnu eshatološku primenu Danilovog proročanstva o
progonstvu vernih svetaca (Danilo
7,25) na one hrišćanske svete koji su bili stavljeni izvan zakona i pobijeni u
toku vladavine papinske države-Crkve. Jovan zatim nastavlja da opisuje konačni
sukob Crkve ostatka posle 1260
godina Srednjeg veka: "I razgnevi
se zmija na ženu i otide da se pobije s ostatkom semena njezina, koji drži
zapovesti Božje i ima svedočanstvo
Isusa Hrista." (Otkrivenje 12,17)
Jovan osim toga opisuje i konačnu pobedu
vernog ostatka na brdu Sionu: "I videh, i gle, jagnje stajaše na gori Sionskoj,
i s njime sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime oca njegova napisano
na čelima svojim." (Otkrivenje 14,1) Otkrivenje 12,17. i 14,1. zajednički
opisuju ostvarenje Joilovog obećanja o ostatku (Joilo 2,28-32) pri kraju ere
Crkve. Joilov ostatak koji "priziva
ime Gospodnje" na gori Sionu (Joilo 2,32) prikazan je u svom završnom obliku,
kao ostatak poslednjeg vremena: "Ovde je trpljenje svetih koji drže zapivesti
Božje i veru Isusovu." (Otkrivenje
14,12; 12,17) Trostruka poruka iz Otkrivenja 14 će okupiti 144 hiljade
duhovnih Izrailjaca (Otkrivenje 14,1) koji su pozvani da izađu iz Vavilona da bi
se sabrali na gori Sionu gde im Jagnje nudi večnu sigurnost. Na taj način
Otkrivenje snažno nagoveštava da se Joilova proročanstva, koja su se ispunila
kao "rani dažd" u početku ere Crkve ispunjavaju još jednom na njenom završetku,
ali na globalnoj skali.
Apostolska Crkva je doživela da se
hiljade novih vernika priključe njenim redovima (Dela 2,47; 4,4). Isto tako će i
Crkva ostatka doživeti prorečeno pristupanje "vernih ostataka" mnogih naroda koji žele da prime pouku i
da se spasu na "gori Sionu" (Isaija 2,1-3; Mihej 4,1.2). Posle tog konačnog
pristupanja, svi Hristovi sledbenici će postati deo vernog "Izrailja". Nijedan
među njima neće više pripadati Vavilonu (Otkrivenje 14,4; 17,5). Ovi pratioci
Jagnjeta su opisani kao Njegovi
"pozvani i izabrani i verni" sledbenici (Otkrivenje
17,14).
Ukratko, Otkrivenje prikazuje dve
suprotne strane u velikom konačnom sukobu pred Bogom: Vavilon s jedne i Božjeg
Izrailja i Hrista s druge strane. Obe strane su predstavljene kao verske,
bogoslužbene zajednice i upravo zato se i razlikuju po verskim, bogoslužbenim
karakteristikama (Otkrivenje 14,9-11). Pravi Božji ostatak "drži zapovesti Božje
i ima svedočanstvo Isusa Hrista" (Otkrivenje 12,17). Važnost ove spasonosne
kombinacije "zapovesti Božjih" ili "Reči Božje" i "svedočanstva Isusova" u
Otkrivenju (Otkrivenje 1,2.9; &,9; 12,17; 20,4) potvrđuje je kao centralnu
teološku temu cele Knjige, pa čak i kao liniju razdvajanja između Vavilona i mesijanskog Izrailja. Kenet
Strand (Kenneth A. Strand - 133) iz toga zaključuje: "U Knjizi Otkrivenja,
vernost 'Reči Božjoj' i 'svedočanstvu Isusa Hrista' odvaja verne od nevernih i
dovodi do progonstva koje obuhvata i samo Jovanovo progonstvo i mučeništvo
drugih vernika (Otkrivenje 1,9; 6,9; 12,17; 20,4. i tako
dalje)."
Jovanova teologija ostatka je utemeljena
na Jezekiljevom viđenju o oslobađanju pokajničkog ostatka koji živi usred
idolopokloničkog Izrailja u Jerusalimu (Jezekilj 8; 9). Jezekilj je video šest
anđela; određenih da izliju čaše Božjega gneva, kako se približavaju otpalom
gradu Jerusalimu. Počevši od Božjeg Hrama, trebalo je da pobiju bez milosti ili
saučešća sve ljude, žene i decu koji nemaju posebnu oznaku na svojim čelima,
oznaku koju im je stavio posebni anđeo koji je prošao pre njih sa opravom pisarskom na boku. Plašeći se
da će celi Izrailj biti uništen Božjim kaznenim sudom, Jezekilj uzvikuje: "Jaoh,
Gospode, Gospode! eda li ćeš zatrti sav ostatak Izrailjev, izlivši gnev svoj na
Jerusalim?" (Jezekilj 9,8; 11,13)
Međutim, Bog je u svojoj milosti odredio
da po odluci čoveka u svešteničkoj odeći, "obučenoga u platno", pravi pokajnici
budu pošteđeni strahote božanskog gneva: "Prođi posred grada...i zabeleži
belegom čela onim ljudima koji uzdišu i koji ridaju radi svih gadova što se čine
usred njega." (Jezekilj
9,4)
Sedmo poglavlje Otkrivenja primenjuje
Jezekiljevo viđenje o zapečaćenju na poslednje vreme. Jovan čuje u viđenju da će
144 hiljade Izrailjaca (po 12
hiljada iz svakog plemena) dobiti "pečat živoga Boga" na svoje čelo, da će ih
anđeli zapečatiti u znak božanskog odobravanja i zaštite od poslednjih razornih
vetrova (Otkrivenje 7,1-8). Ovo otkrivenje je bilo neposredni odgovor na
očajnički vapaj onih koji su patili pod udarima Božjeg i Jagnjetovog gneva za
vreme šestog zla: "Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može opstati?"
(Otkrivenje 6,17)
Jovanovo viđenje o "zapečaćenju" pravih
"Izrailjaca" ili "slugu Boga našega" (Otkrivenje 7,3) pre konačne nevolje koju
izazivaju četiri razorna "vetra" donosi utešno obećanje da će Bog zaštititi
svoje verne sluge na celom svetu u toku poslednje velike nevolje. Pripadnici
vernog ostatka će stajati sigurni i zaštićeni od razornih sila sedam poslednjih
zala (Otkrivenje 16,1.2). Pravedni karakter pravih svetaca Višnjega pokazaće se
kada budu izabrali da slede Jagnje i odbili da prave kompromise sa silama
Antihrista, odbijajući da prime "žig" vernosti "zveri" (Otkrivenje 13,15-17;
14,1.4; 22,11). Simbolički gledano, 144 hiljade Izrailjaca su duhovne "device"
(parthenoi) "koje se ne opoganiše sa ženama" (Otkrivenje 14,4). Te "žene" su
kasnije obeležene kao bludnica Vavilon i njene kćeri (Otkrivenje 14,8; 17,4.5) i
predstavljaju otpalu religiju. Sto četrdeset i četiri hiljade pravih Izrailjaca
slede Jagnje tako da "u njihovim ustima ne nađe se prevare, jer su bez mane pred
prestolom Božjim" (Otkrivenje 14,5). U tom smislu, 144 hiljade se u vreme
posletka računaju kao ispunjenje Sofonijevog obećanja o vernom ostatku: "I
ostaviću u tebi narod nevoljan i siromašan, i oni će se uzdati u ime Gospodnje.
Ostatak Izrailjev neće činiti bezakonja niti će govoriti laži, niti će se naći u
ustima njihovim jezik prevaran, nego će pasti i ležati i neće biti nikoga da ih
plaši." (Sofonija 3,12.13)
Potpuno suprotno onima koji su prihvatili
žig zveri, pravi Izrailjci će primiri znak božanskog odobravanja na svoja čela
(Otkrivenje 14,1). Oni su imali hrabrosti da priznaju Hrista kao Gospodara
svojih misli i dela. Postigli su pobedu nad Antihristom, zahvaljujući jedino
svome jedinstvu s Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju. Kao pobednici nad
Antihristom, biće nagrađeni večnom počašću da stoje oko Božjeg prestola i da
pevaju pesmu Mojsija i Jagnjeta (Otkrivenje 14,3; 15,2.3).
Apokaliptička fraza "vreme posletka" u Knjizi proroka Danila zahteva pažljivo
izučavanje. Ovaj izraz se nalazi jedino u Danilovim viđenjima koje se odnose na
"daleku budućnosti" (pet puta u Danilu 8-12!). On nije potpuno identičan s
poznatom frazom "poslednji dani" ili "dani koji će doći" koja se pojavljuje 14
puta u spisima starozavetnih proroka. Dok klasični proroci
neposredno povezuju Božje sudove u svoje vreme sa
konačnim sudom, Danilo kao da vodi svoje čitaoce od svog vremena kroz sve vekove
istorije otkupljenja. Njegov vremenski okvir se proteže i dalje od nasilne smrti
našega Gospoda i Mesije (Danilo 9,26) sve do pojave Antimesije ili Antihrista
(Danilo 7,8.24.25). On nagoveštava i Božji sud nad tom zlom silom. Danilovo
sveto proročanstvo pokriva istoriju Božjeg naroda od starozavetnih vremena da
sve do kraja vremena.
Jedinstvena karakteristika Danilovog
proročanstva je jasno naznačivanje vremenskog perioda koji je određen Antihristovoj vladavini (Danilo 7,25;
8,14.17; 12,7). Danilo se služi frazom "vreme posletka" ne zato da odredi kraj
vremena, već da umesto toga obeleži izvestan vremenski period koji prethodi
konačnom sudu i vaskrsenju mrtvih
(Danilo 11,40; 12, 1.2). Ovo vreme se po svemu sudeći poklapa sa istekom 1260
godina papinske države-Crkve 1798. godine (Danilo 7,25) i sa nešto kasnijim
obnavljanjem (1844. godine) pogažene istine o Svetilištu i Hristovoj
prvosvešteničkoj službi (Danilo 8,14.17; Vidi Svetilište III. C. 2. a.b).
Danilova simbolička viđenja nije potpuno
razumeo ni sam prorok (Danilo 8,27; 12,8). U stvari, ona nisu ni mogla biti
protumačena sve do "vremena posletka", jer je tako objavio anđeo tumač: "A ti
Danilo zatvori ove reči i zapečati ovu knjigu do poslednjega vremena; mnogi će
pretraživati i znanje će se umnožiti." (Danilo 12,4) Ako Danilova proročka viđenja ukazuju na razdoblje
neposredno pre drugog Hristovog dolaska, onda božansko raspečačenje Danilovih
proročanstava mora doneti neke praktične rezultate upravo u poslednje vreme. Povećanje znanja o
Danilovoj knjizi dovelo je do
međucrkvenog buđenja interesa prema proučavanju apokaliptičkih spisa i do
obnavljanja nade u blizinu drugog Hristovog dolaska. To je Leroja E. Fruma
(LeRoy E. Froom, PFOF 4,1209) navelo da zaključi: "Tekst u Danilu 12,4.
očigledno predstavlja proročanstvo o velikom buđenju interesa prema tumačenju
proročanstava, što se i dogodilo u devetnaestom stoleću istovremenim buđenjem
takvog interesa i u Starom i u Novom svetu." Džejms Vajt (James White) je
pravilno upozorio da se obećano "umnožavanje znanja" u Danilu 12,4.10. ne odnosi
na "napredak u naučnim otkrićima, već na znanje o poslednjem vremenu" (ST 22.
jul 1880. godine). On je objasnio da "zaista mudri, deca Božja, razumeju
tematiku na koju se odnosi povećanje znanja u vreme posletka, dok bezakonici,
makoliko naučno potkovani, ne razumeju. Činjenice povezane sa ovim slučajem
odlučno govore protiv tvrđenja da se proročanstvo o povećanju znanja u vreme
posletka odnosi na otkrića na području nauke." (Isto!)
Obećanje u Danilu 12,4. ukazuje na pojavu
globalnog interesa prema proučavanju apokaliptičkih proročanstava u Svetom
pismu. Značenje i važnost Danila i Otkrivenja hrišćani su otkrili tek sredinom
devetnaestog stoleća. Tek tada se istraživanje usredsredilo na značenje Danila 8
i reformne poruke u Otkrivenju 14.
Poruke trojice anđela iz Otkrivenja 14,
6-12. objavljuju konačni nebeski
poziv svim ljudima na Zemlji da odbace svaki oblik idolopoklonstva i laži, da
obožavaju Stvoritelja i da prihvate Njegovo večno evanđelje. Bog traži da ljudi,
suočeni sa konačnom pretnjom Antihrista, pokažu dvostruku vernost: vernost
Isusovom svedočanstvu i poslušnost Božjim zapovestima (Otkrivenje
14,12).
Ovi anđeli simbolički predstavljaju
hrišćanske verske pokrete. Njihovo mesto u vremenu je prilično očigledno. Prvi
anđeo objavljuje da je došlo vreme konačnog suda (Otkrivenje 14,6.7), to je
poruka koja se povezuje s tekstom u Danilu 7,9-14; 8,14. Ovaj sud je započeo
1844. godine (Vidi Sud III.B.1!). Vest trećeg anđela se objavljuje neposredno
pre Gospodnjeg povratka (Otkrivenje 14,14-16). Prema tome, sve tri se objavljuju
između 1844. godine i Isusovog drugog dolaska. One sačinjavaju Božji poslednji
poziv čovečanstvu.
Ove tri anđeoske poruke se konačno
stapaju u jednu trostruku poruku. Prva, koja započinje u određenom vremenskom
trenutku, objavljuje večno evanđelje, koje će se propovedati sve do kraja
vremena (Matej 28,18-20). Nešto kasnije, drugi anđeo objavljuje posebnu poruku o
Vavilonu, takođe vest koja će se propovedati sve do kraja. Vavilon je opisan kao
grad koji postaje sve gori i gori. Njemu se ista vest ponavlja sve dok se na njega ne izliju
sedam poslednjih zala (Otkrivenje 17,1-6; 18,2.4.8). U stvari, druga vest se
stapa sa prvom. Nešto posle prve dvojice anđela, pojavljuje se i treći koji
upozorava na žig zveri i na konačno
uništenje svih onih koji obožavaju zver i prime njen žig (Otkrivenje 14,9).
Pošto se Božji gnev (Otkrivenje 14,10) na isti način izražava i u toku
poslednjih sedam zala (Otkrivenje 16,1-17), jasno je da se i ta vest objavljuje
sve do kraja vremena. Pošto se ona pridružuje vestima prvog i drugog anđela,
očigledno je da se do izvesne mere ove tri vesti stapaju u jednu jedinstvenu
vest: u večno evanđelje sa određenim naglaskom na poslednje
vreme.
Božji narod poslednjeg vremena ima
zadatak da propoveda ovu trostruku poruku (Otkrivenje 14,12). To je narod opisan
u istom poglavlju kao narod koji "drži zapovesti Božje i veru Isusovu"
(Otkrivenje 14,12) ili u Otkrivenju 12,17. kao ostatak koji "drži zapovesti
Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista".
A.
Dramatičan opis poslednjeg vremena u Otkrivenju 10.
Značenje poruka trojice anđela iz
Otkrivenja 14. može se mnogo bolje shvatiti ukoliko se ovaj segment proročanstva
dovede u vezu sa viđenjem o "moćnom anđelu" iz Otkrivenja 10. Anđeo koji se
pojavio pre nego što je odjeknuo zvuk sedme trube (Otkrivenje 10,7) bio je "obučen u oblak, i duga beše na
glavi njegovoj, i lice njegovo beše kao sunce, i noge njegove kao stubovi
ognjeni" (Otkrivenje 10,1). Ova slika vraća u sećanje viđenje o Sinu čovečjem u
Otkrivenju 1,12-16. i veličanstveni opis jednog dostojanstvenog bića u Danilu
10,5.6. i 12,5-7. Otkrivenje 10 objavljuje Hristovu autoritativnu poruku za
poslednje vreme, slikovito je prikazujući kao skidanje pečata sa Danilovih
proročanstava o vremenu posletka (Danilo 8-12). Tema teksta u Otkrivenju 10 je
stvaranje novog proročkog zadatka, sličnog onome koji je dobio prorok Jezekilj
kada je bio pozvan u proročku službu (Jezekilj 3,1-3). On se temelji na "maloj
knjizi", koju je anđeo držao otvorenu u ruci (Otkrivenje 10,2), dok je sa obe
noge stajao na moru i na kopnu, objavljujući sveopštu poruku za poslednje vreme.
Podigavši desnu ruku dao je svečanu zakletvu Stvoritelju da "odlaganja više neće
biti (chronos – vremena)" (Otkrivenje 10,6), da će vrlo skoro odjeknuti i sedma
truba i da će "tajna Božja" biti dovršena kada se ispune proročanstva
(Otkrivenje 10,7).
Anđeo sedme trube objavljuje radosno
ispunjenje Stvoriteljeve namere u celoj istoriji spasenja: "Posta carstvo sveta
Gospoda našega i Hrista njegova, i carovaće u vek veka!" (Otkrivenje 11,15)
Međutim, mnogo određenije značenje je izraženo nebeskom zakletvom da "vremena"
više neće biti, ukoliko je čovek spreman da uzme u obzir njenu suštinsku
povezanost sa Danilovim proročanstvima. Danilo je prorekao da će Antihristu biti
dozvoljeno da vlada tri i po vremena (Danilo 7,25; 12, 7). Kada moćni anđeo iz
Otkrivenja 10 objavi da su istekli svi proročki vremenski lanci (uključujući i
one iz Danila 8,14; 12,11.12), tada više neće biti odlaganja u izvršenju
božanske namere (MS 59,1900, u 7BC 971; Shea 1992,
302-316).
Zapovest moćnog anđela je značajna; ona
razgovetno poziva Božji narod poslednjeg vremena (pre nego što odjekne sedma
truba- Otkrivenje 10,7) da uzme "knjižicu otvorenu iz ruke onoga anđela što stoji na moru i na zemlji" i da je
"izjede" (Otkrivenje 10,8.9). Ovim simboličkim slikovitim opisom su se služili i
starozavetni proroci kada su bili pozivani da usvoje proročku poruku od Boga
(Jeremija 15,16; Jezekilj 3,1-3). Crkva poslednjeg vremena – ostatak – mora da
usvoji apokaliptičku poruku knjižice kao svoju misiju i svoj
zadatak.
Danilo izričito naglašava da su
proročanstva za poslednje vreme bila zapečaćena (Danilo 12,4). Ali, ta poruka će
konačno biti raspečaćena ili "otvorena". To će, prema Otkrivenju 10,8; 22,10.
učiniti sam Bog. Sveto obećanje božanskog anđela u Otkrivenju 10 sadrži istu
zakletvu o proročkim vremenima kao i tekst u Danilu 12,7. i potvrđuje radosnu
vest da su proročka vremena istekla i da je blizu vreme da se sudi mrtvima i da
sveci Višnjega budu nagrađeni (Otkrivenje 11,18). Vilijam Šea (William H. Shea –
1992, 299) donosi ovakav zalključak: "U prvom slučaju (Danilo 12,4) imamo svitak
koji je zapečaćen do poslednjeg vremena. U drugom (Otkrivenje 10,2.5-7) imamo
svitak koji je otvoren na kraju vremena."
Izražajna složenost anđelove zakletve i
njegovo pozivanje na Stvoritelja Neba, Zemlje i mora (Otkrivenje 10,6) ima
veliki značaj. Time je oblikovana posebna veza sa porukom prvoga anđela iz
Otkrivenja 14,6.7. koja takođe poziva na obožavanje Boga kao Stvoritelja. I tema
i rečenički sklop potiču neposredno iz četvrte zapovesti Dekaloga (2. Mojsijeva
20,8-11). Ali, slatke božanske reči nade (Psalam 119,103) Božji narod će
doživeti kao neočekivano gorko iskustvo (Otkrivenje 10,9.10). Kada bude najavio
skori dolazak Isusa Hrista, doživeće gorko razočarenje je se njegovo očekivanje
neće ostvariti onako kako je očekivao. Kao što poslovica kaže: "Dugo nadanje
mori srce!" (Priče 13,12)
Proročanstva o ponovnoj pojavi
Antihrista, koja će biti praćena konačnom probom vere i izlivanjem Božjega gneva
još treba da se ispune (Otkrivenje
15-18). Međutim, iskustvo gorkog razočaranja nije bilo uzaludno. Ono je
po božanskom proviđenju poslužilo svojoj svrsi: da pripremi narod da se sretne
sa svojim Bogom (Amos 4,12); da pripremi konačni pokret proroka Ilije i da celi
svet navede da se konačno odluči ili za Hrista ili za Antihrista (Malahija
4,5.6; Otkrivenje 14,6-12). Ovaj zadatak je obuhvaćen božanskom naredbom: "Valja
ti opet prorokovati narodima i plemenima i jezicima i carevima mnogima!"
(Otkrivenje 10,11) Ovaj nalog moćnog anđela (Otkrivenje 10,11) još više je
razjašnjen u trostrukoj anđeoskoj poruci iz Otkrivenja 14. Anđeli iz Otkrivenja
10. i 14. su usko povezani; oba predstavljaju dramatski nastanak ostatka Božjeg
naroda u vreme posletka, koji ima sveopštu misiju i božansko ovlašćenje da
objavi poruku o sudu, utemeljenu na Knjizi proroka Danila i njenim proročkim
vremenima.
B. Vest prvog anđela
(Otkrivenje 14,6.7)
"I videh drugoga anđela gde leti posred
neba, koji imaše večno evanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakome
plemenu i jeziku i kolenu i narodu. I govoraše velikim glasom: bojte se Boga i
podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova i poklonite se onome koji je stvorio
nebo i zemlju i more i izvore vodene." (Otkrivenje 14,6.7)
Centralni tekst u celoj Knjizi Otkrivenja
formalno i suštinski je 14. poglavlje. To je ono posebno poglavlje koje govori o
Božjem sudu (Otkrivenje 14,7.14-20). Ono dolazi pošto Antihrist (zver iz mora) i njegovi
saveznici (zver iz zemlje) dovedu do vrhunca svoj otpad i progonstvo svetih
(Otkrivenje 13). Ova dva poglavlja (Otkrivenje 13. i 14) nastavljaju da detaljno
opisuju ostvarenje proročanstva iz Danila 7.
Paralelizam naizmeničnih pokreta
proročkog signalnog svetla između Neba i Zemlje u Danilu 7. i u Otkrivenju 13. i
14. je posebno važan. Danilo 7,2-8. pruža istorijski pregled svetskih imperija,
posle kojih dolazi "mali rog". Ovaj pregled osvetljava zemaljska zbivanja posle
kojih istorijski dolazi sud na Nebu (Danilo 7,9.10). Međutim, u Danilu 7,11.12.
prorok se ponovo vraća na Zemlju da bi sledio delovanje malog roga, kao i
njegovu sudbinu. Stihovi 13. i 14. se usredsređuju na nebeski prizor dolaska
Isusa Hrista na sud. Ovaj redosled događaja u Danilu 7 se dalje odvija i razvija
u Otkrivenju 13. i 14; na Zemlji (Otkrivenje 13; Danilo 7,2-8), na Nebu
(Otkrivenje 14,1-5; Danilo 7,9.10), na Zemlji (Otkrivenje 14,6-13; Danilo
7,11.12), na Nebu (Otkrivenje 14,14-20; Danilo 7,13.14). U vezi sa ovim postaje
značajno da se Danilova fraza "neko kao sin čovečji" (Danilo 7,13) ponavlja u
Otkrivenju 14,14. Time je potvrđen zaključak Žaka Dukana (Jacques B. Doukhan –
133): "Izgleda da je tekst u Danilu 7 više od svih drugih u mislima autora
Otkrivenja 14." Upoređujući progresiju proročkih događaja u Danilu 7. i u
Otkrivenju 13. 14. Dukan primećuje: "Nebeski sud prorečen u Danilu 7 i vika
trojice glasnika u Otkrivenju 14 kao da se poklapaju."
(60)
Teološke posledice ove paralelne
situacije zasedanja nebeskog suda u
Danilu 7 ("I sud sede i knjige se otvoriše.") i prve anđeoske vesti ("Bojte se
Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova!" Otkrivenje 14,7) su vrlo jasne. Anđeoski proglas se
neposredno odnosi na početak zasedanja nebeskog suda u Danilu 7,9.10. On obnaroduje celoj
zemaljskoj porodici da je započeo konačni sud na Nebu.
Ovaj nebeski tribunal započinje tek posle
pojave Antihrista (mali rog iz Danila 7) i njegovog vladanja narodima u toku tri
i po proročkih vremena ili 1260 proročkih dana (Danilo 7,25; Otkrivenje
12,6.14). To znači da bi čas početka Božjeg istražnog suda na Nebu morao da bude negde posle 1260 godina
verske netolerancije i progonstva koje su se završile 1798. godine posle
Hrista.
Poziv prvog anđela ljudima da se "boje""
Boga i da "daju slavu" Stvoritelju, jer "dođe čas suda Njegova" povezuje nebeski
sud sa stvaranjem: "Poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i
izvore vodene!" (Otkrivenje 14,7)
Stvoritelj kao Sudija i Spasitelj svoga zavetnog naroda nekoliko puta se
pojavljuje u spisima Mojsija, proroka, i u jednom broju psalama. Na poseban
način, godišnji ritual na Dan pomirenja (3. Mojsijeva 16) osvetljava sudijsko
Gospodnje delo kao delo onoga koji odvaja stvarno pokajane obožavaoce
Stvoritelja od nepokajanih vernika da taj dan koji je proglašen "subotom
počivanja" (3. Mojsijeva 23,27-32). Ritual čišćenja na Dan pomirenja ukazivao je tako na božanski sud nad
Izrailjem, Njegovim takozvanim zavetnim narodom, kao na veliki dan Gospodnji.
U Knjizi proroka Danila, viđenje "za
vreme posletka" (Danilo 8,17) ili za "određeno vreme kraja"" (Danilo 8,19)
doživljava svoj vrhunac proročanstvom: "Do dve hiljade i tri stotine dana i
noći; onda će se Svetilište obnoviti i vratiti u svoje pravo stanje (doslovno:
opravdati ili odbraniti)." (Danilo 8,14. po engleskom originalu)
Septuaginta prevodi:
"očistiti".
Na temelju paralelizma između Danila 7. i
8, "odbrana" Božjeg Svetilišta u poslednje vreme, opisana u Danilu 8,14.
istovetna je sa zasedanjem nebeskog suda u Danilu 7,9.10. Određeno vreme početka
toga suda je istek 2300 proročkih dana i noći ili 2300 stvarnih godina u skladu
s načelom dan za godinu. To razdoblje započinje 457. godine pre Hrista, prema
tumačenju koje je sam anđeo dao viđenju u Danilu 8 (Danilo 9,24-27). Razdoblje
od 2300 stvarnih godina ističe 1844. godine posle Hrista (Vidi Svetilište
III.C.2.a –2). Ta godina obeležava početak zasedanja Božjeg suda u nebeskom
Svetilištu (Danilo 7,9.10; 8,14.17.19). Prvi anđeo objavljuje upravo tu
činjenicu: jer dođe čas suda
Njegova! Samo po sebi ovo znanje nema nikakve posvećujuće vrednosti ukoliko nije
ugrađeno u samu srž poruke prvog anđela: "Bojte se Boga i podajte mu slavu... i
poklonite se Onome!" (Otkrivenje 14,7)
Ovi nebeski
pozivi su izraženi na način koji je tipičan za Stari zavet, što znači da se
moraju shvatiti u kontekstu Božjeg zaveta blagodati sa starim Izrailjem. Mojsije
se često služi imperativom: "Bojte se Boga" kada govori o poslušnosti Božjim
zapovestima iz srca punog ljubavi prema
Bogu i Njegovom delu izbavljenja (5. Mojsijeva 5,29; 6,2; 8,6; 13,4).
Jevrejska fraza: "Bojte se Boga!" odnosi se na drhtanje puno poštovanja pred
Bogom, koje se izražava poslušnošću iz ljubavi (5. Mojsijeva 10,12.13;
Propovednik 12,13). Na temelju milostivog izbavljenja iz Egipta, Mojsije poziva
Izrailj: "Boj se Gospoda Boga svojega, njemu služi i njega se drži, i njegovim
se imenom kuni." "Ljubi, dakle, Gospoda Boga svojega i izvršuj jednako što je
zapovedio da izvršuješ, i uredbe njegove
i zakone njegove i zapovesti njegove." (5. Mojsijeva 10,20;
11,1)
U ovoj
svetlosti, poziv prvoga anđela iz Otkrivenja 10 da se bojimo Boga i da mu damo
slavu je istovremeno i poziv hrišćanskoj Crkvi da se odazove na Hristovu žrtvu
pomirenja poslušnošču Božjim zapovestima iz ljubavi. Anđelovo naglašavanje
obožavanja Boga kao Stvoritelja neba i zemlje (Otkrivenje 14,7) nepogrešivo
ukazuje na zanemarenu četvrtu zapovest Božjeg zakona, na propis o sedmom danu, o
suboti (2. Mojsijeva 20,8-11). Anđelov poziv na obnavljanje pravog poštovanja
Boga treba da pripremi stanovnike
Zemlje za drugi Hristov dolazak (Vidi Subota, III.E!).
C. Vest drugog anđela (Otkrivenje
14,8)
"I drugi anđeo
za njim ide govoreći: pade, pade Vavilon, grad veliki, jer otrovnim vinom bluda
svojega napoji sve narode!" (Otkrivenje 14,8) Da bi se razumelo šta znači pojam
"Vavilon" i šta je njegov pad,
treba da se razume tipološka veza između Vavilona iz vremena posletka i starog Vavilona iz
istorije Izrailja. Fraze kojima se služi drugi anđeo predstavljaju stapanje
proročanstava o propasti koje su o Vavilonu izrekli proroci Isaija i Jeremija:
"Pade, pade Vavilon i svi rezani
likovi bogova njegovih razbiše se o zemlju!" (Isaija 21,9) "Bežite iz Vavilona i
izbavite svaki dušu svoju da se ne istrebite u bezakonju njegovu, jer je vreme
osvete Gospodnje, plaća mu što je zaslužio. Vavilon beše zlatna čaša u ruci
Gospodnjoj, kojom opoji svu zemlju, vina njegova piše narodi, zato poludeše
narodi." (Jeremija 51,6.7)
Literarna i
tematska podudarnost između Otkrivenja 14,8 (i 18,2-6) i starozavetnih
proročanstava uspostavlja sadržinsku strukturu hrišćanske tipologije
(LaRondelle, 1983. 35-59. Teološka karakteristika nekadašnjeg Vavilona je
očigledna u Starom zavetu: Vavilon je iskonski neprijatelj Izrailja i njegovog
zavetnog Boga. On je tlačio Božji narod, odveo ga u ropstvo u Vavilon, hulio na
Boga Izrailjevog, gazio je nogama Božji Hram od Navuhodonosora do Valtasara.
Vavilon je prema tome bio u ratu na dva fronta: protiv Gospoda, Boga
Izrailjevog, i protiv Božjeg Izrailja. Božji kaznena presuda je bila izazvana
zlom koje je Vavilon učinio protiv Siona (Jeremija 51,24) i protiv Božjeg Hrama
(Jeremija 51,11). Vavilon je time postao antiteza Siona, Božjeg Izrailja. Ako se
uzme u obzir teološki odnos između starog Izrailja i Božjeg naroda poslednjeg
vremena, konačni ostatak predstavlja dovršenje Izrailjeve istorije spasenja.
Prema tolme, isto neprijateljstvo postoji između duhovnog Vavilona i
novozavetnog ostatka.
Novozavetno
ostvarenje konačnog sukoba između Izrailja ili Siona i Vavilona u toku ere Crkve
nema nikakvih etničkih ili geografskih ograničenja. Izrailj i Vavilon u
Otkrivenju moraju se definisati teološki i hristološki, što znači, u svom odnosu
prema Mesiji Isusu. Starozavetni nacionalni pojmovi u Otkrivenju su primenjeni
na globalnom nivou, u odnosu prema globalnoj Hristovoj Crkvi. Kao što je stari
Vavilon napao Izrailjevu zemlju, uništio njegov Hram i odveo njegov narodu u
zarobljeništvo, tako i Vavilon poslednjeg vremena napada i zarobljava Hristovu
sveopštu Crkvu, huli na novozavetni Hram na Nebu i pokušava da Hristovu božansku
službu posredovanja zameni lažnim sistemom posredovanja i obožavanja (Otkrivenje
13. i 17). Vavilon je iskonski neprijatelj Hristovih vernih sledbenika
(Otkrivenje 17,6).
Simbolički opis
Vavilona u Otkrivenju 17 i njegov naziv "bludnica velika" spada u zavetni rečnik
pozajmljen od starozavetnih proroka. Izrailjski proroci su mnogo puta opisivali
otpali zavetni narod kao "ženu"
Gospodnju koja je u njihovo vreme postala najveća "bludnica" na Zemlji (Isaija
1,21; Jeremija 3,1-3.8.9; Jezekilj 16,15-34; Osija 2,2.4). Prema tome, Izrailj
neće uspeti da izbegne sud, zavetni Gospodnji gnev. Starozavetni izveštaj o
carici Jezavelji i njenoj surovoj verskoj vladavini nad severnim Izrailjevim carstvom
predstavlja, u posebnoj meri, savršeni model ili uzor otpada koji će se po
Knjizi Otkrivenja razviti u krilu hrišćanske Crkve. To je onaj isti otpad koji
Pavle najavljuje u 2. Solunjanima. Posebno je Crkva u Tijatiri optužena da trpi
"ženu Jezavelju" i njena zavodnička učenja i lažna bogosluženja (Otkrivenje
2,20-23). Otkrivenje 17 opisuje novi Vavilon kao ubilački raspoloženu bludničku
caricu (Otkrivenje 17,3-6), koja predstavlja potpunu suprotnost "čistoj ženi"
Božjoj čija su deca progonjena i ubijana (Otkrivenje 12). U Otkrivenju, prema
tome, Hristos povezuje Vavilon sa nevernom, palom Crkvom umesto sa Rimskom
imperijom.
Dok je žena iz
Otkrivenja 12 izbavljena, ženu iz Otkrivenja 17 ubijaju njeni nekadašnji
ljubavnici (Otkrivenje 17,16). Proročka drama, najavljena u Otkrivenju 12. i 17,
ukazuje da će se u osnovnim crtama ponoviti istorija o Jezavelji u krilu Božjeg
novozavetnog naroda (Vidi LaRondelle 1992, 157-163). Pošto bludnica "sedi na
zveri crvenoj" (Otkrivenje 17,3) i ratuje protiv Hristovih sledbenika
(Otkrivenje 17,6), izgleda da Vavilon u širem smislu obuhvata Crkvu i državu na
globalnoj skali. Rečeno je da su s velikom bludnicom Vavilonom "blud činili
carevi zemaljski" (Otkrivenje 17,1.2). Apokaliptički Vavilon kao otpalo
hrišćanstvo doživljava vrhunac u savezu crkvenih i državno-političkih sila sa
ciljem da "učvrsti versku kontrolu nad javnom politikom" (7BC 851). Posledica će biti smrt mnogih
svetaca (Otkrivenje 17,6).
U Božjoj
poslednjoj vesti opomene svetu, prvi anđeo poziva na obnavljanje čistog,
apostolskog bogosluženja (Otkrivenje 14,6.7). Taj poziv dovodi do stvaranja
novog, duhovnog Izrailja u vreme posletka. Onima koji odbiju večno evanđelje i
usprotive se njegovom obnavljajnju pokušavajući da prošire lažno evanđelje i
religijske kultove drugi anđeo se obraća kao palom Vavilonu (Otkrivenje 14,8).
Prema tome, božanska osuda Vavilona dolazi neposredno posle poruke anđela kojom
je obrazovan pravi Izrailj u vreme posletka.
Anđeoska osuda:
"Pade, pade Vavilon, grad veliki!" (Otkrivenje 14,8), objavljuje presudu
božanskog suda i odnosi se prvenstveno na moralni pad Vavilona. Ova presuda bi
se mogla uporediti s tajanstvenim natpisom na zidu palate u starom Vavilonu,
koji je jedino Danilo znao protumačiti. On ga je ovako objasnio Valtasaru:
"Izmeren si na merilima i našao si se lak... razdeljeno je carstvo tvoje i dano
Midijanima i Persijanima." (Danilo 5,27.28).
Istorijski pad
Vavilona dogodio se kratko vreme posle objavljivanja njegovog moralnog pada
(Danilo 5,30.31). I Otkrivenje pravi razliku između presude o padu Vavilona u
vreme posletka (Otkrivenje 14,8; 18,2-8) i stvarnog razorenja Vavilona u toku
sedmog zla posle isteka vremena milosti (Otkrivenje 16,17-21; 18,20; 19,2).
Drugi anđeo poziva Božji narod da izađe iz palog Vavilona tako da ne učestvuje u
njegovoj krivici i sudu (Otkrivenje 18,1-5).
D. Vest trećeg anđela (Otkrivenje
14,9-11)
Rečeno je da
treći anđeo dolazi posle prva dva. Istovremeno, njegova poruka predstavlja
nerazdruživu celinu sa vestima prvog i drugog anđela. Iako ovde imamo neopoziv
vremenski redosled početka objavljivanja poruka, sva tri anđela nastavljaju svoj
let objavljujući jednu jedinstvenu trostruku poruku (Vidi V. A!).
"I treći anđeo
za njime ide, govoreći velikim glasom: ko se god pokloni zveri i ikoni njenoj i
primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega,
koje je nepomešanop utočeno u čašu gneva njegova, i biće mučen ognjem i sumporom
pred anđelima svetima i pred jagnjetom. I dim mučenja njihova izlaziće za vek veka; i neće imati mira
dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njenoj i koji primaju žig imena
njena." (Otkrivenje 14,9-11).
Svečana opomena
trećeg anđela u Otkrivenju 14 predstavlja i poseban nalog Crkvi poslednjeg
vremena. On omogućuje Crkvi da se suoči s totalitarnim zahtevima Antihrista
("zver" – Otkrivenje 13) i da sve stanovnike sveta upozori na opasnost da dobiju
žig "zveri". Vest opomene podseća iskrene vernike na neizbežne posledice pijenja
"vina" Vavilona. Ko god to čini, "i on će piti od vina gneva Božjega, koje je
nepomešano utočeno u čašu gneva njegova" (Otkrivenje 14,10). Opomena grešnicima
da će se suočiti s "nepomešanim" Božjim gnevom govori da Božji sud neće više
biti ublažen Njegovom milošću kao u prošlosti (Avakum 3,2; Danilo
9,11.12.16-18). Treći anđeo najavljuje sud, sedam poslednjih zala i izlivanje
Božjega gneva na Vavilon (Otkrivenje 15,1; 16).
Treći anđeo
objavljuje najstrašniju pretnju koja je ikada upućena smrtnim ljudima. Kao
nerazdruživo jedinstvena poruka, trostruka anđeoska vest iz Otkrivenja 14,6-12.
ima svrhu da pripremi stanovnike Zemlje za drugi Hristov dolazak (Vidi
Otkrivenje 14,14-20!). Centralna tema poruke je izražena u Otkrivenju 14,12:
"Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu!!" Ovaj tekst
opisuje i rezultate trostruke anđeoske opomene. Uprkos oštrom protivljenju
antihrišćanskih sila zveri i njene ikone, uprkos njihovim pretnjama svima koji
odbiju da prime žig zveri, sveci Najvišega ostaju uporni u obožavanju Boga u
"strahu Gospodnjem". Božanski poziv svetima "da se boje Boga i da mu daju slavu"
biće uspešan, jer će po celom svetu pripadnici pravog ostatka iskrenih Hristovih
sledbenika izdržati do kraja. "Strah Božji" navodi na držanje Božjih svetih
zapovesti (5. Mojsijeva 5,29;; 8,6; 10,12.13; Propovednik 12,13), koje
predstavljaju otkrivenje Božje volje i Njegovog karaktera.
Poziv anđela na
obožavanje Boga kao Stvoritelja Neba i Zemlje (Otkrivenje 14,7) ukazuje
neposredno na subotu kao uspomenu na Božje delo stvaranja (1. Mojsijeva 2,1-3).
Pripadnici vernog ostatka Božjeg naroda nisu obeleženi samo svojom poslušnošću
Božjem zavetnom zakonu, već i "držanjem vere Isusove" (Otkrivenje 14,12). Takva
vera isključuje legalizam ili pokušaj opravdanja delima. Ova "vera Isusova" u
Novom zavetu označava veru koja kao svoj cilj ima Isusa i Njegova učenja: to je
izražavanje vere u Isusa kao Božjeg Sina i Mesiju (Jovan 6,29; Jakov 2,1). U tom
smislu Isus izriče pohvalu Crkvi u Pergamu što drži veru u Njegovo ime i Njegova
učenja i što je spremna da za tu veru položi i sam život: "I držiš ime moje i
nisi se odrekao vere moje!" (Otkrivenje 2,13)
U Otkrivenju
14,13. glas sa Neba blagosilja one "koji umiru u Gospodu od sada", što znači, u
toku završnog sukoba sa vladavinom zveri. Daje im se obećanje da "dela njihova
idu za njima". To znači da će njihova vernost Božjim zapovestima i njihova živa
vera u Isusa Hrista u toku progonstava poslednjih dana pratiti svece Višnjega
kada budu izlazili na sud i da će im doneti nagradu u obliku Božjeg odobravanja.
Večna sudbina je na kocki u završnom sukobu između Hrista i Antihrista, biće to
poslednja velika proba vere u Isusa.
Verni u
Otkrivenju 14,12. su ista grupa vernika kao i "ostatak" potomstva ženina u
Otkrivenju 12,17. Oba teksta naglašavaju da Isusov narod poslednjeg vremena drži
Božje zapovesti silom svoje žive vere u Isusa i u Njegovo svedočanstvo o njima
(Otkrivenje 19,10). Pripadnici toga
naroda drže ili ostaju uz apostolsku evanđeosku poruku koja sjedinjuje Božju
spasonosnu blagodat s Njegovim svetim zakonom kao merilom karaktera na sudu
(Rimljanima 2,12-16). Za ovo sveto svedočanstvo Isusovo ili "duh proroštva"
apostoli i njihovi sledbenici su trpeli progonstva (Otkrivenje 1,9; 6,9; 19,10).
Hristova Crkva poslednjeg vremena biće verna i Božjim zapovestima i Isusovom
svedočanstvu (Otkrivenje 12,17).
Treći anđeo
upozorava na strašne posledice obožavanja zveri i njene ikone, ili primanja žiga
zveri na čelo ili na desnu ruku (Otkrivenje 14,9.10). Taj sukob podseća na tekst
u Otkrivenju 13,15-17. u kojemu se opisuje globalno stavljanje žiga zveri na sve
ljude. Ova konačna kriza je očigledno veoma važna, jer se u krajnjoj liniji
odnosi na pitanje pravog ili lažnog služenja Bogu (Otkrivenje 13,15; 14,9.11;
16,2; 19,20)). Prema tome, žig se daje u kontekstu verskog kulta. Druga zver, sa
dva roga kao u jagnjeta, nazvana i "lažni prorok", sposobna je da uz pomoć
čudesnih znakova navede sve ljude da se poklone zveri koja izlazi iz mora
(Otkrivenje 13,13.14; 19,20).
I konačno,
poslušnost kultu zveri koja izlazi iz mora iznuđena je izdavanjem političke
odluke o smrtnoj kazni na koju će biti osuđeni svi koji odbiju da se poklone
ikoni zveri (Otkrivenje 13,15). Na kraju, ekonomski bojkot biće proglašen protiv
svih onih koji nisu primili žig zveri (Otkrivenje 13,16.17). Kao rezultat,
prihvatanje žiga zveri izražavaće javno priznanje vere i odanosti autoritetu
protivbožanskih sila, ili pristankom (žig na čelu) ili pod prinudom (žig na
desnoj ruci). Opomena trećeg anđela, sa druge strane, objavljuje da će nosioci
žiga zveri biti izloženi nepomešanom Božjem gnevu koji će se izliti u obliku
sedam poslednjih zala. Znak Božjeg odobravanja i zaštite je nazvan "pečat Boga
živoga", i njega će Božji anđeli staviti na čela svih koji odbiju da prime žig
zveri (Otkrivenje 7,2.3).
Isto onako kao
što žig zveri odražava "ime" ili karakter Antihrista ((Otkrivenje 13,17), tako i
zapečaćenje Božjih slugu u Otkrivenju 7 potvrđuje njihov bogougodni moralni
karakter. To se može zaključiti na temelju činjenice da je Božji pečat nazvan i
Jagnjetovo ime i ime Oca Njegova (Otkrivenje 14,1; 22,4). Žig ili pečat ukazuje
na odnos pripadanja ili Hristu Jagnjetu ili Antihristu zveri. Jovan namerno
naglašava ovu antitezu. Bog je
odbijanje žiga zveri učinio vrlo bitnom karakteristikom pobednika (Otkrivenje
15,2; 20,4). Žig zveri je potpuna suprotnost Božjem pečatu koji se stavlja na
čelo sledbenika Jagnjeta. Njime se izražava mentalitet Antihrista, sklonost ka
samoizvišenju i buntovništvu. Pošto Božji pečat u poslednje vreme predstavlja
božansko priznanje da je Hristov sledbenik iz vere poslušan Božjim zapovestima
(Otkrivenje 12,17; 14,12), žig zveri predstavlja kultni znak čovekove
neposlušnosti jednoj ili više Božjih zapovesti (Vidi VI.H.3!).
E. Obećanje o sveopštem Danu pedesetnice
(Otkrivenje 18,1-8)
"I posle ovoga
videh drugoga anđela gde silazi s neba, koji imaše oblast veliku, i zemlja se
zasvetli od slave njegove." (Otkrivenje 18,1) Otkrivenje 18 je usko povezano sa
Otkrivenjem 17. Oba poglavlja se bave istim Vavilonom poslednjeg vremena i
njegovim uništenjem uz pomoć vatre (Otkrivenje 17,16.17; 18,8). Otkrivenje 17
opisuje Vavilon kao nemoralnu ženu, "bludnicu veliku" (Otkrivenje 17,1), dok
Otkrivenje 18 opisuje Vavilon pretežno kao trgovački centar, kao "grad
veliki" (Otkrivenje 18,10.16.19).
Međutim, istovetnost "bludnice" i "grada" je potpuno jasna u Otkrivenju 17,18.
Otkrivenje 18 govori o Vavilonu i kao o carici bludnici (Otkrivenje 18,3.7);
odeća i ukrasi su isti (Otkrivenje 17,4; 18,16). Još važnije, delovanje Vavilona
u 17. i 18. poglavlju je identično: nemoralni odnos sa carevima na Zemlji
(Otkrivenje 17,2; 18,3), koji dovodi do opijenosti svih stanovnika Zemlje i što
je još ozbiljnije, do progonstva i ubijanja pripadnika Božjeg vernog ostatka
koji se protivi Vavilonu (Otkrivenje 17,6; 18,24).
Oba poglavlja
opisuju Božji pravovremeni odgovor na Sotonin konačni napor da se domogne
vladavine nad svetom. Anđeo koji "silazi s neba" (Otkrivenje 18,1) namerno je
istaknut kao suprotnost zveri koja "izlazi iz bezdana i koja će otići u propast"
(Otkrivenje 17,8). L.F. Ver (L.F.Were, 151) ovako naglašava razliku između ove
dve sile u Otkrivenju 17 i 18: "Jedna predstavlja silu zla, posebno silu verskog
progonstva, koja jača po snazi sve dok celi svet ne bude upao u njenu zamku;
druga predstavlja posebnu silu koju će Nebo izliti na Crkvu ostatka da bi se
mogla suprotstaviti sili zla."
Moćni anđeo iz
Otkrivenja 18 suprotstavlja se poslednjoj krizi "velikim glasom" i dodatnom
snagom da bi ojačao poruku drugog anđela. Pad Vavilona je postao globalna pojava
i njegova pobuna protiv večnog evanđelja je potpuna. "I povika jakim glasom,
govoreći: pade, pade Vavilon veliki i posta stan đavolima i tamnica svakom duhu
nečistome i tamnica svim pticama nečistim i mrskim." (Otkrivenje
18,2)
Ovaj "veliki
glas" predstavlja konačni poziv
Božjem narodu da se odvoji iz zajedništva sa Vavilonom i konačnu opomenu protiv
obnovljene zajednice Crkve i države koja je opisana u Otkrivenju 17. To je
konačni poziv Neba ljudima da izbegnu neposredno izlivanje sedam poslednjih
zala. U konačnom sukobu između sledbenika Jagnjeta i sledbenika zveri, Hristos
će se uzdići u obnovljenoj sili i slavi Pedesetnice (Otkrivenje 18,1). Niko neće
moći da ostane neopredeljen prema Hristovim zahtevima.
I na kraju će
stanje postati slično stanju u nekadašnjem Jerusalimu. Kao što je Isus nekada
upozorio svoje sledbenike da u vreme kada se približi najavljeno razorenje
Jerusalima zbog njegovog konačnog odbijanja Hrista kao Cara i Mesije, treba da
beže iz osuđenog grada pre nego se prorečeni sudovi izliju (Matej 24,15-20;
Marko 13,14-18; Luka 21,20-24), tako će biti u na kraju vremena. Apokaliptički
Hristov poziv svom narodu ostatka da konačno izađe iz novog Vavilona dolazi kao
integralni deo obnovljene evanđeoske poruke: "Iziđite iz nje, narode moj, da se
ne pomešate u grehe njene i da vam ne naude zla njena, jer gresi njeni dopreše
čak do neba." (Otkrivenje 18,4.5) Vavilon ovde deluje potpuno isto kao i otpali
buntovni Jerusalim Hristovog vremena; njegovi gresi su konačno "napunili" meru
krivice njegovih otaca, od vremena prolivanja krvi pravednog Avelja na dalje
(Matej 23,32.35). Kao što je Jerusalim dobio svoju kaznu tek posle odbacivanja
pentekostalnog poziva vaskrslog Hrista, tako će i Vavilon poslednjeg vremena
dobiti svoju kaznu tek posle poslednjeg pentekostalnog Hristovog poziva. Konačni
poziv na izlaženje iz degenerisanog hrišćanstva predstavlja najdramatičniji
antitip svih prethodnih poziva na izlaženje (1. Mojsijeva 19,14-17; Jeremija
51,6.45; Matej 24,15.16).
U toku cele
istorije hrišćanstva pojavljivale su se različite grupe hrišćana, u izvesnom
smislu kao grupe ostatka, sa težnjom da hrišćane svoga vremena vrate iskonskoj
biblijskoj veri. Neke od njih su tvrdile da njihova vera nije u potpunosti nova,
jer su uzdizale su Bibliju kao vrhovni autoritet i čeznule da pozovu vernike da
joj se vrate. Adventisti sedmog dana se razlikuju od tih grupa po nekim
aspektima doktrine i ponašanja, ali ih s njima povezuje zamisao o ostatku u
smislu nastojanja da svoje savremenike vrate veri koja se naslanja na
Bibliju.
A. Valdenžani i
prereformatori
Valdenžanski
pokret, obično povezivan sa Peterom Valdom u dvanaestom stoleću, službeno je
naglašavao potrebu vraćanja apostolskom životu u siromaštvu i svedočenju u
prilog evanđelja. Ima dovoljno teoloških dokaza da je ovaj pokret nastao možda i
pre pojave samog Petera Valda.
Gajeći istu
želju, drugi pokreti u četrnaestom i petnaestom stoleću pripremili su put za
učenja Reformacije. Među njima su bili Džon Viklif (John Wyckliffe 1329-1384),
Jan Huss (Jan Hus 1369-1415) i Jeronim (1370-1416). Delujući nezavisno jedan od
drugoga, ova trojica su bila jedinstvena u svom otvorenom odstupanju od rituala
službene Crkve i njenih doktrinalnih učenja.
Određujući korak
u prereformatorskom razvoju, Džon Viklif je, svojim propovedima i spisima
uzdizao Bibliju kao autoritet i za laike i za klerike. Mnoga pitanja u kojima se
nije slagao s Rimokatoličkom Crkvom mogu se svesti na pet osnovnih tačaka: (1)
priroda Crkve, (2) uloga i autoritet rimskog Pontifeksa, (3) sveštenstvo, (4)
doktrina o pomirenju, (5) upotreba i autoritet Biblije. U svim tim pitanjima,
Viklifova učenja su bila utemeljena na literarnom smislu i jasnom značenju
Biblije kojoj je želeo da vrati i Crkvu i svoje zemljake. Viklifove poglede su
kasnije prihvatili Hus iz Češke i njegov prijatelj Jeronim. Obojica su
mučeničkom smrću zapečatila svoju veru.
U šesnaestom
stoleću Luter (Luther 1483-1546), Cvingli (Zwingli 1484-1531) i Kalvin
(1509-1564) podigli su svoj protest protiv raspusnog života crkvenih
velikodostojnika ili zloupotrebe crkvenih običaja. Želeli su da radikalno
reformišu doktrine o suštini Crkve, njenoj strukturi, redu, sakramentima i
njenoj poruci spasenja. Njihov protest je bio teološke prirode. Kao i njihovi
prethodnici, zahtevali su fundamentalni povratak apostolskim učenjima o crkvenim
delatnostima i otkupljenju, učenjima koja bi bila utemeljena na Bibliji i samo
Bibliji (načelo Sola scriptura!).
Ekleziologija
Martina Lutera obuhvata obnavljanje biblijskog učenja o sveštenstvu svih vernika
i o njihovoj odgovornosti da pokažu svoju veru i svoju poslušnost Božjoj Reči.
Na temelju Svetog pisma, kao
posebne oblike otpada srednjovekovne Crkve istakao je dogme o
transubstancijaciji, žrtvu mise kao ponavljanje Hristove žrtve na krstu, i
posredničku ulogu Crkve. To je njegov razlaz sa Rimokatoličkom Crkvom učinilo
konačnim i nepovratnim. Po njegovom mišljenju, tamo gde se propoveda evanđelje
kao što je zapisano u Bibliji, tamo su Hristos i Njegova Crkva, bez obzira
koliko je grešna i slaba. On je jasno ograničio pravu Crkvu na ostatak vernih
sledbenika evanđelja Isusa Hrista.
Ulrih Cvingli,
švajcarski reformator, potpuno se slagao s Luterovim učenjem o opravdanju verom,
za koje je tvrdio da je do njega došao samostalno na temelju proučavanja
biblijskih autora. Njegovi napori da uzdigne Bibliju i samo Bibliju kao najviši
autoritet usred nominalno hrišćanskog društva u Cirihu i Bernu doveli su do još
radikalnije reforme od one koji je Luter zahtevao. Da bi obnovio pravi Božji
narod on je odbacio sve osim onoga što se moglo dokazati
Biblijom.
Žan Kalvin,
francuski teolog, zadobio je Luterovo poštovanje svojim poznatim spisom "Odgovor
kardinalu Sadoletu" (1539) u kojemu raspravlja o odnosu između autoriteta
Biblije i autoriteta crkvenih otaca i koncila. Zajedno s nemačkim reformatorom
složio se, suprotno opšteproširenim optužbama, da protestanti ne narušavaju
sklad i mir u Crkvi, već da obnavljaju stara učenja apostola onako kako su ih
razumeli rani crkveni oci i da se protive kasnijim inovacijama koje je uvela
srednjovekovna Rimokatolička Crkva. Kao i Luter i Cvingli, i Kalvin je tvrdio da
se prava apostolska Crkva okuplja, iako neznatna po broju, samo na mestima gde
se verno propoveda i primenjuje biblijska Božja Reč. Njegovi teološki pogledi,
njegova vešta egzegeza, njegov jasan i precizan jezik, zajedno s njegovim
sistematskim izlaganjima, čine ga jednim od najuticajnijih autora među
reformatorima, koji su svi duboko verovali da su dobili zadatak da obnove
hrišćansku Crkvu i da je vrate njenoj biblijskoj neporočnosti.
Anabaptisti
šesnaestog stoleća, za čije je ime zaslužno njihovo odbijanje da krštavaju
novorođenčad, ponovo su uveli biblijsko krštenje vernika i tražili vraćanje svim
biblijskim učenjima. Njihove različite grupe na evropskom kontinentu,
uključujući i švajcarsku braću, južnonemačku braću, huterite i holandske
menonite, propovedale su pacifizam i nenasilje. Često progonjeni i od katolika i
od protestanata zbog protivljenja zajedništvu Crkve i države i svoje uporne
odbrane verske slobode i tolerancije. Anabaptisti su zahtevali obnavljanje
prvobitnog hrišćanstva s njegovim apostolskim shvatanjem Crkve, koje je
objavljeno u Novom zavetu. Zahtevali su od svih iskrenih hrišćana da napuste
Vavilon. "Apostolsko" je bilo samo ono što je bilo objavljeno u učenju Isusa
Hrista i Njegovih apostola. Dok je većina anabaptista svetkovala nedelju kao
sedmični dan odmora, neke anabaptističke grupe u Moravskoj i Šleskoj svetkovale
su sedmi dan, subotu, kao uspomenu na stvaranje (Hasel 1967, 101-121; 1968,
19-28; Mueller 110-130).
Željni da očiste
Anglikansku Crkvu od nebiblijskih i pokvarenih običaja, puritanci šesnaestog
stoleća zahtevali su izričit biblijski dokaz za svaku pojedinost u crkvenoj
upravi i javnom bogosluženju. T. Kartrajt (T. Cartwright), R. Fild (R. Field) i
V. Travers (W. Travers) odbacivali su i ustanovu samog episkopata, zastupajući
prezbiterijansko stanovište. U sedamnaestom stoleću, sve veći broj puritanaca,
čak i među prezbiterijancima i kongregacionalistima, izražavao je svoju želju za
doktrinalnom neporočnošću i svetošću života.
Baptistički
puritanci, takvi kao Tomas Helvis (Thomas Helwys), povezivali su krštenje
novorođenčadi sa otpadom Antihrista i osuđivali taj običaj kao dokaz da je
Reformacija ostala nepotpuna u krilu protestantskih Crkava koje su ga se još
držale. Drugi su zastupali vraćanje hrišćanskom poštovanju sedmog dana sedmice,
zahtevajući, zajedno sa Edvardom Stinetom (Edward Stennett), na primer, da se
svetkovanje sedmog dana obnovi u poslednje vreme (Mueller, 167). Sredinom pete
decenije sedamnaestog stoleća u Engleskoj su osnovane mnoge crkve Baptista
sedmog dana..
Isto je tako
vredno spomena da su mnogi puritanci naglašavali potrebu za proučavanjem
biblijskih proročanstava, osobito Knjige proroka Danila i Otkrivenja. Džozef Mid
(Joseph Mede), Vilijam Hiks (William Hicks), Džon Nepijer (John Napier) i drugi
naglašavali su ključnu važnost pravilnog tumačenja ove dve knjige, tvrdeći da
njihova viđenja oblikuju organski povezanu celinu po hronološkom redosledu (Ball
193-212).
Puritanci su
bili uvereni da će najvažnije pitanje biti pitanje autoriteta na području vere i
ponašanja. Oni su papinski sistem izjednačavali sa Antihristom – u smislu
"protiv Hrista" – i pozivali svoje savremenike da izađu iz Rimokatoličke Crkve,
nadovezujući se tako na učenja Reformacije.
E. Nemački pijetistički
pokret
Jedan od
osnivača nemačkog pijetizma u sedamnaestom stoleću bio je Filip Jakob Spener,
koji je pokušao da udahne novi život onemoćalom službenom protestantizmu svoga
vremena. Spener i Avgust Herman Franke (August Hermann Francke), njegov učenik,
bili su uvereni da je zbog svog isključivog naglašavanja dogmatske ortodokcije
luteranizam u Nemačkoj prestao da bude živa vera.
Slično
anabaptistima, Spener i Franke su želeli da Reformaciju dovedu do njenog
logičnog završetka, do obnavljanja
učenja i načina života prve Crkve kako je opisana u Bibliji, kao i do
vraćanja etičke pobude hrišćana da slede Hrista. Njihovi nezavisni pogledi,
zajedno s naporima da vernicima osiguraju značajan uticaj na crkveni život,
naišli su na odlučan otpor luteranske ortodoksije. Spenerovo i Frankeovo
oduševljenje da se provede reforma u Luteranskoj Crkvi, zajedno s njihovim
insistiranjem na unutrašnjem verskom životu pojedinačnih vernika, izvršilo je
značajan uticaj na razvoj evropskog protestantizma.
Kada je ugasla
duhovna vatra engleskog puritanizma i kada je engleski narod pao kao žrtva
beživotnog deizma, metodisti su pokrenuli obnovljenje evanđeoske ideje,
naglašavajući iskustvo oslobođenja od greha. Pokrenut pod vodstvom Čarlsa i
Džona Veslija (Charles i John Wesley), ovaj pokret obnovljenja u Anglikanskoj
Crkvi započeo je svoju aktivnost 1738. godine. U početku, braća Vesli nisu imala
nameru da se odvoje od Anglikanske Crkve. Njihov cilj je bio da se približe
ravnodušnim masama, klericima ili laicima, i da se sretnu s njima na njihovom
području. Ustanovivši da se Crkva sve više zatvara pred njima, prihvatili su
novu metodu propovedanja, koja se obraćala neposredno vernicima, pozivali su ih
da prihvate opravdanje verom, jedino verom, da promene svoj način života i da ga
usklade s Biblijom. Propovedanje laika, bogosluženja na otvorenom prostoru, i
lično iskustvo opravdanja i spasenja, sve su to bile karakteristike ovog
reformnog pokreta.
G. Mileritsko obnovljenje nade u
advent
Vilijam Miler
(William Miller, 1782-1849), farmer i baptistički vernik-propovednik,
objavljivao je neposredni Hristov dolazak u slavi. On je utemeljio svoje poruke
na Knjizi proroka Danila i isprva smatrao da će se Hristos vratiti negde oko
1843. godine.
Prihvatajući
pravilo da Biblija sama sebe tumači, Miler je odbacio gledišta svojih
savremenika obnovitelja vere da će Hristos doći duhovno u toku vremenskog
milenijuma pre kraja sveta i da će se Jevreji vratiti u Palestinu da obnove
teokratiju. Milet je bio vatreni premilenijalista i propovedao je da će Hristos
doći u slavi pre početka milenijuma. Pozivao je svoje savremenike da se pripreme
za Hristov skori dolazak.
Oko godine 1840.
Milerova vest je dobila novi podsticaj kada se njegov pokret probuđenja proširio
po celoj zemlji. U isto vreme, to je postao međucrkveni pokret, koji je na
svojoj strani imao Džosaju Liča (Josiah Litch),
prezbiterijansko-kongrecionalističke pastore-rektore Čarlsa Fiča (Charles Fitch)
i Henrija Džounsa (Henry Jones), pastora Džošuu V. Hajmsa (Joshua V. Himes) iz
Hrišćanske konekcije i episkopalistu Henrija Dejna Varda (Henry Dane
Ward).
Zajednička svrha
njihovih napora nije bilo osnivanje nove Crkve ili denominacije, već spasavanje
grešnika od smrti i pripremanje naroda za skori Gospodnji dolazak. Četrdesetih
godina devetnaestog stoleća, kada je već bio postavljen tačan datum Hristovog
dolaska, u različitim protestantskim Crkvama pojavilo se protivljenje. Primedbe
se nisu odnosile samo na izračunavanja proročkog vremena, već i na
premilenijalni Hristov dolazak.
Čak i među
istaknutim mileritskim propovednicima bilo je neslaganja oko određivanja vremena
Hristovog dolaska. Sredinom 1842. godine mileriti su zaoštrili svoje gledište o
vremenu (između 21. marta 1843. i 21. marta 1844. godine), o premilenijalizmu, i
o odbacivanju nove jevrejske teokratije u Palestini. To je navelo Henrija Varda
i Henrija Džounsa da napuste njihove redove. Vrata Crkava, nekada širom
otvorena, sada su se zatvarala i odnos milerita s različitim Crkva je
ohladneo.
Iako Miler
nikada nije savetovao svojim sledbenicima da napuste svoje Crkve, u julu mesecu
1843. godine Čarls Fič je počeo da objavljuje poziv vernicima, utemeljen na
Otkrivenju 18, da napuste Vavilon. On je izjednačavao pad Vavilona s padom celog
hrišćanstva. Za njega i za one koji su ga sledili, Vavilon ili Antihrist je
obuhvatao sve Crkve protestantskog i rimokatoličkog hrišćanstva. Njegov poziv je
bio jasan: "Ako ste hrišćani, izađite iz Vavilona! Ako nameravate da se nađete
među hrišćanima kada se Hristos bude pojavio, izađite iz Vavilona! Izađite
sada!" (19)
H. Gledište adventista sedmog
dana
Dok je većina
Milerovih sledbenika veliko razočaranje iz 1844. godine tumačila kao pogrešku u
izračunavanju vremena, jedna manjinska grupa je smatrala da se greška ne odnosi
na izračunavanje vremena, već na pogrešnu ocenu prirode događaja koji su se
odigrali 22. oktobra 1844. godine. Hajram Edson (Hiram Edson) je razočaranje
protumačio kao ispunjenje Jovanovog slatkog i gorkog iskustva u proročkom
viđenju u Otkrivenju 10,8-10. On je objasnio stvarno ispunjenje proročanstva o
čišćenju Svetilišta u Danilu 8,14. kao početak završne faze Hristove nebeske
službe u nebeskom Svetilištu. Prema Frumu (Froom): "Ova grupa, i dalje
smatrajući da pokret iz 1844. godine predstavlja ispunjenje proročanstava,
videla je u velikom razočaranju probu onih koji su bili spremni da prinesu svaku
žrtvu da bi se pripremili za susret sa svojim Gospodom, i da onda sačuvaju svoju
veru i kada se suoče sa gorkim razočaranjem." Pripadnici ove grupe su postepeno
došli do uverenja da je Hristova
služba konačnog čišćenja Svetilišta samo otvorila nova vrata globalnom
objavljivanju večnog evanđelja (Otkrivenje 3,8; 10,9-11; EW 42.43; GC
428.429)
Godine 1837.
nekadašnja metodistkinja Rejčel Ouks (Rachel Oakes) pristupila je Baptistima
sedmog dana u državi Njujork. Kada se 1843. godine pridružila Milerovim
sledbenicima navela je nekadašnjeg metodističkog pastora Frederika Vilera
(Frederick Wheeler) da u martu mesecu 1844. godine prihvati biblijski dan
odmora, subotu. On je tako obrazovao prvo jezgro adventista, poštovalaca subote,
u gradu Vašingtonu, u državi Nju Hempšir. Nekoliko meseci posle toga, mileritski
propovednik T. M. Prebl (T. M. Preble), nekadašnji baptistički pastor, prihvatio
je subotu, a njegov traktat (1845) uverio je istaknutog milerita Džozefa Beitsa
(Joseph Bates) u svetost subote.
Godine 1846. Beits je napisao prvi sveobuhvatni adventistički komentar o suboti:
"Sedmi dan kao dan odmora: Trajni znak od početka do prolaza kroz vrata Svetog
grada, u skladu sa zapovestima". Ova knjižica od 48 stranica navela je Džeimsa i
Elen Vajt (James i Ellen White) da prihvate istinu o suboti u zimu 1846. godine.
Tri ključna
učenja, od kojih se svako nezavisno razvijalo, stopila su se na kraju u jednu
vest koja je postala karakteristika adventista- svetkovalaca subote: Hristova
konačna služba u Svetilištu, subota kao znak poslušnosti Božjim zapovestima i
primena fraze "svedočanstvo Isusovo" na novo pokazivanje proročkog dara u Crkvi
ostatka preko Elen G. Vajt ( Ellen G. White 1827-1915; Otkrivenje 12,17; 14,12;
19,10). Ovi karakteristični koncepti počeli su da se stapaju u jedinstvenu
celinu verovanja u toku šest biblijskih konferencija održanih u severoistočnom
delu Sjedinjenih Država u toku 1848. godine. Učesnici su bili složni u verovanju
da u razdoblju posle 1844. godine, a pre drugog Hristovog dolaska, među
pripadnicima Božjeg naroda ostatka treba da se obnovi poznavanje celokupne
biblijske istine. Složili su se oko sedam osnovnih verovanja koja su nazvali
"međašima" ili osnovnim istinama. Ta osnovna verovanja su sačinjavala "čvrstu
platformu" istine za sadašnje vreme na kojoj će biti utemeljena Crkva adventista
sedmog dana koja se upravo osnivala. To su: (1) skori Hristov drugi dolazak, (2)
trajno istorijsko tumačenje velikih vremenskih proročanstava Danila i
Otkrivenja, (3) uslovljena besmrtnost ljudskih bića, (4) početak Hristove
završne službe u nebeskom Svetilištu godine 1844, (5) sedmi dan kao dan odmora,
(6) obnovljena pojava Duha proroštva, (7) istorijsko ispunjenje poruke trojice
anđela iz Otkrivenja 14 u mileritskom pokretu i novom pokretu
adventista-svetkovalaca subote (PFOF 4,1030, 1031; CW 30.31; A.L. White
38-40).
Očigledno je na
osnovu te nove platforme "istine za sadašnje vreme" da su adventisti-svetkovaoci
subote bili međusobno povezani čvrstim verovanjem u skori Hristov dolazak. Oni
su temeljili svoju novu misiju na trećoj anđeoskoj vesti iz Otkrivenja 14,12:
"Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu." Primenili
su tekst iz Otkrivenja 14,12. na "vreme strpljivog čekanja" posle velikog
razočarenja 1844. godine. Na taj način su ugradili doktrinu o suboti u svoje
adventističko iskustvo, potvrđujući moralni zakon koji se čuva u nebeskom
Svetilištu (Otkrivenje 11,19). Okupljanje adventista-svetkovalaca subote bilo je
samo ponovno okupljanje onih adventista koji su čekali Hrista 1844. godine i
koji sebe sada opisivali kao "ostatak" (EW 38. 66. 70. 74. 86. 114. 255).
Prvu od tri
anđeoske poruke (Otkrivenje 14,6-11) Vilijam Miler i njegovi sledbenici
(1831-1844) prihvatili su kao božanski poziv poslednjem vremenu da se provede
reforma bogosluženja i da se obavi istinska priprema za drugi Hristov dolazak.
On je frazu "i dođe čas suda njegova" (Otkrivenje 14,7) poistovetio sa prizorom
suda u Danilu 7,9.10, dok je "čas suda njegova" primenio na kaznu izrečenu
papinstvu u vreme Francuske revolucije (Damsteegt 45). Međutim, 1843. godine
počeo je da ovu frazu tumači kao upozorenje na dan suda koji će uskoro doći, na
drugi dolazak Isusa Hrista (isto, GC 375). Elen G. Vajt je potvrdila ovo
tumačenje teksta u Otkrivenju 14,7. kao pravu vest u pravo vreme, kada je
izjavila: "Prva od tih opomena (u Otkrivenju 14) najavljuje sud koji se
približava!" (GC 311; 1 SG 133-140; GC 379). Objavila je zatim: "Upravo ovde (u
Americi u toku mileritskog pokreta) je proročanstvo prve anđeoske poruke dobilo
svoje najneposrednije ispunjenje." (GC 368) Vest prvog anđela iz Otkrivenja
14,7. bila je na taj način tretirana kao "simboličko predstavljanje misionarskog
iskustva milerita" (Damsteegt 46).
Posle velikog
razočaranja 1844. godine mala grupa milerita ponovo je proučavala apokaliptička
proročanstva Danila i Otkrivenja. Dali su novo tumačenje "očišćenja Svetilišta"
iz Danila 8,14 i kazali da se ono odnosi na završno sudijsko delo Hristove
službe u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetilišta, a ne na čišćenje Crkve ili
Zemlje za vreme drugog Hristovog dolaska. Frazu prvog anđela "jer dođe čas suda
njegova" (Otkrivenje 14,7) primenitli su na početak Hristovog nebeskog dela suda
godine 1844. (Danilo 7,9.10), koje će trajati sve do kraja vremena milosti
dodeljenog ljudima. Ovo tumačenje Otkrivenja 14,7. postalo je pokretačka sila za
pripremanje ljudi za konačni sud. U središtu ovog pripremanja je bio posvećeni,
bogougodni život vernika u skladu s Božjim moralnim zakonom, koji je opisan u
Otkrivenju 14,12. Ovo jasnije razumevanje poruke prvog anđela iz Otkrivenja
14 pokazalo je vernicima i njihove
nove dužnosti i imalo značajnu ulogu u formiranju Crkve adventista sedmog
dana.
Kao i kod prve
anđeoske vesti, i vest drugog anđela mileriti su primenili na svoje istorijske
okolnosti. Pre 1843. godine podržavali su opšte protestantsko gledište da
Rimokatilička Crkva predstavlja Vavilon. Njen pad (Otkrivenje 14,8) je bio
protumačen kao pad Rima pod francusku građansku vlast 1789. godine (Damsteegt
47).
Kada su vodeće
protestantske Crkve počele da odbacuju oduševljenje milerita zvog skorog
Hristovog drugog dolaska 1844. godine, Miler je Hristovu poruku Crkvi u
Laodikeji (Otkrivenje 3,14-22) primenio na protestantske Crkve. Čarls Fič je
pojam "Vavilon" primenio na protestantske Crkve zbog njihovog sekularizma,
jeresi i žeđi za vlašću (Isto, 79.80). U leto 1844. godine neki mileritski
prvaci počeli su da pozivaju na odvajanje od svih Crkava. To odvajanje su
podupirali teološkim argumentom da je Vavilon "mati bludnicama i mrzostima
zemaljskim" (Otkrivenje 17,5). Nagoveštene "kćeri" su simbolički predstavljale
okamenjene protestantske denominacije. Njihova različita kreda su predstavljana
kao "zbrka" Vavilona (Isto, 82,83). U skladu s time, nebeski poziv iz Otkrivenja
18,2.4. "izađite iz nje, narode moj" bio je protumačen kao Božji poziv da se
1844. godine napuste sve organizovane verske zajednice.
Kada se Crkva
adventista sedmog dana organizovala, pojam "Vavilon" bio je primenjen i na
protestantske Crkve i na Rimokatoličku Crkvu, dakle, na Crkve koje su sklopile
nezakonite saveze sa sekularnim vlastima. "Pad" Vavilona i nebeski poziv
"izađite iz nje narode moj" (Otkrivenje 18,4) sada je posebno primenjen na
duhovni pad protestantskih Crkava posle njihovog odbijanja poziva prvog anđela
da se odvoje od grešnog sjedinjavanja sa svetom (GC 383). Veliki greh za koji
drugi anđeo optužuje Vavilon je u tome što je "otrovnim vinom bluda svojega"
napojio sve narode (Otkrivenje 14,8). Opojno "vino" bilo je protumačeno kao
"lažne nauke" koje se protive jasnim izjavama Svetoga pisma (Isto,
388).
U ime
adventista-svetkovalaca subote J.N. Endrus (J.N. Andrews, 51-53, 68.69) je
ukazao na neke bitne pogreške koje su različite delove hrišćanstva pretvorile u
Vavilon: (1) doktrina o krštenju novorođenčadi, (2) nezakoniti i zločinački
savez Crkve sa građanskim vlastima države, što je dovelo do toga da čista Crkva
postane netolerantna i da se pretvori u surovu "bludnicu" (Otkrivenje 17) koja
progoni svece Višnjega, (3) doktrina o milenijumu mira pre drugog Hristovog
dolaska, (4) promena četvrte zapovesti i zahtev za svetkovanjem prvog dana,
nedelje, umesto sedmog, subote, (5) doktrina o prirodnoj besmrtnosti duše, koja
je nastala iz paganske mitologije, (6) spiritualizovanje drugog Hristovog
dolaska.
Isprva se
smatralo da naziv "Vavilon" ima "mnogo neposredniju primenu na Crkve u
Sjedinjenim Državama" (GC 389), zbog njihovog odbijanja mileritske vesti o sudu.
U skladu s time, moralni pad Vavilona
"nije dostigao svoje potpuno ispunjenje 1844. godine" ((Isto). Vavilon
još nije napojio sve narode. Sjedinjavanje Crkve sa svetom još nije dostiglo
svoj vrhunac.
Zato je i
moralni pad Vavilona bio protumačen kao trajan, progresivan, sveopšti proces.
Elen G. Vajt je izjavila: "Promena je progresivna, a savršeno ispunjenje teksta
u Otkrivenju 14,8. tek predstoji." (Isto 390) Ono će biti posleduca odbacivanja
trostrukog upozorenja iz Otkrivenja 14 i bilo je prorečeno u 2. Solunjanima
2,9-12. Takvo odupiranje Crkava božanskom nalogu opravdava završni poziv
vernicima da izađu iz palih Crkava, to jest "glasnu viku" iz Otkrivenja 18,1-5.
U skladu s time, adventistički pioniri su priznavali da se mnogi pripadnici
Božjeg naroda, uključujući i propovednike evanđelja, i dalje nalaze u palim
Crkvama.
Vest drugog
anđela vredi jedino ako sledi i prati autentično objavljivanje apostolskog
evanđelja prvog anđela (Otkrivenje
14,6.7). Lažno služenje Bogu se najlakše i najpotpunije razobličava pokazivanjem
pravog bogosluženja.
Konačno teološko
tumačenje treće anđeoske vesti adventisti-svetkovaoci subote su prihvatili u
toku niza biblijskih konferencija 1848. godine. Razvijajući svoju teologiju o
Svetilištu, u veri su pratili Hrista dok je ulazio u svetinju nad svetinjama
nebeskog Svetilišta. Na temelju teksta u Otkrivenju 11,19. shvatili su trajnu
obaveznost Božjeg zaveta, zajedno s njegovim svetim kovčegom u kojemu se čuvao
Dekalog. Smatrajući da tekst u Otkrivenju 14,12. objavljuje centralnu istinu
treće anđeoske poruke, poistovetili su "zapovesti Božje" i Deset zapovesti. Još
1846. godine Džozef Beits je uverio Džeimsa i Elen Vajt da i četvrta zapovest
treba da zauzme svoje pravo mesto u istinskom služenju
Bogu.
E. G. Vajt je
sedmi dan, subotu, smatrala "zidom razdvajanja između pravog Božjeg Izrailja i
nevernika" (EW 33), iako je istovremeno priznavala da "Bog ima svoje dece koja
još nisu prihvatila subotu niti je svetkuju" (Isto). Ovo shvatanje je istinu o
suboti povezalo sa zapečaćenjem (Otkrivenje 7,2) i ona je postala probna istina
za ostanak u redovima pripadnika Crkve ostatka iz Otkrivenja 14,12. "Vera
Isusova" (Otkrivenje 14,12) je bila protumačena kao vera koja obuhvata "sva
Isusova učenja u Novom zavetu" (Damsteegt 194), odnosno "propise i doktrine
evanđelja" (Andrews 135).
Iako je nekoliko
godina fraza "svedočanstvo Isusovo" (Otkrivenje 12,17) bila upotrebljavana kao
sinonim za "veru Isusovu", novo tumačenje se pojavilo pedesetih godina
devetnaestog stoleća. Sada je "svedočanstvo Isusovo" bilo povezano sa proročkim
darom koji se pokazao u službi i spisima Elen G. Vajt (Otkrivenje 19,10). Ovo
tumačenje je postalo znak identifikacije Crkve ostatka iz Otkrivenja 12,17. i
bilo je uključeno u misionarsku proklamaciju Crkve adventista sedmog
dana.
Tumačenje "zveri
i ikone njene" (Otkrivenje 14,9-11) postalo je vitalno važno za razumevanje
vesti trećeg anđela. Godine 1851. J. N. Endrus je poistovetio zver iz Otkrivenja
14,9-11. sa zverju iz Otkrivenja 13,1-10, koja je predstavljala proročki razvoj
četvrte zveri iz Danila 7. Obe simboličke zveri (Danilo 7. i Otkrivenje 13)
izlaze iz mora. Pošto je naveo pet drugih sličnosti među njima, Endrus
zaključuje: "Zver je svakako papinski oblik četvrte imperije, jer dobija svoju
snagu i sedište od zmaja, imperijalnog Rima. Stih 2." Kao srednjovekovna državna
Crkva, zver će vladati nad svecima Višnjega 42 meseca (Danilo 7,23-26;
Otkrivenje 13,5-8). Taj period se završio 1798. godine "smrtnom ranom"
(Otkrivenje 13,3) od koje se zver oporavila. Endrus je zaključio da "prema tome,
ikona zveri mora da bude drugo eklezijalno telo snabdeveno silom i vlašću da
svece Višnjega osudi na smrt. To se ne može odnositi ni na koga drugoga osim na
pale i pokvarene protestantske Crkve" (105).
I Endrus i Bejts
se slažu da je žig zveri nametnut kao "ustanova papinstva koju podržava
protestantizam" (PFOF 4,1101). Endrus je žig zveri opisao kao "nametanje
nedelje" svecima Višnjega koji se trude da drže sve Božje zapovesti: "Bez obzira
što četvrta zapovest najjasnijim rečima zahteva poštovanje posvećenog Gospodnjeg
dana odmora, skoro celi svet se sada divi zveri i poštuje paganski praznik
nedelje, koju je veliki otpad uzdigao umesto svete subote." (108) On je,
međutim, zapazio da "svetkovanje nedelje još nije postalo žig zveri i ono to
neće ni biti sve dok ne bude izdat dekret
kojim se zahteva od ljudi da svetkuju tu idolsku svetkovinu. Ide vreme
kada će taj dan postati probni kamen, ali to vreme još nije došlo." (MS 118,
1899)
Sa ovim
tumačenjem poruka trojice anđela kao poslednje vesti opomene, adventisti sedmog
dana veruju da stoje na "čvrstoj, nepromenljivoj platformi" (1SG 169); platformi
teologije o Svetilištu i istine o suboti koje su sjedinjene u obliku "istine za
sadašnje vreme". Pravovremenost poruke trojice anđela, koja poziva na
obnavljanje apostolskog evanđelja i služenja Bogu, još se više ističe pri
suočavanju s pojavom moderne liberalne teologije i evolucionizma, koji duhovno
tumače izveštaj o stvaranju u 1. Mojsijevoj, u prvom i drugom poglavlju.
Najvažnija karakteristika vesti adventista sedmog dana izražena je
činjenicom
da se ona
"neposredno suprotstavlja ključnoj jeresi naših dana, teoriji o evoluciji, i da
poziva sve koji to žele da izađu iz Vavilona, iz otpada, i da prihvate pravi
znak vernosti živome Bogu, Stvoritelju." (Nichol 709)
Elen G. Vajt
naglašava nerazdruživu povezanost subote sa porukama trojice anđela i kaže:
"Odvojite subotu od poruka trojice anđela i ona će izgubiti svoju snagu; ali,
kada se poveže s porukom trećeg
anđela, prati je sila koja je u stanju da ubedi nevernike i sumnjičavce, da ih
izvede (iz Vavilona) i da im ulije snagu da opstanu, da žive, da rastu i da
napreduju u Gospodu." (1T 337)
Prema tome, u
skladu sa teologijom adventista sedmog dana, prihvatanje sedmog dana, subote,
kao dana odmora, znači i prihvatanje eshatologije trostruke anđeoske vesti iz
Otkrivenja 14. Međutim, ono što je važnije od svake reforme bogosluženja, tri
anđela prenose hitan poziv ljudima da izaberu Isusa kao svog Gospoda i
Spasitelja i da mu ostanu verni u vreme velike konačne krize (Otkrivenje
14,1-5).
VII. Adventisti sedmog dana i Crkva
ostatka
U skladu s
članom 12. Izjave o osnovnim verovanjima adventista sedmog dana, adventisti
veruju da "je sveopšta Crkva
sastavljena od svih koji istinski veruju u Hrista, ali da je u poslednje dane, u
vreme opšteg otpada, bio pozvan ostatak koji drži zapovesti Božje i ima veru
Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak dana suda, propoveda spasenje u Isusu
Hristu i najavljuje približavanje Njegovog drugog dolaska. Ovo objavljivanje je
simbolički predstavljeno trojicom anđela iz Otkrivenja 14." (SDA Yearbook
1981,6)
Adventisti vide
sebe kao ispunjenje apokaliptičkih proročanstava, kao proročki pokret pozvan da
pripremi narod u svim delovima sveta za Hristov dolazak. Oni smatraju da su kao
zajednica ispunjenje obećanja o Iliji u Malahiji 4,5.6. koji će doći da "uredi
sve" (Matej 17,11). U skladu s time, oni su se posvetili obnavljanju svih
zanemarenih biblijskih istina novoga zaveta. Oni smatraju da je njihova poruka
ispunjenje Izaije 58,12-14, koja sjedinjuje misao o obnavljanju sa mišlju o
pripremanju.
Oni posebno
naglašavaju neke istine pokazane u proročanstvima o poslednjem vremenu kao
istine koje će poslužiti kao probni kamen, i smatraju ih istinama koje
izražavaju njihovo razumevanje i istorijsku primenu poruke trojice anđela.
Ističu obnovljenu istinu o opravdanju verom u Isusa Hrista i posvećenju
dragovoljnom poslušnošću otkupljenog srca zavetnom Božjem zakonu, zakonu po
kojemu će Bog suditi svom zavetnom narodu (Jakov 2,12; Rimljanima 2,13; 2.
Korinćanima 5,10). Veruju da se sedmi dan odmora, subota, po četvrtoj zapovesti
Dekaloga, koju je posleapostolska Crkva zamenila nedeljom, mora obnoviti kao
najavljeni znak obožavanja Stvoritelja u duhu i u istini (Isaija 56; 58; Danilo
7,25; Malahija 4,5.6). Oni smatraju da je obnovljena subota probna istina kojom
se suzbija moderna dogma evolucije, jedna od ključnih jeresi poslednjeg vremena.
Za njih svetkovanje subote nije izolovana proba svetkovanja pravog dana u
sedmici, već nagovešteni znak istinskog obožavanja Stvoritelja, obožavanja koje
mu ukazuje Njegov otkupljeni i posvećeni narod. Oni poštuju biblijsko učenje da
se oni koji veruju spasavaju blagodaću i da im se sudi po delima koja proizlaze
iz njihovog odnosa sa Hristom.
Adventisti
sedmog dana veruju da je njihova uloga kao Crkve ostatka da obnove poštovanje
otkrivenih istina tako što će obožavati Boga kao Stvoritelja i Otkupitelja
poštujući sedmi dan, subotu, kao uspomenu na stvaranje i kao znak da Njemu
pripada sva slava. Pokrenuti hitnošću ove vesti, pozivaju Božju decu u svim
Crkvama da pobegnu od istorijskog otpada time što će se odvojiti od greha
Vavilona i tako izbeći da pretrpe kaznu, namenjenu njemu, koja će se izliti u
toku sedam poslednjih zala i da umesto toga dobiju punu meru Božjega Duha, i da
budu spremni da dočekaju Hrista u svoj Njegovoj slavi (Otkrivenje
18,1-5).
Poziv prvoga
anđela da se ukaže "slava" Bogu kao Stvoritelju (Otkrivenje 14,7) navela je
adventiste da ozbiljnije shvate svoju odgovornost za dobrobit svoga tela i uma
kao Hrama u kojemu Božji Duh želi da stanuje (1. Korinćanima 6,19.20). Od samog
svog početka, adventisti su propovedali zdrav način života i odbacivanje svih
nezdravih navika (1. Korinćanima 10,31), kao deo nastojanja da njihova svetlost
zasija pred svim ljudima (Matej 5,14-16).
Još jedna
posebna primena biblijskih proročanstava je postala istaknuta karakteristika
Crkve adventista sedmog dana. U Otkrivenju 12,17. zajednica ostatka je
opisana kao "oni koji drže
zapovesti Božje i imaju svedočanstvo Isusa Hrista".
Pioniri
adventizma su tumačili "svedočanstvo Isusovo" ne samo kao svedočanstvo koje
hrišćani daju kada svedoče za svoga Spasitelja, već još više kao svedočanstvo
samo Isusa Hrista, svedočanstvo koje je
On dao u svom životu na Zemlji i koje nastavlja da daje u toku svih
stoleća preko slugu svojih proroka.
Ustanovili su da
se njihovo razumevanje ovoga teksta slaže s Jovanovim, koji je, govoreći o
rečima anđela, objasnio da je "svedočanstvo Isusovo duh proroštva". Anđeo mu je
upravo objasnio da je i on "sluga kao i ti i braća tvoja, koja imaju
svedočanstvo Isusovo" (Otkrivenje 19,10). Kasnije je ponovio izraz u skoro istim
uslovima: "Jer sam i ja sluga kao i ti i braća tvoja proroci!" (Otkrivenje 22,9)
U prvom slučaju, anđeo govori o "tvojoj braći koja imaju svedočanstvo Isusovo",
a u drugom, tekst glasi: "braća tvoja proroci". Prema tome, oni koji imaju
svedočanstvo Isusovo su proroci, primaoci duha proroštva, to su oni koji
pokazuju duhovni dar, obećan Crkvi sve do kraja vremena.
Kada u
Otkrivenju 12,17. Biblija opisuje Crkvu ostatka kao zajednicu koja ima
svedočanstvo Isusovo, onda želi da kaže da Crkva ima dar duha proroštva, dar
koji se u Bibliji pokazuje preko proroka. U toku svih proteklih godina
adventisti sedmog dana su verovali da se dar duha proroštva pokazao među njima u
radu Elen G. Vajt. U toku sedam decenija, kao Božji vesnik upućen Crkvi
adventista sedmog dana, ona je prenosila poruke saveta i opomene koje je isto
tako sigurno dobijala od Boga kao i proroci u davnini. Te poruke su svakako
ostale izvan kanona Svetoga pisma (Vidi Darovi XI. A-E!)
Takvo
poistovećivanje s proročkom Crkvom ostatka
(Otkrivenje 12,17; 14,6-12) ne pruža nikakvog razloga za duh
isključivosti ili trijumfalizma. Umesto toga, adventisti sedmog dana shvataju
svoju misiju kao antitip nekadašnjeg pokreta izlaska Izrailja iz Egipta i
Vavilona. Takvo upoređenje pomaže da se ojača osećanje odgovornosti i samokritike. Godine 1867. Elen G. Vajt
je napisala: "Savremeni Izrailj se nalazi u većoj opasnosti da zaboravi Boga i
da upadne u idolopoklonstvo nego što je to bio nekadašnji Božji narod. Ljudi
obožavaju mnoge idole, to čine i mnogi takozvani svetkovaoci subote." (1T 609)
Ova procena naglašava da je Crkva ostatka u punoj meri odgovorna Isusu. Oni koji
sačinjavaju poslednju Božju Crkvu ostatka u istoriji treba da budu duhovni ljudi
među koje će se ubrojati "svi pravi i verni Hristovi sledbenici" (QOD 194),
pripadnici mnogih denominacija i religija.
Kada se u
budućnosti Sveti Duh bude izlio u pentekostalnoj sili na Crkvu ostatka po celom
svetu (Otkrivenje 18,1), pitanje sukoba između Hrista i Sotone postaće potpuno
jasno svima (Otkrivenje 18,2-8). Očišćena Crkva ostatka postaće tada jezgro oko
kojega će se okupljati svi istinski pripadnici Božjega naroda. Tek prilikom
konačnog izlivanja Božjega Duha
evanđelje će u svojoj potpunosti razdvojiti sve ljude u dve vidljive
grupe kao "Vavilon" i kao "Božji Izrailj". Ova apokaliptička perspektiva treba
da navede hrišćane da već danas izaberu iz celoga srca Hrista kao svoga Gospoda
i Spasitelja, da uzdignu Hrista i Njegovo delo otkupljenja pred svetom i da
svojim pravim hrišćanskim načinom života pokažu da Isus živi u njihovim srcima i
da je On njihov uzor u svetosti.
"Četrnaesto
poglavlje Otkrivenja je poglavlje koje pobuđuje duboki interes. Ovi tekstovi će
uskoro biti shvaćeni u svom potpunom značenju, i poruka koja je bila objavljena
Jovanu u Otkrivenju biće ponovo obnarodovana jasnim rečima." (R&H, 13.
oktobar 1904. godine)
"Hristos dolazi
po drugi put sa silom na spasenje. Da bi ljudska bića pripremio za taj događaj,
On je poslao prvu, drugu i treću anđeosku poruku. Ovi anđeli predstavljaju one
koji su prihvatili istinu i koji sa silom objavljuju evanđelje svetu." (7BC
978.979)
"U svačijem je
interesu da shvati šta znači žig zveri i kako da se izbegnu strašne Božje
pretnje. Zašto ljudi nisu zainteresovani da saznaju šta sve sačinjava žig zveri
i njemu ikonu? Žig zveri je potpuna suprotnost Božjem pečatu ( Citira 2.
Mojsijevu 31,12-17)."
"Pitanje subote
biće glavno pitanje u velikom sukobu u kojemu će učestvovati celi svet (Citira
Otkrivenje 13,4-8.10). Celo trinaesto poglavlje je otkrivenje onoga što će se
sigurno dogoditi. (Citira Otkrivenje 13,11.15-17.)"
"Jovanu je bilo
rečeno da posmatra narod koji se razlikuje od onih koji se klanjaju zveri i
njenoj ikoni držeći prvi dan u sedmici. Svetkovanje toga dana je žig zveri."
(Isto)
"Vest trećeg
anđela je bila upućena svetu, opominjući ljude da ne prime žig zveri ili njemu
ikonu na svoje čelo i na svoju ruku. Primiti taj žig znači doneti istu odluku
koju je donela zver, zastupati iste ideje koje se neposredno protive Božjoj
Reči." (Isto)
"Verske sile,
koje su ispovedanjem svoje vere povezane s Nebom i koje tvrde da imaju sve
osobine Jagnjeta, pokazaće svojim delima da imaju srce kao aždaha, da ih pokreće
i da njima upravlja Sotona. Dolazi vreme kada će Božji narod osetiti ruku
progonstva zato što svetkuje sedmi dan. Sotona je izazvao promenu subote u nadi
da će ostvariti svoju nameru da osujeti Božje planove. On se trudi da Božje
zapovesti imaju u svetu manje sile od ljudskih zakona."
"Čovek
bezakonja, koji je pomišljao da promeni vremena i zakone, i koji je uvek
progonio Božji narod, učiniće da budu proglašeni zakoni koji će nametati
svetkovanje prvog dana u sedmici. Međutim, Božji narod treba da ostane čvrsto uz
Gospoda. I Gospod će delovati u njihovu korist, jasno pokazujući da je On Bog
nad bogovima." (Isto, 975)
"Božja Reč jasno
govori da će svet ismejavati i gaziti Njegov zakon; doći će do nezapamćenog
umnožavanja bezakonja. Takozvani protestantski svet sklopiće savez sa čovekom
bezakonja i Crkva i svet će se naći u pokvarenom skladu."
"Velika kriza se
nadnosi nad svetom. Biblija kaže da će klerikalci ponovo zadobiti svoju
izgubljenu prevlast i da će se vatre progonstva ponovo raspaliti putem dvoličnih
istupaka takozvanog protestantskog sveta." (Isto, 975)
"Pred vratima je
vreme kada će Sotona činiti čuda da bi uverio ljude da je on Bog. Svi pripadnici
Božjeg naroda treba da sada čvrsto stoje na platformi istine, onako kao što je
objavljeno u poruci trećeg anđela. Sve ugodne slike, sva učinjena čuda, sve će
to biti predstavljeno da se, ako bude moguće, prevarili i sami izabrani. Jedina
nada je da se svi čvrsto drže dokaza koji su potvrdili istinu u pravdi."
(R&H, 9. avgust 1906)
"Oni koji vole i
drže Božje zapovesti najneugodniji
su Sotoninoj sinagogi i sile zla će svoju mržnju prema njima pokazati u najvećoj
mogućoj meri. Jovan je prorekao sukob između Crkve ostatka i sila zla i rekao:
'I razgnevi se zmija na ženu i otide da se pobije s ostatkom semena njena koje
drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista.'"
"Sile tame će se
sjediniti s ljudskim oruđima koja su se stavila pod Sotoninu upravu i isti
prizori koji su se odigravali u vreme Hristovog suđenja, odbacivanja i
razapinjanja ponovo će oživeti. Pokoravajući se Sotoninim uticajima, ljudi će se
pretvarati u demone, i oni koji su bili stvoreni po Božjem obličju, koji su bili
oblikovani na slavu i čast svome Stvoritelju, postaće boravište zmajeva i
Sotona
će u otpalom
rodu videti remek-delo zla – ljude koji odražavaju njegov lik." (Isto, 14. april
1896)
"Postoje samo
dve strane na ovoj Zemlji – oni koji stoji pod krvlju poprskanom zastavom Isusa
Hrista i oni koji su se svrstali pod crnu zastavu pobune. U dvanaestom poglavlju
Otkrivenja predstavljen je veliki sukob između poslušnih i neposlušnih
(Otkrivenje 12,17; 13,11-17. citirano!) (7BC 974)
"Mi živimo u
značajnom periodu zemaljske istorije. Veliki sukob je neposredno pred nama. Mi
vidimo kako se Zemlja pokvarila pod stanovnicima svojim. Čovek bezakonja je
delovao sa čudesnom strpljivošću da uzdigne lažnu subotu, i neverni
protestantski svet se divio zveri i poslušnost suboti koju je Gospod ustanovio
nazvao je izneveravanjem narodnih zakona. Carstva su se ujedinjavala da bi
podržala ustanovu lažne subote, koja ne uživa ni reči podrške u Božjoj Reči."
(R&H, 6. februar 1900)
"Pitanje subote
će predstavljati osnovno pitanje u velikom završnom sukobu
u kojemu će
učestvovati celi svet. Ljudi su više poštovali sotonska načela nego načela po
kojima se upravlja Nebo. Oni su prihvatili lažnu subotu, koju je Sotona uzdigao
kao znak svoga autoriteta. Ali, Bog je stavio svoj pečat na svoj carski zahtev.
Svaka ustanova dana odmora, i prava i lažna, nosi ime svoga autora, neizbrisiv
znak koji pokazuje ko joj je autor."
"Velika odluka
koju mora da donese svaki čovek je odluka da li će primiti žig zveri i njenu
ikonu ili pečat živoga i pravoga
Boga." (ST, 22. mart 1910)
"Svetkovanje
nedelje još nije postalo žig zveri i neće to ni postati sve dok ne bude izdat
dekret koji će od svakog čoveka zahtevati da svetkuje tu idolsku subotu. Doći će
vreme kada će taj dan postati proba, ali to vreme još nije došlo." (7BC
977)
"Gospod mi je
jasno pokazao da će ikona zveri biti načinjena pre nego što se završi vreme
milosti; jer to treba da bude velika proba za Božji narod, proba koja će
odlučiti njihovu večnu sudbinu." (Citirano: Otkrivenje
13,11-17)
"To je proba
kroz koju Božji narod mora da prođe pre nego što bude zapečaćen. Svi oni koji
dokažu svoju vernost Bogu poštujući Njegov zakon, i odbijajući da prihvate lažnu
subotu, svrstaće se pod zastavu Gospoda Boga Savaota, i primiće pečat živoga
Boga. Oni koji napuste istinu nebeskog porekla i prihvate nedelju kao dan odmora
primiće žig zveri." (Isto, 976)
"Kada se
protestantske Crkve budu ujedinile sa svetovnim silama da podrže lažnu religiju,
ustajući tako protiv onoga za šta su njihovi preci izdržali najsurovija
progonstva; kada se država bude poslužila svojom vlašću da ozakoni dekrete i
podrži ustanove Crkve – tada će protestantska Amerika oblikovati ikonu papinstva
i doći će do nacionalnog otpada koji se može završiti jedino nacionalnom
propašću." (ST, 22. mart 1910)
"Ima mnogo onih
koji nikada nisu dobili videlo. Oni su bili prevareni od svojih učitelja i nisu
primili žig zveri. Gospod radi sa njima; On ih nije prepustio njihovim putevima.
Sve dok ne budu osvedočeni u istinu i sve dok ne budu pogazili dokaze koji su im
bili dati da bi ih prosvetlili, Gospod neće povući od njih svoju blagodat." (7BC
976)
"Oni koji na
svojim čelima imaju pečat beskrajnoga Boga smatraće da su svet i njegove
privlačnosti podređeni večnim interesima." (R&H, 13. jul
1897)
"Hristos kaže da
će u Crkvi biti i takvih koji će iznositi bajke i pretpostavke iako je Bog dao
velike, uzvišene i plemenite istine, koje bi se uvek morale čuvati u riznicama
uma. Kada ljudi sebi izaberu ovu ili onu teoriju, kada su radoznali da saznaju i
ono što ne moraju znati, Bog ih ne vodi. Nije u skladu s Njegovim planom da
Njegov narod objavljuje nešto što se samo pretpostavlja, što nema uporišta u
Njegovoj Reči. Nije po Njegovoj volji da se sukobljavaju oko pitanja koja im
neće pomoći duhovno, kao što bi bilo, ko treba da sačinjava sto i četrdeset i
četiri hiljade izabranih? To će oni koji spadaju među Božje izabranike za kratko
vreme saznati i bez ispitivanja."
"Braćo moja i
sestre, cenite i proučavajte istinu koji je Bog dao vama i vašoj deci. Nemojte
provoditi svoje vreme u pokušajima da saznate i ono što vam neće biti ni od
kakve duhovne koristi. Šta da činim da nasledim večni život? To je najvažnije
pitanje i ono je dobilo vrlo jasan odgovor: 'Šta je napisano u zakonu? Kako
čitaš?'" (7BC 978)
"Ne treba da
čekamo sve do uznesenja da bismo sledili Hrista. Božji narod treba da to čini
ovde, na Zemlji. Mi ćemo slediti Božje Jagnje u nebeskim dvorovima jedino ako ga
budemo sledili već ovde. Da li ćemo slediti Njega na Nebu zavisi od našeg
držanja Njegovih zapovesti sada. Mi ne smemo da sledimo Hrista nepostojano ili
hirovito, samo onda kada nam to donosi neku prednost."
"Mi moramo
odlučiti da sledimo Hrista. U svakodnevnom životu moramo slediti Njegov primer,
kao što stado s poverenjem sledi svoga pastira. Mi moramo ići za Njime i kroz
patnje Njega radi, govoreći, na svakom koraku: 'Ako me i ubije, opet ću se
uzdati u njega!' Njegovi životni običaji treba da postanu i naši životni
običaji. I kada na taj način budemo pokušavali da postanemo slični Njemu, da
svoju volju uskladimo s Njegovom voljom, tek tada ćemo ga otkrivati drugima."
(R&H, 12. april 1898)
Andrews, J. N.
The Three Messages of Revelation XIV, 6-12. 5th ed. rev. Battle Creek, Mich.
Review and Herald, 1892.
Ball, Bryan W.
The English Connection. The Puritan Roots of Seventh Day Adventist Belief.
Cambridge: James Clarke, 1981.
Beale, G.K. The
Use of Daniel in Jewish Apokalyptic Literature and the Revelation of St John. Lanham, Md. University Press
of America, 1984.
Bruce, F.F. New
Testament Development of Old Testament Themes. Grand Rapids, Eerdmans,
1970.
Charles, R.H.
Eschatology. New York, Schocken, 1963.
________ A Critical and Exegetical Commentary od
the Revelation of St John. 2. vols. ICC. Edinburgh: T&T. Calrk,
1920.
Damsteegt, P.G.
Foundations of the Seventh Day Adventist Message and Mission. Grand Rapids,
Eerdmans, 1977.
Daniels,
A.G. The Abiding Gift of Prophecy.
Mountain View, Calif. Pacific Press, 1936.
Doughan, J.V.
Daniel: The Vision of the End. Berrien Springs, Mich. Amdrews University Press,
1987.
Emmerson, W.L.
The Reformation and the Advent Movement. Hagerstown, Md. Review and Herald,
1983.
Fitch, Charles.
Come Out of Her, My People. Rochester, N.Y, J.V.Himes,
1843.
Forestell,
J.T. "The Letters to the
Thessalonians" The Jerome Biblical Commentary. Ed. R.E. Brown and others.
Englewood Clifts, N.J. Prentice Hall, 1968.
Froom, Le Roy.
The Propšhetic Faith of Our Fathers, 4. vols. Washington, D.C. Review and
Herald, 1950-1954.
Giblin,
C.H. The Threat to Faith: An
Exegetical and Theological Re-examination of 2. Thessalonians 2. Analecta
Biblica 31. Rome, Pontifical Biblical Institute, 1967.
Hasel, Gerhard,
F. "Sabbatarian Anabaptists of the Sixteenth Century". Andrews University
Seminary Studies 5 (1967) 101-121. 6 (1968) 19-28.
_________ The Remnant: The History and Theology of
the Remnant Idea From genesis to Isaijah.
3rd ed. Berrien Springs, Mich. Anrews University Press,
1980.
Ladd, G.E. The Last Things: AAn Eschatology for
Laymen. Grand Rapids, Eerdmans, 1978.
LaRondelle,
H.K. The Israel of God in Prophecy:
Principles of Prophetic Interpretation. Berrien Springs, Mich. Andrews
University Press, 1983.
_________ Chariots of Salvation: The Biblical
Drama of Armageddon. Washington,
D.C. Review and Herald, 1987.
_________ "Babilon: Anti-Christian Empire" In
Sympozium on Revelation. Ed. Frank B. Holbrook. Silver Springs, Md. Biblical
Research Institute, 1992. Vol 2. pp. 151-176.
Mueller,
Richard. Adventisten: Sabbat, Reformation, Studia Theologica Lundensia. Lund.
CWK Gleerup, 1979. P. 38.
Nichol,
F.D. Answers to Objections. Washington, D.C. Review and Herald,
1952.
Shea, W.H. Selected Studies on Prophetic
Intepretation. Silver Springs, Md. Biblical Research Institute,
1982.
________ "The Mighty Angel and His Message" In
Sympozium on RRevelation. Ed. Frank B. Hollbrook. Silver Springs, Md. Biblical
Research Institute, 1992. Vol !. 279-326.
Smith, U. The prophecies og Daniel and the
Revelation. 2 vols. Rev. ed. Washington, D.C. Review and Herald,
1944.
Strand, K.A.
"The Two Witnesses of Rev. 11,3-12" Andrews University Seminary Studies 19
(1981) 127-135.
Walther, Daniel
"Were the Albigenses and Waldenses Forerunners of the RTeformation?" Andrews
University Seminary Studies 6
(1968) 178-202.
Were, L.F. The
Woman and the Biest in the Book of Revelation. Berrien Springs, Mich. First
Impression, 1983.
Wesley, John.
The WEorks of John Wesley. 14. vols. London, Wesleyan Methodist Book Room,
1831.
White, Arthur
L. Ellen G. Whute: Messenger to the
Remnant. Washington, D.C. Ellen G. Whute Estate, 1954.
White, James.
Bible Adventism. Battle Creek, Mich. Seventh Day Adventist Pub. Assn. 1877.
reprinted Nashville, Southern Pub. Assn. 1972.
Wilcox,
F.M. The Testimony of Jesus. Washington, D.C. Review and Herald,
1944.
Williams, George
H. Tjhe Radical Reformation, Philadelphia: Westminster,
1962.
Wordworth, Christopher. Is the Papacy Predicted by St Paul? An Inquiry. Cambridge Harrison Trust, 1985.
| < 22 Poglavlje | Sadržaj | 24. Poglavlje > |