| < 26 Poglavlje | Sadržaj |
Frenk B. Hobruk (Frank B.
Holbrook)
U v
o
d
Na mnogim
stranicama Staroga i Novoga zaveta nalazimo mnoštvo zapisa i nagoveštaja o
neumoljivom ratu između Boga i Sotone, između dobra i zla i na kosmičkom i na
ličnom području. Upoređujući te tekstove, možemo stvoriti mozaički prozor istine
kroz koji možemo sagledati ukupnu poruku Biblije s većom jasnoćom nego
inače.
Taj
moralni sukob, koji je uznemirio svemir stvoren Božjom rukom, usko je povezan i
s planom spasenja. Naime, plan spasenja ne osigurava samo izbavljenje ljudskog
roda iz okova greha, već i opravdanje božanskog proviđenja od optužbi koje je
Sotona podigao protiv Boga.
U
poglavlju koje čitate, biblijski podaci će se iznositi hronološkim redosledom da
bi se uspešnije prikazala priroda toga rata, kako se razbuktao, kako se odvijao
u toku stoleća, da bi se prikazala
njegova konačna bitka koja će se završiti porazom Sotone, Božjom pobedom
i opravdanjem od svih optužbi. Poglavlje će se završiti kratkim sažetkom nekih
važnijih teoloških istina povezanih sa ovim temeljnim učenjem
Biblije.
2. Hristova
pomiriteljska smrt
3. Prihvatanje
uslova spasenja
3. Čiji
je autoritet najbolji?
III. Veliki sukob na
Zemlji – Stari zavet
4. Čuvanje
i širenje istina o spasenju
1. Pokvarenost
u pretpotopno doba
2. Razvoj
neznaboštva i idolopoklonstva
5. Sotona
je skoro uspeo u svojoj nameri
IV. Sukob na Zemlji –
Novi zavet
1. Sve
čvršći centralni položaj Biblije
2. Disperzija
– Dijaspora - Jovan 7,35.
1. Hristova
pobeda opisana u proročanstvima
2.Hristova
pobeda nad iskušenjima
3.
Hristova svakodnevna pobeda nad demonima
4. Hristova
mnogostruka pobeda na krstu
1. Zver
slična risu (Otkrivenje 13,1-10)
2. Zver
za dva roga (Otkrivenje 13,11-17)
1. Vest
trojice anđela (Otkrivenje 14,6-13)
2. Konačni
sud (Otkrivenje 14,7)
1. Poslušnost:
deset zapovesti
2. Obožavanje:
Boga ili Sotone?
A. Prenikejski
ili poslenikejski oci
2. Avgustin
iz Hipoa (354-430)
B. Reformacija
i era posle Reformacije
D.
Gledište adventista sedmog dana
1. Moralni
zakon: temelj božanske vladavine
2. Zašto
Lucifer nije bio uništen u početku pobune?
3. Pad
čoveka: po uzoru na pad Sotone
D.Sukob
na Zemlji – Stari zavet
1. Sotona
uzurpirao vlast nad Zemljom
2. Poslušnost
moralnom zakonu: temelj blagostanja
3.Sotona
potkopava poslušnost Izrailja
E. Sukob
na Zemlji – Novi zavet
1. Potreba
da se pravi Božji karakter otkrije čoveku
2. Sotonin
pravi karakter razobličen na krstu
3. Krst:
Pokazana Božja pravednost i milost
1.
Priroda poslednjeg sukoba oko Božjeg zakona
3. Stvorena
dela na probi: zauvek lojalni
Bog je sva
ingeligentna bića stvorio kao slobodna moralna bića sa sposobnošću da iz ljubavi
budu verna Stvoritelju ili da odbace Njegov autoritet. Nekoliko novozavetnih
tekstova pokazuju da je Bog predvideo otpad među anđelima i neposlušnost koja će
iz toga uslediti. On je unapred znao da će i čovečanstvo biti navedeno da se
prikljući pobuni.
Pre
početka računanja vremena (bar što se ove planete tiče) – u nekom delu večnosti
u prošlosti - Bog, što znači Otac,
Sin i Sveti Duh, sačinio je plan spasen ja da bi rešio problem koji će se
pojaviti. Apostol Pavle govori o tom planu kao o "tajni koja je bila sakrivena
od postanja sveta" (Rimljanima 16,25). Ova "tajna" ili "sakrivena mudrost", kaže
Pavle, postoji od davnina, "pre sveta", dakle, pre nego što se počelo računati
vreme na našoj planeti (1. Korinćanima 2,7).
Ova tajna
je "tajna evanđelja", kako Pavle objašnjava na drugom mestu (Efescima 6,19).
Očigledno je, prema tome, da pobuna koja je izbila među nekim stvorenim
inteligentnim bićima u svemiru, nije iznenadila Boga. Božansko Trojstvo je već
odredilo "hitne mere" za spasenje prevarenih ljudskih buntovnika – plan kojim će
se osigurati i efikasno sredstvo da se pobuna zauvek
onemogući.
"Blagodat"
je milosrdno nebesko ponašanje iz ljubavi
prema buntovnim grešnicima sa Zemlje, koji takvo ponašanje ničim nisu
zaslužili. Na osnovu svoje blagodati Bog je odlučio da izbavi i preobrazi sve
pokajane grešnike koji su prihvatili mere preduzete radi njihovog spasenja.
Apostol naglašava da se njihovo spasenje ne može pripisati nekim njihovim dobrim
delima koja su učinili, već Božjoj "naredbi i blagodati, koja nam je dana u
Hristu Isusu pre vremena večnih" (2. Timotiju 1,9).
2. Hristova pomiriteljska smrt
Bog je
odlučio da će pomiriteljska smrt Isusa Hrista predstavljati srž plana spasenja.
Apostol Petar je potvrdio postojanje te odluke kada je mnoštvu koje je
prisustvovalo prazniku Pedesetnice u Jerusalimu rekao o Hristu: "Ovoga određenim
savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i
ubiste." (Dela 2,23) Kasnije je pisao svojoj braći, hrišćanima: "Znajući da se
propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojega življenja koje
ste videli od otaca, nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista
jagnjeta, koji je određen još pre postanja sveta i javio se u poslednja vremena
vas radi." (1. Petrova 1,18-20)
Po svom
karakteru Bog je pravedan i milosrdan, svet i milostiv. Bez obzira koliko voleo
buntovne grešnike među ljudima, Bog nikako ne bi mogao ostati pravedan kada bi
im jednostavno otpisao grehe. Međutim, još pre ulaska greha i pobune u svemir,
Bog je odlučio da ukaže svoju blagodat pokajanim grešnicima preko Isusa Hrista,
drugim rečima, preko Njegove pomiriteljske smrti. Ova kazna, Hristova zamenička
smrt, zadovoljiće zahteve božanske pravednosti i omogućiti pokajanim grešnicima da dobiju
oproštenje greha i da se pomire sa Bogom (Rimljanima 3,21-26).
3. Prihvatanje uslova
spasenja
Bog –
Otac, Sin i Sveti Duh – odlučio je da primi u svoju "porodicu" sve pripadnike
Adamovog grešnog roda koji prihvate Isusa Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda i
koji sklope zavet vernosti s Njime. Apostol je napisao: "Blagosloven Bog i Otac
Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim
na nebesima kroz Hrista, kao što nas izabra kroz njega pre postanja sveta ...
odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi za posinaštvo, po ugodnosti volje
svoje, na pohvalu slavne blagodati svoje kojom nas oblagodati u ljubaznome."
(Efescima 1,3-6) Niko nije unapred određen da bude izgubljen, jer je načinjen
plan prema kojemu, kao što je apostol Jovan kasnije napisao: "Koji ga primiše
dade im vlast da budu sinovi Božji, koji veruju u ime njegovo." (Jovan 1,12;
vidi Bog IV.B!)
Apostol
Pavle nagoveštava da se Bog postarao da izleči pokajane grešnike od razornog
unutrašnjeg delovanja greha u njihovim srcima. On kaže da je dobio zadatak da
objavi "tajnu koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja", a posebno
određeni aspekt te tajne, "koja je Hristos u vama, nada slave" (Kološanima
1,26.17). Pošto Hristos treba da živi u verniku (Galatima 2,20) preko svoga
Svetoga Duha (Jovan 14,16-18.23; Rimljanima 8,9.20), obećanje o Njegovom boravku
u srcu vernika verovatno se odnosi na preobražavajuće i obnavljajuće delovanje
Svetoga Duha u životu čoveka (Jovan 3,6-8; Rimljanima 8,14-16; vidi Bog
VII.C.5.c!).
Ukoliko je
ovo tumačenje teksta u Kološanima pravilno, Božji plan se postarao da zadovolji
dve velike potrebe grešnog ljudskog roda: (1) smrt, kazna za greh, biće
poništena Hristovom pomiriteljskom, zameničkom smrću kao kaznenom merom; (2)
sila greha u ljudskom srcu biće savladana Hristovom silom pod uticajem Svetoga
Duha koji deluje u srcu vernika.
Dva teksta
govore o nagradi koju je Bog odredio onima koji prihvate plan spasenja. Apostol
Pavle piše u Poslanici Titu 1,2. o vernikovoj "nadi večnoga života koji obeća
nelažni Bog pre vremena večnih". Isusova priča o konačnom sudu proširuje
obećanje o večnom životu: "Tada će reći car onima koji mu stoje s desne strane:
hodite blagosloveni oca mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od
postanja sveta." (Matej 25,34) Pošto je ovo nasleđeno carstvo ustvari ponovo
stvorena i obnovljena Zemlja – što je za sada još budućnost (Matej 5,5; 2.
Petrova 3,13) – izraz "pripravljeno" odnosi se na odluku koju je Bog doneo u
večnosti u prošlosti stvarajući plan spasenja.
U istoj
priči Isus govori i o delu odluke koji se odnosi na nepokajane buntovnike:
"Idite od mene prokleti u oganj večni, pripravljen đavolu (diabolos) i anđelima
njegovim!" (Matej 25,41) Prema tome, u nebeskom savetu koji je održan pre
stvaranja sveta, Bog je najavio konačnu sudbinu i pokajanih i nepokajanih
pripadnika ljudskog roda. Iz ove izjave se može videti da Bog nikada nije
nameravao da ljudski rod prepusti propasti. Uništenje je namenjeno jedino
"đavolu i anđelima njegovim".
Ova niz
značajnih tekstova, u kojima su iznesene osnovne karakteristike Božjeg plana
spasenja, prepoznaje "neprijatelja", začetnika moralnog sukoba koji će potresati
svemir hiljadama godina: to su "đavo i anđeli njegovi" koji su se udružili s
njime. Jedan od razloga što se Mesija morao pojaviti na svetu bila je u potreba
da se nebeska odluka Oca, Sina i Svetoga Duha o načinu spasenja grešnika objavi
ljudima. "Otvoriću u pričama usta svoja, kazaću sakriveno od postanja sveta!"
(Matej 13,35; vidi Spasenje II. A!)
U priči o
sudu (Matej 25) Isus je izazivača sukoba, neprijatelja božanskog poretka,
nazvao "đavolom", što je samo jedan
od naziva koji se daju toj zloj ličnosti. O njemu se govori i kao o Sotoni i
kušaču (Matej 4,1.3.10). U Knjizi Otkrivenja on se naziva "aždaha velika",
"stara zmija" – što je podsećanje na način kojim se poslužio da iskuša Evu – i
kao "varalica celog vasionog sveta" (Otkrivenje 12,9; 20,2). On se zove
"nečastivi" (Matej 13,19) i "opadač braće svoje" (Otkrivenje
12,10).
Sotona se
predstavlja kao starešina anđela koji su se udružili s njime (Matej 25,41) i
nosi titulu Velzevul, "knez đavolski" (Marko 3,22). Demoni se ponekad nazivaju
duhovima (Luka 9,39.42), nečistim duhovima (Marko 7,25.26), ili zlim duhovima
(Luka 8,2). Sotona u Bibliji dobija i titulu "kneza koji vlada u vetru"
(Efescima 2,2), "kneza ovoga sveta" (Jovan 12,31; 14,30; 16,11), i "boga sveta
ovoga" (2. Korinćanima 4,4; vidi Smrt I.B.2. a-d!).
A. Bog i Njegova dela
stvaranja
Sveto
pismo započinje opisom Božjeg dela stvaranja Zemlje. "U početku stvori Bog nebo
i zemlju" (1. Mojsijeva 1,1). Iako izveštaj o stvaranju opisuje delovanje sve
tri božanske ličnosti, Oca, Sina i Svetoga Duha (1. Mojsijeva 1,2.26), Novi
zavet jasno ističe Boga Sina kao aktivnog Stvoritelja koji je svojom rečju doveo u postojanje
Zemlju i sve oblike života na njoj (Jevrejima 1,1-3; Jovan
1,1-3.10.14).
Apostol
Pavle ide čak i dalje, pripisujući postojanje celog kosmosa – nastanjenog
anđelima i drugim inteligentnim bićima, pa i ljudima – stvaralačkoj i
održavateljskoj moći Boga Sina. "Jer kroz njega bi sazdano sve što je na
nebu i što je na zemlji, što se
vidi i što se ne vidi, bilo prestoli ili gospodstva ili poglavarstva ili vlasti
– sve se krozanj i zanj sazda. I on je pre svega i sve je u njemu." (Kološanima
1,16.17)
I tako,
kada je u večnosti u prošlosti Trojstvo načinilo plan da spase ljudski rod
ukoliko padne u greh, Hristos je planirao da preuzme ulogu aktivnog Spasitelja
ljudskog roda, Sin Božji je pristao da se utelovi i da umre posredničkom,
zameničkom smrću da bi otkupio pokajnike. Sam Stvoritelj je odlučio da bude
Spasitelj čovečanstva (Vidi Stvaranje II.C!).
Premudri
Bog je podredio celi stvoreni kosmos, i živi i neživi svet, fizičkim ili
prirodnim zakonima. Sve je podložno zakonima koji vladaju na njegovom mestu u
kosmosu. Nikakva istinska nauka o svetu prirode ne bi mogla postojati kada
svemir ne bi delovao na sređen način. Biljke i životinje rastu u ciklusima u
skladu sa zakonima koji upravljaju njihovim postojanjem; isto onako kao što
sunca i galaksije idu putanjama koje su im određene. Kada bi fizički zakoni bili
prekršeni, celi fizički svet bi pao u haos.
Na sličan
način, inteligentna bića su podložna fizičkim zakonima kojima je uređen njihov
život. Međutim, Stvoritelj je inteligentna bića podložio i moralnom zakonu. Bog
je odlučio da sva stvorena inteligentna bića treba da postoje i kao slobodna
moralna bića – s pravom i sposobnošću da donose odluke. Ta činjenica je ugrađena
u mnoge biblijske pozive ljudima da budu poslušni Bogu i da se odvrate od greha
i Sotone (5. Mojsijeva 30,19.20; Amos 5,14.15; Jakov 4,7). Pošto je božanski
karakter opisan kao karakter utemeljen na beskrajnoj ljubavi (2. Mojsijeva
34,5-7; 1. Jovanova 4,8), Bog zahteva da vernost i služba Njegovih inteligentnih
podanika proističe jedino iz istinskog poštovanja Njegovog karaktera i istinske
ljubaviu prema Njemu.
Moralni
zakon izražava volju Stvoritelja i nikoga ne ugnjetava. Božanska ljubav može da
izdaje samo pravedne i dobre zapovesti (1. Jovanova 5,3). Osim toga, poslušnost
nije teška onome koji voli naredbodavca. Apostol Pavle objašnjava: "Ljubav ne
čini zla bližnjemu, dakle je ljubav izvršenje zakona." (Rimljanima 13,10) Iz
toga proizlazi da moralna bića koja su nastala delovanjem Stvoritelja koji je po
svojoj prirodi samo ljubav, treba da i sama nose ljubav u srcu i da se raduju da
poslušaju bilo koju Božju zapovest.
Deset
zapovesti su deset pravila nebeskog moralnog zakona, koja su prilagođena
potrebama ljudskog roda. Dvostruko osnovno načelo moralnog zakona sam Isus je
sažeo u svom objašnjavanju pravila zapisanih na dve kamene ploče Deset
zapovesti. Namera prve ploče – prve četiri zapovesti – glasi: "Ljubi Gospoda
Boga svojega svim srcem svojim, svom dušom svojom i svom misli svojom. Ovo je
prva i najveća zapovest." (Matej 22,37.38) Namera poslednjih šest zapovesti
sažeta je na sličan način: "A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svojega kao
sebe samoga. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci." (Matej 22,
39.40; Rimljanima 13,8-10)
Mogli
bismo pretpostaviti da dvostruko načelo ljubavi izražava Božju volju za sve
vrste inteligentnih bića, kao što predstavlja i samu srž biblijske religije:
Najviša dužnost stvorenja je da ukaže najvišu ljubav svome Stvoritelju i
nesebičnu ljubav svojim bližnjima. Zatim, mogli bismo pretpostaviti da je ovo
dvostruko načelo prilagođeno potrebama i mogućnostima svih vrsta inteligentnih
bića ponaosob, na isti način kao što je Dekalog prilagođen potrebama i
mogućnostima ljudskog roda. Prema tome, pošto se anđeli ne žene ili udaju (Matej
22,30), peta i sedma zapovest nemaju neku veliku ulogu u njihovom životu. Sa
druge strane, Sotona je optužen i za ubistvo i za laž, što znači da je prekršio
šestu i desetu zapovest (Jovan 8,44).
Iako
Dekalog nije bio objavljen u pisanom obliku sve do Sinaja kada ga je Bog dao
Mojsiju u obliku dve kamene ploče (2. Mojsijeva 20,2-17; 5. Mojsijeva 10,4),
izveštaji u 1. Mojsijevoj pokazuju da su pripadnici ljudskog roda znali za te
propise od najranijih vremena (Prva ploča: 1. Mojsijeva 2,1-3; 35,1-4; Druga
ploča: 1. Mojsijeva 4,8-11; 12,11-19; 18,19; 19,1-10; 39,7-9; 44,8). Apostol Pavle tvrdi da su Deset
zapovesti u usmenom obliku bile poznate u vremenu od stvaranja do Mojsija
(Rimljanima 5,13.14). Krajnja pokvarenost pretpotopnih stanovnika može se tako
označiti samo zato što su poznavali Božju volju i svesno odlučili da krše i
zanemaruju božanske smernice koje regulišu ljudsko ponašanje i sreću (1.
Mojsijeva 6,5).
Međutim,
moralni zakon, objavljen različitim vrstama stvorenih bića u njima prilagođenom
obliku, predstavlja osnovni predmer spora u velikom sukobu koji je potresao
svemir. Pitanja Božjeg autoriteta, vladavine i obaveznosti inteligentnih bića da poštuju Njegovu
volju u obliku moralnog zakona dovela su do prepirki i rasprava koje su izazvale
bolno otuđenje između Boga i velikog dela anđela, između Boga i novostvorene
ljudske vrste.
Da bismo
iz biblijske perspektive jasnije sagledali moralni sukob koji je podelio svemir,
moramo razumeti sporna pitanja i kako se moglo dogoditi da se o njima raspravlja
među anđelima.
Sotona,
Božji neprijatelj, nije izašao iz stvaralačke ruke Božjeg Sina kao zli anđeo,
demon, Sotona. Sasvim suprotno tome, Stvoritelj mu je podario život kao mudrom i
slavnom anđelu. Dva starozavetna teksta indirektno opisuju poreklo, položaj i
moralni pad tog moćnog bića (Isaija 14,4-21; Jezekilj 28,12-19). Po svom
prvobitnom određenju, ova proročanstva su se odnosila na neznabožačke careve
Tira i Vavilona, koji su živeli u vreme Isaije i Jezekilja. Iako liberalni
teolozi odbacuju ovo vrlo staro hrišćansko tumačenje, izgleda očigledno na
temelju čak i površnog čitanja da se neke pojedinosti mogu primeniti jedino na
ličnosti daleko veće od tih bliskoistočnih vladara.
Zagonetka
se može rešiti boljim razumevanjem prirode biblijskih spisa. Iako je Izrailj, u
određenom smislu, odbacio Boga kao svoga vladara kada je narod zatražio od
proroka Samuila da uspostavi monarhiju (1. Samuilova 8,7; 12,12), u stvarnosti
je Bog i dalje bio priznavan kao teokratski vladar naroda koji vlada preko
svojih ljudskih predstavnika na carskom prestolu (Isaija 41,21; Sofonija 3,15).
Isto onako kao što je Bog stajao iza Davidovog prestola u Izrailju, tako je i
Sotona stajao iza prestola ovih neznabožačkih carstava. Isto onako kako se od
careva iz Davidove dinastije očekivalo da pokazuju karakterne osobine i vrline
pravog Boga, tako su i ti neznabožački vladari oličavali karakteristike svojih
demonskih zaštitnika.
Osim toga,
isto onako kao što se u Davidovim psalmima, s vremena na vreme ukaže neka
istaknuta pojedinost o misiji i karakteru Mesije – koji treba da bude Davidov
potomak – tako se i u onim proročkim tekstovima koji su upućeni carevima Tira i
Vavilona s vremena na vreme zavesa povuče ustranu da istakne neku Sotoninu
karakteristiku. Kao primer takvih tekstova možemo uzeti izjavu apostola Petra da
se Psalam16,8-11. ne odnosi na Davida, nego na Hrista, iako je David napisao taj
tekst u prvom licu jednine (Dela 2,25-36).
Iz
kombinacije tih tekstova saznajemo da je Sotonino prvobitno ime bilo Lucifer
(Isaija 14,12) ili, doslovno, "Jutarnja zvezda" i da je on kao anđeo stajao u
Božjoj neposrednoj blizini. "Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš... ti beše
na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenoga." (Jezekilj 28,14) Zatim,
Lucifer je bio stvoren kao bezgrešno biće. "Savršen beše na putovima svojim od
dana kada se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi." (Jezekilj
28,15)
Onda
proroci objašnjavaju kako je visoko postavljeno biće počelo da gaji ohole misli
o svojoj veličini. "Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost
tvoju svetlošću svojom." (Jezekilj 28,17) "A govorio si u srcu svom: izaći ću na
nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na
strani severnoj. Izaćiću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim." (Isaija
14,13.14) Apostol Pavle potvrđuje ovaj proročki opis kada poziva protiv
rukopoloženja novoobraćenih vernika, "da se ne bi naduo i upao u sud đavolji"
(1. Timotiju 3,6).
Ovi
tekstovi nam pomažu da shvatimo ozbiljnost sukoba. On je započeo neđu najvišim
predstavnicima Božjih inteligentnih stvorenja - među anđelima na Nebu. Počeo je sa
plemenitim anđelom – heruvimom zaklanjačem – koji je stajao u Božjoj
prisutnosti. Izazov je bio upućen iz same prestone dvorane Boga Višnjega (Vidi
Greh III.A!).
Ne može se
pretpostaviti da je buna odjednom buknula punom žestinom. Trebalo joj je vremena
da se razvije. Ni sukob se nije mogao pojaviti bez nekog bar naizgled stvarnog
razloga koji bi ga opravdao. Međutim, u savršenom svemiru, u kojemu ničega nije
nedostajalo, svakako da ostaje tajna kako je jedno stvoreno, zavisno biće počelo
da priželjkuje presto samopostojećeg Stvoritelja – što izgleda nemoguće samo po
sebi.
Oko čega
se vodio spor? Nijedan pojedinačni tekst ne navodi tačna pitanja koja je Lucifer
postavio, zaslepljen ohološću, pokušavajući da uzurpira božanske prerogative.
Međutim, možemo slobodno pretpostaviti na temelju nekoliko biblijskih tekstova,
prirodu spora i pitanja oko kojih se vodio.
a. Božji zakon. Apostol Jovan daje
najjednostavniju definiciju prirode greha. "Svaki koji čini greh i bezakonje
čini; i greh je bezakonje." (1. Jovanova 3,4) Očigledno je iz same Poslanice da
apostol govori o moralnom zakonu, pod čiju jurisdikciju je Bog stavio svoja
inteligentna stvorenja (1. Jovanova 3,15; 5,21).
Međutim, greh je
daleko ozbiljniji od običnog bezakonja. Biblija izjednačuje načela i propise
moralnog zakona – prilagođene prilikama i vrsti inteligentnih bića – sa
Stvoriteljevom voljom. Psalmista peva u jednom mesijanskom tekstu: "Hoću činiti
volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu!" (Psalam 40,8) Greh se prema
tome smatra namernim kršenjem Božje volje ili bunom protiv Boga Stvoritelja.
Kada grešnici namerno prestupaju moralni zakon, vređaju i odbacuju i samog
Stvoritelja.
Kada, prema tome,
Biblija kaže da "đavo greši od početka" (1. Jovanova 3,8), možemo slobodno
zaključiti da je Lucifer posumnjao u potrebu da sveta bića, kao što su anđeli,
treba da se pokore Božjoj moralnoj zapovesti. Možemo pretpostaviti i da je Božji
zakon proglasio ograničavanjem anđeoske lične slobode. Apostolova izjava ukazuje
da je Lucifer na kraju odbacio božanski autoritet, slomio jaram poslušnosti
vladavini svoga Stvoritelja, i otvoreno počeo kršiti Njegovu jasno izraženu
volju.
b. Božji karakter. Iza izražene volje
Zakonodavca je Njegov karakter. Sumnjajući u Božji zakon, Lucifer je posumnjao i
u karakter Stvoritelja. Ukoliko je moralni zakon, onako kako je formulisan za
anđele – što je Lucifer očigledno isticao - nepotreban i ako ograničava njihovu
ličnu slobodu, onda Stvoritelj ima neke svoje skrivene pobude kada inteligentna
bića podvrgava takvim ograničenjima. Može se, dakle, pretpostaviti da je među
anđelima širio glasine da su Stvoriteljeve pobude pogrešne. Možda je Bogu bilo
potrebno da se oseti kao nadmoćno biće koje može samovoljno zahtevati slepu
poslušnost od svojih stvorenja.
Isusov opis
arhibuntovnika dobro se uklapa u ovu raspravu, jer govori o Luciferovom
pogrešnom predstavljanju Božjeg karaktera. "On je krvnik ljudski od početka, i
ne stoji na istini, jer nema istine u njemu, kada govori laž, svoje govori, jer
je laža i otac laži." (Jovan 8,44) Isus je otvoreno optužio Lucifera za ubistvo
i za laž, za kršenje moralnog zakona. Ali, koga je Sotona ubio ili na koga je
lagao na Nebu pre svog izgnanstva?
Pošto i Isus i
Jovan opisuju "gnev" i "mržnju" kao misaone korene ubistva, Učitelj je verovatno
mislio na čudna osećanja koja je Lucifer počeo da gaji i koja su ga navela na
delovanje. U svetlosti Isusove izjave, možemo pretpostaviti da je Lucifer,
gajeći u srcu duboku mržnju prema Bogu, krenuo od anđela do anđela pogrešno
predstavljajući Božji karakter. Samo je podmuklim lažima o božanskom karakteru i
vladavini mogao uspeti da navede veliki deo anđela da mu se
pridruže.
c. Samostalnost stvorenih
bića. Prva dva sporna
pitanja nisu još otkrivala Luciferovu pravu želju: da bude nezavisan od svog
Stvoritelja. Pošto je Bog izvor i održavatelj života, onda je jasno da sva
stvorena bića zavise od Njega i da ne mogu postojati bez Njega. Želja i pokušaj
sticanja nezavisnosti od Boga predstavlja prvenstveni greh stvorenog bića; dok
samu srž pobune protiv Boga i Božje
vladavine predstavlja pokušaj zbacivanja "jarma" pokornosti i poslušnosti
Bogu.
Lucifer – prvi
grešnik – pokušao je da se oslobodi božanskog autoriteta. Isaijino proročanstvo
govori o tome: "A govorio si u srcu svom, izaći ću na nebo, više zvezda Božjih
podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj, na strani severnoj, izaći ću u
visine nad oblake, izjednaćiću se s Višnjim!" (Isaija 14,13.14) Pet puta
Lucifer se hvali onim što će
učiniti. Njegovo "ja" postalo je središte njegovih misli, izgoneći iz njegove
prirode nesebičnu požrtvovnu ljubav koju je Stvoritelja u njega usadio prilikom
stvaranja. Lucifer je poželeo da sam sebi bude bog. U stvari, to i jeste srž
autonomije. Buntovno stvorenje viče: "Nisi mi potreban, Bože; potpuno sam
sposoban da sam upravljam svojim životom!"
d. Božanska pravednost i milost.
Izgleda da je
Lucifer pomislio da je otkrio slabu tačku u božanskom karakteru, mesto na kojemu
se dve božanske osobine prividno sukobljavaju. Biblija opisuje Lucifera kao
"opadača braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć" (Otkrivenje
12,10; Zaharija 3,1-5). Možemo pretpostaviti da je Sotona tvrdio da su i oni,
slično njemu, samo grešnici, pa da zato odriče pravo Nebu da im udeli svoju
blagodat i oproštenje. Sporno pitanje glasi: Kako Bog može da bude istovremeno
pravedan i milostiv? Ako je poslušnost Božjoj izraženoj volji tako vitalna za
sreću inteligentnih stvorenja, kaže Lucifer, onda Bog može pokazati jedino
pravednost prema grešnicima koji su je prekršili. Nije pošteno pokazati milost
prema prekršiocima! Pravednost i milost se međusobno isključuju!
Videće se odmah da
bilo koje sporno pitanje povezano sa izražavanjem božanskih atributa pravednosti
i milosti smesta stavlja pod znak pitanja i verodostojnost plana spasenja. U
vreme Luciferove pobune plan
spasenja je bio potpuno nepoznat inteligentnim bićima. Bila je to "tajna",
sakrivena u Božjem srcu (Rimljanima 16,25.26; 1. Korinćanima
2,7).
Ovo posebno
pitanje nas osposobljava da shvatimo koliko je stvaran problem s kojim se Bog
suočio posle pojavljivanja greha i pobune. Božanska ljubav i Njegova samilost
prema inteligentnim bićima koja je stvorio nisu se promenile niti nestale. Ali,
kako bi sveti Bog mogao da pruži milost buntovnim grešnicima – bez obzira na
njihovo pokajničko držanje – i da ipak ostane pravedan i veran svojoj prirodi?
Nebeski plan spasenja će nam dati odgovor.
3. Čiji je autoritet
najbolji?
Ako možemo
suditi prema stanju na našoj planeti, svako inteligentno biće u celom Božjem
svemiru je podložno nekom autoritetu. Apsolutna sloboda ne postoji u prirodi
niti u ljudskom društvu. Prema tome, ne postavlja se pitanje kako možemo izbeći
podložnost autoritetu, već pod kojim autoritetom će moj život doživeti najveći
procvat – sada i u večnosti?
Najkorisniji
duhovni autoritet u svemiru bio bi onaj koji bi podupirao najviši razvoj mentalnih, fizičkih i duhovnih
sposobnosti svojih podanika. Svakako, takav autoritet bi morao da bude pokrenut
istinskom brigom za dobro svojih podanika, jer jedino u atmopsferi prihvatanja i
poštovanja podanik može da razvije svoj puni potencijal. I to je upravo autortet
koji upravlja Božjim svemirom inteligentnih stvorenih
bića.
Međutim, u
davno doba zore stvaranja kako se moglo znati da je Božji autoritet zaista
najbolji? Bio je to jedini poznati autoritet. Stvorena inteligentna bića imala
su pred sobom samo dve mogućnosti izbora: (1) mogla su se osloniti na reč svoga
Stvoritelja da je Njegova vladavina najbolja ili (2) su mogla preći pod vlast
novog autoriteta i možda dokazati da je njihov Stvoritelj
pogrešio.
Luciferova
pitanja i konačna neposlušnost naterali su anđele da se odluče. Najviši anđeo
Neba uputio je direktni izazov Stvoritelju. Odbacio je Božji moralni zakon i
vladavinu. Izrazio je sumnju u Božji karakter i pobude. Zahtevao je da se
stvorenjima prizna pravo da budu nezavisna i slobodna od božanske kontrole.
Zatim, proglasio je da je istovremeno iskazivanje božanske pravednosti i
milosti nespojivo s Njegovom
svetošću. Pošto nije uspeo da promeni mišljenje i ponašanje Lucifera i njegovih
sledbenika, Bog je bio prisiljen da ih istera sa Neba i da im oduzme položaje. I
tako je počeo veliki moralni sukob između Boga i Lucifera. Ovaj spor će se
kasnije razvijati na areni ljudske istorije.
U toku
narednih stoleća trajanja ovog sukoba na Zemlji, dve velike istine o autoritetu
su bile stavljene na probu pred svim inteligentnim bićima u Božjem svemiru: (1)
Vlast utemeljena na ljubavi je nesebična. Ona će uvek vladati u najboljem
interesu svojih štićenika. Zakoni, zahtevi, ili ograničenja uvek će imati
interese stvorenih bića na srcu, iako se to možda neće videti na prvi pogled.
(2) Svaki drugi suprotni autoritet, po samoj prirodi stvari, mora da bude
utemeljen na sebičnosti. Takav autoritet će na kraju krajeva izrabljivati i
uništavati svoje podanike. On može da obećava mnogo, može čak naizgled dozvoliti
svojim podanicima potpunu slobodu, ali se će na kraju pokazati da je rušilački
delovao i potkopavao interese svojih podanika.
Četiri
biblijska teksta neposredno potvrđuju da je Lucifer, zajedno sa svojim
sledbenicima, bio prognan sa Neba:
a. Luka 10,18. Kada su se
Sedamdesetorica – učenici koje je Isus obučio da mu pomažu u radu zajedno sa
Dvanaestoricom – vratila sa svoje prve misije, uzviknula su oduševljeno:
"Gospode, i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje!" (Luka 10,17) Isus im je
odgovorio: "Ja videh Sotonu kako spade s Neba kao munja!" (Luka 10,18; doslovno:
"Posmatrao sam Sotonu kako...!" – nesvršeno prošlo vreme)
Grčko nesvršeno
prošlo vreme pruža pokretnu panoramu zbivanja. Isus je, možda u viđenju,
posmatrao stvarno isterivanje Sotone sa Neba, zatim pad njegovog carstva tame
pod udarcima svoje službe i službe svojih učenika, i na kraju konačnu propast
demona koja će se dogoditi kao posledica pomiriteljske smrti koju će On
pretrpeti na krstu.
b. Otkrivenje 12,7-9. "I posta rat na
Nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njeni
i ne nadvladaše i više im se ne nađe mesta na Nebu. I zbačena bi aždaha velika,
stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svet, i zbačena
bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom."
Nije ništa
neobično da biblijski pisci spajaju dva posebna događaja i da ih prikazuju kao
jedan. Na primer, Matej je zabeležio Isusovo izlaganje o drugom dolasku i
izvršnoj fazi konačnog suda kao jedinstven događaj, iako se ovaj drugi događaj
zbiva na kraju milenijuma – hiljadu godina posle prvog (Matej 25,31.32;
Otkrivenje 20,11-15). I apostol Petar opisuje "dan Gospodnji" kao drugi dolazak,
produžujući ga, međutim, sve do ponovnog stvaranja Zemlje (2. Petrova
3,10-13).
Moglo bi izgledati
da isterivanje Sotone i njegovih anđela sa Neba, opisano u Ortkrivenju 12,
predstavlja sličan slučaj spajanja događaja, i da obuhvata prvobitno isterivanje
sa položaja u nebeskim dvorima i kasnije duhovno zbacivanje Sotone s njegovog
položaja prilikom Hristovog raspeća, s time da se drugom događaju posvećuje
prvenstvena pažnja.
Dokaz da tekst
opisuje i prvobitno, fizičko isterivanje Sotone nalazi se u činjenici da
spominje ličnost Mihaila, koji se zajedno s anđelima koji su ostali verni Bogu
bori protiv izazivača. Mihailo, čije ime znači "ko je kao Bog" i koji se u
tekstu naziva "arhanđel", odbacio je
uz jednostavan ukor Sotonin zahtev da dobije Mojsijevo telo i nastavio da
izvršava svoj zadatak: da vaskrsava umrlog patrijarha (Juda 9). Taj sukob između
Životodavca i đavola pokazuje da Mihailo nije nikakvo obično
biće.
Iako je opisan kao
starešina ili poglavar (arch) anđela, Biblija nagoveštava da je poglavar anđela
ujedno i božanska Osoba – a ne stvoreni anđeo. Kada je Isus Navin izašao pred
"vojvodu (jevrejski sar) vojske Gospodnje" (nebeskih anđeoskih četa), pao je na
kolena i ukazao mu čast kao Bogu, jer je dobio naređenje: "Izuj obuću s nogu
svojih, jer je mesto gde stojiš sveto!" (Isus Navin 5,13-15) Pošto je ljudima
inače zabranjeno da obožavaju anđele, poglavar anđela je morao biti božanska
Osoba (Otkrivenje 19,10; 22,8.9).
U Knjizi proroka
Danila, Mihailo se spominje tri puta (Danilo 10,13.21; 12,1). U poslednjem
tekstu opisan je kao "veliki knez" koji "brani tvoj narod" (Danilo 12,1).
"Braniti", odnosno "zalagati se za nekoga", označava posredničku ulogu. Takva
uloga se pripisuje jedino Isusu Hristu (1. Timotiju 2,5).
Pošto Mihailo, kao
nebesko biće, ima sposobnost i vlast da vaskrsava iz mrtvih, pošto obavlja i
posredničku službu, mnogi hrišćani veruju da se radi o Bogu Sinu, koji je tako
opisan pre svog utelovljenja i da se upravo On, zajedno s lojalnim anđelima,
borio protiv Lucifera i njegovih demona u ovom duhovnom i moralnom ratu i da je
upravo On konačno isterao pobunjenike s Neba i oduzeo im njihove dotadašnje
položaje. Oni su bili zbačeni "na Zemlju" (Otkrivenje 12,9). I zato,
pojavljivanje Mihaila u ovom tekstu ukazuje da je prvobitno, fizičko isterivanje
Sotone spojeno s kasnijim duhovnim padom koji je Sotona doživeo prilikom
Hristove smrti, kada je potpuno razotkriven pred celim svemirom kao neprijatelj
svake pravednosti.
c. 2. Petrova 2,4; JUda 6. Zašto Bog nije
uništio Sotonu i njegove sledbenike na kraju sukoba? Ovi tekstovi, koji govore o
zbacivanju Sotone, kao da počinju davati i odgovor na ovo pitanje: "Jer kada Bog
ne poštede anđela koji sagrešiše, nego ih metnu u okove mraka paklenoga
(tartarus) i predade da se čuvaju za sud." (2. Petrova 2,4) "I anđele koji ne
držaše svojega starešinstva nego ostaviše svoj stan čuva u večnim okovima pod
mrakom za sud velikoga dana." (Juda 6)
Naša reč "pakao"
(2. Petrova 2,4) ne nalazi se u grčkom originalnom tekstu. Ona se u našem
prevodu pojavljuje kao tumačenje grčkog glagola "tartaroo", čije je doslovno
značenje: "baciti u tartarus". Neznabožački Grci su smatrali da je tartar neko
podzemno mesto na kojemu se kažnjavaju ljudi bačeni u njega. Glagol se
pojavljuje samo jednom u Novom zavetu, ali je jasno da ga apostol Petar, kao
hrišćanin, ne upotrebljava u njegovom neznabožačkom značenju. Služeći se ovim
glagolom i dajući mu hrišćansko značenje, Petar svakako misli na ovu Zemlju, na
koju su Sotona i njegovi demoni bili zbačeni (Otkrivenje 12,9).
Paralelni tekst u
Judi na sličan način izražava misao da su pali anđeli bili odvojeni od svetlosti
božanske prisutnosti i ograničeni na moralnu tamu ovoga sveta. "Tartarus",
"okovi mraka", "večni okovi" – sve su to slikoviti izrazi koji ukazuju na
ograničenja koja je Bog nametnuo ovim natprirodnim bićima. Da su ti pokvareni
anđeli bili potpuno slobodni da deluju po svom nahođenju, oni bi odmah uništili
i Zemlji i njene stanovnike u svojem ratu protiv Neba.
Moralni prostor u
kojemu Sotona i njegovi demoni deluju predstavljen je kao područje tame. Oni su
"upravitelji tame ovoga sveta (Efescima 6,12). Sotonino "carstvo" (Matej 12,26)
je "vlast tamna" (Kološanima 1,13), koja se bori protiv Boga i Njegovog naroda.
Isus je tu činjenicu priznao u Getsemaniji prilikom svog hvatanja: "Ali je sada
vaš čas!" – rekao je onima koji su došli da ga zatvore. A onda je obelodanio
silu koja je pokušavala da ga uništi kao "oblast (exousia – vlast) tame" (Luka
22,53).
Treba zapaziti da
su aktivnosti palih anđela ograničene "večnim okovima pod mrakom za sud velikoga
dana" (Juda 6). Ta činjenica pokreće važno pitanje: Zašto je neophodan taj
period čekanja? Osim toga, ako su Otac, Sin i Sveti Duh
odlučili da unište
"đavola i anđele njegove" (Matej 25,41), ako je planirana Hristova pomiriteljska
smrt koja treba da dovede do osude Sotone i do njegovog uništenja (Jovan
12,31.32; Jevrejima 2,14), zašto se odlaže izvršenje te
odluke?
Na temelju
biblijskih činjenica možemo zaključiti da je razdoblje milosti, određeno palim
anđelima, manifestacija Božjeg karaktera. Da bi pokazao svoju pravednost prema
inteligentnim bićima koja je stvorio, Stvoritelj je morao da osigura dovoljno
vremena da se samoljublje, sebičnost i prestupanje Njegove volje razvije i
donese svoje rezultate, tako da sva slobodna bića mogu da odluče kome će služiti
s potpunim razumevanjem posledica. I tako, kao što je apostol Pavle rekao za
sebe i svoje saradnike, mi smo postali "gledanje (theatron - pozorište) i svetu
i anđelima i ljudima" (1. Korinćanima 4,9) – ustvari, načela greha i pravednosti, sa
svim svojim beskrajnim i sveobuhvatnim posledicama bila
su prikazana na
pozornici načega sveta, naše Zemlje. Ova dva načela su se upustila u smrtnu
borbu. A mi, stvorenja koja posmatraju, moramo odlučiti koji borac je u pravu .
kojemu ćemo pokloniti svoje potpuno poverenje i svoju vernost. I tako, pred nama
su predstavljene tajne "u koje i anđeli žele zaviriti" (1. Petrova
1,12).
Slično
anđelima, Adam i Eva su bili stvoreni ka oslobodna moralna bića. Zabrana da jedu
plod s drveta poznanja dobra i zla stavio ih je na jednostavnu probu,
omogućujući im da ostanu poslušni Bogu iz ljubavi ili da prekrše Njegovu volju,
uzdižući svoju volju nasuprot Njegovoj. Kada je Sotona stao pred Evu preobučen u
zmiju koja je ležala na granama drveta (Otkrivenje 12,9), imao je nameru da u
njeno srce poseje seme sumnje u Božje poštenje , tako da se prevari i da prekrši
Njegovu volju. Na Evino priznanje da mogu slobodno jesti sa svakoga drveta u
vrtu osim sa toga jednoga koje ne smeju ni dirati ni jesti, Sotona joj je
ubrizgao svoj otrov, lukavo napominjući: "Nećete vi umreti! Nego zna Bog da će
vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči pa ćete postati kao bogovi i
znati šta je dobro i šta je zlo!" (1. Mojsijeva 3,4.5)
Eva je
prihvatila Sotoninu laž i sumnju, brzo zaboravljajući sve što je znala o Bogu,
svom Stvoritelju. Možda je pomislila: ukoliko su Božje pobude za zabranu
sumnjive, tada ni Njegova pretnja smrću ne mora da bude istinita. Te
pretpostavke su se brzo ukorenile u njenom umu i ona je odlučila da pokaže svoju
nezavisnost – da provede i svoju volju i da bude neposlušna Božjoj zapovesti.
Eva je uzabrala roda i pojela ga, a kasnije je nagovorila i Adama da se povede
za njome (1. Mojsijeva 3,6).
Sotona je
naveo Evu da razmišlja onako kako je razmišljala, ali je Adam sam odlučio, kada
je saznao za Evinu odluku, da otvoreno prekrši volju svoga Stvoritelja (1.
Timotiju 2,14). On očigledno nije prihvatio Evina gledišta o
problemu,
ali je oklevao da izgubi ženu koju je voleo. Međutim, kao poglavar ljudskog
roda, Adam je svakako odgovoran što je celo čovečanstvo stavio pod vlast greha
(Rimljanima 5,12-19).
Kada se
pad anđela uporedi s padom Adama i Eve, vidimo izrazitu sličnost. Oba grešna
roda inteligentnih bića su posumnjala u (1) Stvoriteljev karakter i u (2)
Njegove zapovesti. Posledica je bila (3) podizanje volje stvorenja nasuprot
jasno izraženoj volji Stvoritelja. Greh – po svojoj srži – predstavlja zahtev da stvorenja budu nezavisna od
Boga. Grešnik odbija da se podloži božanskom autoritetu, bez obzira da li se
pobuna dešava na svemirskom nivou ili u okviru srca jednog pojedinca. Greh je
isti i kod anđela i kod ljudi: samovoljno odbijanje pokornosti bilo kome osim
sebi samome.
Pad
ljudskog roda u greh uticao je na čoveka na mnogo načina: 1. Smrt je postala
čovekov deo (1. Mojsijeva 3,19; Rimljanima 5,12); 2. Vlast nad Zemljom bila je
prenesena na Sotonu. Za neko vreme Bog je dozvolio Sotoni da u ograničenoj meri
vlada Zemljom; Biblija ga opisuje kao "boga ovoga sveta" i kao njenog vladara
(2. Korinćanima 4,4.5; Jovan 12,31). Pad je kao posledicu imao i kvarenje
ljudske prirode, svi aspekti – intelektualni, emocionalni, voljni - osetili su posledice greha (Jeremija
17,9; Efescima 4,18). Ukratko, Adamov greh otuđio je čoveka od Boga. Ljudi su
postali Božji "neprijatelji" (Rimljanima 5,10) i "deca gneva" (Efescima 2,3),
što znači, potpali su pod Božji sud. Karakteristika grešnika je protivljenje
Božjem zakonu i Njegovom autoritetu (Rimljanima 8,7; Vidi Greh III. B.
1-4!).
Ljudskom
rodu pad u greh nije doneo slobodu i nezavisnost. Moralni pad Adama i Eve
omogućio je Sotoni da ovu Zemlju pretvori u svoj mostobran u borbi protiv Boga.
Pali anđeli i pali ljudi ujedinili su se sada u pokvarenu alijansu protiv
autoriteta Stvoritelja. I jedni i drugi su postali zli pošto su otpali od Boga.
U svojoj
usmenoj osudi Sotone u obliku zmije, međutim, Stvoritelj je dodao novu dimenziju
velikom sukobu, osiguravajući sredstvo uz čiju pomoć čovek može da se oslobodi
obaveza svoga grešnoga saveza sa Sotonom, ukoliko poželi da to učini. Bog je
rekao Sotoni: "Još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena
tvojega i semena njena!" (1. Mojsijeva 3,15)
Jevrejski
pojam "neprijateljstvo" (ebah) ima značenje ličnog neprijateljstva ili mržnje
među suparnicima. U svojoj borbi protiv Stvoritelja, Sotona je dozvolio da se u
njemu razvije intenzivno neprijateljstvo prema Bogu i svakom aspektu Njegove
vladavine. Sa druge strane, grešni čovek nije gajio nikakvu prirodnu mržnju
protiv Sotone. U svom proglasu, koji smo upravo naveli, Stvoritelj je obavestio
Sotonu da je upravo isadio takvo neprijateljsko držanje u srce palog čoveka.
Biblija
nagoveštava da je taj novi elemenat ustvari božanska blagodat, što znači,
delovanje Svetoga Duha na ljudsko srce. Njegova prisutnost i uticaj osposobiće
grešnika da mrzi greh i da se otrgne ispod Sotonine kontrole. Isus je o ovoj
istini razgovarao s Nikodimom: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u
carstvo Božje. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je.
Ne čudi se što ti rekoh, valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas
njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je i svaki čovek koji je
rođen od Duha." (Jovan 3,5-8)
Sveti Duh,
delujući preko savesti (Rimljanima 9,1), pokreće pripadnike ljudskog roda,
pokušavajući da grešnike privuče Bogu. I dok osvedočava i obraća, On usađuje i
neprijateljstvo prema zlu i ljubav prema pravednosti (Amos 5,14.15; Jevrejima
1,9). Ova značajna uloga Svetoga Duha – stvaranje neprijateljstva prema grehu i
svakoj nepravdi – omogućuje oslobađanje od robovanja
Sotoni.
Padom
Adama i Eve Sotona je zadobio, bar na prvi pogled, odlučujuću pobedu u velikom
sukobu. Ljudski rod, kao i mnoštvo anđela, otvoreno je odbacio Božji autoritet.
Pobuna, koja je započela na Nebu, proširila se i na ljudsku vrstu. Planeta
Zemlja se sada pridružila pobuni i odvojila od Neba. Možda će se i druge vrste
inteligentnih stvorenja priključiti buntovnicima?
Ali,
širenje neposlušnosti nije Boga zateklo nespremnim. Moralna bitka je sada
započela i plan spasenja – pripremljen u dalekoj prošloj večnosti – sada je bio
oživljen. Razmatrajući njegove osnovne aspekte (Vidi I.A!), možemo prepoznati
njegova četiri cilja:
1. Da se Božja vladavina, Njegov karakter i
zakon operu od svih optužbi.
2. Da se zadobije i ponovo potvrdi vernost
bezgrešnih inteligentnih stvorenja.
3. Da se osigura spasenje svih grešnika koji
će se odazvati pozivu Neba da prihvate Stvoriteljevu milosrdnu
upravu.
4. Da se unište Sotona i njegovi buntovni
anđeli i nepokajani grešnici među ljudima, da se uklone sve posledice greha
vraćanjem Zemlje u prvobitno stanje i obnavljanjem prvobitnog sklada u
svemiru.
III. Veliki sukob na
Zemlji – Stari zavet
U svojoj
osudi Sotone – zmije – u Edemu, Stvoritelj je prvi put najavio dolazak Mesije –
Otkupitelja koji će svojom pomiriteljskom smrću omogućiti spasenje pokajanim
grešnicima i uništenje Sotone i njegovih zlih četa.
"Ono će ti
na glavu stajati (smrtonosni udarac Sotoni-zmiji), a ti ćeš da u petu ujedati."
(1. Mojsijeva 3,15) Isto onako kao što se pupoljak postepeno razvija, tako je
ova tajansvena izjava u toku
stoleća polako otkrivala svoje značenje, dok su se pojedinosti najavljivale
preko proroka. Božjim sledbenicima je bilo rečeno da će se obećano ženino Seme
pojaviti među Avramovim potomcima (1. Mojsijeva 12,3; 22,18; Galatima 3,16),
potomcima njegovog praunika Jude (1. Mojsijeva 49,10) i kasnije među njegovim
potomcima iz Davidove porodice (Psalam 89,20-37; Jeremija 23,5.6). Apostol Pavle
govori Timotiju: "Opominji se Gospoda Isusa Hrista, koji usta iz mrtvih, od
semena Davidova, po evanđelju mojemu!" (2. Timotiju 2,8)
Sasvim je
očigledno da su rituali prinošenja žrtava uvedeni neposredno posle Adamovog i
Evinog pada u greh da bi se u njima i njihovim potomcima sačuvala nada u
obećanog Spasitelja (1. Mojsijeva 4,4; Jevrejima 11,4). Žrtve su predstavljale i
simboličko sredstvo dobijanja oproštenja greha na temelju grešnikove vere u Boga
(Jevrejima 9,22), koji će poslati istinsko Jagnje da umre zastupničkom smrću za
ljudske grehe (Jevrejima 10,4; Jovan 1,29).
Jednostavne žrtve
patrijaraha (1. Mojsijeva 8,20; Jov 1,5), konačno su bile pretvorene u potpuno
razvijen sistem prinošenja žrtava sa opunomoćenim sveštenicima i Svetilištem –
prvo šatorom, a kasniije stalnim Hramom. Biblijski podaci ukazuju da je sistem
bogosluženja u jevrejskom Svetilištu – kao i jednostavniji patrijarhalni sistem
iz kojega je proizašao – bio oblikovan da simbolima i slikama propoveda
"evanđelje" ili plan spasenja, onako kako je bio prvobitno uspostavljen u savetu
Božanstva. Kao što pisac Poslanice Jevrejima kaže: "Jer je nama (hrišćanima)
objavljeno (evanđelje) kao i onima (Izrailjcima)" (Jevrejima 4,2; Vidi
Svetilište I!).
Kako su
stoleća prolazila, maglovito simboličko ritualno predstavljanje pomiriteljske
smrti i svešteničke misije mesijanskog Otkupitelja postajalo je sve jasnije
nadahnutim, proročkim otkrivenjima (1. Petrova 1,10.11). Na primer, mesto
Njegovog rođenja (Mihej 5,2), vreme Njegovo pojavljivanja i smrti (Danilo
9,24-27), zamenička priroda Njegove smrti (Isaija 53), i Njegovo sveštenstvo
(Psalam 110,1.4), sve je to postepeno bilo otkrivano
prorocima.
4.
Čuvanje i širenje istina o
spasenju
Isprva je
znanje o sebi Bog pokušavao da sačuva preko linije vernih patrijaraha i njihovih
porodica (1. Mojsijeva 5; 11,10-32). Ali, kako se dužina ljudskog života naglo
smanjila posle Potopa i ljudski rod se podelio na rase i rasejao po svoj Zemlji,
Bog je odlučio da stvori sebi poseban
narod od Avramovih potomaka (1. Mojsijeva 12,1.2), koji će imati ulogu
Njegovih svedoka celom svetu.
Na Sinaju
Bog je Avramove potomke organizovao kao narod. On je svojim izabranim svedocima
poverio Bibliju – pisano otkrivenje svoje volje (Rimljanima 3,1.2), moralni
zakon u obliku Deset zapovesti, prošireni sistem prinošenja žrtava i
bogosluženja, i svoja obećanja (Rimljanima 9,4.5). On je ušao u zavetni odnos s
tim narodom, obnavljajući s njime zavet sklopljen s Avramom i obećao: "I biću
vam Bog i i vi ćete biti moj narod!" (3. Mojsijeva 26,12)
Gospod je
stavio Izrailja u Palestinu na most koji povezuje tri kontinenta (Evropu, Aziju
i Afriku). "Ovo je Jerusalim koji postavih usred naroda i optočih ga zemljama."
(Jezekilj 12,5) – rekao je Bog proroku Jezekilju. Po
Božjem
planu
trebalo je da Izrailj bude buktinja istine koja će sve narode privući
Stvoritelju. Sam Bog je izjavio: "Jer će se dom moj zvati dom molitve svim
narodima!" (Isaija 56,7) Gospod je želeo da svi narodi u svetu potraže Njegovu
istinu u Njegovom Svetilištu i da onda kažu jedni drugima: "Hodite da idemo na
goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas svojim putevima i hodićemo po
stazama njegovim!" (Isaija 2,3)
U Novom
zavetu Sotona je opisan kao "duh koji sada radi u sinovima protivljenja"
(Efescima 2,2). Iako se Sotona vrlo retko spominje u Starom zavetu, pokvarenost
koja se u starozavetno doba pojavljuje na svim stranama, nemo svedoči o njegovoj
prisutnosti i aktivnosti. On je nastavljao svoj sukob s Nebom u saradnji sa
svojim novim saveznicima, grešnim pripadnicima ljudskog
roda.
1. Pokvarenost u
pretpotopno doba
U toku
životnog veka prvih deset patrijaraha (1. Mojsijeva 5) stanovnici Zemlje su
postali tako pokvareni da je Bog odlučio da se umeša.
"I Gospod,
videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji i da su sve misli srca
njihova svagda samo zle... a zemlja se pokvari pred Gospodom i napuni se zemlja
bezakonja. I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena, jer svako telo pokvari
put svoj na zemlji." (1. Mojsijeva 6,5-12)
Da bi
zaustavio ovo strašno zlo Bog je pustio na Zemlju sveopšti Potop i tako očistio
planetu od dugovečnog roda oholih buntovnika. Poštedeo je pravednog Noja i
njegovu porodicu (2. Petrova 2,5) i tim ljudima poverio svoje istine blagodati i
spasenja (Jevrejima 11,7), učinio ih svojim svedocima pred novim stanovnicima
poslepotopnog sveta.
2. Razvoj neznaboštva i
idolopoklonstva
Kao jedan
od prvih koraka u svojoj borbi protiv Neba, Sotona je razvio sistem lažne
religije, lažnog bogosluženja, da bi njime zamenio obožavanje pravoga Boga i
postigao da ljudi zaborave svoga Stvoritelja. Mi bismo ovu lažnu religiju mogli
nazvati opštim imenom "paganstvo" ili neznaboštvo. Apostol Pavle objašnjava kako
se ona pojavila kratko vreme posle pada u greh:
"Jer što
se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na
stvorenjima i njegova večna sila i
božanstvo da nemaju izgovora. Jer kada poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga
niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima i potamne nerazumno srce
njihovo. Kad se građahu mudri, poludeše i pretvoriše slavu večnoga Boga u
obličje smrtnoga čoveka i ptica i četveronožnih životinja i gadova. Zato ih
predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova
među njima samima; koji pretvoriše istinu Božju u laž, i većma poštovaše i
poslužiše tvar nego Tvorca, koji je blagosloven uvek. Amin! Zato ih predade Bog
u sramne slasti; jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno.
Tako i ljudi, ostavivši putno upotrebljavanje ženskoga roda, raspališe se željom
svojom jedan na drugoga i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za
prevaru njihovu primahu na sebi. I kao što ne marahu da poznaju Boga, zato ih
Bog predade u pokvaren um da čine što ne valja." (Rimljanima
1,20-28)
Zajedno sa
razvijanjem idolopoklonstva, Sotona je izopačivao i simboličke obrede prinošenja
žrtava koje je Bog uspostavio posle Edema. I Stari i Novi zavet pokazuju da se
iza paganskih oblika prinošenja žrtava
kriju demonske ili đavolske sile (5. Mojsijeva 32,17.18; 1. Korinćanima
10,14-22).
U
razdoblju između naseljavanja Izrailjaca u Palestinu (petnaesto stoleće pre
Hrista) i raspada njihove države posle najezde Vavilonaca (šesto stoleće pre
Hrista), Sotona se istrajno trudio da pokvari pravu veru navodeći Izrailja da
prihvati pagansko idolokoplonstvo (Psalam
106, 34-38). U toku tog razdoblja jevrejska duhovna istorija bila je
istorija duhovnog uzdizanja i padanja, oživljavanja i kajanja, stalnog
ponavljanja istih grešaka pod razornim uticajem okolnih neznabožačkih
naroda.
Prilikom
stupanja na presto četvrtog izrailjskog vladara Rovoama (oko 931. godine pre
Hrista), narod se politički podelio u dva dela, u Severno carstvo od deset
plemena i Južno carstvo od dva plemena. Zbog svog duhovnog propadanja, Severno
carstvo je podleglo armijama Asiraca 722. godine pre Hrista i njegovi stanovnici
su u nekoliko navrata bili preseljeni u druge bliskoistočne zemlje (2. Carevima
17,5.6). Oko stotinu i pedeset godina posle propasti Severa, Bog je na sličan
način kaznio i Južno carstvo Jude, dozvoljavajući Vaviloncima pod
Navuhodonosorom da ga osvoje. Ova surova disciplinska mera – sedamdeset godina
robovanja uz obećanje o povratku – zauvek je izlečila Judu od idolopoklonstva
koje je kvarilo i slabilo odanost naroda pravome Bogu (2. Dnevnika
36,11-21).
Sotona je
skoro uspeo da jevrejski narod dovede do potpune propasti, ali je u toku cele
istorije Izrailjaca postojao verni Ostatak koji je svedočio o pravome Bogu (1.
Carevima 19,18). U vremenima nacionalne veličine, kakva su bila vremena
vladavine Davida i Solomuna, ime pravoga Boga bilo je slavljeno i objavljivano
daleko izvan granica carstva (1. Carevima 4,29-34; 10,1-13.24). Kasnije u toku
jevrejske istorije, za vreme propovedanja neodlučnog proroka Jone, stanovnici
Ninive su bili navedeni da se pokaju i da priznaju pravoga Boga (Jona 3,1-10).
Čak se i u vreme dugih godina vavilonskog robovanja i u toku prvih godina
persijske vladavine nad Bliskim Istokom, pravi Bog naširoko poštovao
zahvaljujući vernom svedočenju Danila i njegovih drugova (Danilo 2,47; 3,28.29;
6,25-27), Mardoheja i Jestire (Jestira 8,17), Zorovavelja i Isusa, sina
Josedekova (Jezdra 1,1-5.7-11), Jezdre (Jezdra 7,11-16) i Nemije (Nemija
2,1-8).
Iako se
Sotonine aktivnosti samo uzgredno spominju u Starom zavetu, dva važna teksta
navode Sotonu po imenu. Njima je osvetljena druga strana Sotonine aktivnosti u
velikom sukobu između dobra i zla.
a. Jov 1,6-12; 2,1-8. Jovovo iskustvo se
zbilo izvan granica jevrejske kulture i očigledno u doba patrijaraha. Prognan iz
svoje nebeske službe, Sotona je prigrabio vlast nad ovom Zemljom posle Adamovog
greha. I tako se u Knjizi o Jovu Sotona pojavljuje u nebeskim savetima kao
predstavnik i vladar ove Zemlje. "A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred
Gospodom, a među njih dođe i Sotona." (Jov 1,6.7; 2,1))
U vezi s
moralnim sukobom između Boga i Sotone, dve osnovne činjenice proističu iz
Jovovog strašnog iskustva u patnjama: 1. Pošto je po Stvoriteljevoj mudrosti
Sotoni i palim anđelima dozvoljeno da primenjuju i prikazuju načela sebičnosti,
samoljublja i greha, i Božji verni sledbenici, zajedno s ostalima, mogu
očekivati da će trpeti napade ovih neprijatelja svakog dobra, naravno, u okviru
dozvoljenih granica (1. Korinćanima 10,13). 2. Međutim, lične patnje nisu uvek
posledica ličnih greha; one mogu da budu i posledica direktnih Sotoninih napada,
kao što je to bilo u Jovovom slučaju.
b. Zaharija
3,1-10. Pokajnički
jevrejski izgnanici vratili su se iz vavilonskog robovanja u Palestinu pod
političkim vodstvom Zorobavelja i duhovnim nadzorom prvosveštenika Isusa, sina
Josedekova, verovatno u proleće 536. godine pre Hrista. Pokušali su da ponovo
izgrade Hram i da obnove državu. Ali, protivljenje okolnih neznabožačkih naroda
bilo je skoro neizdržljivo. U viđenju prorok Zaharija gleda prvosveštenika
Isusa, sina Josedekova, odevenoga u "prljave haljine" – nekadašnje grehe naroda
– kako stoji pred "anđelom Gospodnjim" i moli se za Gospodnje oproštenje i
blagodat tako da narod može ponovo da uspostavi svoju
državnost.
I Sotona
je opisan kako stoji uz njega i optužuje narod u ličnosti prvosveštenika zbog
njegovih nekadašnjih greha, i kako se buni protiv Božje spremnosti na
oproštenje. Međutim, Gospodnji anđeo ukorava Sotonu i pokajanje prvosveštenika u
ime naroda biva prihvaćeno. Prljave haljine su uklonjene i Bog mu daje prekrasne
nove prvosvešteničke haljine. Božanska milost nadvladava Sotonine
optužbe.
5. Sotona je skoro
uspeo u svojoj nameri
Gospod je
dozvolio surove disciplinske mere vavilonskog robovanja. Tim sredstvima je želeo
da spase i očisti ostatak naroda koji će se onda vratiti u svoju postojbinu da
pripremi svet za dolazak Mesije (Jeremija 24). U stvari, manje od 50 hiljada
ljudi vratilo se pod Zorobaveljom (Jezdra 2,64.65), dok za drugu selidbu pod
Jezdrom 457. godine pre Hrista nisu navedeni nikakvi brojevi, ali podaci ukazuju
na mnogo manji broj povratnika (Jezdra 8). Veći deo Jevreja je odlučio da ostane
u zemljama izvan Palestine u koje su ih preselili i naselili njihovi gospodari.
Nekoliko
godina kasnije, u toku vladavine persijskog vladara Kserksa, biblijskog Ahasvera
(486-465. pre Hrista), carev najistaknutiji dvoranin, Aman Agagej, planirao je
da uništi sve Jevreje u celom carstvu u toku samo jednog jedinog dana (Jestira
3,8-15). Zahvaljujući Božjem proviđenju i zalaganju jevrejske carice Jestire
zavera je bila osujećena. Još jednom je Sotonin pokušaj da ućutka Jevreje kao
Božje svedoke doživeo neuspeh.
Izrailjski
narod je najvećim delom propustio da odigra ulogu Božjeg svedoka i da tako
pripremi svet za dolazak obećanog Otkupitelja. Međutim, Božja "večna namera"
(Efescima 3,11) ne poznaje poraz. Uprkos neverstvu ljudskih oruđa, Bog je
nastavio da ostvaruje plan spasenja. U toku daljeg razmatranja, pratićemo
napredovanje dela istine u sukobu sa Sotonom.
1. Sve čvršći centralni
položaj Biblije
Neopterećeni
pokušajima da postignu političku autonomiju, Judejci su posle povratka iz
vavilonskog ropstva mogli da se svesrdnije posvete proučavanju Božje volje
otkrivene u svetim spisima. Oko 80 godina posle povratka prvih izgnanika u
Palestinu, "Jezdra sveštenik, književnik vešt zakonu Boga nebeskoga" (Jezdra
7,11.12) stigao je u Hanan s naređenjem persijskog vladara Artakserksa I.
(Jezdra 7,11-26). "Jer Jezdra beće upravio srce svoje da istražuje zakon
Gospodnji i da ga izvršuje i da uči Izrailja uredbama i zakonima." (Jezdra 7,10)
Zajedno sa Nemijom, koji mu se kasnije pridružio kao carski namesnik, Jezdra je
poveo narod ponovnom posvećenju pravome Bogu, osnivajući pokret vraćanja Bibliji
(Nemija 8-10).
Iako je ta
inicijativa kasnije bila opterećena učenjima rabina, posedovanje svetih spisa i
pristup Božjoj pisanoj Reči predstavljali su jednu od cenjenih prednosti
judaizma. Apostol Pavle zato kaže: "Šta je, dakle, bolji Jevrejin od drugih
ljudi? ... Mnogo, svakojako! Prvo, što su im poverene reči Božje!" (Rimljanima
3,1.2)
2. Rasejanje –
dijaspora (Jovan
7,35)
U toku
nekoliko stoleća međuzavetnog razdoblja, došlo je do širokog, dobrovoljnog
rasejanje Jevreja po zemljama Mediteranskog područja. Umerene procene govore o
četiri miliona Jevreja na području Rimske imperije izvan Palestine, oko tri
miliona u samoj Palestini i oko jedan milion u zemljama nekadašnjeg izgnanstva
izvan Rimske imperije. Nastanak dijaspore doveo je do dve važne pojave u okviru
jevrejskog naroda izvan Palestine: (1) do osnivanja sinagoga gde god su se
desetorica jevrejskih muškaraca mogla okupljati i (2) do prevoda jevrejske
Biblije na grčki jezik (Septuaginta – treće i drugo stoleće pre
Hrista).
Između 50.
godine pre Hrista i 70. godine posle Hrista jevrejska misija je cvetala u
Rimskoj imperiji. Hiljade neznabožaca su dolazile u sinagoge. Jevrejsko
naglašavanje monoteizma i visokih moralnih merila moralnog zakona imalo je
veliku privlačnu moć. Mnogi od njih su postajali prozeliti, prihvatali su
jevrejsku veru, ali je većina ipak oklevala da prihvati obrezanje i druge
elemente jevrejske tradicije. Ovi posetioci sinagoga su se tehnički delili na
one "koji se boje Boga" (Dela 10,1.2; 13,16.26), i na one "koji služe Bogu"
(Dela 16,14; 18,7). Prema tome, kada je apostolu Pavlu i drugim hrišćanskim
Jevrejima bilo dozvoljeno da govore u sinagogama (Dela 13,15), obraćali su se
dvema osnovnim grupama ozbiljnih vernika: "Ljudima Izrailjcima" – Jevrejima i
"Onima koji se boje Boga" – neznabožačkim obraćenicima (Dela 13,16). Brzo
rastenje hrišćanstva u Rimskoj imperiji moglo se pripisati, u velikoj meri, ovoj
velikoj grupi neznabožaca – koji su već bili upoznati s osnovnim biblijskim
istinama, jer su proučavali grčki prevod Biblije, Septuagintu – i koji su u
Isusu Hristu videli Mesiju, ispunjenje velike nade jevrejskih vernika. Na taj i
na mnoge druge načine, Bog je uspeo da prevlada neverstvo Jevreja i neznanje
neznabožaca i da pripremi svet za najveći događaj u istoriji: za utelovljenje i
službu Boga Sina (1. Timotiju 3,16).
Biblija
prvi Hristov dolazak i s njime povezane događaje smatra vrhuncem velikog sukoba
između dobra i zla. Sotona je pobeđen i osuđen na krstu, potvrđen je plan
spasenja grešnog čovečanstva, učinjeno pomirenje za grehe, uzdignut i opravdan
Božji karakter i Njegov moralni zakon. Bog je pobedio. Bitke koje se i dalje
vode služe zato da se u još većoj meri ispolji prava priroda pobune i da se još
potpunije pokažu na delu osnovna sukobljena načela. Novi zavet opisuje Sotonine
neumorne napore da spreči Hristovu misiju, da oslabi Njegov uticaj u narodu, i
da ga ubije, ako ikako bude moguće.
1. Hristova pobeda
najavljena preko proroka
U
mnogostranom proročanstvu u Otkrivenju 12 simbolički je predstavljena Sotonina
vruća želja da uništi Hrista. U viđenju apostol vidi "ženu odevenu u Sunce"
(simbol Božjeg naroda, Isaija 54,5.6; Jeremija 6,2) koja upravo treba da rodi
dugočekanog Spasitelja (Otkrivenje 12,1.2). Užasnut posmatra kako "velika crvena
aždaha, koja imaše sedam glava i deset rogova, i na glavama njenim sedam kruna"
zauzima položaj pred ženom "da joj proždere dete kada se rodi" (Otkrivenje
12,3.4). Žena konačno rađa "muško, sina, koji će pasti sve narode palicom
gvozdenom" (podatak koji "dete" identifikuje kao Hrista, Otkrivenje 19,11-16).
Pre nego što aždaha ((Sotona, Otkrivenje 12,9) uspe da uhvati dete, ono "bi
uzeto k Bogu i k prestolu njegovu" (Otkrivenje 12,5).
I tako,
širokim potezima proročki simbolizam ukazuje na Sotonine pokušaje da uništi
Hrista prilikom Njegovog rođenja (Matej 2,1-18). Proročanstvo ne nagoveštava
izričito Hristovu smrt u vreme prokuratora Pilata, ali ipak govori o posledicama
tog žalosnog događaja. Viđenje naglašava činjenicu da je Hristos svojim
utelovljenjem i stupanjem na Sotoninu teritoriju (ovu Zemlju) postao pobednik
nad demonima, a ne njihova žrtva.
2. Hristova pobeda nad
iskušenjima
U toku
svoje zemaljske službe Isus je prvi sukob sa Sotonom imao neposredno posle
službenog preuzimanja svoje
mesijanske misije prilikom krštenja (Matej 3,13-17; Dela 10,38). U toku
četrdesetdnevnog posta, Isus se u razgovoru sa Ocem pripremao za svoju kratku,
ali napornu misiju. U tom trenutku, Sotona je suočio Spasitelja s tri vrlo oštra
iskušenja, sračunata da ga odvrate od Njegove misije (Matej 4,1-11). Sva tri su
u stvari imala isti cilj: da raspire sumnju i nepoverenje u nebeskog Oca i u
Njegov plan za spasenje sveta. U jednom trenutku, Sotona je drsko predložio da
će Hristu prepustiti "sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu" (svakako bez
patnji na Golgoti!), "ako padne i pokloni mu se" (Matej 4,8.9). Svaku lukavo
zamišljenu probu Isus je odbacivao svedočanstvom Biblije (Matej 4,4.7.10).
Konačno, Hristos je oterao drskog kušača rečima: "Idi od mene, Sotono!" (Matej
4,10) Iako je tada Sotona otišao, stalno se vraćao da kuša Spasitelja u toku
cele Njegove zemaljske službe (Luka 4,13).
3. Hristove svakodnevne
pobede nad demonima
Anđeli
koji su zajedno sa Luciferom ili Sotonom bili isterani sa Neba u Novom zavetu se
obično nazivaju demonima, đavolima ili nečistim duhovima. Demoni, koje je Isus
isterivao iz bolesnika opsednutih nečistim duhovima, obično su priznavali Njegov
pravi identitet, nazivali su ga Sinom Boga najvišega (Marko 3,11.12; Luka
4.33-35.41). Jednom prilikom su demoni, govoreći preko dvojice opsednutih,
osporavali Hristovo pravo da leči njihove žrtve: "Šta je tebi do nas, Isuse,
sine Božji? Zar si došao amo pre vremena da mučiš nas?" (Matej 8,29) Demoni su,
dakle, svesni da je njihovo uništenje sigurno (Matej 25,41). Njihov neuspeh da
obeshrabre Hrista i da narod odvrate od Njega svedočili su o Njegovoj konačnoj
pobedi i njihovoj sigurnoj propasti.
4.
Hristova višestruka pobeda na krstu
Hristos je
predvideo da će se nekoliko ciljeva Njegove misije ostvariti Njegovom smrću. "A
Isus odgovori im, govoreći: dođe čas da se proslavi Sin čovečji. Zaista, zaista
vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane, ako
li umre, mnogo roda rodi." (Jovan 12,23.24) Navešćemo četiri od najvažnijih
"rodova" Isusove smrti:
a. Osiguran sud protiv Sotone. Jedan od ciljeva
Hristove misije bilo je uništenje Sotone (Jevrejima 2,14). Isus je objasnio
Grcima kako će Njegova smrt učiniti
da se ostvari taj cilj: "Sada je sud ovome svetu, sada će biti isteran knez
ovoga sveta napolje. I kada ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi!"
(Jovan 12,31.32)
Demonska
bića su zajedno s ljudima učestvovala u raspeću. Isus je to objavio kada je
rekao mnoštvu u Getsemaniji: "Ali je sada vaš čas i oblast tame!" (Luka
22,53) Ovim rečima Isus je
neposredno ukazao na Sotonu i njegove demonske čete koji su ga progonili u toku
cele Njegove službe i očajnički pokušavali da ga navedu na greh ili na
odbacivanje božanskog plana. Iako je Hristos bio potpuno svestan Sotoninog
učešća u svojoj smrti, rekao je: "Jer ide knez ovoga sveta i u meni nema ništa!"
– odnosno "nema sile nadamnom!" (Jovan 14,30)
Kod krsta
je ovaj pokvareni Božji protivnik razotkriven i osuđen u očima svih vernih
anđela i stanovnika bezgrešnih svetova. "Sud" na Golgoti i isterivanje Sotone
(Jovan 12,31) ne odnose se na konačni, eshatološki sud na kraju vremena ( Dela
17,31). Umesto toga, ovaj "sud" se odnosi na osudu koju su nad Sotonom u vreme
Hristove smrti izrekla sva verna bića u svemiru i sam Bog. Kod krsta, Sotona se
zajedno sa svim ostalim demonima, pokazao u pravoj svetlosti kao buntovnik i
ubica. Možemo pretpostaviti da je svaki trag samilosti prema Luciferu i njegovim
idejama koji je još zaostao u mislima nebeskih bića bio zauvek izbrisan. Sotona
je, da tako kažemo, stajao na optuženičkoj klupi i doživeo osudu svih svojih
nekadašnjih prijatelja.
b. Plan spasenja potvrđen. Hristova
pomiriteljska smrt, koja je dovela do odbacivanja svih Sotoninih zahteva,
istovremeno je potvrdila Božji plan spasenja. U viđenju (Otkrivenje 12), apostol
Jovan je čuo "glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenje i sila i
carstvo Boga našega i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše,
koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć... zato veselite se nebesa i vi koji
živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama i
vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima." (Otkrivenje
12,10-12)
Kada je
Spasitelj umro za "grehe naše i ne samo naše, nego i svega sveta" (1. Jovanova
2,2), tada, ali ne i pre toga, Nebo je moglo da objavi: "Sada dođe spasenje!"
(Grčki arti). Na Golgoti je božansko obećanje postalo stvarnost. Tada je
potvrđen plan spasenja, ali i Božje carstvo blagodati i Hristova vlast da
pokloni večni život svim grešnicima koji se kaju (Jovan
17,2).
c. Obavljeno pomirenje za grehe ljudi. Iako Hristova
pomiriteljska smrt ima kosmičko značenje, jer je razrešila sporna pitanja u
velikoj borbi između Boga i Sotone, ona ima i sasvim lično značenje za svakog
pojedinačnog grešnika (Galatima 2,20).
Hristova smrt je osigurala zameničko, legalno pomirenje za sve grešnike
(1. Jovanova 2,2). "Jer onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom da
mi budemo pravda Božja u njemu." (2. Korinćanima 5,21)
Sam
Hristos je bio bezgrešan, ali su prema planu spasenja gresi ljudskog roda bili
pripisani Njemu, tako da je On u skladu s pravilima božanskog suda umro kao
nosilac naših greha. I tako se na delu pokazala božanska ljubav koja pokajane
grešnike privlači Bogu (1. Jovanova 4,10). Biblija na mnogo mesta jasno govori o
Hristovoj zameničkoj smrti umesto nas: "I Gospod pusti na nj bezakonje svih
nas", "I sam će nositi nezakonja njihova!", "I sam nosi grehe mnogih!" (Isaija
53,6.11.12) "Koji grehe naše sam iznese na telu svojemu na drvo!" (1. Petrova
2,24); "Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za
nepravednike!" (1. Petrova 3,18) ; "Hristos je nas iskupio od kletve zakonske
postavši za nas kletva, jer je pisano: proklet svaki koji visi na drvetu!"
(Galatima 3,13) Jasno je šta apostol želi da kaže u ovom poslednjem stihu. Kao
grešnici, pripadnici ljudske porodice su pod prokletstvom/osudom Božjeg zakona i
nalaze se na optuženičkoj klupi Neba. Međutim, Hristos je dragovoljno prihvatio
obaveze zbog naših greha i umesto nas podneo zakonske posledice koje iz njih
proizlaze. Na Golgoti preuzeo je na sebe božansku kaznu za greh (Vidi Hristos
II.A.9.D!)
d. Uzdignut moralni zakon i Božji
karakter. U početku je
Lucifer posumnjao u neophodnost Božjeg zakona i u pobude iz kojih On zahteva
poslušnost zakonu. Da je zakon mogao da bude ukinut ili na bilo koji način
promenjen, onda greh – kršenje njegovih propisa, 1. Jovanova 3,4 – ne bi ni
postojao i ne bi postojala ni potreba da Hristos umre za grehe ljudi. Međutim,
sam Božji zakon je bio odraz božanskog, nepromenljivog karaktera i nije mogao da
bude promenjen.
Da bi
odgovorio na izazov, Bog je prihvatio da podnese kaznu koju je sam propisao za
greh – smrt. Uz pomoć utelovljenja, Bog Sin – Stvoritelj – preuzeo je našu
ljudsku prirodu da bi Njegov život – i više nego dovoljan da zameni živote svih
stvorenih ljudi – mogao da bude položen za pomirenje svih greha svih ljudi. Na
taj način je Hristova smrt uzdigla vrednost moralnog zakona – izraženog za ljude
u obliku Deset zapovesti – i pokazala da Bog može da bude i pravedan i milosrdan
po karakteru. Apostol Pavle je
ovako objasnio značenje krsta: "Kojega postavi Bog očišćenje verom u krvi
njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha; u podnošenju
Božjemu, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme da je on pravedan i da pravda
onoga koji je od vere Isusove." (Rimljanima 3,25.26; Jevrejima 9,15)
Kao što je
iskvario veru Izrailjaca, Sotona je pokušao da iskvari i veru Hristove Crkve.
Apostol Pavle opominje: "A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena
odstupiti neki od vere, slušajući lažne duhove i nauke đavolske." (1. Timotiju
4,1)
U
prisutnosti nekih crkvenih starešina apostol Pavle je objasnio kako će se otpad
pojaviti u krilu hrišćanske Crkve. "Jer ja ovo znam da će po odlasku mome ući
među vas teški vuci koji neće štedeti stada, i između vas samih postaće ljudi
koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom. Zato gledajte!"
(Dela 20,29-31) I apostol Petar je ukazao na istu opasnost: "Kao što će i među
vama biti lažnih učitelja, koji će uneti jeresi pogibli!" (2. Petrova 2,1) Oko
četvrt stoleća posle njih pisao je i apostol Jovan: "Kao što čuste da će doći
antihrist, i sada mnogi antihristi postaše... od nas iziđoše." (1. Jovanova
2,18.19)
Ova
pokvarenost, nastala pod uticajem sotonskih sila, na kraju će dovesti do podela
i neviđenih proronstava. Apostol Pavle ponovo upozorava unapred na posledice
budućeg otpada pre Hristovog drugog dolaska: "Za dolazak Gospoda našega Isusa
Hrista u za naš sastanak u njemu ... da vas niko ne prevari nikakvim načinom,
jer neće doći dok ne dođe najpre otpad (grčki apostasia, otpad), i ne pokaže se
čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove
Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog, pokazujući sebe
da je Bog." (2. Solunjanima 2,1-4).
Apostol
ovde ne govori o jevrejskom Hramu za koji mnogi hrišćani misle da će biti ponovo
podignut u Jerusalimu u naše doba. Umesto toga, on opisuje otpad koji će se
konačno razviti u krilu hrišćanske Crkve i pokušati da se posluži božanskim
autoritetom, vladajući vernicima. U Novom zavetu Crkva se obično naziva Božji
Hram (1. Korinćanima 3,11.16.17; 2. Korinćanima 6,16; Efescima 2,19-22; 1.
Petrova 2,4.5). Ovaj organizovani otpad će ostati u Crkvi sve do Hristovog
drugog dolaska (2. Solunjanmima 2,5-8). Hrišćani su uglavnom identifikovali
"čoveka bezakonja" (2. Solunjanima 2,3.4) kao istu silu koju proročanstva u
Danilu i Otkrivenju nazivaju "malim rogom" (Danilo 7,8) ili "zverju sličnoj
risu" (Otkrivenje 13,1-10).
Sotona je
prvo pokušao da uništi prvu Crkvu progonstvima; do izopačenja doktrina je došlo
tek kasnije. Jevrejska progonstva su započela posle Pedesetnice u Jerusalimu i
to pretnjama (Dela 4,21), zatim su se pojačala bacanjem u tamnicu i bičevanjem
nekih apostola (Dela 5,40). Kamenovanje Stefana (Dela 6,8-15; 7) dovelo je do
oštrijih i sistematičnijih pokušaja da se hrišćanska vera obori nastojanjima
Savla iz Tarsa (Dela 8,1-4; 1. Timotiju 1,12.13). Iako je Irod Agripa I. nešto
kasnije pogubio Jakova i pokušao da to isto učini i Petru (Dela 12,1-4), rimska
vlast izvan Palestine u početku se uglavnom nije negativno odnosila prema Crkvi.
Rimske vlasti su možda smatrale hrišćanstvo samo ogrankom judejske vere, koja je
bila dozvoljena. Građanska politika prema hrišćanima počela je da se menja tek
posle Neronovih optužbi protiv hrišćana u vezi sa paljenjem Rima 64. godine
posle Hrista.
Međutim,
proročanstva Danila i Otkrivenja – ali i samog Isusa (Matej 24,21.22) –
nagoveštavala su talase proronstava mnogo oštrijih od onih koje su preduzimale
jevrejske ili rimske vlasti. Obratimo ponovo pažnju na značajno proročanstvo u
Otkrivenju 12: "A kada vide aždaha (Sotona) da zbačena bi na zemlju, gonjaše
ženu (simbol Božjeg naroda) koja rodi muško. I ženi biše dana dva krila orla
velikoga da leti u pustinju na svoje mesto, gde će se hraniti vreme, vremena i
pola vremena, sakrivena od lica zmijina. I ispusti zmija za ženom iz usta svojih
vodu kao reku, da je utopi u reci. I pomože zemlja ženi, i otvori zemlja usta
svoja i proždre reku koju ispusti
zmija iz usta svojih." (Otkrivenje 12,13-16)
Ranije u
ovom istom proročanstvu nalazimo sličnu izjavu: "A žena uteče u pustinju gde
imaše mesto pripravljeno od Boga,
da se onde hrani hiljadu i dvesta i šezdeset dana." (Otkrivenje 12,6)
Razdoblje
u toku kojega je Sotona pokušavao da uništi Crkvu trajalo je mnogo stoleća posle
Hristovog uznesenja. Ono je spomenuto sedam puta u proročanstvima Danila i
Otkrivenja u vezi sa progoniteljskom ulogom malog roga i zveri slične risu i
pojavljuje se u tri različita oblika: (1) kao vreme, dva vremena i pola vremena
ili 3 i po proročke godine (Danilo 7,25; 12,7; Otkrivenje 12-14); (2) kao
četrdeset i dva meseca (Otkrivenje 11,2; 13,5); i (3) i kao hiljadu i dvesta i
šezdeset dana (Otkrivenje 11,3; 12,6). Sva tri oblika – tri i po godine,
četrdeset i dva meseca i hiljadu i dvesto šezdeset dana – označavaju isto vremensko
razdoblje. U skladu sa istoricističkim načelom tumačenja apokaliptičkih
tekstova, simbolički dan označava jednu stvarnu godinu. Prema tome, proročanstva
se bave razdobljem od 1260 godina trajanja rata protiv svetih (Vidi
Apokaliptički II.D!).
Doktrina o
spasenju ( po Pavlovoj terminologiji opravdanje, posvećenje i proslavljanje)
verom u zasluge Isusa Hrista i Njegove preobražavajuće blagodati (Vidi Spasenje
III!) takođe je opisana kao moralni sukob između Boga i Sotone. Adamov pad je
doveo do izopačenja njegove prirode i prirode njegovih potomaka (Vidi II.C.5!).
Neprijateljstvo, koje je Bog stavio između Sotone i ljudskog roda, razvija se
delovanjem Svetoga Duha na čovekovu savest (Vidi II.D!). Ovo stanje stvara u
ličnosti svakoga čoveka mikrokosmos istog moralnog sukoba koji se vodi i na
kosmičkom nivou. Zapazite šta želi da naglasi sledeći tekst: "Jer telo želi
protiv duha, a duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono
što hoćete!" (Galatima 5,17) "Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno
mudrovanje život je i mir. Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je prema Bogu,
jer se ne pokorava zakonu Božjemu niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu
ugoditi." (Rimljanima 8,6-8) "Nego svakoga kuša njegova slast, koja ga vuče i
mami. Tada zatrudnevši slast, rađa greh, a greh učinjen rađa smrt." (Jakov
1,14.15)
Apostol Pavle je shvatio da njegova
telesna priroda ima vrhovnu vlast nad njime, i zato traži izbavljenje: "Ja
nesretni čovek! Ko će me izbaviti od tela (telesnost koja upravlja njime) smrti
ove?" On sam odgovara na svoje pitanje, pun radosne sigurnosti: "Zahvaljujem
Bogu svojemu kroz Gospoda svojega Isusa Hrista!" (Rimljanima
7,24.25)
Iako Novi zavet mnogo više od Starog
zaveta može da kaže o unutrašnjem pojedinačnom sukobu čoveka, ni Stari zavet ne
prećutkuje ovaj problem: "Učini mi, Bože, čisto srce i duh prav ponovi u meni.
Nemoj me odvrgnuti od lica svojega, i Svetoga Duha svojega nemoj uzeti od mene!"
(Psalam 51,10.11)
Bog je
obećao pokajničkim povratnicima iz Vavilona: "I daću vam novo srce i nov ću duh
metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega i daću vam srce mesno. I
duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da
držite i izvršujete." (Jezekilj 36,26.27)
Na sličan
način i Novi zavet onima koji prime Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda (Jovan
1,12) obećava oproštenje greha (1. Jovanova 1,9), posinaštvo u Božju porodicu
(1. Jovanova 3,1.2), promenjeno srce (Jovan 3,5-8;; 2. Korinćanima 5,17) i večni
život (1. Jovanova 5,11.12). U obećanju o novom zavetu Bog je nagovestio da će
upisati svoj zakon u svako srce (Jevrejima 8,10), tako da se vernik radovati iz
celog srca da izvršava volju nebeskog Oca (Psalam 40,8). Ovaj celi proces
(postajanja Božjim sledbenikom) ima kao posledicu vernikovo oslobaćanje "od
vlasti tamne" – područja pod Sotoninom vladavinom- i prelazak u "carstvo sina ljubavi svoje"
(Kološanima 1,13).
Međutim,
kada pokajani grešnik prihvati Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda "rat" se ne
završava. U nekim oblastima postojanja lična borba se i pojačava. Sotona se
stalno trudi da nas prevari, kaže apostol, ali "mi znamo šta on misli" (2.
Korinćanima 2,11)! U skladu s time, vernik je pozvan da razvije duhovnu snagu za
borbu sklapajući usku zajednicu sa
Bogom: "A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove. Obucite
se u sve oružje Božje, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga,
jer nas rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarstvima... s duhovima pakosti
ispod neba. Toga radi, uzmite sve oružje Božje, da biste se mogli braniti u zli
dan, i svršivši sve održati se!" (Efescima 6,10-13)
I drugi
apostoli upućuju slične opomene: "Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš,
đavo, kao lav ričuči hodi i traži koga da proždere. Branite se od njega tvrđom u
veri!" (1. Petrova 5,8.9) "Pokorite se, dakle, Bogu, a protivite se đavolu i
pobećiće od vas!" (Jakov 4,7) U krajnjoj liniji, jedina sigurnost vernika krije
se u svakodnevnom posvećivanju Bogu
– svakodnevnom pokoravanju volje nebeskom Ocu Hristovim posredovanjem. Apostol
Pavle savetuje vernicima: "Tako, dakle, i vi držite sebe da ste mrtvi grehu, a
živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našemu!" (Rimljanima 6,11) ili, kako glasi
tekst u originalu: "Nastavite, dakle, da sebe smatrate mrtvima grehu, i
nastavite da sebe smatrate živima Bogu u Isusu Hristu!" Život vernika bi se
mogao pravilno opisati kao povremena bitka. Ponekad bi se mogao nazvati: "Bitka
i marš, bitka i marš!" Ali, posle krsta, bitka se vodi protiv pobeđenog
neprijatelja, koji se može poslužiti jedino taktikom
odugovlačenja.
Posle isteka 1260 godina, u toku kojih je
Sotona povremeno, ali neumorno progonio Crkvu (Vidi IV. C.2!), započinje
Danilovo proročko opisivanje "vremena posletka" (Danilo 11,33-35; 12,4).
Terminologija ukazuje na razdoblje koje će se produžiti sve do kraja vremena
milosti. Pri kraju tog razdoblja, Sotona će pokrenuti svoj konačni napad protiv
Božjeg naroda. "I razgnevi se zmija na ženu i otide da se pobije s ostatkom
semena njena koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista."
(Otkrivenje 12,17) Kako se se razvijati ovaj poslednji sukob ukratko je opisano
u Otkrivenju 13 i 14.
Apokaliptičko
proročanstvo posebno opisuje dve zemaljske sile koje će na Sotoninoj strani
učestvovati u konačnom sukobu.
1. Zver slična
risu (Otkrivenje
13,1-10)
Ovaj
novozavetni složeni simbol, koji sadrži delove tela četiri životinje iz
Danilovog viđenja (Danilo 7), može se pravilno identifikovati kao
verskopolitička sila simbolički prikazana rogom sa očima i ustima čoveka na
Danilovoj četvrtoj zveri (Danilo 7,8). Za obe je rečeno da ratuju protiv Božjeg
naroda (Danilo 7,21; Otkrivenje 13,7) u toku istog određenog vremenskog
razdoblja, 1260 godina (Danilo 7,25; Otkrivenje 13,5). Međutim, novozavetni
simbolički opis dodaje i važne pojedinosti.
Prvo,
proročanstvo opovrgava navodnu smrt od "smrtne rane" na jednoj od njenih glava
pri kraju razdoblja od 1260 godina (Otkrivenje 13,3). To ranjavanje je opisano i
kao "zarobljeništvo" i kao ubistvo "nožem" (Otkrivenje 13,10.14). Drugo,
proročanstvo nagoveštava i oživljavanje i ponovno javljanje života i autoriteta
zveri. "I rana smrti njene izleči se. I čudi se sva zemlja iza zveri ... i
pokloniše se zveri, govoreći: ko je kao zver? I ko može ratovati s njome?... I
pokloniše joj se svi koji žive na zemlji." ((Otkrivenje 13,3.4.8) Prema tome,
zver slična risu je spremna da obavlja svoju ulogu "u vremenu posletka".
2. Zver sa dva roga
(Otkrivenje 13,11-17)
Kada zver
slična risu bude ranjena i odvedena u zarobljeništvo (Otkrivenje 13,3.10),
pojavljuje se nova zver. "I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje i imaše dva
roga kao u jagnjeta, i govoraše kao aždaha." (Otkrivenje 13,11) Vreme njenog
pojavljivanja (u vreme kada je
ranjena prva zver), mesto njenog nastanka (iz zemlje umesto iz mora), i njeni
rogovi kao u jagnjeta služe kao karakteristične oznake ove sile. Njen govor –
kao aždaha – ukazuje na njenu konačnu, progoniteljsku prirodu. U jednom kasnijem
proročanstvu, ova ista sila je obeležena kao "lažni prorok" (Otkrivenje
19,20).
U nekoliko
stihova proročanstvo opisuje kako će Sotona upotrebiti ove dve sile da nametne
teško tlačenje i progonstvo Božjem narodu. Da ukratko navedemo biblijske
činjenice o tome:
a. Druga zver – zver sa dva roga – služeći
se svom vlašću prve zveri, "učini da zemlja i koji žive na njoj pokloni se prvoj
zveri" (Otkrivenje 13,12).
b. Druga zver, služeći se neobičnim čudima,
"vara one koji žive na zemlji"" i zapoveda im "da načine ikonu zveri"
(Otkrivenje 13,13.14), odnosno ona određuje "ikonu zverinu" (Otkrivenje
13,15).
c. Druga zver je u stanju da udahne "duh
ikoni zverinoj", da joj udahne život (Otkrivenje 13,15).
d. Tako ojačana, ikona zverina čini "da se
pobiju koji se god ne poklone ikoni zverinoj" (Otkrivenje 13,15). Osim toga, ona
čini da svi dobiju "žig na desnu ruku ili na čelo svoje". Nametnuta je i zabrana
kupovanja ili prodavanja svima onima koji odbiju da prihvate "žig ili ime zveri
ili broj imena njena" (Otkrivenje 13,16.17).
Čak i kada
se zanemari identifikacija posebnih simbola i dela na temelju istoricističkih
načela, sveukupna namera apokaliptičkog simbolizma je potpuno jasna. U svojoj
poslednjoj borbi protiv Boga i Njegove Crkve, Sotona će pokušavati da uz pomoć
ekonomskog bojkota i pretnji smrću poruši veru Hristovih sledbenika, ne
ustručavajući se ni od njihovog fizičkog istrebljenja.
Dok
tekstovi u Otkrivenju 12,17. – 13,18. opisuju Sotonin konačni napad na Božji
narod u "vreme posletka", četrnaesto poglavlje Otkrivenja govori o Božjim
protivmerama da se ovaj moralni sukob privede kraju. Dve osnovne Božje
aktivnosti se događaju u toku ovog razdoblja: (1) objavljivanje poslednje
nebeske opomene i poziva celom svetu da prihvati evanđelje (Otkrivenje 14,6-13);
i (2) započinje prva od tri faze poslednjeg suda (Otkrivenje 14,6.7; Danilo
7,9.10.13.14).
1. Vest trojice anđela
(Otkrivenje 14,6-13)
Ovi
"anđeli" lete u vremenskom razdoblju koje se naziva "vremenom posletka", jer se
njihova služba obavlja pre drugog Hristovog dolaska (Otkrivenje 14,14). Pošto su
samo ljudska bića dobila dužnost da objave evanđelje (Matej 28,18-20), možemo ih
smatrati simbolima hrišćana koji prolaze celim svetom objavljujući radosnu vest
o spasenju. Prvi anđeo objavljuje "večno evanđelje", što je samo po sebi dokaz
da će nastaviti da leti sve do kraja vremena milosti. Pošto se ostala dva anđela
pridružuju prvome, njihove tri poruke se konačno stapaju u jednu konačnu vest: u
večno evanđelje s određenim naglaskom na poslednje vreme – na konačni sud
(Otkrivenje 14,6.7), na pad Vavilona (Otkrivenje 14,8) i na ozbiljnu opomenu
protiv prihvatanja "žiga zveri" (Otkrivenje 14,9-13). Ove tri poruke sačinjavaju
jedinstvenu opomenu o poslednjem sudu i Božji poslednji poziv blagodati upućen
ljudskom rodu (Vidi Ostatak/Tri anđela V.B-D!).
2. Konačni sud (Otkrivenje
14,7)
Zajedno sa
""večnim evanđeljem" prva anđeoska poruka najavljuje i početak konačnog suda i
poziva stanivnike Zemlje da se poklone Stvoritelju, pravome Bogu. "Bojte se Boga
i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova i poklonite se onome koji je
stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene." (Otkrivenje 14,7) Bilo bi normalno
da takva poruka ukazuje na kraj vremena milosti i prestanak evanđeoskih
aktivnosti. Međutim, proročanstvo prikazuje evanđelje koje se širi po celome
svetu dok konačni sud započinje i nastavlja svoje zasedanje. Paradoks je samo
prividan. Poruka prvog anđela, u skladu s rečima proroka Danila, objavljuje
početak konačnog suda na Nebu u
toku vremena posletka, pre drugog Hristovog dolaska (Danilo 7,9.10.13.14.26.27;
Vidi Sud III.B.1!).
Očigledno
je na temelju Danilovog viđenja da se radi o poslednjem sudu, jer na njegovom
kraju Neko "kao Sin čovečji" (Hristos) dobija večno carstvo (Danilo 7,13.14).
Pošto ovaj sud zaseda na Nebu u prisutnosti anđela (Danilo 7,9.10), može se
pravilno opisati kao preadventna faza konačnog suda. Kada Hristos bude po drugi put došao, doći će
u slavi i veličanstvu svoga carstva kao "Car nad carevima i Gospodar nad
gospodarima" (Otkrivenje 19,16). Može se zaključiti da prizor suda u Danilovom viđenju
predstavlja njegovu početnu fazu koja oslobađa Boga od Sotoninih zlonamernih
optužbi i osuđuje palog anđela kao arhibuntovnika, jer će u vreme Hristovog
drugog dolaska Sotona biti "uhvaćen" i bačen u tamnicu na ovoj haotičnoj Zemlji
da čeka konačnu osudu i uništenje posle isteka milenijuma (Otkrivenje
20,1-3.10). I Božji iskreni sledbenici će se proveravati u ovoj fazi suda
(Danilo 7,22) i primiće svoju nagradu u večnom carstvu prilikom Hristovog
povratka (Danilo 7,18.27).
Činjenica
da je Hristos "narečeni od Boga sudija živima i mrtvima" (Dela 10,42) omogućuje
Nebu da opomene žive na sud koji im preti (nudeći im istovremeno i evanđelje), i
da započne i održava konačni sud generacijama umrlih, koji su zabeleženi u
knjizi života (2. Mojsijeva 32,32; Otkrivenje 3,5). I tako, u vreme posletka,
dok se poruke trojice anđela objavljuju po celome svetu svim narodima i
plemenima na Zemlji, održava se i zasedanje preadventne faze konačnog suda, a
Sotona kreće u svoj poslednji pohod na Crkvu (Otkrivenje
12,17).
Božji
odani sledbenici, koji su odlučili da mu ostanu verni u toku Sotoninog
poslednjeg napada, u Otkrivenju su simbolički predstavljeni brojem 144 hiljade
(Otkrivenje 14,1-5). U stvari, to je nebrojeno mnoštvo vernih iz svih naroda na
Zemlji (Otkrivenje 7,9-17). Ovi vernici poslednjeg vremena su Božji duhovni
Izrailj (Otkrivenje 14,1; Jakov 1,1; 2,1; Galatima 6,14-16), na koje će On
staviti svoj konačni pečat odobravanja i zaštite (Otkrivenje 7,1-8; 2. Timotiju
2,19). Oni su se uspešno oduprli Sotoninim napadima, njegovim pokušajima da ih
odvrati od poslušnosti Božjim zapovestima i od služenja Stvoritelju iz celog
srca.
1.
Poslušnost: Deset
zapovesti
Vernici
koji se suočavaju sa Sotoninim napadom su opisani kao poštovaoci Božjih Deset
zapovesti. "I razgnevi se zmija na ženu i otide da se pobije s ostatkom semena
njena koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista." (Otkrivenje
12,17) "Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu."
(Otkrivenje 14,12)
Pošto prva
anđeoska poruka poziva: "Bojte se Boga i podajte mu slavu i poklonite se onome
koji je stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene!" – postaje jasno da je u
njihovu poslušnost uključeno u poštovanje sedmog dana, Subote, po četvrtoj
zapovesti. Subota je spomenik koji je sam Stvoritelj podigao svojoj stvaralačkoj
moći (1. Mojsijeva 2,2.3) i On zahteva njegovo poštovanje (2. Mojsijeva
20,8-11).
Međutim,
oni koje će Gospod zapečatiti u toku poslednje krize (Otkrivenje 7,1-8) neće
pokazati samo mehaničku poslušnost. Oni su opisani kao ljudi "koji imahu ime Oca
njegova napisano na čelima svojim" (Otkrivenje 14,1). U biblijskoj
terminologiji, Božje ime označava Njegov karakter (2. Mojsijeva 34,5-7). Držeći
se zaveta s Bogom – Njegov zakon je upisan u njihova srca
(Jevrejima 8,10) – ovi vernici poslednjeg vremena odražavaju karakterne osobine
svoga Stvoritelja i Otkupitelja, kojemu su bezuslovno
poslušni.
2. Obožavanje: Boga ili
Sotone?
Od samog
svog početka pa sve do ove poslednje bitke, rat između Boga i Sotone je verski
rat. Sada druga zver zapoveda stanovnicima Zemlje da se "poklone prvoj zveri"
(Otkrivenje 13,12); dok ""ikona zverina" nagoni čovečanstvo da joj se "pokloni"
pod pretnjom bojkota i smrti, namećući istovremeno i žig i ime prve zveri –
njene karakteristike (Otkrivenje 13,15-17).
Konačna
kriza se razbuktava kada Sotona, delujući preko dve zveri, zahteva obožavanje i
odanost koji pripadaju jedino Stvoritelju. Bog je predvideo izbijanje ove krize.
Preko prve i treće anđeoske poruke On je uputio poziv ali i ozbiljnu opomenu
svim stanovnicima Zemlje.
Prvi anđeo:
"Bojte se Boga i podajte mu slavu jer
dođe čas suda njegova i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i
izvore vodene." (Otkrivenje 14,7)
Treći anđeo: "Ko se god pokloni
zveri i ikoni njenoj i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti
od vina gneva Božjega koje je nepomešano utočeno u čašu gneva njegova, i biće
mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred jagnjetom." (Otkrivenje
14,9.10)
Pošto se
ove vesti propovedaju po celom svetu (Otkrivenje 14,6), proročanstvo predviđa i
sukob po celom svetu. Od poslednjeg živog naraštaja ljudskog roda na Zemlji
zahtevaće se da izabere između poslušnosti "zveri i ikoni njenoj" ili poslušnosti Bogu, Stvoritelju. Donoseći ove odluke,
živi – u stvarnom smislu te reči – odlučuju o svojoj stvarnoj sudbini. Možemo
zaključiti da će se na preadventnom istražnom sudu tada preći na njihove
slučajeve, na njihov život i njihove odluke. Vreme milosti će se završiti i biće
izgovorene svečane reči: "Ko čini nepravdu neka još čini nepravdu, i ko je
pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu, i ko je svet
neka se još sveti!" (Otkrivenje 22,11). Ovim rečima Hristos dodaje i svoje
obećanje: "I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima
njegovim." (Otkrivenje 22,12)
Otkrivenje
opisuje Hristov povratak uz pomoć dva različita simbola: (1) On dolazi kao nebeski zemljoradnik
da prikupi žetvu svoga otkupljenog naroda, ali i da sažeže kukolj, da požanje i
uništi nepokajane (Otkrivenje 14,14-20); i (2) On dolazi kao nebeski ratnik,
napredujući sa svojim snagama da pobedi neprijatelja. Ovaj drugi simbol opisuje
Božju konačnu pobedu nad Sotonom u velikom moralnom ratu vekova (Otkrivenje
19,11-21).
Sedeći na
belom konju i praćen "armijama Neba" Hristos, kao "Car nad carevima i Gospodar
nad gospodarima" ulazi u bitku s verskom i političkom konfederacijom koja se
borila protiv Njega u ličnosti Njegovog naroda sve do kraja vremena posletka
(Otkrivenje 19,19). "I bi uhvaćena zver i s njome lažni prorok koji učini pred
njome znake kojima prevari one koji primiše žig zverin i koji se poklanjaju ikoni njenoj (što
je drugi simbol za zver sa dva roga iz Otkrivenja 13,11-17)." (Otkrivenje 19,20)
Ove dve sile biće konačno uništene prilikom konačnog izvršenja kazne, ognjem
poslednjeg dana (Otkrivenje 19,20).
Sam Sotona
je uhvaćen i zatvoren za hiljadu godina, u toku razdoblja koje se obično naziva
milenijum (Vidi Milenijum I.C!).
"I videh
anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci
svojoj. I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i Sotona, i sveza je na
hiljadu godina. I u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više
ne prelašćuje naroda, dok se ne navrši hiljada godina, i potom valja da bude
odrešena na malo vremena." ((Otkrivenje 20,1-3)
Kao što je
obećao, Hristos će uzeti svoje sledbenike – otkupljene iz svih vekova – na Nebo
(Jovan 14,1-3; Matej 24,30.31; 1. Solunjanima 4,16-18). Tamo će vladati zajedno
s Njime (Otkrivenje 20,6). U toku svoje vladavine, otkupljeni će učestvovati u
drugoj fazi konačnog suda (Otkrivenje 20,4). I apostol Pavle spominje sud, koji
će se, kao i prethodna preadventna faza, obavljati na Nebu. "Ne znate li da će
sveti suditi svetu? ... Ne znate li da ćemo i anđelima suditi?" (1. Korinćanima
6,2.3) Možemo svakako zamisliti da će takav "pregled" sudbina izgubljenih
ljudskih bića pomoći otkupljenima da potpuno shvate prirodu greha i Sotone i
protivmera koje je Gospod preduzeo da bi odgovorio na njegov izazov (Vidi Sud
III.B.2!).
Posle
završetka milenijuma prorok vidi Sveti grad, Novi Jerusalim, kako silazi s Neba
na Zemlju, zajedno sa Hristom i svima otkupljenima (Otkrivenje 21,2.10). Hristos
će onda vaskrsnuti i mrtve bezakonike (Jovan 5,28.29; Otkrivenje 20,5).
Prisutnost svih ljudskih bića (otkupljeni u gradu, a izgubljeni pred gradom)
smesta "oslobađa" Sotonu. I dalje veran svojoj prirodi, on počinje da vara i
nagovara armije bezakonika da napadnu Sveti grad. I to će biti Sotonina
poslednja bitka protiv Boga i Njegovog naroda (Otkrivenje
20,7-10).
Upravo
kada je trebalo da napad započne, Bog će se umešati. Celo čovečanstvo će biti pozvano da izađe pred Božji sud
(Otkrivenje 20,11-15). Mrtvi, koji prema ovom tekstu (Otkrivenje 20,12), posle svog vaskrsenja stanu pred Božji
presto, pripadaće velikoj armiji izgubljenih koji "ne oživeše dokle se ne svrši
hiljada godina" (Otkrivenje 20,5). Iako je izvršnom fazom poslednjeg suda
obuhvaćeno celo čovečanstvo – i pravedni i nepravedni – kao i pali anđeli (Matej
25,32-46), na neki način ona će se uglavnom baviti izgubljenima. Možemo
zamisliti da će oni, dok budu stajali pred Božjim sudskim prestolom, konačno
shvatiti šta je dovelo do velike pobune i zašto su oni sami odlučili da odbace
Božju blagodat i spasenje, tako obilno ponuđeno u toku vremena
milosti.
U toku
izvršne faze konačnog suda – koja se odigrava na Zemlji – presude donesene u
toku prve dve faze suđenja biće objavljene i izvršene. Nepokajani, i ljudi i
anđeli, biće kažnjeni i uništeni. Oni će doći pod udar "druge smrti" iz koje
nema vaskrsenja (Otkrivenje 20,10.14.15). Isus je ovako sažeo konačnost izvršnog
suda spasenima i izgubljenima, Sotoni i njegovim demonima: "Tada će reći car
onima što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni oca mojega, primite
carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta... Tada će reći onima što mu
stoje s leve strane: idite od mene prokleti u oganj večni, pripremljen đavolu i
anđelima njegovim. ... I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni."
(Matej 25,34-46)
U Novom
zavetu reči "zauvek", "u vek veka" i "večni" predstavljaju prevod grčkog pojma
"aion" i njegove izvedenice "aionios" (Otkrivenje 14,11; 20,10; Matej 25,41.46).
Njihova osnovna ideja je trajanje, razdoblje neprekinutog trajanja. Dužina tog
trajanja može i ne mora da bude beskrajna, već se određuje na temelju prirode
objekta na koji se odnosi. "Samo" Bog ima urođenu besmrtnost (1. Timotiju
6,15.16) i On će besmrtnost udeliti otkupljenima prilikom Hristovog dolaska (1.
Korinćanima 15,51-57). I zato, kada Biblija govori o večnom Bogu ili o ulasku
otkupljenih u večni život, ona zaista govori o "beskrajnosti", jer je Bog po
svojoj prirodi besmrtan i On sam je to svojstvo dodelio otkupljenima. Sa druge
strane, ni Sotona sa svojim anđelima, ni nepokajana ljudska bića nemaju
besmrtnosti po svojoj prirodi. Obe grupe će biti kažnjene za svoja zla dela i
posle toga će nestati, biti uništene. Jer je "plata za greh smrt" (Rimljanima
6,23), "druga smrt" (Otkrivenje 20,14.15; 21,8).
Prilikom
kažnjavanja palih anđela i nepokajanih ljudskih bića i sama Zemlja će biti
očišćena vatrom (2. Petrova 3,11-13). Ponovo stvorena, ona će biti poklonjena
otkupljenima kao njihov večni dom (Otkriven je 21,1.5; Matej 5,5). Obnavljajući
izgubljeni Edem, Bog je odlučio da se nastani zajedno sa otkupljenima
(Otkrivenje 21,3.4; Vidi Nova zemlja II!).
Na kraju,
rat, koji je započeo na nebu (Otkrivenje 12,7) biće završen. Veliki moralni
sukob, koji je tako dugo potresao celi svemir, konačno će doći kraju. Pukotina u
odnosu između Neba i Zemlje biće uklonjena. Božanska namera "da se sve sastavi u
Hristu što je na nebesima i na Zemlji" konačno će biti ostvarena (Efescima
1,10).
Biblijski
izveštaj o kosmičkom sukobu pokazuje da je Bog različite vrste inteligentnih
bića obdario sposobnošću da slobodno odlučuju i biraju. Ona su mogla da se
opredele da služe Bogu ili da mu odreknu poslušnost i tako postanu buntovnici.
Prema tome, moralni sklad božanske vladavine uvek je bio izložen
riziku.
Stvoritelj
nije uneo pobunu u svemir, ali je dozvolio da se ona pojavi. Uprkos beskrajnoj
plimi patnji i bola koju je i ljudima i Bogu izazvalo kršenje Božje volje,
beskrajni vekovi sukoba konačno će dovesti do moralne sigurnosti u svemiru. Na
temelju ovog strašnog iskustva svi redovi inteligentnih bića – i verni i neverni
– dragovoljno će odbaciti načelo zla i greha i priznati pravednost i dobrotu
Stvoritelja. Na izvršnom sudu, kaže Bog, "pokloniće mi se svako koleno i svaki
jezik slaviće Boga" (Rimljanima 14,11).
Pravilno
razumevanje kosmičkog sukoba omogućuje hrišćaninu razuman i skladan istorijski
pogled na svet. Iza podizanja i padanja naroda i svih igara i protivigara
ljudskih interesa krije se nevidljiva borba između Božanstva, zajedno sa
njegovim četama vernih anđela i Sotone i njegovih hordi palih anđela – borba
koja neposredno utiče na sve ljudske aktivnosti (Danilo 10,1-3.12.13). Iako je
Sotona opisan kao "bog sveta ovoga" (2. Korinćanima 4,4), Stvoritelj "radi šta
hoće... sa stanovnicima zemaljskim" (Danilo 4,35) da bi ostvario svoju "večnu
nameru" (Efescima 3,11).
Za razliku
od antičkog koncepta vremena po kojemu je vreme kategorija koja se ponavlja u
ciklusima, biblijski pogled na vreme je pravolinijski. Božanska ruka, iako
ometana sotonskim nastojanjima, ipak suvereno vodi ljudsku istoriju ka njenom
konačnom ispunjenju: drugom Hristovom dolasku, uklanjanju Sotone i svih sila zla
i uspostavljanju Božjeg večnog carstva.
Ovakav
pogled na svet unosi nadu u srce vernika. Iako rešenja koja bi morala da razreše
sve probleme ljudskog društva mogu samo da donesu privremeno poboljšanje
ljudskog života na ovoj planeti izloženoj uticaju greha, hrišćanin – kao deo
velike mreže ljudskog društva – pokušava da deluje kao "so" i kao "videlo" u svojoj okolini, kao što je to nekada
Hristos činio (Matej 5,13.14; Dela 10,38).
Kosmički
sukob baca svetlo i na problem ljudskih patnji. On pruža biblijski temelj za usklađivanje hrišćanskog verovanja u
dobrog Boga – kao što je otkriven u Isusu Hristu – sa postojanjem zlog sveta. Na
prvom mestu, postaje jasno da Bog nije odgovoran za nastajanje zla. Stvoritelj je načinio
bezgrešne anđele i ljudska bića, od kojih su neki – služeći se svojom slobodnom
voljom – odlučili da se pobune protiv pravednog Stvoritelja. I kao rezultat,
Zemlja je osetila užasne posledice prestupa.
Zbog
prirode Sotoninih izazova i pada Adama i Eve, pravedni kao i nepravedni trpe
posledice vladavine greha. Obe grupe su izložene bolestima, zločinima, ratovima,
prirodnim katastrofama i drugim zlima. Obe umiru. Međutim, vernik je primalac
Božje spasonosne blagodati i obećanja o pomoći (Efescima 2,8-10; 1. Korinćanima
10,13; 1. Petrova 4,12.13), osnađen je "blaženom nadom" u Hristov drugi dolazak
(Titu 2,13) i kraj velikog sukoba između dobra i zla. Krivica za ljudske patnje
ne može se pripisati Božjem prestolu; umesto toga, ona je posledica pobune i
aktivnosti Sotone i njegovih demona, ali i izopačenih pripadnika ljudskog
roda.
Tok
velikog sukoba prikazao je dubine Božjeg karaktera koje su do tada bile
nepoznate stvorenim bićima. Ni anđeli ni ljudi nisu mogli da shvate veličinu žrtve koju
je Božanstvo moralo da prinese da bi osmislilo i ostvarilo plan spasenja.
Utelovljenje Boga Sina i Njegova pomiriteljska smrt svedoče o preobilnosti
božanske blagodati i ljubavi (2. Timotiju 1,9; Jovan 3,16.17). Sukob je otkrio i
Božje osobine pravednosti i nepristrasnosti. Greh je plaćen zameničkom,
pomiriteljskom žrtvom, a nije jednostavno zanemaren (Rimljanima 3,23-26).
Ostvareni plan spasenja u potpunosti opravdava hvalu upućenu Bogu: "Velika su i
divna dela tvoja, Gospode Bože Svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi
tvoji, care svetih!" (Otkrivenje 15,3)
Sotonini
napadi na Crkvu u toku poslednje faze kosmičkog sukoba (Otkrivenje 12,17 –
14,20) opisani su u Otkrivenju da bi se vernici upozorili na opasnost koja im
preti. Priča o deset devojaka opisuje Crkvu koja spava i koja je samo delimično
spremna za dolazak Isusa Hrista (Matej 25,1-13). Međutim, isto onako kao što je
svoju vest uputio svetu u "vreme posletka", Bog šalje i posebnu poruku svojim
sledbenicima, koje simbolički naziva Laodikijskom Crkvom (Otkrivenje
3,14-22).
Hristos
upozorava svoje sledbenike poslednjeg vremena: "Znam tvoja dela da nisi ni
studen ni vruć... tako, budući mlak i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz
usta svojih... govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa ne potrebujem, a ne
znaš da ti nesrećan i nevoljan i siromah i slep i go!" (Otkrivenje 3,15-17)
Hristos se nudi da popravi žalosno stanje u svojoj Crkvi. On stoji pred
vratima
srca
svojih vernika, nudi se da uđe i da ih obogati zlatom, odećom i lekom za oči
(Otkrivenje 3,18-20). Na ovaj simbolički način Isus poziva poslednju fazu svoje
Crkve da se potpuno potčini Njegovoj vlasti. Kada Hristos upravlja njegovim
životom, vernik stiče bogatstvo Njegove vere i ljubavi (Galatima 5,6) i dobija
pravilan uvid u Njegovu volju, jer su mu duhovne oči izlečene melemom Svetoga
Duha (Jovan 16,13).
Vernici
koji prihvate laodikijski poziv: "Postaraj se, dakle, i pokaj se!" (Otkrivenje
3,19) probudiće se iz svojega mrtvila. U sili svoga Gospoda, oni će se pokajati
i odbaciti sve svoje poznate grehe i odupreti se iskušenju da traže prva mesta i
visoke položaje. Oni će se pridružiti povorci onih koji objavljuju trostruku
anđeosku poruku. Držeći se u veri svoga Gospoda, oni će ostati verni i odani
Bogu pod strašnim pritiscima iz celoga sveta da prime žig zveri i da se poklone
zveri i njenoj ikoni, ostaće verni čak i pod cenu svoga
života.
Proročka
reč govori o pobedonosnom Božjem narodu poslednjeg vremena u čijim "ustima ne
nađe se prevare, jer su bez mane" (Otkrivenje 14,5), zato što "opraše haljine
svoje i ubeliše haljine svoje u krvi Jagnjetovoj" (Otkrivenje 7,14). Oni će
stajati pred Bogom kao pobednici nad Sotonom u mnogim teškim okršajima i pevati
pobedničku pesmu svoga iskustva
(Otkrivenje 14,2.3; 15,2-4).
Iako su
već najraniji hrišćani verovali u postojanje sila zla, u toku sledećih stoleća
njihovo razumevanje moralnog sukoba između Boga i Sotone postajalo je sve
mutnije, jer su bili izloženi uticaju drugih verovanja i filozofija. Neke od tih
perspektiva u toku proteklih stoleća ukratko ćemo razmotriti.
1. Origen (185-254.
posle Hrista)
Jedan od
najvećih ranih grčkih crkvenih teologa, Origen, u jednom od svojih ranijih
radova, ovako je izložio opšte hrišćansko gledište o Sotoni: "Što se tiče đavola
i njegovih anđela i takozvanih suprotnih sila, Crkva uči da ta bića zaista
postoje; ali, šta su ona, i kako postoje, nije objašnjeno s dovoljno jasnoće.
Međutim, većina deli mišljenje da je đavo bio anđeo koji je, postavši otpadnik,
nagovorio što je više mogao anđela da otpadnu zajedno s njime i oni se sve do
današnjeg dana nazivaju njegovim anđelima." (De principiis, predgovor,6 – Anf
4,239.240)
Origen se
ponekad označava kao "prvi hrišćanski univerzalista". On je spekulisao da
"dobrota Božja, preko Njegovoga Hrista, može ponovo prikupiti sva Njegova
stvorenja na jednu stranu, tako da čak i Njegovi neprijatelji budu savladani i
pokoreni". Izrazom "pokoreni" hteo je da kaže da će se oni predati Hristu,
pripadati Hristu. "Zato što izraz 'pokornost' koji označava da smo se pokorili
Hristu ukazuje da spasenje koje proizlazi od Njega pripada svim njegovim
podanicima" (Isto 1.6.1-3 – ANF 4,260).
Kada se
dovede do svog logičkog kraja, Origenova teorija obnavljanja obuhvata i Sotonu i
njegove demone. Iako u nekim kasnijim tekstovima izgleda da Origen odriče
spasenje Sotoni, Avgustin i neki drugi, čak i u savremeno doba, optužuju ga zbog
tog verovanja (Schaff, Gonzales).
2. Avgustin iz Hipoa
(354-430. posle Hrista)
Pri kraju
svog života Avgustin – starešina latinskih otaca – razradio je vrlo opširan
odgovor neznabošcima koji su proglasili da su hrišćanska religija i ukidanje
neznabožačkog bogosluženja krivi što su varvarski Goti 410. godine posle Hrista
opsedali Rim. U toku razdoblja od 13 godina (od 413. do 426. godine posle Hrista) on
je napisao delo u 22 knjige, poznate pod imenom "De Civitate Dei" - O Božjem gradu. Prvih deset knjiga
Avgustin je posvetio odbacivanju optužbe, dok je poslednjih 12 iskoristio da
izloži svoju filozofiju istorije, prvu takve vrste među
hrišćanima.
Služeći se
simbolom dva grada – nebeskog (sastavljenog od Boga, Njegovih anđela i naroda) i
zemaljskog (sastavljenog od đavola, njegovih anđela i bezakonika), Avgustin
prati njihovo poreklo, napredak – isprepletan i povezan u ovom sadašnjem svetu –
i konačnu sudbinu (De Civitate Dei 11.1 – NPNF 1, 2,205). Praćenje traje od kroz
celu biblijsku istoriju, od pada anđela do konačne kazne izgubljenih i sjaja
spasenih, sa Avgustinovim tumačenjima događaja i izabranih ličnosti. Iskustvo
Kajina i Avelja ilustruje "mržnju koja vlada između dva grada, onoga Božjega i
onoga ljudskoga" (Isto, 15,5. – NPNF –1, 2,287).
Poreklo
("temelji") dva grada proizlazi iz "razlike koja se pojavila među anđelima" i
koja je dovela do razdvajanja dobra i zla (Isto, 11.1 – NPNF-1, 2,205). Iako su
đavo i njegovi anđeli isterani sa Neba, njihov pad se nije dogodio zato što ih
je Bog stvorio da budu zli po prirodi. "On je učinio da đavo (dobar po
stvaranju, zao po svom izboru) bude zbačen sa svog visokog položaja." (Isto,
11.17 – NPNF –1, 2,214) Avgustin je smatrao da je Bog unapred znao za pad Sotone i ljudskog roda, ali tvrdi da
"Bog nikada nikoga ne bi stvorio, ne samo anđela, nego ni čoveka, za čiju bi
buduću zloću unapred znao, ukoliko nije isto tako unapred znao kako ih može
upotrebiti u korist dobra, ulepšavajući na taj način tok vekova kao da je on
neka izuzetna poema ukrašena antitezom." (Isto, 11.18 - NPNF-1, 2,215).
Avgustin
je milenijum i vezivanje Sotone (Otkrivenje 20,1-3) protumačio kao simbole
hrišćanske ere. On kaže da je anđeo "zauzdao i ograničio njegovu silu" (Isto,
20.7. – NPNF-1, 2,427). "I tako je sada đavo bio vezan ne samo kada je Crkva
osnivana ... već je to i sada i biće sve do kraja sveta" (Isto, 20.8 – NPNF –1,
2,428). On je tvrdio da je vezivanje sprečilo Sotonu da se posluži "celokupnom
svojom snagom". Inače, u toku tog dugog razdoblja, "mnoge osobe, koje Bog nikada
ne bi želeo da izloži takvim iskušenjima, doživele bi rušenje svoje vere ili bi
bile sprečene da veruju; i da se to ne bi dogodilo, on mora da bude vezan."
(Isto, )
Osim toga,
Crkva je "već sada carstvo Hristovo... Čak i sada Njegovi sveti caruju s Njime."
Prestoli i sudije, spomenuti u viđenju (Otkrivenje 20,4), protumačeni su kao
"prestoli vladara, ali i kao sami vladari koji sada upravljaju Crkvom" (Isto,
20.9 – NPNF-1, 2,430).
Na kraju
sveta đavo će biti odrešen i "besneće celom svojom snagom i snagom svojih anđela
tri godine i šest meseci" (Isto, 20.8 – NPNF-1, 2,428). Njihov napad na "oko
svetih i na grad ljubljeni" (Otkrivenje 20,9) protumačen je kao poslednje
progonstvo Crkve po celom svetu kada će na nju ustati svi njeni neprijatelji
(Isto, 20.11 – NPNF-1, 2,432).
"Kada dva
grada, jedan Božji, a drugi đavolov, budu doživela svoj odgovarajući kraj preko
Isusa Hrista, našega Gospoda, koji je sudija živih i mrtvih" (Isto, 21.1 –
NPNF-1, 2,452), "telesa prokletih, bilo ljudi bilo demona" moraće da pretrpe
muke u večnom jezeru ognjenom (Isto, 21.10.23 – NPNF-1, 462.469). I tako će
zemaljski grad doživeti svoju konačnu sudbinu.
1. Žan Kalvin (Jean
Calvin 1509-1564. posle Hrista)
Reformator
druge generacije, Žan Kalvin je zapažen kao sistematičar doktrina reformisane
Crkve. Kalvin je odbacio tvrđenje humanista da đavoli nisu ništa drugo već "loše
sklonosti ili nemiri izazvani našom telesnom prirodom". On je potvrdio njihovo
postojanje kao stvarnih bića, govoreći da je već njihova kazna večnog
prokletstva dokaz njihovog stvarnog postojanja (Institutes 1,14.19). Međutim,
nije smatrao korisnim da istražuje prirodu Sotoninog pada. "Neki gunđaju zato
što Biblija ne ... daje određeno i uredno tumačenje Sotoninog pada, njegovog
uzroka, načina, datuma i prirode. Ali, pošto sve to nema nikakvog značenja za
nas, bilo je bolje, kada se baš nije s potpunim ćutanjem prešlo preko svega, da
se samo usputno taj događaj spomene." (Isto, 1.14.16)
Sotonina sadašnja zloćudna priroda nije
"postala takva stvaranjem, već kvarenjem". Nekada su demoni bili "Božji anđeli,
ali su pobunom upropastili sebe i postali oruđa za uništenje drugih"
(Isto).
Kalvin je
verovao u kosmički sukob između Boga i Sotone, ali je tvrdio da Bog ograničava
Sotonu u njegovom delovanju i da ga ponekad nagoni na izvršava Njegovu
volju.
"Što se
tiće sukoba i rata za koji je rečeno da ga Sotona vodi protiv Boga, mora se sve to primiti
pod posebnim uslovom da Sotona ne može učiniti bilo šta što se protivi Božjoj
volji i što nema Njegovu saglasnost... Osim toga, iako kažemo da se Sotona
protivi Bogu, i da deluje protivno Njegovim delima, moramo istovremeno naglasiti
da i ovo suproćenje i protivljenje zavisi od Božje dozvole... Pošto ga Bog drži
svezanog i okovanog u lance ograničavajući njegovu silu, on, dakle, čini sve što
čini jedino kada dobije dozvolu i tako, bez obzira koliko nerado, sluša svoga
Stvoritelja, primoran, kada god je to neophodno, da mu služi." (Isto,
1.14.17)
Vođen
svojim predestinacijskim gledištima, Kalvin kaže da se Bog služi Sotonom i
njegovim demonima da "usavršava vernike", ali odriče mogućnost da oni mogu da
budu "pobeđeni". Sa druge strane, Bog predaje Sotoni "prevlast nad nepobožnima i
nevernima, za koje je odlučio da ne spadaju u Njegovo stado" (Isto,
1.14.18).
2. Džon Milton (John Milton, 1608-1674. posle
Hrista)
Godine
1667. nekih stotinu godina posle Kalvinove smrti, Džon Milton, engleski pesnik,
objavio je opširnu poemu pod imenom Izgubljeni raj – Paradise Lost – i još je proširio posle nekoliko godina.
Ova poema, mešavina biblijskih podataka, ljudskih tradicija i pesnikove mašte,
pripisuje čovekov pad i gubitak raja Sotoninim prevarama. Milton poreklo i
trajanje neprijateljstva između čoveka i đavola opisuje kao "rat". Uzrok mržnje
pripisuje oholosti i častoljublju Sotone koji je hteo da se uzdigne iznad svojih
drugova i da postane jednak Bogu:
(Treba
pronađi prevod Izgubljenog raja 1.34-54!)
Paklena
Zmija; bio je on....
...Ali
njegova sudbina osigurala ga je za još gneva.
Milton
sledi biblijski izveštaj samo delimično. On veruje da je Sotona besmrtan i da će
rat prestati, ali da će Sotonino postojanje i njegove muke trajati
večno.
Otkrivanje
rukopisa sa Mrtvog mora (1947.
godine) popularizovalo je hipotezu da je jevrejska zainteresovanost za Sotonu,
što se vidi iz Starog zaveta i
međuzavetne literature – apokrifa i preudoepigrafa – posledica persijskog
dualizma. Po toj hipotezi sukob između dobrog Ahura Mazde i zlog Angra Mainjua
(Zoroastrianizam) predstavlja osnovu jevrejskog shvatanja kosmičkog sukoba
između Boga i Sotone. Međutim, postoje i važne razlike, a i sama paralelnost se
dovodi u pitanje (LaSor 1202; Fuller 4,341).
Mnogo
prihvaćenije gledište među intelektualcima i liberalnim teolozima jednostavno
odbacuje postojanje đavola i njegovih demona kao ličnosti. Jedan himanistički
pristup polazi od premise da su "međusobno konkurentne verzije hrišćanstva"
razvile svoje gledište o Sotoni na temelju antičkih mitova u sukobu. "Više od
bilo kojeg drugog faktora, borbe oko jeresi dovele su do pojave priče o
Sotoninoj prvobitnoj pobuni... Ono što se smatralo Sotoninim protivljenjem
Hristu u sadašnjosti projektovano je u prošlost i pridodato priči o njegovom
poreklu." "Kada Sotona ne bi već postojao, Crkva bi morala da ga izmisli."
(Forsyth 310.311.317) Sa druge strane, vrlo poznati hrišćanski apologeta, C.S.
Luis (C.S. Lewis) zalaže se za postojanje Sotone: "Ovu Mračnu Silu stvorio je
Bog i ona je bila dobra u trenutku svoga stvaranja, ali je kasnije postala zla.
Hrišćanstvo se slaže sa dualizmom da je ovaj svemir u ratu. Ali, ono ne veruje da se radi o ratu između dve
nezavisne sile. Ono smatra da se radi o građanskom ratu, o pobuni, i da mi
živimo u delu svemira koji su okupirali pobunjenici."
Uopšteno
govoreći, liberalni novozavetni teolozi sumnjaju u autentičnost različitih
aspekata zapisanih Evanđelja, a posebno u Isusove izreke i čuda. Pošto je
primenio književne kanone visoke kritičke metode, Joahim Jeremijas
(JoachimJeremias), ugledni nemački profesor, zaključuje: "Prema tome, čak i kada
se na izveštaje o čudima primene
stroga kritička merila preostaje vidljiv istorijski nukleus." (Jeremias 92) U
taj prihvaćeni "nukleus" spadaju isterivanja demona koja su obavili Isus i
Njegovi učenici, ili "bitke" sa Sotonom, kao što ih on opisuje. Komentarišući
Isusov odgovor na uspehe učenika (Luka 10,18), on primećuje: "I tako
logion znači: 'Ja videh sotonu gde spade s
neba kao munja!' Izbacivanje Sotone iz nebeskog sveta pretpostavlja vođenje
prethodne bitke na Nebu, kao što je ona opisana u Otkrivenju 12,7-9. Isusov
vizionarski uzvik radosti preskače interval vremena pre konačne krize i
sagledava u egzorcizmu koji su obavili učenici osvit uništenja Sotone. Ta faza
je već dostignuta: zli duhovi su bespomoćni, Sotona propada, raj je otvorio
svoja vrata (Luka 10,19), imena otkupljenih upisana su u knjigu života (Luka
10,20).
Ove izjave
nemaju analogije u savremenom judaizmu; ni sinagoga ni Kumran ništa ne znaju o
porazu Sotone koji bi počeo već u sadašnjosti." (Jeremias
95)
Protestantski
teolozi prihvataju stvarno postojanje Sotone i njegovih demona kao ličnosti.
Smatraju da je Sotona nekada bio "anđeosko biće na visokom položaju" koje se
pobunilo protiv svoga Stvoritelja. Razlika postoji u odnosu na pale anđele:
jedna vrsta je slobodna da luta nebom i Zemljom zajedno sa Sotonom, dok je druga
vrsta "zatvorena u Tartaru". Sotona je izazvao moralni pad čovečanstva. Iako je
kao stvorenje ograničen, dozvoljeno mu je da nastavi svoje demonske aktivnosti.
Jednom će ipak biti uklonjen sa neba i Zemlje i zatovren u "bezdan" za hiljadu
godina. Po isteku milenijuma preduzeće svoj poslednji napad protiv Boga, ali će
ga stići kazna u ognjenom jezeru (Otkrivenje 20,1-10). "To će biti mesto na
kojemu će se zli anđeli i bezakonici držati u zatvoru tako da ostatak Božjeg
bezgrešnog svemira neće biti izložen kvarenju u toku cele večnosti." (Unger
972.973)
Da bi se u
savremenom svetu u kojemu je došlo do sveopšteg bujanja zla i nasilja omogućila
što adekvatnija teodicija nadavno je jedan protestantski teolog uveo pojam
"sveopšteg sukoba u svemiru". Ustajući protiv klasičnofilozofskog i hrišćanskog
gledišta o zlu ("To gledište smatra da na kraju krajeva sve što je na svetu, čak
i ono loše, ima neku posebnu od Boga danu svrhu svog postojanja!"), on skreće
pažnju na kosmički sukob između Stvoritelja i stvorenih bića (palih anđela i
pobunjenih ljudi), koji su svesno odlučili da ustanu protiv Njega i da na svetu
izazovu haos koji sada postoji. "Iako suvereni Bog može i želi da izvuče nešto
dobra iz užasnih događaja prouzrokovanih demonima (Rimljanima 8,28), zli
događaji sami po sebi postoje samo zato što su slobodna bića, koja su ustala
protiv Boga, tako poželela." (Boyd 35,291.292)
Verovanje
u veliki kosmički sukob između Boga
i Sotone je jedna od oznaka adventističke doktrine. Kratak pregled Biblije i
crkvene istorije, pisan iz te perspektive, prvi put je izašao iz pera Elen G.
Vajt 1858. godine pod naslovom "Duhovni darovi: velika borba između Hrista i
Njegovih anđela i Sotone i njegovih anđela" (17-219). Započinjući padom Sotone,
pregled ukratko opisuje sukob, govoreći o prvom Hristovom dolasku, prvoj Crkvi,
srednjovekovnom razdoblju i Reformaciji u šesnaestom stoleću. Poslednji deo
knjige bavi se događajima koji su prorečeni u Otkrivenju, obuhvatajući i Novu
Zemlju. U toku svog života Elen G. Vajt je proširivala ovo svoje delo sve dok se
ono nije pretvorilo u niz od pet knjiga poznat pod ukupnim naslovom Velika borba
između Hrista i njegovih anđela i Sotone i njegovih anđela. Prve četiri knjige
prate veliki sukob od 1. Mojsijeve do Otkrivenja. Peta knjiga, koji nosi nešto
skraćeni naslov celog niza, Velika borba između Hrista i Sotone, usmerava
čitaoca na sukob u vreme hrišćanske ere da bi na taj način "osvetlila i borbu u
budućnosti koja se brzo približava" (Velika borba, 11).
Godine
1980. Generalna konferencija Crkve adventista sedmog dana uključila je u svoja
revidirana i proširena Osnovna verovanja, paragraf osam, pod naslovom "Velika
borba":
"Ceo
ljudski rod uključen je u veliku borbu između Hrista i Sotone koja se vodi oko
Božjeg karaktera, Njegovog zakona i Njegove vladavine svemirom. Ovaj sukob je
započeo na Nebu kada je jedno stvoreno biće, obdareno slobodom izbora, u
samouzvišenju unelo duh pobune u ovaj svet i navelo na greh Adama i Evu. Ovaj
čovekov greh imao je kao ishod izopačenje Božjeg obličja u ljudskom rodu, metež
u stvorenom svetu i konačno, njegovo opustošenje u vreme Potopa koji je zahvatio
celi svet. Izložen pogledu svih stvorenih bića, ovaj svet je postao poprište
sveopšteg sukoba iz kojega će Bog ljubavi na kraju izaći opravdan. Da bi pomogao
svom narodu u ovoj borbi, Hristos šalje svoga Svetoga Duha i svoje verne anđele
da ga vode, štite i podupiru na putu spasenja. (Otkrivenje 12,4-9; Isaija
14,12-14; Jezekilj 28,12-18; 1. Mojsijeva 3; Rimljanima 1,19-32; 5,12-21;
8,19-22; 1. Mojsijeva 6-8; 2. Petrova 3,6; 1. Korinćanima 4,9; Jevrejima 1,14)
Osnivači
Crkve adventista sedmog dana i njeni kasniji pisci stekli su svoje razumevanje
kosmičkog sukoba najvećim delom zahvaljujući proučavanju sistema službe u
jevrejskom Svetilištu i proročanstava Danila i Otkrivenja. Proučavajući rituale
u Svetilištu, složili su se s milerovcem Ovenom Krosijerom (Owen Crosier, 43) da
je jarac namenjen Azazelu, koji se pojavljivao u ritualima Dana pomirenja (3. Mojsijeva 16,8.20.22) bio "simbol
Sotone" i da je jarčevo isterivanje u pustinju predskazivalo Sotonino zatvaranje
u "bezdan", u skladu s tekstom u Otkrivenju 20. Prema tome, poštovaoci Subote su
još vrlo rano shvatili istinu da će Gospod veliki sukob jednoga dana dovesti
kraju. Sotona, začetnik greha, biće kažnjen za svoju pobunu i uništen (4SP
266.267; Gilbert 205).
Proročke
knjige Danila i Otkrivenja omogućile su tek rođenoj Crkvi najšire razumevanje
aktivnosti uključenih u veliki sukob kada se on preselio na Zemlju. "Oni su
pristupali proročanstvima kao nadahnutom opisu vekovnog sukoba između dobra i
zla; i u njegovoj pozadini, ličnog rata između Hrista i Sotone oko vlasti nad
ljudskim rodom. Proročanstvo je za njih bilo nepogrešivi opis velikog sukoba
između istine i zablude u toku svih vekova." (PFOF 4,1054)
Godine
1887. izašlo je u obliku knjige izdanje Bible-Reading Gazette sa 162 biblijske
teme u obliku pitanja i odgovora. Dve teme su se bavile pitanjem Sotone i
njegovog delovanja (Nos. 90, 138). Lekcije su sadržavale i proročanstva i opšte
biblijske tekstove i predstavljale su osnovu za kasnija izdanja Bible Readings
for Home Circle (Proučavanja Biblije u domaćem krugu), standardnog dela Crkve, u
kojemu se raspravljalo o temama pod naslovom: "Poreklo zla", "Poreklo, istorija
i sudbina Sotone" i "Sotonin rat protiv Crkve" (Vidi izdanje iz 1934 . i 1947.
godine!) Ovoj temi se još više približio i to sa proročke strane pastor J.H.
Vagoner (J.H.Waggoner) u svom delu "Od Edema do Edema" (From Eden to Eden).
Godine 1905. pastor S.N. Haskel (S.H. Haskell) izdao je komentar dvanaestog
poglavlja Otkrivenja u svojoj knjizi "The Story of the Seer of Patmos" (Priča o
vidiocu sa Patmosa – 209-223). Danas se tekst iz Otkrivenja 11,19. – 14,20. i
dalje naziva vizijom "Velike borbe", jer ukratko opisuje poreklo Sotone, njegov
rat protiv Hrista i Njegovog naroda u toku hrišćanske ere i njegov poslednji
napad (Maxwell 2,60, chart).
Sotonin
poslednji "rat" (Otkrivenje 12,17) dospeo je u središte zanimanja prvih
svetkovalaca Subote među adventistima. Pošto su učestvovali u objavljivanju prve
i druge anđeoske poruke, istraživali su značenje treće, poslednje poruke
(Otkrivenje 14,9-14). Kao protestanti koji primenjuju istoricističko tumačenje
proročanstava, pioniri adventizma su bili upoznati sa protestantskom
identifikacijom malog roga (Danilo 7,8.21.25) i zveri slične risu sa sedam glava
(Otkrivenje 13,1-10) kao papinstva sa njegovom srednjovekovnom borbom protiv
"svetih" (1260 godina, od 538-1798. godine posle Hrista).
U
devetnaestom stoleću oni su identifikovali dvorogu zver (Otkrivenje 13,11-17)
kao Sjedinjene Američke Države, a njene rogove kao u jagnjeta – simbole njene
sile – kao republikanstvo i protestantizam. "Žig zveri" je identifikovan kao
papinska promena Subote na nedelju, a "ikona zveri" kao sjedinjenje države i
Crkve koje će proglasiti obaveznost svetkovanja nedelje uz pretnju bojkotom i
smrću (Vidi Ostatak/Tri anđela VI.H.3; PFOF 4,941-1173; Damsteegt 192-220).
Na temelju
ovih izučavanja adventisti sedmog dana su zaključili da će se Sotonina poslednja
bitka voditi uglavnom oko poslušnosti Božjem moralnom zakonu Deset zapovesti, a
osobito oko četvrte zapovesti o danu odmora. S obzirom da poruka trećeg anđela
(Otkrivenje 14,9-13) objavljuje strogo upozorenje celome svetu da ne primi žig
zveri, da se ne klanja zveri i njenoj ikoni, odluke donesene u toku te konačne
borbe označiće razliku između života i smrti. Sa još nekim proširenjima ovo
gledište o završnom sukobu u kosmičkom ratu ostalo je službeno gledište Crkve
adventista sedmog dana.
U
poslednje vreme adventisti sedmog dana smatraju da tekst Otkrivenja o Armagedonu
(Otkrivenje 16,12-16) treba posmatrati kao sastavni deo teološke celine Otkrivenja 12-19. U skladu s
time, viđenje nije ograničeno na veliku, političku bitku naroda poslednjeg
vremena, verovanje koje je prihvaćeno nešto posle prvih dana pokreta – i koje je
zajedničko sa ostalim hrišćanskim grupama. Umesto toga, "Armagedon je
predstavljen kao završna bitka u velikom sukobu između sila dobra i zla, sukobu
koji je počeo na Nebu i koji će se završiti na Zemlji (Otkrivenje 12,7-9.12).
Armagedon je opisan kao "bitka na veliki dan Boga Svedržitelja" (Otkrivenje
16,14). Ona se, dakle, poklapa sa sveopštim sudom na dan Gospodnji (LaRodelle
7,374).
Sveobuhvatno
razumevanje različitih aspekata kosmičkog sukoba navelo je adventiste da postanu
svesni činjenice da se isti taj sukob vodi i na ličnom
planu.
Ako
vernici treba da budu izloženi surovim sotonskim prevarama i iskušenjima,
posebno u vreme posletka, tada je neophodno da upravu nad svojim životom
prepuste Hristu, tako da On usmerava njihove odluke i način života. U tom okviru
biblijska tema o pripremanju za buduće Hristovo carstvo dobija posebnu važnost.
Kao što je Pavle pisao Titu: "Jer se pokaza blagodat Božja koja spasava sve
ljude, učeći nas da se odrečemo bezbožnosti i želja ovoga sveta i da pošteno i
pravedno i pobožno poživimo na ovome svetu, čekajući blažena nada i javljanja
slave velikoga Boga i spasa našega Isusa Hrista." (Titu
2,11-13)
To je
razlog što hrišćani treba da pokažu duboku i iskrenu želju da se u svom
svakodnevnom životu upravljaju prema Božjim putevima. Život u skladu s
hrišćanskim načelima, bilo onima koja su izričito objavljena u Bibliji, bilo
onima koja nam otkrivaju zakoni prirode, neodvojivo je povezan s idejom o
pripremanju za Hristov dolazak. Međutim, ponekad se događalo da su pojedini
hrišćani zloupotrebljavali ovu misao da su prenaglašavali značenje hrišćanskog
života na štetu osnovne evanđeoske istine o Hristovoj sili posvećenja. Među
adventistima, ova tendencija je bila teološki uravnotežena oživljavanjem
doktrine o opravdanju verom na zasedanju Generalne konferencije 1888. godine.
Iako je isprva naišla na protivljenje, čak i nekih vrlo uglednih teologa i
starešina, doktrina o opravdanju verom je danas ključni elemenat uravnotežene
biblijske teologije adventista.
Ovaj
praktični naglasak na hrišćanski način života je izdanak duboko ukorenjenog
osvedočenja da pokret adventista sedmog dana ima ulogu sličnu ulozi proroka
Ilije ili Jovana Krstitelja: da pripremi ljude za drugi Hristov dolazak (1SG
30.31). Jovan je pozivao ljude za se pokaju, da odbace svoje grehe i da pokažu
"rodove pokajanja" (Matej 3,2.8). Suočeni sa strašnim pritiskom kojemu će Sotona
izložiti vernike poslednjeg vremena, kada će i sam njihov život biti ugrožen
(Otkrivenje 13), postaje jasno da će samo oni čiji je karakter u skladu s Božjom
voljom moći da prime Božji pečat odobravanja i da ostanu verni svome
zavetu.
"Šta
činite, braćo, u velikom delu pripremanja? Oni koji se sjedinjuju sa svetom
poprimaju i oblik sveta i pripremaju se da prime žig zveri. Oni koji se ne
oslanjaju na sebe, koji skrušeno izlaze pred Boga svojega i čiste duše svoje
poslušnošću istini – oni se oblikuju po nebeskom uzoru i pripremaju da prime
Božji pečat na svoja čela. Kada bude izdana naredba i kada žig bude utisnut,
njihov karakter će ostati čist i bez mane za celu večnost." (5T 216)
Kratak
pregled: Adventističko
shvatanje kosmičkog sukoba omogućilo je Crkvi da stekne racionalan, zaokružen
pogled na svet. Sva biblijska učenja našla su svoje mesto i značenje u okviru
njene teološke riznice. To shvatanje omogućuje pogled prema suverenom
Stvoritelju i Bogu – Njegovom
karakteru, zakonu i vladavini. Ono obelodanjuje tajnu greha – šta je on, kako je
započeo, i zašto se nastavlja. Kao odgovor na muke čovečanstva, Božja blagodat
se izliva na grešnike preko plana spasenja – koji je širokim potezima izražen
simbolima jevrejske službe u Svetilištu i unapred pokazan proročanstvima;
ostvaren smrću, vaskrsenjem i prvosvešteničkom posredničkom službom utelovljenog
Božjeg Sina; poveren Crkvi na objavljivanje stanovnicima celoga sveta u sili
Svetoga Duha.
Dalekosežne
posledice kosmičkog sukoba zahtevaju konačni sud koji će podržati integritet
izbora stvorenih bića, ali će istovremeno doneti jedinstvenu odluku da se odbace
Sotonine pretpostavke i optužbe protiv Boga, istinskog moralnog vladara svemira.
Propast izazvana vladavinom greha učinila je da postanu neophodni dolazak Isusa
Hrista, vaskrsenje mrtvih, uništenje Sotone - palih anđela i nepokajanih ljudskih
bića – i ponovno stvaranje Zemlje kao večnog doma otkupljenih. Na taj način će
božansko Proviđenje nadvladati strašne gubitke u toku kosmičkog sukoba i osigurati večni sklad i sreću
inteligentnih stvorenih bića.
"Biblija
sama sebe tumači... Onaj koji proučava Bibliju mora se naučiti da je posmatra
kao celinu, i da uoči međusobni odnos njenih delova. On treba da se upozna s
njenom velikom središnjom temom, s Božjom prvobitnom namerom sa svetom, s
nastankom velike borbe i s delom spasenja. Treba da razume prirodu dva načela
koja se bore za prevlast, i da nauči da prati njihovo delovanje u izveštajima
istorije i proroštva, sve do velikog završetka. Treba da vidi kako ova velika
borba prožima svaki stepen ljudskog iskustva; kako i on sam u svakom svom
životnom delu otkriva ili jednu ili drugu od ove dve suprotne pobude; i kako,
želeo to ili ne, on čak i sada odlučuje na čijoj će se strani naći u ovom
sukobu." (Ed 190)
"Plan za
naše spasenje nije bio neka naknadna misao, plan načinjen posle Adamovog pada.
On je bio otkrivenje 'tajne koja je bila sakrivena od postanja sveta'
(Rimljanima 16,25). On je otkrivenje načela koja su od večnosti bila temelj
Božjeg prestola. Od samog početka Bog i Hristos znali su za Sotonin otpad i
čovekov pad izazvan delovanjem prevarne sile otpadnika. Bog nije uzrok
postojanja greha, ali je unapred video njegovo postojanje i stvorio sredstvo
kojim će se suprotstaviti ovoj strašnoj mogućnosti." (DA
22)
"Božanstvo
je bilo puno samilosti prema ljudskom rodu i Otac, Sin i Sveti Duh dali su sebe u ostvarenju plana
otkupljenja." (CH 222)
"U
savetima Neba, pre nego što je svet bio stvoren, Otac i Sin su se zajednički
zavetovali da će, ukoliko se čovek pokaže neveran Bogu, Hristos, koji je jedno s
Ocem, zauzeti mesto prestupnika i pretrpeti pravednu kaznu koja će morati da
bude određena." (MS 145, 1897; 6BC 1070)
1. Moralni zakon:
Temelj božanske vladavine
"Sve u
prirodi, od trunke u sunčevom zraku do svetova u visini, podložno je zakonu. Od
poslušnosti tim zakonima zavise red i sklad u svetu prirode. Isto tako, postoje
velika načela pravednosti koja upravljaju životom svih razumnih bića, i od
prilagođavanja tim načelima zavisi dobrobit svemira. Božji zakon je postojao i
pre nego što je Zemlja bila stvorena. Anđeli se upravljaju po njegovim načelima,
i da bi i Zemlja bila u skladu s Nebom, i ljudi moraju slušati božanske
propise." (MB 48)
"Pošto je
zakon ljubavi temelj Božje vladavine, blaženstvo svih stvorenih bića zavisilo je
od njihove potpune saglasnosti s Njegovim načelima pravde. Bog očekuje od svih
svojih stvorenja službu iz ljubavi, poštovanje koje se temelji na pravilnom
razumevanju Njegovog karaktera. On ne voli iznuđenu vernost, zato daje svim
bićima slobodnu volju da bi mu dragovoljno služila." (GC
493)
2. Zašto Lucifer nije
bio uništen u početku sukoba
"Čak i
kada je odlučeno da Sotona ne može više ostati na Nebu, neizmerna Božja mudrost
nije uništila Sotonu. Pošto Bogu može da bude ugodna samo služba iz ljubavi,
vernost Njegovih stvorenja morala se temeljiti na osvedočenju u Njegovu
pravičnost i dobrotu. Stanovnici Neba i drugih svetova, pošto nisu bili
pripremljeni da razumeju prirodu i posledice greha, ne bi mogli razumeti Božju
pravednost i Božje milosrđe ako bi Sotona odmah bio uništen. Da je odmah bio
uklonjen, oni bi služili Bogu više iz straha nego iz ljubavi. Uticaj varalice ne
bi bio sasvim uništen, niti bi duh pobune bio sasvim iskorenjen. Moralo se
dozvoliti da zlo sazri. Za dobro celog svemira i za sva vremena bilo je
neophodno da Sotona potpunije razvije svoja gledišta da bi sva stvorenja mogla u
pravoj svetlosti sagledati njegove optužbe protiv božanske vladavine i da se
pravednost, Božja milost i nepromenljivost Božjeg zakona nikada više ne bi
dovodila u sumnju." (GC 498.499)
3. Pad čoveka: po uzoru
na pad Sotone
"Nije bilo
nikakvog otrova u samom plodu, i greh nije bio samo u popuštanju apetitu.
Nepoverenje u Božju dobrotu, neverovanje u Njegovu reč, odbacivanje Njegovog
autoriteta, učinilo je naše praroditelje prestupnicima i donelo u svet
poznavanje zla. To je otvorilo vrata svakoj vrsti laži i zablude." (Ed
25)
1. Sotona uzurpirao
vlast na Zemlji
"Nakon
što je naveo čoveka na greh, Sotona
je proglasioZemlju svojom i sebe
nazvao knezom ovoga sveta. Pokorivši svojoj prirodi oca i majku ljudskog roda,
odlučio je da ovde osnuje svoje carstvo. Objavio je da ga je čovek izabrao za
svog vladara. Upravljajući čovekom, imao je i vlast nad ovim svetom." (DA
114.115)
2. Poslušnost moralnom
zakonu: temelj blagostanja
"Pri
stvaranju Njegova (Božja) namera je bila da Zemlja bude nastanjena bićima čije
će postojanje biti na blagoslov njima samima i njihovim bližnjima i na čast njihovom Stvoritelju... U svom
zakonu Bog je otkrio načela koja su temelj svakog pravog uspeha i naroda i
pojedinca. 'Jer je to mudrost vaša i razum vaš!' – rekao je Mojsije Izrailjcima
o Božjem zakonu. 'Jer nije prazna reč da za nju ne marite, nego je život vaš!'
(5. Mojsijeva 4,6; 32,47) Blagoslovi koji su na ovaj način zajamčeni Izrailju,
zajamčeni su pod istim uslovima i u istoj meri svakom narodu i svakom pojedincu
pod celim nebom." (Ed 174)
3. Sotona potkopava
poslušnost Izrailja
"Sotona je
bio odlučan da zadrži u svojoj ruci vlast nad hananskom zemljom i kada je ona
pretvorena u boravište sinova Izrailjevih i kada je Božji zakon postao zakon
zemlje, zamrzio je Izrailj surovom i otrovnom mržnjom i zaverio se da će ga
uništiti. Uz pomoć zlih duhova uveo je strane bogove; i zbog prestupa, izabrani
narod je konačno bio izagnan iz Obećane zemlje." (PP
688.689)
1. Potreba da se pravi
Božji karakter otkrije čoveku
"Zemlju je
obavio mrak pogrešnog shvatanja Boga. Da bi se mračne senke mogle rasterati, da
bi se svet mogao vratiti Bogu, morala je da bude slomljena Sotonina zavodnička
moć. To se nije moglo učiniti silom. Primena sile je suprotna načelima Božje
vladavine. On želi jedino službu iz ljubavi; a ljubav se ne može iznuditi, ona
se ne može zadobiti silom ili vlašću. Samo ljubav može probuditi ljubav.
Upoznati Boga znači zavoleti ga. Njegov karakter se morao pokazati kao
suprotnost Sotoninom karakteru. Taj posao je moglo obaviti samo jedno jedino
Biće u celom svemiru. Samo Onaj koji je poznavao visine i dubine Božje ljubavi
morao ju je objaviti. I zato je u mračnoj noći ovoga sveta moralo zasijati Sunce
pravde, 'sa zdravljem na svojim krilima' (Malahija 4,2)" (Da 22)
2. Sotonin pravi
karakter razobličen na krstu
"Sotona je
nagnao svet da odbaci Hrista...Razbuktana vatra zavisti i zloće, mržnje i osvete
plamtela je na Golgoti protiv Božjeg Sina dok je celo Nebo u nemom užasu
posmatralo ovaj prizor." (GC 501)
"Sve do
Hristove smrti anđelima i bezgrešnim svetovima nije bio jasno otkriven Sotonin
karakter. Veliki otpadnik se tako zaodenuo prevarom da čak ni sveta bića nisu
shvatila njegova gledišta. Nisu jasno sagledala prirodu njegove pobune." (DA
758)
"Sotona je
uvideo da je njegova maska razobličena. Njegova vladavina je bila ogoljena pred
bezgrešnim anđelima i nebeskim svemirom. On se sam pokazao kao ubica. Prolivši
krv Božjeg Sina, izgubio je svaku naklonost nebeskih bića ... Poslednja veza
simpatije između Sotone i nebeskog sveta bila je raskinuta." (DA
761)
3. Krst: otkrivena
božanska pravednost i milost
"Bog nije
promenio svoj zakon, ali se u Hristu žrtvovao za čovekovo otkupljenje. 'Jer Bog
beše u Hristu i svet pomiri sa sobom.' (2. Korinćanima 5,19)" (Isto,
762)
"Bog je
jasno pokazao svoju odvratnost prema ideji pobune. Celo Nebo je videlo kako se u
osudi Sotone i otkupljenju čoveka pokazala Njegova pravednost. Lucifer je
objavio da svaki prestupnik, ukoliko je Božji zakon zaista nepromenljiv i ukoliko se njegova kazna zaista ne
može oprostiti, mora zauvek izgubiti Božju naklonost. On je govorio da je grešni
rod stavljen izvan dohvata otkupljenja i da zato predstavlja njegov zakoniti
plen. Međutim, Hristova smrt je predstavljala nepobitan dokaz u prilog čoveka.
Kazna propisana zakonom pala je na Onoga koji je bio jednak Bogu, i čovek je
dobio pravo da prihvati Hristovu pravednost i da sotonsku silu pobedi
pokajničkim životom i poniznošću, isto onako kao što je Božji Sin pobedio. I
tako je Bog ostao pravedan i ipak opravdao sve one koji veruju u Isusa." (GC
502.503)
"Mnogi
smatraju da ovaj sukob između Hrista i Sotona nema nekog naročitog uticaja na
njihov život, pa ga smatraju potpuno nevažnim. Međutim, ova borba se
ponavlja na području svakog
ljudskog srca. Nikada niko ne može napustiti redove zla da bi se posvetio službi
Bogu bez suočavanja sa Sotoninim napadima. Kušanja kojima se Hristos odupro ista su ona kojima se mi tako teško
odupiremo." (DA 116)
"Sotona je
napadao Hrista svojim najoštrijim i najlukavijim iskušenjima, ali je bio odbijen
u svakom sukobu. Te bitke su bile vođene u našu korist; te pobede su i nama
omogućile da pobedimo. Hristos će dati snagu svima koji je traže. Sotona nikoga
ne može pobediti bez njegovog pristanka. Kušač nema vlasti da kontroliše
čovekovu volju ili da primora dušu da zgreši. On može da nas uznemirava, ali ne
može da nas okalja. On može da nam nametne tešku duševnu borbu, ali ne može da
nas oskvrne. Činjenica da je Hristos pobedio treba da nadahne Njegove sledbenike
da se hrabro i muški bore protiv greha i Sotone." (GC 510)
"Zakon
zahteva pravednost – pravedan život, savršen karakter, a to čovek nije u stanju
da ispuni. On ne može da zadovolji zahteve Božjeg svetog zakona. Ali je Hristos,
koji je došao na Zemlju kao čovek, živeo svetim životom i oblikovao savršen
karakter. Sve to nudi kao dragovoljni dar svima koji žele da ga prime. Njegov
život je ponuđen umesto života čoveka. I tako, zahvaljujući Božjem strpljenju,
ljudi mogu da dobiju oproštenje greha iz prošlosti. I više od toga, Hristos
nadahnjuje ljude božanskim osobinama. On izgrađuje ljudski karakter po ugledu na
božanski karakter, privlačno tkivo duhovne snage i lepote. I tako se istinska
pravednost zakona ispunjava u onome koji veruje u Hrista. Bog može da bude
'pravedan i da pravda onoga koji je od vere Isusove' (Rimljanima 3,26)." (DA
762)
1. Priroda poslednjeg
sukoba oko Božjeg zakona
"Još od
samog početka velike borbe na Nebu, Sotona je nameravao da obori Božji zakon. Da
bi postigao taj svoj cilj, pobunio se protiv Stvoritelja i pošto je bio izbačen
sa Neba, nastavio je svoju borbu na Zemlji. Da obmane ljudi i da ih tako navede
da prestupe Božji zakon, to je bio cilj koji je neprestano imao pred očima. Hoće
li to postići odbacivanjem celog zakona ili ukidanjem samo jednog njegovog
propisa, na kraju krajeva ishod bi bio isti. Onaj koji 'sagreši u jednome'
pokazuje prezir prema celom zakonu; svojim uticajem i primerom staje na stranu
prestupa; i tako postaje 'kriv za sve' (Jakov 2,10).
Trudeći se
za izazove prezir prema božanskim uredbama, Sotona je izopačio biblijske
doktrine, i zabluda se tako ugradila u veru hiljada ljudi koji tvrde da se drže
Biblije. Poslednji veliki sukob između istine i zablude je samo poslednja bitka
u dugotrajnom ratu oko Božjeg zakona. Mi sada upravo ulazimo u tu bitku – u
bitku između ljudskih zakona i Gospodnjih propisa, između biblijske religije i
religije bajki i tradicija." (GC 582)
"Ali, niko
neće biti izložen Božjem gnevu sve dok istina ne bude otkrivena njegovom umu i
savesti i dok ne bude odbačena... Svako će morati da dobije dovoljno svetlosti
da bi razumno mogao da donese odluku.
Subota će
biti velika proba vernosti, jer je kao istina posebno izložena napadima. Kada
ljudi budu stavljeni pred ovu konačnu probu, tada će se povući linija
razdvajanja između onih koji služe Bogu i onih koji mu ne služe. I dok će
poštovanje lažnog dana odmora u skladu sa zakonima države i suprotno četvrtoj
zapovesti, predstavljati izjavu vernosti sili koja se protivi Bogu, svetkovanje
pravog dana odmora, prave Subote, u znak poslušnosti Božjem zakonu, biće dokaz
vernosti Stvoritelju. I dok jedna grupa, prihvatajući znak pokornosti zemaljskim
silama, prima žig zveri, druga, odlučujući se za zalog odanosti božanskom
autoritetu, dobija Božji pečat." (GC 605)
"Sada je
vreme da se pripremimo. Božji pečat nikada neće biti stavljen na čelo nečistog
čoveka ili žene. On nikada neće biti stavljen na čelo častoljubivog čoveka ili
žene koji vole svet. On nikada neće biti stavljen na čelo čoveka ili žene
lažljivog jezika ili prevarljivog srca. Svi koji primaju pečat moraju biti bez
mane pred Bogom – kandidati za Nebo." (5T 216)
"Plan
otkupljenja ima mnogo širu i dublju svrhu od spasenja čoveka. Nije samo zbog
toga Hristos došao na Zemlju; nije došao samo zato da bi stanovnici ovoga maloga
sveta mogli poštovati Božji zakon onako kako ga treba poštovati; već i zato da
Božji karakter opravda pred očima svemira. O toj posledici svoje velike žrtve –
o njenom uticaju na razumna bića na drugim svetovima, kao i na čoveka –
Spasitelj je mislio kada je neposredno pre svog raspeća izjavio: 'Sada je sud
ovome svetu, sada će biti isteran knez ovoga sveta napolje. I kada ja budem
podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.' (Jovan 12,31.32) Hristovo delovanje
kada je umro za spasenje čoveka neće samo učiniti da Nebo postane dostupno
ljudima, već će pred očima celog svemira opravdati Boga i Njegovog Sina i Njihovo postupanje
prema Sotoninoj pobuni. Ono će potvrditi trajnost Božjeg
zakona i
otkriti prirodu i posledice greha." (PP 68.69)
"Trebalo
je da Sotonina pobuna posluži kao pouka celom svemiru u toku svih budućih
vekova, da trajno svedoči o prirodi i strašnim posledicama greha. Delovanje
Sotonine vladavine, njen uticaj na ljude i anđele, trebalo je da pokažu kako
izgledaju rodovi odbacivanja božanskog autoriteta. Trebalo da posvedoče da je s
postojanjem Božje vladavine i s Njegovim zakonom povezano blagostanje svih
stvorenih bića. I tako je trebalo da istorija ovog užasnog eksperimenta s
pobunom posluži kao trajna zaštita svim svetim bićima, da ih spreči da pogrešno
shvate prirodu prestupa, da ne zgreše i da pretrpe kaznu za greh." (GC
499)
3. Stvorena dela na
probi: zauvek lojalni
"Celi
svemir će biti svedok prirode i posledica greha. Njegovo konačno istrebljenje,
koje bi u početku uplašilo anđele i nanelo sramotu Bogu, sada će opravdati
Njegovu ljubav i uspostaviti Njegovu čast pred stanovnicima svemira koji uživaju
da ispunjavaju Njegovu volju i u
čijim srcima se nalazi Njegov zakon. Zlo se više nikada neće pokazati. Božja Reč
kaže: 'Neće se dva puta podignuti pogibao!' (Naum 1,9) Božji zakon, koji je
Sotona podrugljivo nazvao jarmom ropstva, biće slavljen kao zakon slobode.
Okušana i potvrđena stvorenja nikada više neće biti skrenuta s puta vernosti
Onome čiji karakter se u potpunosti otkrio pred njima kao beskrajna ljubav i
neograničena mudrost." (GC 504)
"Život
pobune protiv Boga onesposobio ih je za Nebo. Njegova čistota, svetost i mir
predstavljali bi mučenje za njih; slava Božja bila bi kao oganj koji sažiže. Oni
bi čeznuli da pobegnu sa toga svetoga mesta. Oni bi radosno dočekali uništenje
koje bi ih sakrilo od lica Onoga koji je umro da bi ih spasao. Sudbina
bezakonika je određena njihovim ličnim izborom. Njihovo isključenje s Neba je
bilo dragovoljno s njihove, a pravedno i milostivo s Božje strane." (GC
543)
Augustine, The City of God. Trans. Marcus Dods. Nicene and Post-Nicene Fathers of the
Christian Church. Ed. Philip
Schaff. Grand Rapids: Eerdmans, 1979. vol 2.
Bauer,
Walter. A Greek-English Lexicon of
the New Testament. Trans. William
F. Arndt and F. Wilbur Gingrich. Chicago: University of Chicago Press,
1957.
Bible
Reading Gazette, The. Battle Creek,
Mich. Review and Herald, 1914.1935. rev. 1947.
Boyd,
Gregory A. God at War: The Bible
and Spiritual Conflict. Downers Grove, Ill. InterVarsity Press,
1997.
Calvin,
John. Institutes of Christian
Religion. Trans. Henry
Beveridge. Grand Rapids: Eerdmans
((one vol ed), 1989. 1997.
Crossier,
O.R.L. "The Law of Moses" The Day
Star Extra, Feb 7,1846.
Damsteegt,
P. Gerard. Foundations of the
Seventh-Day-Adventist Message and Mission.
Berrien Springs, Mich. Andrews University Press,
1977.
Daniells,
Arthur G. Christ Our
Righteousness. Washington,
D.C. Review and Herald,
1941.
Forsyth,
Neil. The Old Enemy: Satan and the
Combat Myth. Princeton, N.J.
Princeton University Press, 1987.
Froom,
LeRoy E. The Prophetic Faith of Our
Fatrhers. Washington, D.C. Review and Herald, 1946-1954. 4.
vols.
Fuller,
Daniel P. "Satan" International Standard Bible
Encyclopedia, fully rev. Geoffrey W. Bropmley, ed. Grand Rapids: Eerdmans, 1988.
vol 4.
Gilbert,
F.C. Messiah in His Sanctuary.
Washington, D.C. Review and Herald, 1937.
Gonzales,
Justo L. A History of Christian
Thought. Nashville/New York:
Abington Press, 1970. Vol 1.
Haskell,
Stephen N. The Story of the Seer of
Patmos. Washington, D.C. Review and
Herald, 1905.
Holbrook,
Frank B. The Atoning Priesthood of
Jesus Christ. Berrien Springs,
Mich. Adventist Theological Society Publications, 1996.
Jeremias,
Joachim. New Testament
Theology. New York, Charles
Scribner's Sons, 1971.
LaSor,
William S. "Zoroastrianism"
Evangelical Dictionary of Theology. Ed. Walter A. Elwell. Grand Rapids: Baker
Book House, 1984.
LaRondelle, Hans
K. "Armageddon: Sixth and Seventh
Plagues". Symposium on Reevelation. Daniel and Revelation Commitee Series, Ed.
Frank B. Holbrook. Siver Springs, Md. Biblical Research Institute, 1992. 2;
373-390.
Lewis,
C.S. Mere Christianity. New York, MasMillan,
1952.
Maxwell,
C. Mervyn. God Cares. Boise, Idaho: Pacific Press, 1985. Vol.
2.
Milton,
John. PParadise Lost and Paradise
Regained. Ed. Christopher Ricks. The Signet Classic Peotry Series. New York,
Penquin Books U.S.A. Ins.
1968.
Origen, De Principiis. Ante-Nicene Fathers. Ed. Alexander Robertas, James Donaldson.
Grand Rapids: Eerdmans, 1959. reprint. vol. 2.
Schaff,
Philip. History of the Christian
Church. Grand Rapids. Eerdmans.
1959. reprint. vol.2.
Seventh-Day-Adventist
Believe.... Washington, D.C.
Ministerial Association, General Conference of SDA, 1988.
Unger,
Merrill F. "Satan" Evangelical Dictionary of Theology. Ed. Walter a. Elwell. Grand Rapids:
Baker Book House, 1984.
Van
Alstine, G.A. "Dispersion"" The International Standard Bible
Encyclopedia , fully rev. Ed.
Geoffrey W. Bromley. Grand Rapids:
Eerdmans, 1979. Vol. 1.
Waggoner, J.H. Eden to Eden. Oakland, Calif. Pacific Press, 1890.
| < 26 Poglavlje | Sadržaj |