| < 7. Poglevlje | Sadržaj | 9.Poglavlje > |
Hristov život molitve
Vreme molitve
Način upućivanja molitve
Mesto za molitvu
Duh molitve
Izražavanje potreba u molitvi
Pogledi na Isusov život molitve
Izazov Isusovog života molitve
Moj lični plan vojevanja
Nalazio je utehu i radost u zajednici sa svojim Ocem. Ako je Spasitelj čovečanstva osećao potrebu za molitvom, koliko bi tek slabi, grešni smrtnici trebalo da osećaju potrebu za usrdnom, stalnom molitvom. — SC 63.64.
Jedno od Božjih tajanstvenih biblijskih imena je “Gospod Savaot”, a znači “Glavni zapovednik vojski.” Gospod Savaot je Božja titula vojskovođe vojski neba i Zemlje u ratu protiv sotone. Naš Gospod Isus nosio je to ime pre nego što je došao na Zemlju, zajedno s drugim imenom predvodnika svetih anđela — Mihailo, Veliki Knez. Pre nego što je došao na Zemlju kao malo dete u Vitlejemu, Isus Hristos je bio Zapovednik vojski svemira.
Kako to? Zašto bi Vrhovni zapovednik pobedonosne nebeske vojske napustio svoje dužnosti, uzeo drugi identitet i postao pešadinac u sopstvenoj zemaljskoj vojsci? Zašto bi se uopšte podvrgavao osnovnoj obuci u trajanju od trideset godina, da bi tek potom ponovo zauzeo mesto Vođe? Mnogo je razloga zbog kojih je Isus postao Emanuilo, “S nama Bog”. Međutim, nešto što najviše zaokuplja nas ratnike molitve jeste: Isus je ostavio svoj položaj i ulogu u nebeskoj vojsci i postao pripadnik sopstvene zemaljske vojske, kao pešadinac, zato što je Njegova zemaljska vojska zaboravila veštine ratovanja. Njegovi sledbenici su izgubili znanje o molitvi i veštinu molitve, kao i pouzdanje u molitvi. Zaboravili su kako se ponaša i kako živi ratnik molitve! Isus je hodao i služio među nama kako bi nam na očiglednom primeru pokazao snagu i umeće, neophodne za ostvarenje pobeda u molitvi. Ako ti i ja želimo da postanemo ratnici molitve dostojni svog Gospoda, moramo upoznati unutrašnje tajne Njegovog života molitve i slediti Njegov primer.
Iako nikada nije napisao nastavni plan i program na temu molitve, niti održao seminar o molitvi, Isus je svoje učenike ipak učio dinamici molitve. Učio ih je primerom. Bio im je živi uzor ratnika molitve. Učenici su ga, iz dana u dan, sedmicu za sedmicom, posmatrali u služenju i molitvi. Viđali su ga iscrpljenog posle dana provedenog u poučavanju i lečenju ljudi — videli su ga kako odvaja samo nekoliko sati za san, a onda ostatak noći provodi u molitvi. Povremeno su ga posmatrali kako se po celu noć moli Bogu ne spavajući, i zatim izlazi odmoran i napunjen energijom za sledeći dan čuda i službe. Gledali su koliko je molitva bila deo Njegovog života i željno čekali da u svom iskustsvu molitvu dožive na isti način.
Ti ljudi su bili tako impresionirani životom molitve svog Učitelja da su se molili: “Gospode, nauči nas moliti se.” Odgovarajući na tu molbu, On im je kao uzor dao molitvu “Očenaš”. To nije bio potpun odgovor, nego silan početak. Sve u svemu, Isus je proveo vrlo malo vremena u podučavanju svojih učenika molitvi. Znao je, kao što i mi moramo shvatiti, da je tajna molitve zapravo “moliti se” — mnogo i često. Učenici su postepeno počinjali da shvataju Njegovu nauku i naučili lekciju: “Treba se svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži” (Luka 18,1).
Iz Isusovog života i učenja izdvaja se jedna činjenica: Molitva se shvata; ona nije nešto što se uči u školi. Tako je On učenicima svojim primerom dao uzor života molitve. Istražuj sâm u Jevanđeljima, i tamo ćeš, osim molitve “Očenaš”, naći samo dve kompletne Isusove molitve — jednu kratku i jednu dugu. Kratku molitvu je Isus uputio u vrtu gde je bio sahranjen Lazar, neposredno pre nego što ga je podigao iz mrtvih (Jovan 11,41.42). Dugu molitvu naći ćeš u 17. glavi Jovanovog Jevanđelja: “Ovo govori Isus, pa podiže oči svoje na nebo i reče: Oče! dođe čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe” (Jovan 17,1). Ovako počinje jedina puna Isusova molitva zapisana u Novom zavetu — najznačajnija posrednička molitva u celom Svetome pismu.
Mi ratnici molitve možemo od Isusa mnogo naučiti o molitvi. Evo nekih od tih pouka:
Isus se veoma rado molio Bogu. Shvatio je važnost molitve kao zajednice sa svojim nebeskim Ocem. Obezbeđivanje spasenja ljudima zahtevalo je od Isusa da živi u neprekinutom odnosu sa svojim Ocem. Ni iskustvo spasenja ne zahteva manje od toga. Ljubav prema Ocu punom ljubavi nagonila je Isusa da je izrazi putem molitve. Određeni delovi Biblije govore o periodima koje je Isus smatrao najboljima za svoj život molitve.
1. Jutro: “A ujutru vrlo rano ustavši iziđe, i otide nasamo, i onde se moljaše Bogu” (Marko 1,35).
2. Veče: “I otpustivši narod pope se na goru sâm da se moli Bogu. I uveče bejaše onde sâm” (Matej 14,23).
3. Cele noći: “Tih pak dana iziđe na goru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božijoj” (Luka 6,12).
4. Neprestano: “Stražite dakle jednako i molite se Bogu da biste se udostojili uteći od svega ovoga što će se zbiti, i stati pred Sinom čovečjim” (Luka 21,36).
Tih nekoliko stihova pokazuje da je molitva, iako je Isus Hristos živeo u neprekinutoj zajednici sa svojim Ocem, odigrala presudnu ulogu u održavanju te životno važne zajednice. Časovi dana postali su njegovo najuobičajenije vreme molitve za vođstvo i milost.
Pored već utvrđenog vremena molitve, Hristos je tražio prilike za tajnu molitvu, kad bi za to iskrsle posebne potrebe.
Poznato nam je da je Isus provodio mnogo vremena u molitvi nasamo. Međutim, zapanjeni smo kada pratimo koliko se retko molio javno. Važnost zajednice s Bogom u tajnoj molitvi ima centralno mesto u Isusovom davanju primera u molitvi i poučavanju o molitvi: “A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno” (Matej 6,6).
Ovu vrstu molitve Isus naziva “molitvom u kleti”. Dobro znamo da on nije “imao gde glave zakloniti” — nije imao trajnog doma. Prema tome, nije imao nikakav odvojen prostor, “klet”, niti vrata koja bi zatvorio. Međutim, u uputstvu koje ovde daje, stoji da njegovi ratnici molitve treba da nađu mesto gde će biti izdvojeni od sveta i gde će moći da uspostave zajednicu sa svojim nebeskim Ocem. Ta “molitva u kleti” postaje prijatno, lično iskustvo kada su isključeni od sveta i nasamo sa Bogom. I za nas i za našeg Gospoda, zatvorena vrata su duhovne, a ne doslovne prirode.
Mesto molitve je Isusu bilo veoma važno:
Gora …
vrt …
brod …
tajna klet.
Svako od nas, ratnika molitve, trebalo bi da potraži posebno, naročito mesto za molitvu. Sećam se, da je mome sinu bilo tek četiri godine kada je u mojoj propovedi čuo da hrišćanin mora da ima posebno mesto za molitvu. Jednoga dana ušao je u kuću, trčeći, i rekao mi da je našao mesto za molitvu. “Tata”, rekao je uzbuđeno, “ovo će biti naše mesto za molitvu!” Pošao sam za njim u dvorište iza kuće, a onda kroz šumu do mesta gde se nalazila velika stena. Oči su mu blistale — našao je mesto. I zaista, to je postalo naše mesto molitve dokle god smo živeli u toj kući.
Želim da oduševim ratnike molitve da svako od njih pronađe svoje posebno mesto. Kada je reč o tome mestu, potrebno je da imamo na umu tri stvari:
1. Mesto treba da bude udobno
2. Mesto treba da bude usamljeno
3. Mesto treba da bude dostupno
U svakom slučaju, potrebno je da shvatimo da će nas Bog čuti, bez obzira da li imamo idealno mesto.
Bog je čuo Mojsija u pustinji,
Jonu u dubini mora,
Agaru u pustinji,
Svog Sina u vrtu,
Petra na brodu,
razbojnika na krstu.
Isusu je bio važan duh molitvenog iskustva. On je negovao duhovni stav koji ga je naveo da se utopi u atmosferu neprekidne molitve. On je jednom prilikom rekao: “Sin ne može ništa činiti sâm od sebe nego što vidi da Otac čini … jer otac … sve mu pokazuje što sam čini” (Jovan 5,19.20). Da bi to zaista bilo tako, Isus ne samo što se molio u ranim jutarnjim časovima nego je živeo u atmosferi neprekidne molitve; zato je i mogao da vidi šta Bog čini oko njega u svakom trenutku, kroz celu Njegovu službu. Tako je Isus činio samo ono što je video da čini Njegov Otac.
Baš kao što je bila neprekidna Njegova borba sa sotonom, tako je neprekidna i njegova potreba za molitvom. On je u svakom trenutku morao biti spreman za napad neprijatelja. Isus je neprestano bio u Duhu molitve. Koliko bi više neprekidno ti i ja, kao ratnici molitve, trebalo da budemo u Duhu molitve! Isus Hristos je održavao neprekinut odnos molitve i zajedništva sa svojim nebeskim Ocem i živeo u stalnom Duhu molitve. To je bio Njegov život, Njegova redovna navika i zaklon u svakoj nevolji. Odatle je crpio neizmernu snagu. Mi, kao savremeni ratnici molitve, možemo doživeti tu istu silu, možemo negovati isti odnos sa svojim nebeskim Ocem. Možemo dobiti istu snagu, na isti način na koji ju je dobio Isus — molitvom. To neće uvek biti lako, pošto naše svetovno društvo ne priznaje vreme za molitvu. Uz pomoć predanog, posvećenog vežbanja moramo savladati umeće života u neprekidnoj atmosferi molitve. I zaista, bilo da je reč o našem Gospodu Savaotu ili o nama, pešadincima — svi imamo priliku za sticanje pobeda u molitvi.
U Isusovom — i u našem slučaju — Duh molitve je Duh pobede. Taj duh molitve izražava Hristovu ljubav prema Bogu na tri načina:
1. Molitva je bila odgovor ljubavi: Molitva je bila Hristov odgovor Bogu za način na koji je On delovao u Njegovom životu. Svoju ljubav Hristos je šapatom upućivao svom nebeskom Ocu za nasušni hleb, za svakodnevnu zaštitu, za svakodnevne potrebe.
2. Molitva je bila odnos ljubavi: Isus je negovao zajednicu s Bogom u svome umu, srcu i u nameri. Ljubav je bila konstantno druženje s Bogom. On je, zbog te svoje prisne zajednice išao kroz život pevajući.
3. Molitva je bila vežbanje ljubavi: Molitva je bila nešto na čemu je Isus neprekidno radio. Svakoga dana, svakog sata, uvek je vežbao svoju snagu molitve. Isus Hristos je svakoga dana sebi nametao strogu disciplinu. Održavao je ljubav prema svom nebeskom Ocu svakodnevnim vežbanjem u molitvi. U okviru te svakodnevne veze On je svoje potrebe iznosio pred svog nebeskog Oca.
Isus je koristio četiri načina za izražavanje svojih životnih potreba u molitvi:
1. Izražavao ih je na nivou Duha: Zajednica s Bogom ispunjava u duši potrebu koja ni na koji drugi način ne može biti zadovoljena. Isus je govorio o svojim duhovnim potrebama. Otvarao je dušu svome Ocu. Mi moramo iznositi svoje duhovne potrebe Bogu kako bismo duhovno rasli, kako bismo utolili duhovnu glad koja narasta u nama, kako bismo stekli duhovnu snagu koja nam je neophodna kao ratnicima molitve.
2. Izražavao ih je na nivou emocija: Kada nam popusti snaga, zajednica s Bogom može da smiri naša srca. Većina današnjih ratnika molitve povremeno dopušta da negativne emocije uhvate korena u njihovom životu. Ipak, i jake emocije imaju svoje mesto, pošto Božja reč jasno pokazuje da su Isusove molitve tokom Njegove službe bile obeležene “s vikom velikom i sa suzama” (Jevrejima 5,7). Isus je uvažio mesto jakih emocija i poštovao ih u molitvi. Ti i ja imamo duboke emocionalne potrebe. Borimo se s negativnim emocijama kao što su strah, ljutnja, ogorčenost ili požuda — a imamo premalo iskustva s podjednako snažnim pozitivnim emocijama ljubavi, radosti i mira. Molitva je lečilište za emocije ratnika molitve, kao što je bila i za Isusa. “Teši se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi” (Psalam 37,4).
3. Izražavao ih je na nivou uma: Zajednica s Bogom podrazumeva da mu poveravamo svoje misli i ona u rešavanje naših problema unosi dimenziju božanskog vođenja. Bog nas poziva da rasuđujemo zajedno s Njim (Isaija 1,18). Zapoveda nam da iznesemo “parbu svoju” i da pokažemo “razloge svoje” (Isaija 41,21). Tvorac ljudskog uma želi da taj um upotrebimo maksimalno, kako bismo dobro promišljali o svojim pitanjima, nalazili opcije i iznosili te opcije pred Njega, da nas On uputi, što će On i učiniti: “I uši će tvoje slušati reč iza tebe gde govori: to je put, idite njim, ako biste svrnuli nadesno ili nalevo” (Isaija 30,21).
4. Izražavao ih je na fizičkom nivou: Zajednica s Bogom je najjači put ka fizičkom zdravlju i dobrobiti. “Ištite najpre carstva Božjega … i ovo će vam se sve dodati” (Matej 6,33).
Iako su nam neki delovi Isusovog života molitve prikazani u jasnim crtama, ostale delove možemo tek nazreti. U izveštajima Jevanđelja iznenadno će se pojaviti neki blesak saznanja o molitvi, kao letimičan pogled na pticu jarkih boja koja samo proleti šumom. Pogledajmo tih nekoliko “snimaka” koji nam pokazuju kako se Isus molio.
Jedan od najtežih Isusovih zadataka bio je aktivna briga o duhovnom rastu svog temperamentnog učenika Petra. Negde pred kraj svoje službe, znatno posle perioda kada su učenici krenuli da uče i isceljuju, Isus se jednoga dana iznenada obraća Petru i kaže: “Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane; i ti kadgod obrativši se utvrdi braću svoju” (Luka 22,31.32). Isus je govorio čoveku koji je već jednom bio kanal kroz koji je Sveti Duh činio čuda izlečenja i izbavljenja od vlasti demona. Ali Petar uvek iznova čini duhovne greške i dovodi i sebe i svog Učitelja u teškoće. Njegov problem je bio nepotpuno obraćenje, dok mu je sotona bio na tragu, želeći da ga uništi.
Isus je s Petrom radio strpljivo, svakoga dana, ukoravao ga i hrabrio. Ali, činio je i više od toga, molio se za njega — ne jednom, nego stalno. Kako zamišljaš, kako se Isus molio za Petra? Za šta se molio? Nesporno je da se molio za Petrovo obraćenje — za promenu života koja će ga udaljiti od grube, nagle naravi galilejskog ribara, a približiti ulozi vodećeg apostola nove crkve. Jesu li Isusove molitve bile uslišene? U vreme kada je Isus stajao na sudu, dva učenika su dospela u kriznu tačku svog života — Juda i Petar. Uveren sam da se Isus molio za obojicu, ali je samo Petar pokazao da uzvraća na te molitve. Juda je izdao Gospoda i kraj mu je bio u samoubistvu. Petar ga se odrekao, ali je njegov kraj bio — potpuno obraćenje i preobražaj života. Petar to ne bi mogao ostvariti bez Isusovih molitava.
Druga brza slika iz Isusovog života molitve vodi nas u vrt gde je, sahranjen, ležao Lazar. Neposredno pre nego što je uz zapovest pozvao mrtvog Lazara da izađe, Isus se molio, da ga je mogao čuti svako ko se tamo našao: “Oče! hvala Ti što si me uslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me Ti poslao” (Jovan 11,41.42). Zadivljujuće li molitve!
Kako bi se molio u trenutku pre nego što bi pokušao da nekoga dozoveš iz mrtvih? Isusova molitva je bila jednostavna: “Oče, hvala Ti što si me uslišio.” Isus je već pre toga proveo određeno vreme s Bogom, moleći se u vezi s Lazarom. Dogovor među njima već je bio završen i već je bilo odlučeno da Lazar ustane iz mrtvih. Zato se u tom kritičnom trenutku Isusova molitva sastojala od jednostavnih, javnih reči zahvalnosti za nešto što je već bilo utvrđeno.
Ti i ja, kao ratnici molitve, treba da naučimo tajnu zahvaljivanja Bogu za nešto što je već gotova stvar. Kada je učinio divne stvari u našem i životu drugih ljudi, treba da budemo osetljivi na te Božje intervencije i da mu zahvalimo. Kada Njegova Reč kaže nešto što je On već učinio, tada treba da mu izrazimo zahvalnost. “Ljubazni! sad smo deca Božja” (1. Jovanova 3,2).
Da li si mu ovih dana zahvalio što te je učinio članom svoje carske porodice? Kada obeća da će za tebe nešto učiniti, treba da mu zahvališ. “Uzdajući se u ovo isto da će Onaj koji je počeo dobro delo u vama dovršiti ga tja do dana Isusa Hrista” (Filibljanima 1,6). Jesi li mu u poslednje vreme zahvaljivao što je u tebi završio ono što je započeo u tvom životu? ratnici molitve umeju da budu zahvalni.
Na kraju, uhvatili smo još jedan pogled na Isusov život molitve, u molitvi “Očenaš”. I ta uzor-molitva, koju je dao kao obrazac svojim učenicima, skreće nam pažnju na tajne Njegovog života molitve. Evo samo jedne od njih: “Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na Zemlji kao na nebu” (Matej 6,9.10). Prva žiža u Isusovim i našim molitvama, mora biti veličanje Boga — veličanje Njegovog imena, dolaska Njegovog carstva i izvršavanje Njegove volje. Tek posle toga se u svojoj molitvi Isus pozabavio ljudskim potrebama i problemima. Bog na prvom mestu! Tako glasi i prioritet ratnika molitve u molitvi. Naši problemi će nas možda dovesti u stanje preopterećenosti. Ipak, kada se molimo, prvo na šta treba da mislimo jeste veličanje Boga, Njegovog imena, Njegovog carstva i Njegove volje. Tek posle toga možemo se baviti sopstvenim problemima.
Cela svrha spasenja je obnavljanje Božjeg obličja u nama. Mi znamo, kada se Isus pojavi, da ćemo biti kao što je On (1. Jovanova 3,3). Znamo i to da se, gledajući u Njega, menjamo u Njegovo obličje (2. Korinćanima 3,18). Nigde to nije važnije nego u ugledanju na Isusa kao Onoga koji je naš Uzor molitve. Nama, kao ratnicima molitve, navike i obrasci molitve koje je Isus učio i pokazivao svojim učenicima moraju postati druga priroda. Gledajući šta je Isus ostvario u svakodnevnom služenju zahvaljujući svojim metodima u molitvi, kako možemo a da ga ne oponašamo? To se posebno potvrđuje u svetlu Njegovog obećanja: “Koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti: jer ja idem k Ocu svojemu” (Jovan 14,12).
Ako je Njegova sila poučavanja, propovedanja i isceljivanja izvirala iz Njegovog života molitve, da bismo pokazali tu snagu i svom svakodnevnom životu i ličnoj službi, i mi moramo posegnuti za istim izvorom — za običajem neprekidne, usrdne tajne molitvene zajednice s Ocem. Ratniče molitve, pridruži mi se. Idimo često u goru molitve i izgrađujmo svoje živote po uzoru koji nam je tamo ostavio Gospod Isus!
1. Ovo poglavlje prikazuje Isusa Hrista kao Uzor u molitvi. U daljem tekstu, gde je to predviđeno, navedi pet ključnih pouka o molitvi koje želiš da ugradiš u svoj život molitve — a potom objasni zašto je svaka od njih za tebe važna:
a.
b.
c.
d.
e.
2. Navedi tri pobede u bitkama iz Isusovog života za koje smatraš da su dobijene zahvaljujući molitvi:
a.
b.
c.
