< 11. Poglavlje

Sadržaj

13. Poglavlje >

dvanaesta glava

ZAŠTO JE IZRAILJ ZATAJIO?

Rimljanima 10,1 – 11,10

Kako se uopšte moglo dogoditi da Izrailj pogreši? Izrailjski narod je bio uživalac posinjenja, slave, zaveta, zakona, službe u svetilištu i obećanja (9,4.5). I ne samo to, nego su Izrailjci bili i revni za Boga (10,2). Kakve li kombinacije! Kako su se mogli naći u ulozi gubitnika?

O toj zagonetki Pavle govori u 10,1 do 11,10, nastavljajući s polaganjem temelja otkrivanju Božjeg zadivljujućeg plana koji će biti izložen u drugom delu 11. glave. Po drugi put u ovom odseku, Pavlove reči obiluju pozivanjem na Stari zavet. Pavle je čvrsto verovao da se upravo tamo može videti Božja stvarna namera za Izrailj. Jer kada se to pravilno shvati, celokupni zakon nalazi svoje ispunjenje u Hristu (10,4).

Ulaženje u Reč

Rimljanima 10,1 – 11,10

Tekst od 10,1 do 11,10 pročitaj u najmanje dva različita prevoda i u svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima upiši odgovore na sledeća pitanja.

1.      Kako se ovi stihovi uklapaju u tok Pavlove rasprave u bloku od 9. do 11. glave?

2.      Na šta Pavle misli kada u 10,4 kaže da je Hristos “svršetak” zakona? Znači li to da zakonu prestaje važnost u odnosu na hrišćanina? Zašto, ili zašto ne?

3.      Ocrtaj proces kojim se dolazi do vere, prema tekstu u 10,13-17. Šta nam to govori o prirodi i značenju vere koja spasava?

4.      Zašto Izrailj nije bio uspešan u svom traženju pravde? Na osnovu ovog odseka poslanice, pobroj što je moguće više razloga za to.

5.      Kako Pavle koristi izraz ostatak (11,5)? Kako tu njegovu upotrebu možeš uporediti s načinom na koji izraz ostatak inače koristiš u religijskom kontekstu?

Istraživanje Reči

Hristos, svršetak Zakona (10,1-4)

Desetu glavu Pavle započinje još jednim iskrenim izrazom brige za svoj narod, Jevreje. Njegova želja i molitva za njih jeste da budu spaseni (1. stih). Te se reči nikako ne mogu smatrati samo retorikom. Ceo ovaj segment poslanice, od 9. do 11. glave, protkan je dokazima o Pavlovom ličnom zauzimanju i brizi za sopstveni narod i uveravanjem da ga nije zaboravio. Pa ipak, Pavle ne može da prenebregne činjenicu o prisutnosti jednog problema. On nipošto ne sumnja da Jevreji revnuju za Boga (10,2). Neko bi svakako zaključio da bi Jevrejima njihova revnost, udružena s Božjim obećanjem, trebalo da bude dovoljna za spasenje. A Pavle ipak uočava jedan problem.

Jevrejska revnost za Boga nije se temeljila na znanju. Njihov propust u pogledu znanja nije se odnosio samo na nepoznavanje određene teorijske tvrdnje ili doktrine. Bio je to propust u razumevanju izvora pravde i propust da svoje napore i revnost usmere u ispravnom pravcu. U 3. stihu Pavle kaže: “Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj” [Ne poznajući pravdu koja dolazi od Boga i nastojeći da uspostave sopstvenu, nisu se pokorili Božjoj pravdi.] Ovo ima prizvuk neverovatne optužbe. Ako su bili revni za Boga, kako su mogli propustiti da vide Njegovu pravdu i težiti sopstvenoj pravdi?

Kroz ceo ovaj odsek poslanice Pavle kao da prepoznaje dva problema u jevrejskom poimanju pravde, što je bio razlog da oni pogrešno shvate Božju pravdu. Prvo, propustili su da uvide činjenicu da su njihov izbor i naročiti položaj kao Božjeg naroda bili darovi Božje milosti. Pavle ovo jasno pokazuje iznoseći, u 9. glavi, primere Isaka i Jakova. Izrailjci su bili u iskušenju da svoju ulogu vide kao pravo utemeljeno na direktnom poreklu od Avrama. Međutim, izbor je uvek stvar milosti [blagodati]. Drugo, Izrailj je bio u iskušenju da sopstvenu pravdu vidi kao nešto ekskluzivno i da zaboravi da Bog brine o svim ljudima. Kad god bi zaboravili sveobuhvatnu, univerzalnu prirodu Božje milosti, našli bi se u iskušenju da se uzohole i pokušaju da pravdu “prenesu” u svoj privatni posed. O tom iskušenju Pavle će iscrpno govoriti u preostalom delu 10. glave.

Tako je problem bio u tome što Izrailj nije težio za pravdom po osnovu vere (9,32). Vera je uvek odgovor na Božju milost. Izrailj nije mogao da teži za pravdom po osnovu vere izuzev ako ne shvati da je sâm status Božjeg naroda bio dar milosti. Tako je odgovor vere opcija moguća za sve ljude, budući da je Bog milostiv svim ljudima. Tako bi isključivost i izdvajanje mogli samo da naškode potrazi za istinskom pravdom.

Pavle tako stiže do jednog od najkontroverznijih i najosporavanijih iskaza u celoj poslanici Rimljanima. On kaže u 10,4: “Jer je Hristos svršetak zakona: koji ga god veruje opravdan je” [Hristos je cilj [svršetak] zakona, tako da je moguće opravdanje svakome koji veruje]. Tom kratkom iskazu moraćemo da posvetimo izvesno vreme, budući da on može biti shvaćen na više različitih načina.

Grčka reč prevedena sa “svršetak” (telos), slično kao i engleska reč end [kraj], može se upotrebiti na dva različita načina. Ona može značiti svršetak u smislu “kraja”, ili u smislu “cilja” ili “svrhe”. Kaže li ovde Pavle da je Hristos kraj zakona ili da je On cilj zakona? Pored toga, i drugi deo iskaza može se razumeti na različite načine. Doslovno preneto, Pavle kaže da je Hristos telos zakona “za [eis] opravdanje svakome koji veruje”. Predlog eis može se upotrebiti na više različitih načina, tako da može značiti “u”, “ka”, “za”, “koji rezultira u”, “s obzirom na”, “prema”, “blizu” ili “radi”. Ovo, razume se, vodi u različite prevode drugog dela stiha. U nekim prevodima jednostavno stoji “za” i u njima iskaz ostaje neodređen. I NRSV i NIV ovo prevode “tako da je moguće opravdanje svakome koji veruje”. Ovo nam stvara sliku da, pošto je Hristos telos zakona, opravdanje je [namenjeno] svakome koji veruje. Međutim, Dan,[1] u svom komentaru, prevodi “kao sredstvo opravdanja za sve koji veruju”. Ovde nije rečeno da Hristov odnos prema zakonu rezultira opravdanjem, nego da je Hristos telos zakona koji funkcioniše kao sredstvo opravdanja.

Imajući na umu mogućnost ovakvih varijanti prevoda i značenja reči, nije nikakvo čudo što komentatori donose različite zaključke u odnosu na značenje Pavlovog iskaza. Primera radi, Bart[2] razume telos u smislu svrhe i zaključuje da je Hristos smisao i ispunjenje zakona, tako da verovati u Isusa Hrista znači poslušnost zakonu. Autor Best[3] reč telos uzima u značenju “svršetka”, ali ne svršetka samog zakona. Naprotiv, po njemu je to svršetak poslušnosti zakonu kao načina na koji bi neko mogao biti prihvaćen od Boga. Autor Ahtemajer[4] reč telos razume i kao svršetak i kao svrhu. Kaže da je namena zakona bila donošenje opravdanja. Toj ulozi zakona Hristos donosi kraj, tako da zakon sada može da deluje kao pomoć u razumevanju našeg opravdanja u Hristu. Autor Dan, [5] sa svoje strane, posmatra telos istovremeno kao cilj i kao svršetak, ali stavlja naglasak na ovo drugo i Hrista vidi kao svršetak pogrešnog razumevanja zakona, kad je zakon prvenstveno bio shvaćen kao granična oznaka razdvajanja Jevreja od neznabožaca, uz stavljanje naglaska na posebna obeležja kao što su obrezanje, subota i zakoni o hrani.

Kako ćemo ovo rešiti? Šta Pavle ima na umu kada kaže da je Hristos telos zakona? Postoji više mogućnosti. Prvo, Pavle bi mogao imati na umu da je Hristos svršetak zakona, kao perioda. U trenutku Hristovog pojavljivanja, zakon se završava. Drugo, on bi mogao misliti kako nastaje svršetak nekoj od funkcija zakona ili nekom od oblika pogrešnog razumevanja zakona. Treće, mogao bi misliti da je Hristos svrha ili cilj zakona, ali da zakon i dalje ima svoj značaj.

Istraživanje o tome kako sâm Pavle izraze koje nalazimo u ovom stihu koristi u preostalom delu poslanice, kao i u svojim drugim poslanicama, olakšaće nam da dođemo do zaključka o značenju onoga što Pavle ovde kaže. Prvo, pozabavimo se rečju telos. Na jednom mestu u ovoj poslanici Pavle tu reč koristi u tehničkom smislu, kako je bilo uobičajeno u njegovo vreme, tako da se odnosi na poreze (13,7; vidi takođe Matej 17,25), ali to nema nikakvog značaja za upotrebu te reči u 10,4. Relevantnija od ovoga je činjenica da je to izraz koji Pavle često tako koristi da se odnosi na drugi Hristov dolazak, kao “svršetak” ili “kraj/posledak” (1. Korinćanima 1,8; 10,11; 15,24; 2. Korinćanima 1,13; 1. Solunjanima 2,16). Telos ovde nije samo svršetak sadašnjeg sveta, nego i cilj ka kojem se on kreće. Taj smisao konačnog cilja ujedno je vidljiv i kada Pavle govori o smrti kao svršetku ropstva grehu (6,21; vidi takođe 2. Korinćanima 11,15 i Filibljanima 3,19), gde Pavle govori o propasti, kao svršetku lažnih učitelja) i večnom životu kao svršetku “ropstva” Bogu (6,22). U samo jednom slučaju (1. Timotiju 1,5) reč je upotrebljena besprekorno u smislu cilja ili svrhe. Prema tome, u slučajevima kada je Pavle obično koristi, reč telos se odnosi na konačni cilj, kojim su obuhvaćeni i značenja kraja i svrhe.

Takva primena se svakako uklapa s kontekstom reči u 10,4. Hristos je konačni cilj zakona. Postoji smisao kada to znači prestajanje. Svako razumevanje zakona kao konačnog rešenja problema greha i smrti bledi i nestaje u prisutnosti Hrista, istinskog rešenja. Osim toga, svako shvatanje zakona koje vodi u isključivost, koje spasenje pokušava da prikaže kao privatno vlasništvo, iščezava pred vešću da je Božja milost došla svim ljudima u Hristu.

U drugoj polovini iskaza Pavle naglašava upravo ovaj aspekt zakona, a onda prelazi na razradu ostatka glave. Prevodi engleskih verzija NIV i NRSV druge polovine stiha koji “za” ili eis prevode u smislu “tako da je moguće [da može biti]” nesumnjivo su ispravni.Na sličan način, Pavle koristi izraz u 1,5 i 1,11. Razlog za tvrdnju da je Hristos konačni cilj zakona, ili bar, posledica okolnosti da je Hristos konačni cilj zakona, leži u tome što je opravdanje sada dostupno svima koji veruju. Pavle će u ostatku glave nastaviti sa objašnjenjem da je takav stav dosledan samom zakonu, vraćajući nas na Stari zavet i omogućavajući nam da se sami u to uverimo.

Međutim, činjenica da je Hristos konačni cilj zakona ne znači da je zakon ukinut i da on za hrišćanina više nema vrednosti. Pavle je to već jasno izrazio u 3,31 (mi u Hristu ne ukidamo zakon, nego ga utvrđujemo) i u 8,2-4 (pravedni zahtevi zakona ispunjavaju se u nama kada živimo po Duhu). U drugom delu poslanice Pavle će hrišćane pozvati na istu vrstu moralnog života na koju nas poziva i zakon, jer kao što Pavle kaže u 8,7.9, grešni um koji se ne pokorava Božjem zakonu ne može ugoditi Bogu. U poslanici Rimljanima nema ničega što bi dalo povoda zaključivanju da je sâm zakon ukinut. Konačno, on je svet, pravedan i dobar (7,12). Ali ako u Hristu ne vidimo konačni cilj na koji upućuje zakon, ovaj može biti pogrešno shvaćen i pogrešno uzet kao sâmo rešenje. Zakon nije ukinut, i ako Hristos, koji je jedini izvor opravdanja, ne postane konačni cilj zakona, potraga za opravdanjem može biti samo uzaludna. S druge strane, kad je Hristos konačni cilj zakona, opravdanje je [predviđeno] za svakoga koji veruje, i za Jevrejina i za neznabošca. U sledećih nekoliko stihova Pavle razrađuje tu istinu, ponovo vraćajući čitaoce na Stari zavet.

Biblijsko istraživanje o Izrailju i opravdanju (10,5-21)

Ono što je Pavle upravo rekao moglo bi izgledati neverovatno. Oni koji su revni za Boga i teže opravdanju ne dostižu ga, ali ga dostižu oni koji ga nisu tražili (9,30.31). I više od toga, budući da je Hristos konačni cilj zakona, opravdanje je sada dostupno svima koji veruju (10,4). Kako Pavle može tako nešto da kaže? Anticipirajući takvu vrstu nepoverljivosti, Pavle se poslužio kratkim biblijskim istraživanjem koje potkrepljuje ono što je on upravo rekao i detaljnije pokazuje, kako stvarni proces dobijanja opravdanja, tako i razloge zašto je u tom pogledu zatajio sâm Izrailj, koji je inače težio opravdanju.

Sledeći pregled daje tekstove iz Starog zaveta koje Pavle koristi u preostalom delu 10. glave. Ako do sada nisi kompletirao odgovore na 3. pitanje s početka ovog poglavlja knjige, nemoj propustiti da pogledaš svaki od sledećih starozavetnih tekstova; zahvaljujući njima moći ćeš jasnije da pratiš Pavlovu raspravu.

Predlažem da obradimo poruku koju Pavle iznosi u ovom biblijskom proučavanju. U 3. Mojsijevoj 18,5 vidimo tradicionalni način shvatanja zakona. Ako ih “vršiš” (zapovesti zakona), “živ ćeš biti kroz njih”. Međutim, Pavle je u prvim trima glavama poslanice uložio veliki trud da nam pokaže da ni Jevrejin ni neznabožac, u stvari, ne živi “kroz njih”. I zato, ovom tradicionalnom shvatanju, u 6. i 8. stihu, dodaje tekst iz 5. Mojsijeve (jedne od knjiga zakona), gde stoji: “Jer zapovest ova koju ti ja zapovedam danas niti je visoko ni daleko od tebe; nije na nebu, da rečeš: ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? Nego ti je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio” (5. Mojsijeva 30,11-14). Čovek nema potrebe da se pruža ka nebu ili preko mora u potrazi za Božjom vešću, jer je ona blizu. Samo treba da se potpuno usvoji.

Pavle potvrđuje da, u traženju Hrista, hrišćanin ne mora da se uzdiže ka nebu niti da silazi u ponor. Naprotiv, postoji vest koja je blizu i koja može da bude u srcu čitaoca. To je upravo vest koju Pavle propoveda, vest o Hristu. To je vest na koju je i Mojsije uputio. Drugim rečima, kada je u svom velikom govoru, povodom obnavljanja zaveta, govorio o Božjoj zapovesti kao o nečemu što nije izvan ljudskog domašaja, Mojsije je ukazao na radosnu vest o Božjoj milosti, upravo na vest koju sada objavljuje Pavle. Pavle tu vest jednostavno rezimira u 10,9: “Ako priznaješ ustima svojima da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.” Zapazi reči srce i usta, iz teksta iz 5. Mojsijeve. To priznanje je svakako više od spoljašnjeg akta izgovaranja određenih reči. Priznati Hrista za Gospoda znači dopustiti mu da bude Gospodar tvog života. Verovati da je Bog podigao Hrista iz mrtvih znači pokloniti mu svoje potpuno poverenje, iz dubine svog srca. Kada neko na ovaj način odgovori na Božju milost, zapovest više nije nedostižna. Ona je svakome blizu.

U 10,11 Pavle ovo potkrepljuje još jednim starozavetnim tekstom. To je Isaija 28,16, tekst koji potvrđuje da niko neće biti izvrgnut sramu. Tako će Bog blagosloviti svakoga ko veruje, bio to Jevrejin ili neznabožac, kako to Pavle izražava u 10,12. Ovo Pavla zatim vodi do njegovog aduta u 13. stihu, do idealnog teksta za njegovu tezu. Tekst potiče iz Joila 2,32, gde Joilo govori o Danu Gospodnjem: “I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se.” Vidite, Stari zavet je jasan. Ako to shvatimo očima vere, ne možemo sumnjati da Božja milost doseže do svakog čoveka.

Pavle potom prelazi na proces sticanja vere. Počinje to postavljanjem četiri pitanja (14. i 15. stih):

(1)               Kako mogu prizivati nekoga u koga nisu verovali?

(2)               Kako mogu verovati u nekoga za koga nisu čuli?

(3)               Kako mogu čuti ako im neko ne propoveda?

(4)               Kako će propovedati ako nisu poslati?

Odmah zatim, Pavle citira Isaiju 52,7, tekst gde hvali lepotu nogu onih koji donose radosnu vest (10,15). Srećom, postoje takvi koji su poslati i koji danas donose tu poruku radosne vesti. Ipak, već sledeća glava u Isaijinoj knjizi (53.) opominje da ne prihvataju svi radosnu vest (10,16). Pavle u 17. stihu daje rezime. Vera dolazi od slušanja vesti, a vest se sluša kroz Hristovu reč, radosnu vest o Hristu. Dovde nas je naše biblijsko istraživanje (na osnovu Starog zaveta) poučilo da nam je Božja vest došla propovedanjem jevanđelja i da je ona dostupna svakome koji veruje.

U tom biblijskom proučavanju preostaju još dva pitanja. Oba se odnose na Izrailj i odgovor na oba dat je daljim citiranjem Starog zaveta. To su: Da li je Izrailj čuo? i: Da li je Izrailj razumeo (i odgovorio verom)? Za odgovor Pavle koristi dodatna četiri teksta. Prvo, oni jesu čuli, pošto 19. psalam, koji počinje iskazom da “nebesa kazuju slavu Božju”, govori u 4. stihu da je njihov glas otišao po svoj Zemlji (vidi 10,18). Drugo, Pavle u 19. stihu citira 5. Mojsijevu 32,21, što je stih iz Mojsijeve pesme, koji govori o Božjoj “revnosti” ili “ljubomori” zbog Izrailjevog idolopoklonstva i kaže da će Bog doneti nesreću na njih i “učiniću vas ljubomornima zbog onih koji nisu narod” i “razgneviću vas narodom koji nema razuma”. Taj tekst, u Pavlovim očima, ima dvostruku svrhu. Ukazuje na Izrailjevu neposlušnost i predstavlja jednu reč koja će imati centralno mesto u Pavlovom zaključku u drugom delu 11. glave. Reč je zavidan [razdražen] ili ljubomoran [koji se rasrdio]. Moraćemo sačekati sledeće poglavlje knjige da bismo videli kako Pavle koristi taj ključ da otkrije Božji iznenađujući plan da bude milostiv svim ljudima.

Poslednja dva stiha koje Pavle citira u ovom bloku istraživanja jesu dva uzastopna stiha iz Isaije 65,1 i 2 (10,20.21). Prvi potvrđuje misao koju je Pavle izrazio u 9,30.31. Boga su našli oni koji ga nisu tražili. Neznabošci koji nisu tražili, našli su. Drugi stih govori o neposlušnosti Jevreja i njihovog oklevanja da prihvate milost. Pavle ovde njihovo propuštanje da prihvate radosnu vest vidi kao trajni dokaz postojanja one iste neposlušnosti o kojoj je govorio Isaija.

Prema tome, u čemu je osnovna misao ovog biblijskog proučavanja? Poruka radosne vesti je blizu i kaže da svako ko se pouzda u Hrista i prizna ga može biti spasen (10,9). O tome svedoči Stari zavet. Ali radosnu vest nisu prihvatili svi Izrailjci. Bez obzira na to što su je čuli, oni je nisu poslušali i to je razlog njihovog zatajenja. Oni nisu prihvatili radosnu vest Božje milosti za sve ljude, nego su se neposlušnički hvatali za svoju staru potragu za opravdanjem na temelju isključive privilegije po osnovu porekla.

Na osnovu svega što je Pavle rekao, moglo bi izgledati da su zatajila obećanja data Izrailju, da je za Izrailj sve svršeno. Ali Pavle odbacuje tu mogućnost. Pošto nas je ovde doveo do ruba litice, on se okreće, vodeći nas dalje ka novim vidicima.

Bog nije odbacio Izrailja (11,1-10)

Pavle se u 1. stihu vraća na dijatribu i pita: “Da li je Bog odbacio svoj narod?”, i odgovara još jednim od svojih “Bože sačuvaj!”On ima i dokaz kojim podupire svoju naglašenu negaciju. Prva stavka dokaza je sâm Pavle (1. stih). On je “dokazni element” A. Konačno, on je Izrailjac, iz Venijaminovog plemena (svoje poreklo Pavle pominje i u Filibljanima 3,5). Ovde ponovo vidimo koliko je Pavle svestan svog jevrejskog identiteta. On je živi dokaz da Bog nije odbacio Izrailja, pošto je on sâm Izrailjac, poslat da objavi radosnu vest o Božjoj milosti.

Povodom “dokaznog elementa” B (11,2-4), Pavle se vraća u izrailjsku istoriju, u vreme Ilije (vidi 1. Carevima 19,10). Potuživši se Bogu na Izrailja, Ilija je bio uveren da je on jedini preostali Izrailjac koji nije savio kolena pred Valom i koji se nije odrekao Boga. Ali Bog mu saopštava da takvih ima čitavih sedam hiljada! Pavle zaključuje da Bog i u njegovo vreme ima svoj ostatak. Taj ostatak je izabran blagodaću (11,5). Drugim rečima, taj ostatak nema čime da se prsi. Pripadnici ostatka nisu to zbog svojih dostignuća, jer je sve samo stvar blagodati. To je istina koju treba da imamo na umu kad god razmišljamo o pojmu ostatka. Pripadati ostatku nije pitanje privilegovanosti. Bog uvek poziva ostatak svojom blagodaću, radi određenog cilja.

Taj ostatak je, u Pavlovo vreme, dokazao da Bog nije napustio Izrailj. Tačno je da je najveći deo Izrailja odbacio vest milosti kroz Hrista, ali i to je bio deo Božjeg plana. Pavle citira 5. Mojsijevu 29,4, Isaiju 29,10 i Psalam 69,22.23, pokazujući kako je Bog bio taj koji je zaslepeo Izrailj 11,7-10). Zašto bi Bog činio tako nešto? Znači li to da je ostatak Izrailja (oni koji ne pripadaju ostatku) zauvek izgubljen? U preostalom delu 11. glave, koji ćemo proučavati u sledećem poglavlju knjige, Pavle će na to pitanje odgovoriti još jednim “Bože sačuvaj!” otkrivajući kako je i sâmo otvrdnjavanje Izrailja zapravo deo zapanjujućeg Božjeg plana da pokaže milost svim ljudima.

Primena Reči

Rimljanima 10,1 – 11,10

1.      Uz pomoć kojih koraka se ja “pokoravam pravdi Božjoj” (10,3)? Kako mi 10. glava poslanice Rimljanima pomaže da prikažem te korake?

2.      Razmišljajući o sopstvenom odnosu prema zakonu, mogu li odgovoriti kako je Hristos svršetak, ili konačni cilj zakona u mome životu?

3.      Jesam li “poslat” da pomognem drugim ljudima da “čuju” Hristovu reč? Kako to znam?

4.      Jesam li deo ostatka koji je Bog izabrao? Ako jesam, kako sam postao pripadnik tog ostatka? Šta za mene znači pripadništvo ostatku? Koje prednosti ono donosi, ako ih uopšte ima? Koje odgovornosti donosi, ako ih ima?

5.      Jesam li nekad bio u iskušenju da pomislim kako sam ja jedina preostala verna osoba? Koji je najbolji odgovor kada izgleda da su se Boga odrekli i mnogi iz redova Božjeg naroda?

Istraživanje Reči

1.      Uz pomoć analitičke konkordancije potraži tekstove u kojima Pavle koristi grčku reč telos, prevedenu sa “svršetak”. Načini spisak različitih načina na koje Pavle koristi tu reč i razmisli kako to doprinosi tvome razumevanju teksta u 10,4.

2.      Uz pomoć citata na margini tvoje Biblije pronađi starozavetne tekstove koje Pavle koristi u bloku teksta u 10,6-21. Pročitaj svaki od tih tekstova. Kako ti oni olakšavaju razumevanje onoga što Pavle govori u toj glavi? Zašto Pavle, po tvom mišljenju, koristi sve te tekstove?

3.      Uz pomoć konkordancije potraži tekstove u Bibliji u kojima se nalazi reč remnant [ostatak]. Da li se ona uvek koristi na isti način? Kada Bog ima ostatak, da li je cilj uvek isti? Uporedi ono što si pronašao s onim što možeš pročitati u nekom biblijskom rečniku ili enciklopediji.

4.      Pročitaj izveštaj o Iliji u 1. Carevima 18,1 do 19,18. Zašto je, po tvom mišljenju, Pavle upotrebio taj izveštaj? Kakav doprinos on predstavlja za vest?