| < 17 Poglavlje | Sadržaj | 19. Poglavlje > |
U
čitavom dosadašnjem toku poslanice Pavle je o sebi rekao veoma malo. On je
pre usmerio jedno oko samo na Boga i radosnu vest Njegove milosti, a drugo na
rimske vernike i njihove potrebe. Međutim, drugi deo 15. glave pruža jednu
od onih retkih prilika za bolje razumevanje Pavla kao ličnosti. Imamo
priliku da upoznamo ponešto od njegovog propovedničkog identiteta, kao i
da saznamo nešto o njegovim nadama, snovima, planovima i strahovima. Ovo nam je
prilika da dobijemo neposrednu, pravu sliku o vesniku koji nam je na tako silan
način preneo radosnu vest. To nam polazi za rukom zato što je Pavle želeo
da Rimljani shvate koliko on želi da dođe da se vidi s njima i zašto ne
može odmah doći. Međutim, Pavle o tim planovima nije mogao govoriti a
da ne otkrije ponešto i o sebi lično. To je za nas srećna okolnost.
Zato iskoristimo tu priliku da upoznamo Pavla neposredno i lično.
Rimljanima
15,14-33
Deo
teksta od 14. do 33. stiha pročitaj u najmanje dva različita prevoda, a onda
odgovori na sledeća pitanja:
1. U
svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima načini spisak svega što u ovom odseku
saznaješ o Pavlovoj službi. Kojim se izrazima Pavle služi u opisivanju svoje
službe? Kome je njegova služba bila okrenuta? Koji je bio njegov omiljeni način
rada? Kakvim analogijama se poslužio opisujući svoju
službu?
2. Napravi
spisak svih slučajeva u kojima se pominje žrtva u ovoj glavi. Šta tom analogijom
Pavle nastoji da kaže?
3. Navedi
Pavlove planove za budućnost. U koja tri mesta namerava da ide? Kojim redosledom
planira da ih poseti? Pogledaj to na karti sveta prvog veka i načini za sebe
grafičku predstavu tih planova. Koliko daleko bi Pavle putovao? Zašto svoj plan
puta Pavle priprema na ovaj način?
4. Uz
pomoć konkordancije i biblijskog rečnika pronađi sve što možeš o sakupljanju
koje Pavle obavlja za siromašne u Jerusalimu. Kada je Pavle prvi put otpočeo taj
zadatak? Zašto ga je otpočeo?
5. Kakva
strahovanja izražava Pavle u tim stihovima? Jesu li ti strahovi bili realni?
Koji su raniji događaji iz Pavlovog života mogli biti povod za te strahove?
6. Pročitaj
tekst iz Dela 21,17 do 22,30. U kakvoj su vezi ti stihovi s Pavlovom molbom
Rimljanima da se mole, u 15,31? U Adventist Bible Dictionary, str.
1076-1080, pročitaj o planu Irodovog hrama u Jerusalimu. Kako ti to što si
pročitao pomaže da bolje razumeš 21. glavu knjige Dela
apostolska?
Pavle
nam je već u uvodu ove poslanice rekao da je od Boga primio blagodat i
apostolstvo da bi pozvao neznabošce u poslušnost vere (1,5). Ovde, na kraju
poslanice, Pavle pojačava značenje te službe koristeći analogiju o svešteniku, u
hramu koji pred Bogom prinosi žrtve za narod (15,16). Većina od nas nikada nije
gledala kako sveštenik kolje životinju kao žrtvu Bogu, ali većina Pavlovih
čitalaca u Rimu jeste. Pavle unosi novi obrt u tu dobro poznatu sliku. On svoju
svešteničku ulogu ne upražnjava u hramu, nego u tržnicama, sinagogama i
domovima, u kućama na celom području Mediterana. Njegova žrtva ili prinos Bogu
nisu životinje, nego ljudi, neznabošci (16. stih). I, srećom, on ih ne “kolje”,
nego im objavljuje radosnu vest o Božjoj blagodati i čini ih delom Božjeg
zavetnog naroda. To je Pavlov prinos Bogu i on se moli da taj prinos bude
ugodan.
Pavle
je na svoju službu uvek gledao kao na službu neznabošcima. Petar je bio apostol
Jevrejima, Pavle neznabošcima (Galatima 2,8). Pavle kaže da je on neznabošce
poveo u poslušnost Bogu (15,18) i da je primio znake i čuda silom Duha za
izvršavanje tog zadatka (19. stih). Dodaje da je sav njegov razgovor bio o tome
što je Bog kroz njega učinio za neznabošce i da je njegov ponos bio jedino u
Hristu (17. i 18. stih).
Sve
je to od Pavla načinilo jedinstven spoj pastora i evanđeliste. On je nesumnjivo
bio evanđelista koji je rado orao nove površine i gradio nove temelje. To je
jasno pokazano u 19. i 20. stihu. Hteo je da ide u mesta u kojima niko drugi
nije bio. Ipak, činjenica da je ostajao s novoosnovanim crkvama, kako bi im
pomogao da se razviju i duhovno izgrade (tri godine u Efesu i godinu i po u
Korintu, kao primer) kao i pisanje poslanica i njegov metod upućivanja saradnika
u te crkve da ispitaju njihovo stanje pokazuje da je imao i srce pastora. U
stvari, ovaj dvostruki fokus — oranje novih površina, i želja da se uveri da su
stare propisno negovane, stvarao je kod Pavla neprestanu napetost. Uvek je želeo
da u isto vreme bude u najmanje dva mesta. Čak i kad je pisao poslanicu
Rimljanima, njegove nade i snovi vodili su ga u različite pravce i zbog toga je
Rimljanima izložio svoje dugoročne, srednjoročne i neposredne
planove.
Pavlov
cilj bio je da dođe u Španiju. Pominje to dva puta, u 24. i 28. stihu. Govori
čak i zašto želi da putuje u Španiju. Taj snažni nagon da jevanđelje odnese ne
samo neznabošcima nego i neznabošcima u novim krajevima, u kojima se za
jevanđelje nikada ranije nije čulo, usmeravao je Pavlova razmišljanja prema
Španiji. On nije hteo da gradi na tuđem temelju (20. stih). Po sopstvenom
pričanju, on je već propovedao od Jerusalima do Ilirika. Jerusalim je, razume
se, u Palestini, prema unutrašnjosti, od istočne obale Sredozemnog mora. Ilirik
je bio područje Dalmacije, na istočnoj obali Jadranskog Mora, severozapadno od
Makedonije. To je područje nekadašnje Jugoslavije, koje je neprestano u vestima
dok ja ovo pišem. Dela apostolska izveštavaju o Pavlovim kratkim periodima
propovedanja u Jerusalimu (Dela 9,28-30), ali ne govore o Pavlovim putovanjima u
Ilirik.
Nema
sumnje da je Pavle nestrpljivo čekao da krene u Španiju. Vrlo uzbudljivo delovao
je izazov odnošenja jevanđelja daleko izvan područja gde je ono do tada dospelo.
Španija je bila preko tri i po hiljade kilometara zapadno od Grčke, gde se Pavle
nalazio pišući svoju poslanicu Rimljanima. Ali, bez obzira na to što je to bio
izazov koji ga je uzbuđivao, Pavle je bio svestan postojanja i drugog posla koji
će morati da obavi pre polaska u Španiju. Za tako ambiciozan poduhvat biće mu
potrebna podrška, pa bi idealna baza takve podrške bili upravo hrišćani u Rimu.
Rim nije bio samo ugledna crkva u prestonici carstva, nego u tom trenutku već i
uticajna kongregacija. Osim toga, on je verovatno bio najzapadnija hrišćanska
kongregacija u to vreme. To nas dovodi do Pavlovih srednjoročnih planova i
snova.
Pavle
se nije ustezao da poruči Rimljanima kako mu je potrebna njihova pomoć za
putovanje u Španiju. On kaže u 15,24 kako se nada da će mu Rimljani biti od
pomoći na njegovom putovanju u Španiju. Ali to nije bio jedini razlog tome što
je Pavle bio okrenut Rimu. On je bio istinski zainteresovan da upozna Rimljane i
da doživi boravak u njihovoj zajednici (23. stih). On je tamo, konačno, imao
prijatelje kao što su bili Priskila i Akila, koji su mu bili posebno dragi. Bio
je ujedno zainteresovan i za njihov duhovni rast. Bio je apostol neznabožaca i
morao je znati da će vernici crkve u Rimu, s lokacijom u središtu imperije,
postati jedna od najuticajnijih crkava. Njegov iskaz na početku poslanice o
želji da uživa u zajedništvu s njima koje bi doprinelo uzajamnom hrabrenju
(1,11.12), nesumnjivo je bio istinit.
Ta
želja za zajedništvom i uzajamnim hrabrenjem s rimskim hrišćanima navela je
Pavla, prema njegovom ličnom priznanju, da im piše “slobodno” [’sasvim smelo’] o
nekim tačkama” (15,15). Zar ne bi bilo zanimljivo znati na koje je delove
poslanice Pavle mislio, rekavši to? Koje delove poslanice bi ti smatrao
“smelima”? Moje je mišljenje da su saveti iz 14. i 15. glave, napisani u vezi sa
određenim problemima koji su među njima stvarali razdore, mogli biti prvi na
spisku. Međutim, uprkos toj “smelosti”, Pavle je imao poverenja u Rimljane. Bio
je ubeđen da su oni “puni dobrote” (15,14). Želeo je da se nađe u njihovom
društvu pre svog odlaska za Španiju (24. stih). Očekivao je i da ga to druženje
okrepi (31. stih). Drugim rečima, razmišljajući o svojoj misiji u Španiji, nadao
se od Rimljana i finansijskoj, i ljudskoj, moralnoj podršci.
Međutim,
to nije bio krajnji domet Pavlovih očekivanja, jer su njihov predmet bile i
molitve vernika u Rimu. On u 30. stihu koristi isti obrazac molbe koji je
upotrebio i u 12,1, kojim moli svoje čitaoce za sasvim određen, bihevioralni
odgovor. Pavle traži od Rimljana da se mole za njega. Predmet njegove brige ovde
nije samo putovanje u Španiju nego, kako izgleda, i više — putovanje koje mu je
neposredno predstojalo, pre Španije ili Rima. Koliko god da je želeo da putuje
na zapad u Rim (preko 1100 km) i u Španiju (preko 3500 km), imao je jednu hitnu
obavezu koja će ga odvesti na suprotnu stranu, u Jerusalim, oko 1300 km prema
istoku.
Pavle
saopštava Rimljanima u 25. stihu, bez obzira na to što jedva čeka da dođe k
njima, da prvo mora da otputuje u Jerusalim. Razlog tog putovanja nalazimo u 26.
stihu. On je u tom periodu sakupljao novac za siromašne vernike u Jerusalimu od
hrišćana u Makedoniji i Ahaji (Korint se nalazio u Ahaji). Očito je da je to
sakupljanje moralo biti veoma važno, kad je Pavla odvelo pravcem suprotnim od
pravca njegovih nada i snova. Važnost tog sakupljanja moći ćemo da razumemo tek
kada budemo znali i njegovu istoriju i kakav je teološki značaj to imalo za
Pavla.
U
2. glavi poslanice Galatima Pavle nam priča o sastanku koji je održao sa
apostolima i vođama crkve u Jerusalimu, gotovo deset godina pre pisanja
poslanice Rimljanima. Tema sastanka bio je problem primanja neznabožaca u crkvu
bez obrezanja, što je za Pavla, kao apostola neznabošcima, bilo pitanje od
presudne važnosti. Na tom saboru data je podrška Pavlovoj službi neznabošcima. U
Lukinom izveštaju o istom sastanku, u 15. glavi Dela apostolskih, potvrđuje se
ta osnovna tačka i govori se i o drugim predmetima, kao što je “apostolska
poslanica”, koju Pavle ne pominje. Prisutan je, međutim, jedan problem koji
pominje Pavle, a Luka izostavlja. Pavle kaže kako su ga vođe molile da se seti
siromašnih (u Jerusalimu), čega se on svesrdno prihvatio (Galatima 2,10). Tako
je preuzeo taj zadatak kao sastavni deo sporazuma o legitimnosti njegove službe
neznabošcima, koja je imala prevashodni značaj za njegov život i njegov
identitet. Tom sabiranju za siromašne u Jerusalimu posvetio je i dve glave u 2.
Korinćanima (8. i 9. glava).
Međutim,
to sakupljanje za Pavla nije imalo samo istorijski značaj, nego i ozbiljno
teološko značenje, koje Pavle objašnjava u 15,27, kada kaže da je vernicima u
Makedoniji i Ahaji bilo drago da učestvuju u sakupljanju i da su to zaista i
dugovali siromašnima u Jerusalimu, “jer ako su neznabošci primili udeo s
Jevrejima u njihovim duhovnim blagoslovima, oni Jevrejima duguju udeo sa sobom,
u svojim materijalnim blagoslovima”. Drugim rečima, ovaj finansijski dar od
hrišćana iz neznaboštva jevrejskim hrišćanima u Jerusalimu bio je simbol
jedinstva Jevreja i neznabožaca u Hristu. To je bio i opipljiv znak važnosti
izraza svi ljudi, koji Pavle
naglašava uvek iznova, kroz celu poslanicu.
U
Jerusalimu je bilo siromašnih hrišćana. Područje oko Jerusalima decenijama je
podnosilo ekonomske teškoće. Ipak, u njihovoj sredini počelo je propovedanje
jevanđelja. S druge strane, deo hrišćana u neznaboštvu, po celom Sredozemlju,
gde je Pavle propovedao, bili su dobro stojeći ljudi. Deljenjem svojih
materijalnih blagoslova sa siromašnim jevrejskim hrišćanima u znak uvažavanja za
duhovne blagoslove koje su primili od tih istih hrišćana, vernici iz neznaboštva
ne samo što su pomogli svojoj braći i sestrama, nego su simbolički predstavili i
njihovo uzajamno jedinstvo. Pavlova celokupna hrišćanska služba bila je okrenuta
vesti jevanđelja, prema kojoj su svi, i Jevreji i neznabošci obuhvaćeni istom radosnom vešću o Božjoj blagodati.
To sakupljanje je, prema tome, bilo važno, tako važno da će Pavla odvesti u
Jerusalim, pravcem suprotnim od njegovih očekivanja i
snova.
Ipak,
koliko god da je Pavlu bilo stalo da sakupljena sredstva stignu do Jerusalima,
putovanje nije bilo oslobođeno opasnosti i strahova, i tako je Pavle Rimljanima
govorio upravo o tim strahovima.
Pavle
je svoja strahovanja Rimljanima izložio u vidu ozbiljnog zahteva da se mole za
njega, prema 31. stihu: “Molite se da se ja izbavim od nevernika u Judeji i da
moja služba u Jerusalimu bude po volji tamošnjim svetima.” Oba straha su se
odnosila na njegovo putovanje u Jerusalim. Bojao se nevernih Jevreja u
Jerusalimu koji su se protivili njegovoj službi, a bojao se i da jevrejski
hrišćani u Jerusalimu možda ne prihvate njegov dar, koji je bio simbol njihovog
jedinstva s vernicima iz neznaboštva.
Pavlova
strahovanja su, nažalost, bila vrlo opravdana. O tome čitamo u Delima 21,17 i
dalje. Luka nas izveštava kako se Pavle vratio u Jerusalim prema onome kako je
planirao. Pozdravio ga je Jakov, brat Gospodnji i sve jerusalimske starešine.
Slušali su pojedinosti o njegovoj službi među neznabošcima i hvalili Boga, ali
kako se vidi iz Dela 21,20-22, ipak su smatrali da je Pavle izazvao problem, jer
su mu rekli: “Vidiš li, brate! koliko je hiljada Jevreja koji verovaše, i svi
teže na stari zakon. A doznali su za tebe da učiš otpadanju od zakona Mojsijeva
sve Jevreje koji žive među neznabošcima, kazujući da im ne treba obrezivati dece
svoje, niti držati običaja otačkih. Šta ćemo dakle sad?”
Vođe
iz Jerusalima su odlučile da Pavle, kako bi dokazao svoju lojalnost jevrejskim
običajima, bude pokrovitelj sedmodnevnog ritualnog zavetovanja Bogu, obreda
kojem su se na hramskom prostoru podvrgla četiri čoveka. Pavle je pristao (Dela
21,23.24.26). Da bismo shvatili šta se dogodilo posle toga, potrebno je da
razumemo ponešto u vezi s hramskim kompleksom u Jerusalimu u Pavlovo
vreme.
Irod
je obnovio judejski hram, tako da je izgledao spektakularno. Misleći na hram, mi
obično mislimo na jednu zgradu, dok je sama zgrada na hramskom prostoru bila tek
mali deo ogromnog kompleksa. Jedino su jevrejski sveštenici smeli da pristupe
samom hramu (podsetićemo se da on nije bio mesto okupljanja, nego mesto
prinošenja žrtava), ali je kompleks kao celina bio središte društvenih
aktivnosti. (Pogledaj dijagram hramskog područja na 1102. strani SDA
Bible Dictionary, ako ti je
dostupan.) Unutrašnji trem hrama bio je pravougaonik dužine preko 150 m i širine
oko 90 m. Bio je podeljen na tri dela. Zapadni deo bio je trem sveštenika, i u
njemu se nalazila sama građevina hrama. Kako se iz naziva može zaključiti, u taj
deo mogli su ulaziti samo jevrejski sveštenici. Srednji deo bio je trem
muškaraca, u koji je mogao ući svaki muškarac-Jevrejin. Istočni deo bio je trem
žena, u koji su mogli ući svi Jevreji. U okruženju tog unutrašnjeg trema, sa
severa, istoka i juga, nalazio se složeni sistem tremova poznat kao trem
neznabožaca. To područje je bilo otvoreno za sve ljude.
Ka
unutrašnjem tremu je, iz trema neznabožaca, bilo više ulaza i na svakome od njih
stajao je u kamenu ugraviran natpis kao upozorenje neznabošcima [nejevrejima] da
će, ako uđu, biti ubijeni. Arheolozi su iskopali neke od tih kamenova. Sliku
takvog kamena možeš videti na str. 1104 SDA Bible
Dictionary. Konačno, na
severozapadnom uglu trema neznabožaca nalazila se rimska tvrđava, Antonija, iz
koje su rimski stražari kontrolisali aktivnosti u hramu.
Prema
tekstu iz Dela 21,27-36, pri kraju perioda od sedam dana zaveta kojem je Pavle
bio pokrovitelj, neki Jevreji iz Male Azije lažno su optužili Pavla da je u
unurašnji trem hrama uveo svog neznabožačkog pomoćnika Trofima. Gnevna gomila
uhvatila je Pavla i pokušala da ga ubije da bi ga zatim, hapšenjem, spasli
rimski vojnici. Ovde ne možemo ići u pojedinosti Pavlovog hvatanja i
utamničenja, ali o tome možeš čitati u poslednjih sedam glava knjige Dela
apostolska. Dovoljno je reći da je, od trenutka tog hapšenja, sledećih pet
godina svog života Pavle proveo kao zatvorenik, dve u očekivanju suđenja u
Judeji, gde je bio doveden pred Feliksa, Festa i Agripu, da bi konačno uputio
žalbu Rimu; godinu dana putovanja u Rim i dve, očekujući suđenje u
Rimu.
Na
taj način bio je ispunjen Pavlov neposredni cilj da dođe u Rim, ali ne na način
kako je planirao. Da stigne tamo, bilo mu je potrebno preko tri godine, a stigao
je kao zatvorenik. Verovatno nikada i nije ostvario svoj san o propovedanju
jevanđelja u Španiji. Imajući na umu napetu atmosferu koja je vladala prema
njemu u Jerusalimu, tamošnje vođe crkve izložile su Pavla velikoj opasnosti,
predlažući mu da bude pokrovitelj obreda zaveta u hramu. Posledice su bile
strašne, iako Dela pokazuju kako je Bog nastavio da koristi Pavla i kako je
Pavle nastavio da Bogu služi verno, uprkos nevoljama koje su dovele do
ostvarenja njegovih strahova, a ne njegovog sna o putovanju u
Španiju.
Drugi
strah, povodom kojeg je Pavle tražio od rimskih vernika da se mole bio je strah
da sveti u Jerusalimu možda neće hteti da prihvate dar koji je on za njih
sakupio među neznabošcima (15,31). I ranije, dok je pisao Korinćanima, Pavle je
izražavao želju da izbegne kritiku načina na koji je sprovodio sakupljanje (2.
Korinćanima 8,20). Mi ne znamo da li je taj strah bio opravdan. Jedini biblijski
izveštaj o Pavlovom putu u Jerusalim je Lukin izveštaj u Delima apostolskim, dok
o sakupljanju Luka apsolutno ništa ne kaže. Ovaj propust deluje nam prilično
čudno, budući da je to bio razlog Pavlovog putovanja u Jerusalim i da je to
igralo veoma značajnu ulogu i u njegovoj teologiji i u njegovoj službi. Međutim,
Luka o tome ćuti, tako da jednostavno ne znamo šta se dogodilo sa sakupljenim
sredstvima.
Ono
što znamo jeste da je Pavle, da bi ostao veran Bogu, žrtvovao sopstvene nade i
snove i učinio ono za šta je smatrao da će unaprediti stvar jedinstva među
Jevrejima i neznabošcima. Poruka Božje blagodati svim ljudima nije bila samo
nešto što je Pavle propovedao, nego i nešto što je bilo njegov život. To jasno
vidimo u sledećem iskazu koji je Pavle uputio vernima u Efesu, na proputovanju
iz Korinta u Jerusalim, u trenutku kada je upravo završio pisanje poslanice
Rimljanima:
Vi
znate od prvoga dana kad dođoh u Aziju kako s vama jednako bih služeći Gospodu
sa svakom poniznosti i mnogim suzama i napastima koje mi se dogodiše od Jevreja
koji mi rađahu o glavi; kako ništa korisno ne izostavih da vam ne kažem i da vas
naučim pred narodom i po kućama, svedočeći i Jevrejima i Grcima pokajanje k Bogu
i veru u Gospoda našega Isusa Hrista.
I
sad evo ja svezan Duhom idem u Jerusalim ne znajući šta će mi se u njemu
dogoditi; osim da Duh Sveti po svim gradovima svedoči, govoreći da me okovi i
nevolje čekaju. Ali se ni za što ne brinem, niti marim za svoj život, nego da
svršim tečenje svoje s radošću i službu koju primih od Gospoda Isusa: da
posvedočim jevanđelje blagodati Božije (Dela 20,18-24).
Rimljanima
15,14-33
1. Kakvu
službu je Bog meni dao? Jesam li joj se predao kao što se Pavle predao svojoj?
Mogu li biti uveren u svoj poziv kao što je Pavle bio uveren u
svoj?
2. Kako
izgledaju moje nade i snovi, i moja strahovanja?
3. Mogu
li biti uveren da će molitva sprečiti da moja strahovanja postanu stvarnost? Ako
ne mogu, kakvu sigurnost mogu imati?
4. Postoji
li “Španija” u mome životu? Ako postoji, šta je to? Može li mi Pavlovo iskustvo
pomoći da se pravilno postavim prema svojoj “Španiji”?
1. Prouči
Pavlove savete Korinćanima u vezi sa sakupljanjem, zapisane u 2. Korinćanima, 8.
i 9. glavi. Koje principe davanja tamo nalaziš?
2. Pročitaj Lukin izveštaj o saboru u Jerusalimu, u 15. glavi Dela apostolskih i Pavlov izveštaj u 2. glavi poslanice Galatima. U čemu se sastoji osnovni rezultat sabora, koji potvrđuju oba izveštaja? Šta misliš, zašto ta dva izveštaja ili dodaju ili izostavljaju neke pojedinosti?
| < 17 Poglavlje | Sadržaj | 19. Poglavlje > |