< 19 Poglavlje | Sadržaj |
Do
ovog trenutka svi smo verovatno zaključili kako će Pavle završiti ovu poslanicu.
Svoje čitaoce je uputio na život žive žrtve s ljubavlju, koja je i adekvatni
odgovor na Božju blagodat. Otkrio je sadržaj svojih nada i strahovanja.
Pozdravio je vernike u Rimu i prosledio pozdrave od svojih saradnika u Korintu.
Šta je još ostalo da se kaže?
Ima
samo jedan način da se takvo pismo završi. To je onaj isti na koji je Pavle
završio teološku poruku na kraju
11. glave poslanice Rimljanima. Kako bi se poslanica uopšte mogla završiti nečim
drugim, ako ne izrazom veličanja i slavljenja Boga? Hajde da vidimo šta možemo
naučiti iz tog završnog blagoslova.
Rimljanima
16,25-27
Umesto
da samo čitamo, kako bi bilo da naučimo napamet ta poslednja tri stiha poslanice
Rimljanima, a onda u svoju beležnicu upišimo odgovore na sledeća
pitanja.
1. Uporedi
ova poslednja tri stiha poslanice s prvom polovinom 1. glave. Koliko bi
sličnosti mogao nabrojati? Kakav je značaj ovih dodirnih tačaka između početka i
svršetka poslanice?
2. Na
šta Pavle misli kada u 25. stihu koristi izraz tajna? Kakva je to bila tajna? Kako je
otkrivena?
3. Koje
proročke spise [pisma proročka] pominje Pavle u 26. stihu? Kako je kroz njih
obznanjena tajna?
4. Nakon
što završiš ovu glavu, tada ili ponovo pročitaj ili odslušaj (ako je imaš na
audio-traci) poslanicu u celini, odjednom, a i neka ti stoji spremna otvorena
beležnica za poslanicu. Na jednoj strani u njoj upiši sve ono što te iznenađuje,
ili što misliš da čuješ na nov način. Na drugoj strani upiši svaki tekst ili
misao koje želiš da zapamtiš za svoj budući duhovni
rast.
U mnogima od poznih rukopisa Novoga
zaveta [po jednome od njih je nastao i naš prevod po Karadžiću] sadržan je 24.
stih 16. glave, koji kaže: “Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima vama.
Amin.” Iako je to vrsta blagoslova koji Pavle često stavlja na kraj svojih
poslanica, u ovom slučaju verovatno je te reči neki kasniji pisar dodao
poslanici Rimljanima. Neki su se čak pitali da li su stihovi od 25. do 27.
pripadali Pavlovoj originalnoj poslanici. Već smo videli kako su te reči
stavljane na različita mesta u različitim rukopisima. Međutim, bliska spona
između te završne doksologije i početka poslanice Rimljanima i činjenica da su
te reči uvek prisutne u rukopisima, pa makar i na različitim mestima, ne
dopuštaju mogućnost po kojoj bi stihovi od 25. do 27. bili neki naknadni
dodatak.
Ova
završna doksologija, tipično Pavlova, proširena je utoliko da još jednom podseti
čitaoce na Pavlov cilj. Pavle je mogao da izostavi ceo središnji deo i da
jednostavno kaže: “A Onome koji vas može utvrditi po jevanđelju mojemu ...
jedinome premudrome Bogu, kroz Isusa Hrista, slava uvek. Amin.” No, do sada ste
Pavla dovoljno dobro upoznali da biste znali da on neće učiniti ono što je
mogao. On će iskoristiti svoju poslednju priliku i u okviru tzv. “elipse”* dodati završno podsećanje na to šta je
stvarni sadržaj njegovog jevanđelja.
Tim
dodatkom u okviru doksologije, Pavle nas vraća ceo krug natrag na mesto na kojem
je započeo svoju poslanicu. U 1,5, na samom početku, Pavle je definisao svoj
zadatak “da pokorimo sve neznabošce veri imena Njegovoga” [da ljude između svih
neznabožaca pozovemo u poslušnost koja dolazi od vere]. Pavle u 16,26 ponovo
koristi gotovo istu formulaciju, iako te reči prevodioci NIV-a daju znatno
drugačije (“da bi ga verovali i bili mu poslušni svi narodi”). Podsetićemo se da
su narod i neznabošci jedna te ista reč u grčkom
jeziku. Pavle u oba teksta govori o neznabošcima koji dolaze u poslušnost Bogu,
poslušnost koja je obeležena verom. Cela Pavlova poslanica stapa se s tim
izrazom koji definiše Pavlov cilj. On je služio kako bi neznabošci mogli doći u
poslušnost vere.
Pavle
je svoj cilj ostvario tako što je objavljivao jevanđelje. Ta reč koja je u prvoj
glavi poslanice imala tako istaknutu ulogu ponavlja se opet ovde na kraju. Ta
“radosna vest” je “otkrivenje” tajne koja je bila skrivena kroz vekove, ali je
obznanjena u Pavlovo vreme. U grčkom jeziku reč tajna uvek je ukazivala na neotkrivenu
tajnu, a ne na nešto što je samo po sebi nedokučivo. Međutim, u Isusu Hristu
tajna je otkrivena. Poslanicu Rimljanima Pavle je započeo najavom “otkrivanja”
Božje pravde i gneva. Završava je objavom o “otkrivanju”
tajne.
Pavle
kaže da je tajna objavljena “kroz pisma proročka” [u proročkim spisima] (26.
stih). I ovde imamo dodirnu tačku s početkom poslanice. Već u drugom stihu
poslanice Pavle je govorio o jevanđelju “koje Bog napred obeća preko
proroka svojih u svetim pismima”
[jevanđelje koje je On unapred obećao preko svojih proroka u svetim spisima]. Na
početku i na kraju Pavle pokazuje da je Sveto pismo, što je Stari zavet bio za
njega, igralo važnu ulogu u otkrivanju jevanđelja. Prema tome, sasvim je
razumljivo što svaka stranica poslanice sadrži i citate iz Starog zaveta i
aluzije na Stari zavet.
Ovaj
završni podsetnik na otkrivanje tajne jevanđelja dolazi kao umetak u
doksologiju, tekst odavanja slave Bogu. Tu doksologiju u 25. stihu Pavle
započinje ukazujući na Boga kao Onoga koji je kadar da “utvrdi” Rimljane. On
koristi istu reč koju je upotrebio u 1,11, kada je govorio o uzajamnom jačanju,
utvrđivanju do kojeg će doći kada on bude doputovao u Rim i uživao u zajednici
sa svojim čitaocima. Međutim, Bog je Onaj koji konačno utvrđuje. Njihova
budućnost je u Njegovim rukama. Prema tome, nije preostalo ništa drugo nego da
mu daju slavu — “jedinome premudrome Bogu, kroz Isusa Hrista, slava uvek. Amin.”
Tim rečima završava se poslanica. Kako bi se inače mogla drugačije završiti?
Kako bismo mi uopšte mogli uzvratiti na takvu vest, ako ne davanjem slave Bogu
svojim rečima i životom!
Nije
lako naći način rezimiranja tako bogate i tako složene poslanice, kakva je
poslanica Rimljanima. Možda bi bilo od koristi ako bismo ponovili neke kontraste
koje je Pavle prikazao u toku svog najavljivanja radosne vesti. Rimljanima je
poslanica kontrasta. Pavle kao da uživa u tome da nam prikazuje kontrastne slike
i metafore. Ako se prisetimo nekih od njih, možda ćemo pronaći način da bolje
zapamtimo ono što je on rekao.
Pavle
je u prvoj glavi napravio kontrast između otkrivenja Božje pravde i otkrivenja
Božjeg gneva. Bez obzira na to što smo svi zgrešili i zaslužili gnev, Bog
interveniše primenom svoje pravde radi spasavanja svakoga koji veruje, bilo
Jevrejina ili neznabošca. U drugoj glavi, Pavle suprotstavlja one koji slušaju i
one koji “tvore” zakon, podsećajući nas da će biti spaseni samo oni koji “tvore”
zakon. U istoj glavi prikazana je razlika između fizičkog obrezanja i obrezanja
srca. U trećoj glavi je, jedno pored drugog, postavio metod dela zakona kao
sredstva za dostizanje opravdanja i opravdanje koje nastaje
verom.
Peta
glava nam živo prikazuje razliku između smrti koja je došla na sve ljude kroz
Adama i života koji dolazi kroz Isusa. Podjednako živa metafora u 6. glavi daje
kontrast između ropstva grehu (koje se završava smrću) i “ropstva” Bogu (koje se
završava večnim životom). U sedmoj glavi Pavle povlači razliku između starog
načina pisanog kodeksa i novog načina Duha. Osma glava poslanice bogata je
metaforama kontrasta. Prikazuje se razlika između osude zakona i stanja “bez
osude” koje dobijamo u Hristu. Život u telu prikazuje se nasuprot životu u Duhu.
A onda nam, u istoj glavi, Pavle ukazuje na ogromno odstojanje između duha
ropstva i duha “sinovstva”, ili onoga što znači biti
naslednik.
U
12. glavi Pavle pravi kontrast između dopuštanja da nas svet “ugura” u svoj
kalup i preobražavajućeg života žive žrtve. Na kraju 13. glave povlači razliku
između dela tame i oruđa ili oružja svetlosti. I konačno, 14. i 15. glava
oslikavaju suprotnost između osuđivanja i podsmevanja i prihvatanja s
ljubavlju.
Zaista,
mnogo suprotnosti. Uveren sam da biste mogli navesti i još mnogo više. Kakav
zaključak bismo ovde mogli izvesti? Kod svakog od pomenutih kontrasta Pavle nas
stavlja pred izbor, ali čini i više od toga. Ohrabruje nas radosnom vešću da Bog
može da nas “utvrdi” (16,25) i “podigne” (14,4). Opravdanje verom, sloboda od
gneva, obrezanje srca, život jednakosti s Hristom, “robovanje” Bogu, život u
Duhu, život bez osude, život naslednika, život svetlosti, ljubavi prihvatanja
koja rado prima i one s kojima se ne slažemo, život preobraženja u živu žrtvu,
ugodnu Bogu — sve to može postati naš deo.
Nastavi
da razmišljaš o svakoj od tih metafora, slika i obećanja, i obnovi svoju
posvećenost Hristovom putu. Božja blagodat je “najbesplatniji” od svih darova.
Međutim, dar moramo prihvatiti uzvraćanjem u veri. Taj dar je namenjen svakome
od nas. Niko nije izuzet. Milost za sve ljude! Kakve li radosne vesti! Svaka od
pomenutih metafora pomaže nam da unapred vidimo rezultate prihvatanja te radosne
vesti. Stičemo viziju novog odnosa s Bogom u kojem ga doživljavamo kao Oca punog
ljubavi, onakvog kakav je uvek i bio, a ne sudiju koji okrivljuje, kakvog smo ga
zamišljali. Mi dobijamo viziju novog odnosa sa svojim bližnjima u kojem u svakoj
osobi vidimo brata ili sestru, a ne pretnju ili neprijatelja. Ali možda je od
svih najbolja vest da te vizije, zahvaljujući Duhu, postaju stvarnost. Mi
nalazimo mir s Bogom (5,1). Živimo, koliko do nas stoji, u miru s ljudima
(12,18). Ta “novina” života, tako, uzdiže našu viziju ka onoj još slavnijoj
večnoj budućnosti i daje nam nadu. Moja molitva za svakog čitaoca je samo
Pavlova molitva u Rimljanima 15,13: “A Bog nada da ispuni vas svake radosti i
mira u veri, da imate izobilje u nadu silom Duha Svetoga” [Neka vas Bog nade
ispuni svakom radošću i mirom, vas koji se uzdate u Njega, da biste imali obilje
nade silom Svetoga Duha].
Rimljanima
16,25-27
1. Ako
bi trebalo da načinim neko završno umetničko delo kojim bih sumirao svoje
iskustvo s poslanicom Rimljanima, svoje iskustvo s Bogom stečeno kroz ovu
poslanicu, šta bi to bilo? (Pokušaj.)
2. Kad
bi neko od mojih prijatelja ili članova porodice primetio da sam proučavao
poslanicu Rimljanima i da sada završavam poslednju glavu i pitao: “Šta si dobio
od svog proučavanja?”, šta bih odgovorio?
3. Postoji
li nešto opipljivo što će izmeniti moj život, pošto sam proučio poslanicu
Rimljanima?
1. Jednom
mi je jedan student rekao: “Kada pročitaš jednu od Pavlovih poslanica, pročitao
si ih sve. One su sve iste.” Izdvoj jednu od ostalih Pavlovih poslanica,
pročitaj je, uporedi i suprotstavi nju i poslanicu Rimljanima, i onda zaključi
da li je moj student bio u pravu. Ta svoja poređenja, kontraste i zaključke
unesi u svoju beležnicu za poslanicu Rimljanima.
2. Pročitaj
završne blagoslove ili doksologije u svakoj od Pavlovih poslanica. Kako ti
završetak poslanice Rimljanima izgleda u poređenju sa ostalim delovima
poslanice? Vidiš li bilo šta značajno u onome što si pronašao?
* Izostavljanje iz rečenice ili druge konstrukcije jedne ili više reči, koje bi upotpunile ili objasnile konstrukciju, kao što je npr. izostavljanje koji su, dok sam ja, ili dok smo mi.