< 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Pavle
je u 1. glavi poslanice govorio o Božjem gnevu i kako se on odnosi na one koji
očigledno greše. Tokom ove rasprave čitalac gotovo da može da čuje likovanje
pobožnih vernika u pozadini. Ti vernici će uživati u Pavlovoj optužbi i znaće
tačno gde treba upreti prstom kada je reč o sasvim određenoj vrsti grešnika, o
kojima Pavle govori.
Međutim,
Pavlova pažnja se sada premešta na te [nametljivo] pobožne vernike koji bi rekli
“amin” na sve što je on upravo izgovorio. U prvom delu 2. glave poslanice njihov
identitet nije otkriven. U tu grupu mogao je biti uključen svako ko tvrdi da
spada u krug pobožnih. Međutim, u drugom delu glave Pavle posebno upućuje na
Božji naročiti narod, Jevreje.
No,
to bacanje rukavice Jevrejima nikako nije antisemitizam. Tek kada dođemo do dela
poslanice od 9. do 11. glave moći ćemo da vidimo dubine Pavlovog poistovećivanja
s Jevrejima i brige za Jevreje koje smatra svojim narodom. Ali u ovoj glavi on
napada ideju po kojoj pripadnost jevrejskoj naciji štiti od Božjeg gneva,
odnosno, isključuje potrebu za spasenjem. I Jevreji mogu biti izloženi Božjem
gnevu.
Rimljanima,
2. glava
Pročitaj
2. glavu poslanice Rimljanima i ispiši odgovore na sledeća
pitanja:
1. Kome
se Pavle obraća u ovoj glavi? Obraća li se istim ljudima i u prvom i u drugom
delu glave? Analiziraj i uporedi te ljude s onima koji su bili oslovljeni u 1.
glavi.
2. Šta
je po Pavlovim rečima “prvo za Jevreje”, u ovom odeljku poslanice? U kakvoj je
to vezi s onim što je on, u 1. glavi, rekao “najpre Jevrejinu”? Kako je to
moguće, kada isti Pavle kaže da “nema razlike” i da Bog “ne gleda ko je
ko”?
3. Analiziraj
i uporedi ono što u ovoj glavi Pavle kaže o gnevu s onim o čemu je govorio u 1.
glavi. Jesi li pronašao neke razlike? Ako jesi, navedi
ih.
4. Jesu
li pobožni ljudi kojima se Pavle obraća u ovoj glavi stvarno činili sva zla
pobrojana u 1. glavi? Ako nisu, zašto su onda i oni krivi? Da li nam tekst u 2,3
pomaže da odgovorimo na to pitanje? Zašto je greh osuđivati nečiji greh?
Pročitaj 14. glavu Rimljanima u svetlosti teksta u 2,3. Kako bi Pavle već sada
mogao da utire put za ono što će reći u 14. glavi?
5. Analiziraj
i uporedi šta Pavle kaže za “običnog” Jevrejina i pravog Jevrejina. Kakve su
karakteristike jednog i drugog? Šta nekoga čini pravim
Jevrejinom?
6. Da
li tekst u stihovima 14 do 16 znači da nehrišćani mogu biti spaseni tako što će
biti dobri, iako nisu čuli jevanđelje? Šta u ovom kontekstu znači kada je nekome
zakon “napisan na srcu”?
7. Kako
Pavle razume ulogu obrezanja? Da li je ono za njega i dalje važeće? Šta misliš,
zašto se obrezanje među hrišćanima nije održalo kao religiozni
obred?
Došlo
je vreme da Pavle promeni taktiku. U celom drugom delu 1. glave Pavle je govorio
u trećem licu (“oni”), o
grešnicima koji su predmet Božjeg gneva. Sada se okreće drugom licu (“ti”) i
govori onima koji izriču sud
protiv tih očiglednih grešnika.
Pavle
ih odmah stavlja na istu ravan. U 1. glavi je rekao da su grešnici iz
neznaboštva “bez izgovora” (20. stih). Međutim, u 2. glavi poslanice tvrdi da
oni koji izriču sud “nemaju izgovora” zato što čine iste stvari (1. stih). To je
vrlo ozbiljna optužba. Obe grupe su bez izgovora zato što obe grupe čine iste
stvari.
Da
li je Božji narod stvarno činio iste stvari? Verovatno su neki od njih činili.
Nema sumnje da je u redovima naroda koji se predstavljao kao Božji narod bilo
takvih koji su imali tajne grehe veoma slične gresima otvorenih grešnika. Jedina
razlika je bila u tome što su pripadnici Božjeg naroda takve grehe držali
skrivene, ne želeći da ih otvoreno čine, a podsticali su one koji su ih činili
(vidi 1,32).
S
druge strane, nema sumnje da je bilo mnogo onih koji nikada ne bi pomišljali da
učine grehe kao što su idolopoklonstvo ili seksualni nemoral. Šta je možda Pavle
hteo da kaže kad je optužio te pobožne ljude da “čine iste stvari”? Nagoveštaj
odgovora imamo možda u 3. stihu. Pavle govori o nekome ko je “samo čovek” (kako
stoji u NIV), ko izriče sud. Da li Pavle ovde podrazumeva greh sedanja na
sudijsku stolicu, kao nešto što bi bilo isto što i drugi gresi, zato što
predstavlja uzurpiranje Božje uloge i tako prerasta u jedan od oblika
idolopoklonstva?
Ta
misao se ovde samo naslućuje, prećutna, ali Pavle to naglašenije izražava u
14,4, gde ukorava one koji sude kao kad bi sudili tuđem sluzi i u 14,10-12, gde
na osnovu Staroga zaveta (Isaija 49,18; 45,23) pokazuje da jedino Bog ima pravo
da sudi. Drugim rečima, suditi drugom ljudskom biću, jednome od Božje dece,
znači preuzimati ulogu koja pripada jedino Bogu. U čemu može biti više
idolopoklonstva nego u uzurpiranju Božje uloge i preuzimanju Njegovih
prerogativa?
Pavle
u 4. stihu optužuje svoje čitaoce što ne mare za Božju dobrotu, pošto baš ta
dobrota ima zadatak da vodi u pokajanje. Očito je da je osuđivački stav prepreka
kako za potpuno uvažavanje Božje dobrote tako i za potrebu da dođemo Bogu u duhu
pokajanja.
U
5. stihu Pavle najavljuje da oni koji sude gomilaju na sebe gnev za dan gneva.
Na ovom mestu Pavle predstavlja nov aspekt Božjeg gneva. Do sada je on već, u
celoj 1. glavi, prikazivao sadašnji aspekt Božjeg gneva kada se Bog odvraća i
dopušta da svet doživi realnost greha. Ali Pavle sada govori o budućem aspektu
Božjeg gneva, o danu kada će Bog suditi. Osim toga, ovde zapažamo prve obrise
nečega što će će se razjasniti kasnije, u 3. glavi: taj “dan gneva” je u uskoj
vezi s Božjom pravdom, jer je to dan kada će se “pokazati pravedni sud Boga”
(2,5).
Prema
Pavlovim rečima, kada Bog sudi, otkrivaju se i pravda i gnev. Bog daje svakom
čoveku prema onome što je učinio (6. stih). Za one koji čine dobro, to znači
večni život (upor. 7. stih). Ali za one koji čine zlo, to će značiti nevolju,
tugu, srdžbu i gnev (8. i 9. stih).
Ovo
veoma podseća na spasenje delima. Kako ćemo pomiriti tu jednostavnu sliku suda
kao nagradu za bilo dobra ili zla dela sa idejom da se ne spasavamo na temelju
svojih dobrih dela? Zar Pavle ne izjavljuje upravo nešto što sâm, kako često
vidimo, odbacuje? Da li je Božji završni sud zaista stvar “uručivanja” večnog
života onima koji su činili dobro i izlivanja gneva na one koji su činili
zlo?
Neki
teolozi tvrde da je vera sredstvo kojim hrišćani “ulaze u” spasenje, dok su dela
ono zahvaljujući čemu ostaju u spasenju. Tako, kada Pavle govori o završnoj fazi
hrišćanskog života, a ne o njegovom početku, dela odlučuju o spasenju. Dela su
temelj za sud. Čitanje ovih stihova sigurno bi moglo podupreti takvo shvatanje.
Međutim,
ovakav način razrešavanja problema nije dovoljno u skladu s kontekstom i tokom
Pavlove argumentacije. Uvek iznova u svom proučavanju ove pažljivo obrazložene
poslanice — ako pojedinačne tekstove budemo posmatrali ne obazirući se na to
kako se oni uklapaju u svekoliku Pavlovu tezu — shvatićemo da smo odvedeni put
pogrešnog zaključivanja. Posebno je važno obratiti pažnju na završetak date
Pavlove rasprave. Često je to zaključak koji daje ključ za razumevanje
pojedinačnih kamenčića u mozaiku rasprave. To je nesumnjivo tačno i za deo
teksta od 1,18 do 3,20.
Zaključak
te rasprave jeste da su svi sagrešili, da su svi grešnici i da su pod “jurisdikcijom” Božjeg gneva
(3,23). Pavle smelo završava raspravu, ističući da nijedno ljudsko biće neće
biti proglašeno pravednim poštovanjem zakona. Najbolje što zakon može da učini
jeste da nam usadi svest o tome kakvi smo grešnici (3,20). Pošto tekst u
Rimljanima 1,18 – 3,20 predstavlja čvrsto povezanu celinu, tekst u 2,5-9 mora se
posmatrati u kontekstu Pavlovog zaključka. I zaista, prilikom poslednjeg suda,
Bog će dati večni život onima koji su činili dobro. Ali koji su ti koji su
činili dobro? Nema nijednoga (3,10)! Pavlova poenta u ovom odseku jeste, da će
kada se budu otkrili Božji pravedni sudovi i kada Bog bude pravedno nagradio
dobre večnim životom, nastati prava oskudica u pogledu kandidata za nagradu!
Moraćemo u stvari da sačekamo kraj 3. glave da bismo našli rešenje za tu
tragičnu dilemu. Međutim, mi se u 2. glavi Rimljanima ne nalazimo u fazi rešenja
problema; u njoj se još uvek borimo s problemom. Prema tome tekst u 2,5-8 ne
smemo izolovati od njegovog konteksta i zaključivati da je rešenje problema u
spasenju dobrim delima.
Tih
nekoliko stihova o Božjem poslednjem sudu Pavle zaključuje potvrđujući misao o
Božjoj nepristrasnosti. Pavle je u 1,16 izjavio da je jevanđelje prvo za
Jevrejina, a onda i za neznabošca. Pavle sada okreće drugu stranu medalje i kaže
da će nevolja i tuga doći svakome ko čini zlo — prvo Jevrejinu, a onda i
neznabošcu (2,9). Potom ponavlja da će slava, čast i mir doći svima onima koji
čine dobro — prvo Jevrejinu, a onda i neznabošcu (10. stih). Preimućstvo
jevanđelja donosi odgovornost. Božje određivanje posebnog naroda nikada nije
bilo zamišljeno kao Božji čin pristrasnosti. Bog ne gleda ko je ko; On nema
ljubimce (11. stih). Različite grupe možda će igrati različite uloge u Božjem
planu spasenja, ali konačni cilj plana je u tome što će Bog pokazati milost
prema svima (11,32). Naredne glave poslanice pokazaće nam kako funkcioniše Božji
tajanstveni plan pokazivanja milosti svima. Ali ovo je već “trčanje pred rudu”.
Ovde Pavle ističe Božju nepristrasnost i činjenicu da On nema ljubimce, da bi
nam pokazao da se svi nalazimo u istoj ravni, u istom čamcu — čamcu greha, koji
bacaju tamo-amo ljuti talasi Božjeg gneva.
Osnovno
težište ovih stihova je jasno, ali Pavle tu dodaje jedan umetak, u 14. i 15.
stihu, koji je teško razumeti a pokazao se i kao kontroverzan za tumačenje.
Pavle u 12. stihu počinje tako što nastavlja izjavu da Bog ne gleda ko je ko,
naglašavajući da i neznabošci (koji greše izvan zakona) i Jevreji (koji greše
pod zakonom) izlaze na sud. Prvi će izginuti izvan zakona, a drugima će biti
suđeno po zakonu. Jer, bez obzira da li greše izvan zakona ili pod zakonom, oni imaju nešto zajedničko
— i jedni i drugi greše! Nije dovoljno slušati zakon; da bi bio opravdan, čovek
mora biti poslušan zakonu (13. stih).
I ovde se Pavlove reči mogu tako tumačiti kao da se spasenje temelji na držanju
zakona; no, da bi takvo shvatanje bilo remećenje toka Pavlove rasprave, to ovde
postaje još očiglednije.
Na
ovom mestu (14. i 15. stih) Pavle dodaje ubačen demanti o čijem je značenju bilo
žestokih rasprava. On govori o neznabošcima koji nemaju zakon, ali koji sami od
sebe, prirodno čine što zakon traži i na taj način postaju sami sebi zakon.
Zakon je “ispisan na njihovim srcima”. Ko su ti neznabošci o kojima Pavle
govori?
Neki
tvrde da su to oni koji nikada nisu čuli za Boga niti za zakon, ali “sami od
sebe”, prirodno, čine ono što je pravo i stoga dobijaju spasenje. Drugi smatraju
da je okolnost da Pavle koristi jezik novoga zaveta [između Boga i ljudi] (vidi
npr. Jeremija 31,33, gde Bog obećava da će, pod novim zavetom, ispisati zakon na
srcu Izrailja), dokaz da Pavle govori o hrišćanima iz neznaboštva koji su
prihvatili Hrista i sada je zakon ispisan na njihovim srcima. Neki od onih koji
zastupaju ovaj stav tvrde kako je njihovo mišljenje dodatno ojačano činjenicom
da fraza (ili reč u izvornom jeziku) “sami od sebe” ne može ići s glagolom u 14.
stihu, nego treba da ide s imenicom “neznabošci”. Na taj način bi tekst glasio:
“Jer kad neznabošci, prirodno [“sami po sebi”] ne imajući zakona, čine što je po
zakonu ...” Time Pavle ne govori o
onima koji “sami po sebi”, prirodno drže zakon, nego o onima kojima je zakon
ispisan na srcima zato što slede Hrista.
Pavle
nam ovde, prosto, nije dao dovoljno podataka na osnovu kojih bismo mogli
pouzdano odgovoriti na pomenuto pitanje. Treba, međutim, imati na umu da se još
uvek ne nalazimo u odseku poslanice gde Pavle počinje da govori o spasenju.
Stiče se utisak da Pavle, u kontekstu, objašnjava kako se Jevreji ne mogu
pozivati na neku superiornost na osnovu toga što imaju zakon pošto su, kao
uostalom i neznabošci, i sami grešnici. On u tim stihovima ističe da i
neznabošci čine ono što je dobro. To je, svakako, bilo tačno. Odbojni prikaz
neznabožačkog sveta u 1. glavi teško je mogao biti kompletna slika. U
grčko-rimskom svetu bilo je učitelja morala visokih ideala i života dostojnog
divljenja. Pavle, međutim, ne ističe to zato da bi objasnio na koji se način oni
spasavaju. On prosto želi da pokaže da Jevreji nemaju monopol na vrlinu, bez
obzira na to što će, kada sve bude rečeno i učinjeno, i Jevreji i neznabošci
biti proglašeni grešnicima.
Pavle
se potom vraća na drugo lice (ti, vi) i obraća se posebno Jevrejima. Jezik mu je
snažan, satiričan, pa i sarkastičan. Dobar deo tog jezika, kao što je to slučaj
u celoj ovoj glavi, nastao je na osnovu aluzija na Stari zavet. To je kao kad bi
Pavle protiv Jevreja okrenuo upravo njihove spise. Osnovni problemi koje on ima
s njima sastoje se u njihovom oslanjanju na zakon i hvalisanju sopstvenim
odnosom s Bogom (2,17.23). Imaj pred očima ove konkretne optužbe kako bi se na
njih mogao podsetiti kada dođemo do drugog dela 3. glave. Tamo ćemo videti da
pravda koju Bog nudi dolazi nezavisno od zakona (3,23) i isključuje svako
hvalisanje (27. stih). Pavle već sada priprema put za Božje rešenje problema
greha i gneva.
Za
Pavla je još problematičnija činjenica što su pripadnici Božjeg naroda, uprkos
svom hvalisanju i tvrdnjama da su vođe slepima i svetlost u tami, podučavaoci
bezumnima i učitelji maloj deci, u stvari grešnici koji se nalaze u istom
položaju kao i neznabošci, bilo zbog sopstvenih moralnih zastranjivanja i
propuštanja da žive na nivou svojih ideala, ili zbog svog optužiteljskog stava
(2,19-22). (Komentatori navode mnoge opcije za značenje Pavlove optužbe na račun
Jevreja, da “kradu svetinju” [“pljačkaju hramove”] [22. stih], ali verovatno
nijedan od njih ne može pouzdano da kaže na šta Pavle misli.) Umesto da budu
Božji svedoci svetu, oni, poput Izrailjaca kojima se Isaija obraćao (vidi Isaija
52,5), zapravo sramote Božje ime među neznabošcima (2,24). Njihovo licemerstvo
je negativan svedok.
Bila
bi to užasna greška kad bismo počeli da osuđujemo Jevreje Pavlovog vremena zbog
onoga što Pavle ovde govori. (Nema sumnje, bio bi to dokaz našeg sopstvenog
grešnog stanja.) Nije tačno da njih Pavle posebno izlaže na stub srama, kao
grešnije od svih ostalih. Nedovoljno često sećamo se činjenice da Pavle time
cilja na sve nas. Mi smo svi grešni. Tačno je, doduše, da se religiozni ljudi
suočavaju s posebnim iskušenjem pouzdavanja u sopstvene pobožne radnje i
hvalisanja njima. Na ovom mestu u poslanici Pavle navodi na specifičan primer
oslanjanja na spoljne manifestacije pobožnosti, na obrezanje.
Obrezanje
je, kao ritual, simbolički upućivalo identitet svakog jevrejskog muškarca kao
pripadnika Božjeg naroda. Pavle smelo objavljuje da obrezanje ima vrednost
jedino ako neko poštuje zakon. U stvari, kada neko prekrši zakon, njegovo
obrezanje postaje neobrezanje. Pavle potom prelazi na sledeći logičan korak. Ako
neko ko nije obrezan drži zakon, to je isto kao da je obrezan (26. stih). Šta to
znači? To znači da , Božji narod biva osuđen od onih čiji je život bliži zakonu,
bez obzira na to što ga nemaju. Pavle ponovo ističe misao koju je istakao u
ranijem delu glave. Budući da su svi ljudi grešnici, niko ne može da se pouzda u
svoj verski status ili reputaciju.
To
Pavla navodi na zaključak da pravi judaizam nije pitanje spoljašnjih obreda ili
rodoslovlja, nego pitanje srca (28. i 29. stih). To je očita aluzija na Stari
zavet, kada Bog obećava da će “obrezati ... srce tvoje i srce semena tvojega”
(5. Mojsijeva 30,6). Pavle nema smelosti onoliko kako zvuči. On samo ponavlja i
proširuje ono što je Bog sve vreme govorio. Takođe treba da zapazimo da se Pavle
ovde ne suprotstavlja obrezanju. On se u Galatima suprotstavlja onima koji su
obrezanje hteli da nametnu hrišćanima iz neznaboštva (Galatima 5,2-12), ali se
ni u tom tekstu ne suprotstavlja samom obrezanju.
Tu
misao Pavle utvrđuje, “zakiva” uz pomoć igre reči kakvu je upotrebio i Isus,
prema jevanđelisti Jovanu. Pavle
kaže da pravom Jevrejinu, čije obrezanje dolazi iz srca, “pohvala” nije od ljudi
nego od Boga (2,29). Reč za “Judu” i “judaizam”, u jevrejskom jeziku srodna je s
rečju pohvala. Tako bismo tu rečenicu
mogli shvatiti u značenju da je nečiji “judaizam” od Boga, a ne od ljudi. Isus
kaže u Jovanu 5,44: “Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugoga,
a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite?” Pravi judaizam, ili bilo koja
prava vera, praktično, mora biti dar od Boga, a ne da potiče iz ma kojeg
ljudskog izvora. I Isus i Pavle kao da ističu tu misao, aludirajući na vezu
između izraza Juda i
pohvala u jevrejskom jeziku, iako u
grčkom između te dve reči ne postoji nikakva veza.
Na
ovom mestu u Rimljanima poslanici svaki čitalac bi se mogao začuditi zašto bi
ikome bilo važno da bude pripadnik Božjeg naroda. Pavle će postaviti to pitanje
i odgovoriti na njega kada, u sledećoj glavi, bude nastavio svoju raspravu o
Božjem gnevu i grešnom stanju ljudskih bića.
Rimljanima,
2. glava
1. Ko
su ljudi kojima sam u iskušenju da sudim? Ljudi koji su drugačiji zbog svoje
nacionalnosti ili rase? Vernici crkve s kojima se ne slažem? Vernici koji rade
nešto za šta ja smatram da nije ispravno? Nehrišćani čijih se običaja gnušam?
Šta o meni govori tro što sudim drugim ljudima?
2. Čime
sam u iskušenju da se hvališem? Ako zanemarim činjenicu da sam dovoljno razuman
da se ne hvališem i da sam iskren u pogledu svojih dubokih osećanja, šta bi na
mome spisku hvalisanja zauzelo prva mesta? Kako bih te stavke mogao zameniti za
“hvaljenje” samo u Hristu?
3. Pošto
na obrezanje ne gledam kao na verski ritual, šta bi za mene bilo funkcionalni
ekvivalent obrezanju? Da li bi se Pavlovo učenje o unutrašnjem i spoljašnjem
obrezanju moglo primeniti i na to? Kako to praktično utiče na moj
život?
1. Koristeći
konkordanciju, pronađi u 1. Mojsijevoj tekstove koji govore o obrezanju. Kako je
nastalo obrezanje? Zašto je Bog, po tvome mišljenju, odlučio da ono postane
verski simbol? A zatim, ponovo s konkordancijom, pronađi kako se Novi zavet bavi
obrezanjem. Postoji li razlika u pristupu obrezanju među različitim novozavetnim
piscima? Uporedi ono što si našao sa člankom o obrezanju u dobrom biblijskom
rečniku.
2. Pogledaj
u konkordanciji izraze sudija, osuđivanje i
sud [judge, judging, judgment]
i istraži njihovu upotrebu u poslanici Rimljanima. Zašto, po tvom mišljenju,
Pavle najčešće koristi te izraze u 2. i 3. glavi poslanice, a onda ponovo u 14.
glavi?
3. Potraži
sve oblike reči hvaliti se [boast] i
hvalisati se [brag] u konkordanciji i
pregledaj njihovu upotrebu u poslanici Rimljanima. (Biće korisno ako imaš
analitičku konkordanciju gde se može potražiti ista grčka reč, bez obzira na to
što je ponekad prevedena na različite načine. To je posebno značajno za reč
hvaliti se, pošto je ona u nekim
tekstovima prevedena i sa “radovati se”. Ako nemaš pristupa analitičkoj
konkordanciji, evo tekstova u Rimljanima u kojima je upotrebljena grčka reč za
“hvaliti se”: 2,17.23; 4,2; 5,2.3.11.)
< 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |