< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >

sedma glava

HRISTOS I ADAM

Rimljanima, 5. glava

U Španiji se u 15. veku pojavio novac s utisnutom slikom Herkulovih stubova, koji su simbolizovali Gibraltarski moreuz. Na njemu je stajalo: “Iza ovoga nema ničega.” Zahvaljujući Kolumbu i drugim istraživačima, novčić je postao zastareo. Oko 1537. godine pojavio se drugi novčić sa istom slikom, ali s novim tekstom: “Iza ovoga još mnogo više.”

Peta glava poslanice Rimljanima poručuje nam da iza ovoga ima još mnogo više. Izraz “mnogo više” ponavlja se u 9, 10, 15. i 17. stihu. Svakom tom prilikom Pavle nas ili vodi od našeg sadašnjeg iskustva s Hristom i radosne vesti o onome što je Bog već učinio za nas ka još većim obećanjima za budućnost, ili upoređuje negativne rezultate Adamovog nasleđa s obećanjima koja su došla kroz Hrista. Pavle upoređuje naš odnos s Adamom i s Hristom. Otvori Bibliju kod 5. glave poslanice i tu ćeš otkriti kakve radosne vesti donose Božja obećanja o onome što je “mnogo više”.

Ulaženje u Reč

Rimljanima, 5. glava

Pročitaj tekst u 5. glavi poslanice Rimljanima u najmanje dva različita prevoda i ispiši odgovore na sledeća pitanja, nakon što si proveo izvesno vreme razmišljajući o svakom od njih.

1.      Prikaži Pavlov pregled hrišćanskog života iz stihova 1 do 5. Navedi sve prednosti koje hrišćanima danas stoje na raspolaganju. Kako se nevolja uklapa s tim iskustvom? Šta je zadržano za budućnost? Na koji način su u ovom tekstu spojeni sadašnjost i budućnost?

2.      Obrati pažnju na četiri teksta koji sadrže frazu “mnogo većma” (9, 10, 15. i 17. stih). Navedi sadašnju stvarnost koju Pavle prvu pominje, a onda onu — “mnogo većma”, koju takođe možemo očekivati u svakom tekstu. Šta ti to govori o odnosu koji u Pavlovim očima postoji između sadašnjosti i budućnosti? Kako se ta obećanja s predznakom “mnogo većma” primenjuju na tvoj lični odnos s Hristom?

3.      Analiziraj Pavlovo poređenje Hrista i Adama. Na jednoj strani u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima načini dva stupca. U prvom navedi sve što je Adam učinio i kako se to na nas odražava. A onda u drugom, navedi sve što je Hristos učinio i kako se to na nas odražava. Šta pokušava da nam pokaže Pavle tom analogijom?

4.      Objasni reči “jer svi sagrešiše” iz 5,12. Imaju li te reči smisla kao zaključak svega što je Pavle već rekao u tom stihu? Kakav je odnos između Adamovog i mog greha? Za koji sam ja osuđen? Koji dokaz daješ kao potvrdu svog odgovora?

5.      Vidiš li protivrečnost između Pavlovih reči u 4,15 i 5,13? Ima li greha ili prestupa tamo gde nema zakona?

6.      Šta hoće Pavle da kaže koristeći poređenje između “pravednika” i “dobrog” čoveka u 5,7? U čemu je razlika?

7.      Na koji način zakon uvećava prestup (20. stih)? Da li je to stvarni razlog što je Bog dao zakon? Kako pronalaziš smisao u tim rečima?

Istraživanje Reči

Novi život u Božjoj milosti (5,1-5)

Pavle je otklonio svaku sumnju u pogledu našeg opravdanja kroz Hrista. Četvrta glava poslanice završila se sledećim rečima o Hristu: “Koji se predade [bio predat] za grehe naše, i ustade [bio podignut] za opravdanje naše.” Eto, kako smo opravdani. Pa šta? Šta time dobijamo? Pavle se ovim pitanjem bavi u prvih nekoliko stihova 5. glave.

On [prema izvornom tekstu] počinje rečima “prema tome, budući da ...”. Ono što se sprema da kaže očigledno proističe iz nečega već rečenog. U prvih pet stihova ove glave Pavle rezimira to novo iskustvo opravdanja verom u Hrista i upućuje nas na nove realnosti koje iz njega proističu.

Prva od tih novih realnosti koje proističu iz opravdanja je mir s Bogom, kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Jevrejski pojam mira s kojim je Pavle rastao bio je neuporedivo više holistički nego što je to obično naše shvatanje tog termina. Mir se odnosio na dobrobit i zdravlje u njihovom najširem smislu. Kad smo opravdani, više nema ni pomisli na Božji gnev. Kad se upoznamo s Božjom ljubavlju i onim što je On učinio za nas, mi živimo u miru, “imamo mir”, spokojni u novom odnosu potpune dobrobiti, u saglasnosti s Bogom.

Međutim, to nije sve. Zadobili smo pristup u milost [blagodat]. Mi, štaviše, sada stojimo u toj milosti (2. stih). To je kao kad bismo udisali neki novi vazduh ili živeli u nekom novom svetu. Živimo u novoj atmosferi, u novoj “kući”. Biti hrišćanin, znači udisati atmosferu milosti, biti siguran u Božju naklonost.

No, ima ovde još nečeg. Novi stav prema budućnosti takođe proističe iz opravdanja. Taj stav je obeležen nadom. Prevod NIV to ovako formuliše: “I radujemo se u nadi slave Božje.” Međutim, grčka reč od koje smo dobili radovati se ipak je jača od onoga što nam sugeriše reč radovati se. Dalje, prevod “radovati se” ispušta jednu značajnu vezu između tih stihova i onoga što je Pavle govorio u svakoj od prethodne dve glave. Evo šta Pavle, stvarno, kaže: “Mi se hvalimo nadom u slavu Božju” (2. stih).

Međutim, ovde iskrsava neka vrsta problema. Pavle nam je već jednom rekao da vera izostavlja svako hvalisanje (3,27) i da ni Avram nije imao čime da se pohvali (4,5 (2)). A sada nam govori kako je hvalisanje — jedno od obeležja hrišćanskog života, u ovom konkretnom slučaju, hvalisanje nadom!

Očigledno je da Pavle ovde ne govori o drskosti ili oholosti, o vrsti samouverenosti protiv kojih govori u 3. glavi poslanice. Međutim, Pavle ovom prilikom iznosi šta je to što zamenjuje onu drugu vrstu “hvaljenja”, koju sâm izostavlja. Hvaliti se nadom, to je pouzdanje koje se bez straha suočava s budućnošću. Izraz hvaliti se Pavle u ovoj glavi zapravo ponavlja tri puta. Kaže da se mi hvalimo nadanjem (2. stih), hvalimo se nevoljama (3. stih) i hvalimo se Bogom (11. stih). To troje nam, zajedno, skreće pažnju na vrstu pouzdanja i sigurnosti koja određuje hrišćanski život. Budući da imamo pouzdanje u Boga, mi imamo pouzdanje u budućnost i živimo u nadi.

Ipak, šta reći o “hvaljenju” sopstvenim nevoljama? Ne izgleda li nam to negativno, pa možda i pomalo morbidno? Ono što Pavle naglašava je način na koji nada nadilazi sve drugo u životu, pa i nevolju. Hrišćani se mogu hvaliti nadom zato što se hvale Bogom i što znaju da je budućnost u Njegovim rukama. Ni sama patnja ne može da obeshrabri takvu nadu i takvo pouzdanje. U stvari, Pavle u nevolji vidi određene prednosti, iako sigurno nije bio tip čoveka koji pokušava da izazove nevolju, kako bi u njoj “neurotičarski” uživao. On nema na umu takvu vrstu “hvaljenja” nevoljama. Naprotiv, on je svestan činjenice da nevolja u pravom duhu vodi u istrajnost i formira karakter, što sa svoje strane donosi još veću nadu (3. i 4. stih).

Pavle dodaje da nas nadanje ne izneverava (5. stih). I ponovo, Pavlova reč je jača od onoga što nam sugeriše savremeni prevod. Pavle kaže da nas nadanje neće osramotiti. Pavle je živeo u svetu u kojem su sramota i čast bili značajni pojmovi. Mi smo, u našem “individualističkom” društvu, skloni da radimo ono što smatramo da treba da radimo, ne brinući o mišljenju drugih ljudi. Ali u svetu iz prvog veka, orijentisanom prema društvenoj zajednici, nije se moglo zamisliti ništa gore nego doživeti da te društvena zajednica posmatra i (gledajući) vidi sramotu. Bilo je to gotovo kao kad bi sramota bila nešto opipljivo što se nosi na licu, tako da svi mogu da vide (nešto slično izrazu koji koristimo kada kažemo  “nos mu je k’o babura”. Pavle kaže da nada ne donosi sramotu nego, naprotiv, pouzdanje.

Ovaj kratki rezime hrišćanskog iskustva Pavle završava jednom predivnom slikom. Bog je, kroz Svetoga Duha, izlio svoju ljubav u naša srca (5. stih). Milost [blagodat], mir, vera, opravdanje, otkupljenje i drugi izrazi koje Pavle koristi u izlaganju svoje poruke predstavljaju metafore i slikovite reči, koje otvaraju prozor ka jednoj te istoj stvarnosti. Bog nas voli i izliva svoju ljubav u naša srca. Nama se pruža prilika da uzvratimo na tu ljubav i da nađemo novu vrstu života u sadašnjosti i nadu za budućnost. To je sadržaj Pavlove radosne vesti.

Ponovno pominjanje temelja (5,6-8)

Stiče se utisak da Pavle ne može mnogo da odmakne, a da se ne vrati na temelj, osnov svoje radosne vesti. On nam u stihovima 6 do 8 ponovo skreće pažnju na temelj, podsećajući nas na to da Hristova smrt čini radosnu vest mogućom. On potvrđuje da je Hristos u pravo vreme, dok smo još bili slabi, umro za bezbožnike. Obratimo zato pažnju na izraze vreme, slabi i bezbožni.

Grčki jezik ima najmanje dve različite reči za vreme. Prva, od koje smo dobili našu reč hronologija, odnosi se na period vremena u hronološkom, ili kvantitativnom smislu. Pavle ovde koristi drugačiju reč (kao i na više drugih mesta u poslanici). Ona se odnosi na poželjno ili pogodno vreme u kvalitativnom smislu. Pavle ponekad koristi taj izraz zajedno s rečju sada, govoreći o sadašnjem vremenu (3,26; 8,18; 11,5). Ali ovde i u 9,9 (gde citira iz 1. Mojsijeve 18,10) on ga koristi s predlogom, želeći da ukaže na predviđeno ili na pravo vreme. Hristova smrt nije bila slučajnost istorije, nego deo Božjeg plana. Kao takva, došla je u predviđeno vreme, prema planu.

Mi smo u to vreme još uvek bili “slabi”. Pavle u 4. glavi koristi taj izraz da bi pokazao da Avram nije “oslabio” u veri, dok će ga u 14. glavi upotrebiti da bi one koji su strogi u pogledu ishrane opisao kao “slabe” u veri. Taj izraz Pavle ovde koristi radi naglašavanja činjenice o našoj bespomoćnosti. Hristos je umro za nas upravo u vreme kad smo bili krajnje bespomoćni da bilo šta učinimo, što dokazuje da je u Hristovoj smrti naš jedini temelj nade u spasenje. To je istina na kosmičkom nivou. Hristos je umro za nas kad su ljudi bili bespomoćni. Ali Pavle želi da to razumemo i na ličnom nivou. Ja sam bio bespomoćan, i Hristos je umro za mene. Svoje spasenje nisam mogao zaraditi ničim što sam sâm mogao da učinim. Međutim, moja slabost služi da bi se pokazala Božja snaga.

Pavle nam je u 4,5 rekao da se Avram uzdao u Boga koji pravda bezbožnika. A ovde, u 5,6, Pavle ukazuje na osnov za to opravdanje: Hristos je umro za bezbožnike. Razume se, svi smo mi bezbožni. I sada, Pavle ponovo naglašava da nikakva naša dobrota ne doprinosi našem spasenju. On to ponovo ističe na kraju 8. stiha. Dok smo još bili grešnici, Hristos je umro za nas. Do ovog trenutka, slika bi trebalo da bude jasna. Bili smo slabi, bezbožni, bili smo grešnici. Hristos je umro za nas. Nema nikakve sumnje da nas spasava Hristos, a ne mi sami sebe. Ipak, nije samo Hristos bio uključen u tu žrtvu za nas, jer Bog je bio aktivan u Hristu. On je svoju ljubav prema nama pokazao u Hristovoj smrti.

Pavle nam u ovom kratkom delu teksta od tri stiha iznosi nekoliko važnih istina o Hristovoj smrti. Ona je bila deo Božjeg plana i dogodila se u unapred određeno vreme. Bila je to smrt za nas. Koliko god da razumemo pomirenje, nesporna je činjenica da je Hristova smrt bila delotvorna u našem slučaju. Oslobođeni smo smrti zahvaljujući Hristovoj smrti. Pavle možda ne objašnjava sve pojedinosti o načinu funkcionisanja pomirenja, ali nas ipak ne ostavlja u nedoumici u pogledu toga da nam Hristova smrt nas radi omogućava spasenje. Konačno, Pavle nam kaže da je Hristova smrt ujedno bila i prikaz Božje ljubavi. Gledajući na krst, mi vidimo kako se Božja ljubav izliva za nas.

U srednjem, sedmom stihu tog kratkog odseka teksta Pavle iznosi zanimljivo poređenje između Hristove smrti za nas i karakteristične ljudske akcije. Iako je Hristos bio voljan da umre za slabe, bezbožne grešnike, ljudi nisu spremni da daju život ni za pravednika. Taj kontrast između ljudskog i božanskog stava dovoljno je jasan, ali Pavle ipak ide dalje i dodaje napomenu koja, na prvi pogled, unosi zabunu. Iako ne žele da umru za pravednika, ljudi bi možda umrli za “dobrog” čoveka. Kakva je razlika između pravednika i dobrog čoveka i zašto bi neko radije umro za ovog drugog?

Za ovo su ponuđeni različiti odgovori. Većina prevodilaca biblijskog teksta smatraju da se dobar odnosi na osobu koja je dopadljiva, umiljata i privlačna. Neko bi se i usudio da umre za takvu osobu. Drugi to gledaju u okviru jednog specifičnijeg konteksta Pavlovog vremena i smatraju da Pavle govori o dobrotvoru, u sistemu patronata koji je tada preovladavao. I tako, proizlazi da čovek ne bi umro tek za bilo koga, pa makar to bio i pravednik, ali bi mogao umreti za svog patrona ili gospodara kome se zavetovao da će ga štititi. U to verovatno ne možemo biti sasvim sigurni, ali je u svakom slučaju očigledna ta osnovna ideja. Hristos je učinio nešto što daleko nadmašuje svaki ljudski altruizam, kad je umro za bezbožnike.

“Mnogo većma” (5,9-11)

Pavle u 9. stihu započinje niz suprotnosti između sadašnjosti i onoga “mnogo većma”, čemu se možemo nadati. U prva dva iz niza on upoređuje pozitivno sadašnje iskustvo koje doživljavamo s još slavnijim obećanjem u budućnosti. U sledeća dva on upoređuje negativno Adamovo nasleđe iz prošlosti s pozitivnim obećanjem naših očekivanja u Hristu. Sledeća tabela prikazuje te oprečnosti:

U ovom odseku usredsredićemo se na prva dva kontrasta iz tabele. Druga dva biće obrađena u sledećem odseku o tipologiji Hristos-Adam.

Prva dva poređenja posebno su važna za razumevanje Pavlove eshatologije. Govoreći o eshatologiiji, mi obično mislimo na istraživanje događaja poslednjih dana koji vode drugom Hristovom dolasku. Međutim, za Pavla su već Hristova smrt i vaskrsenje bili eshatološki događaj. Presudni događaj spasenja već se bio dogodio. Bog je, u Hristu, već bio izvojevao odlučujuću bitku kojom je bio osiguran konačni ishod zemaljske istorije. Pavle je u hrišćanskoj eshatologiji video snažan aspekt sa značenjem “već”. I to “već” nije se odnosilo samo na svet kao celinu, nego i na hrišćanina kao pojedinca. Hrišćani su već (sada) bili opravdani Hristovom krvlju (9. stih). Oni su već (sada) bili pomireni s Bogom smrću Božjeg Sina (10. stih). Hrišćanska sadašnjost je već (sada) iskustvo tako neodoljivo novo i odlučujuće da se može okarakterisati kao eshatološko spasenje.

Ipak, taj sadašnji aspekt spasenja i eshatologije nipošto ne umanjuje Pavlovo naglašavanje nade u budućnost. Naprotiv, ono što smo već iskusili u sadašnjosti daje oblik i smisao budućnosti. Štaviše, ovo sadašnje iskustvo donosi nam sigurnost za budućnost. Upravo tu mnogo većma postaje izuzetno prisutno. Ako smo već opravdani i pomireni s Bogom, koliko tek više možemo očekivati! Ako je naše sadašnje iskustvo spasenja tako silno i neodoljivo, koliko se tek više možemo uzdati u Božja obećanja za budućnost. U Pavlovim očima, eshatološka nada nije prazno nagađanje. Naše sadašnje iskustvo za nas je dokaz nade u budućnost (9. i 10. stih). Po ovom obrascu Pavle u eshatologiji dosledno spaja sadašnjost i budućnost.

Ovde ćemo reći nešto i o pojmu pomirenja (10. i 11. stih). Ovo je prvi put da se taj pojam pojavljuje u poslanici Rimljanima (srešćemo ga još jednom u 11,15), iako ga je Pavle podrobnije obradio u 2. Korinćanima 5,17-20 (u poslanici verovatno pisanoj pre poslanice Rimljanima). Ovo je još jedna u nizu metafora koje Pavle koristi da bi nam omogućio još jedan pogled na spasenje. Ona se odlično uklapa u raniji Pavlov akcenat na sveobuhvatnosti Božjeg gneva (Rimljanima 1,18 – 3,20). Hristova smrt nas je udaljila od atmosfere Božjeg gneva i dovela u sklad s Bogom. Mi smo pomireni s Njim.

Pavle ni ovom prilikom ne pokušava da objasni unutrašnje delovanje te dinamike, nego jednostavno saopštava da se dogodila. Kako je to slučaj s većinom metafora, i ova se može pogrešno tumačiti. Neke teorije o pomirenju prikazale su jednog neprijateljski raspoloženog Boga, koga valja umilostiviti Hristovom smrću. To je, međutim, daleko od Pavlove perspektive. Kada Pavle govori o nama kao “Božjim neprijateljima” (10. stih), to ne znači da je Bog bilo kada imao neprijateljski stav prema nama. Prisetimo se da je čak i Božji gnev povezan s Njegovom ljubavlju i uvažavanjem za ljudska bića i njihovu slobodu. Mi smo bili Božji neprijatelji i moramo se podsetiti šta Pavle govori u 2. Korinćanima 5,18.19: “Ali je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja. Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom.” Bog nije bio neprijateljski raspoložena strana, neko koga je Hristos morao da ubedi da nas prihvati. Bog je od početka aktivno učestvovao u procesu pomirenja.

Neko ko želi dokaz da se ovo često pogrešno shvata, potrebno je samo da zatraži od srednjoškolaca da razmisle kako su kao deca zamišljali Boga i Hrista. Oni će neizbežno reći da su Hrista shvatili kao neuporedivo pristupačniju ličnost nego Boga. Međutim, Pavle ne daje prostora za stvaranje takve razlike. Bog nas je, kroz Hrista, pomirio sa sobom. Krst je ispoljavanje Božje ljubavi i milosti.

Hristos i Adam (5,12-21)

Pavle u Rimljanima 5,12 započinje trajnu analogiju koja suprotstavlja Hrista i Adama. Međutim, ovo nije samo poređenje njih dvojice, nego i poređenje posledica koje po nas imaju njihova pojava i uloga. Pavle istražuje naš odnos s Adamom i posledice tog odnosa, kao i naš odnos s Hristom i ono što iz njega proističe. Sledeća tabela je rezime Pavlovih glavnih misli.

Nije potrebno provesti mnogo vremena nad ovom tabelom da bismo uvideli da je sve loše došlo od Adama, a sve dobro od Hrista. Ali kako su to greh i smrt došli od Adama? O tome se raspravljalo još od vremena rane crkve. Najveći deo rasprave bio je usredsređen na 12. stih.

Ovo je čudan stih, koji lingvisti nazivaju “anakolut”. To jednostavno znači da se rečenica nikada ne završava na način kako bi trebalo da se završi. (Nažalost, i studenti me često čuju kako činim to isto dok predajem. Otpočnem rečenicu, a onda skrenem na neku drugu misao, i zato rečenicu ne završim korektno.) Pavle počinje rečima: “Zato kao što kroz jednoga čoveka dođe na svet greh ...” Gramatika ovog rečeničnog početka zahteva neku vrstu suprotnosti, ali Pavle uopšte ne dolazi dotle, iako se rečenica na grčkom jeziku završava tek na kraju 14. stiha. Na temelju prikaza suprotnosti koji Pavle izvodi u ovoj glavi očigledno je da je Pavle “zaustio” da kaže da kao što je greh ušao kroz jednoga čoveka, tako su i život ili spasenje ušli kroz jednoga čoveka Isusa Hrista.

U 12. stihu jasno je da su greh i smrt ušli kroz Adama, ali nije jasno kako su došli, pa je prevodilačka nejasnoća u 12. stihu delimično hranila tu vekovima dugu raspravu. Poslednja fraza 12. stiha počinje predlogom i zamenicom koji doslovno znače “u kojem” ili “u kome”. Još od vremena Avgustina neki su to prihvatili u značenju “u kome svi sagrešiše”, pri čemu se mislilo na Adama. Na taj način oni tvrde da je prvi greh prešao od Adama na sve njegovo potomstvo. Mi smo svi grešnici, zato što je Adam zgrešio. Zaista, sagrešili smo u njemu. Mi smo rođeni kao grešnici zato što greh primamo kao nasledstvo od Adama. (Taj stav je jedan od razloga za krštavanje male dece, u kojem neki vide neophodno čišćenje od tog prvobitnog greha s kojim se deca rađaju.)

Drugi (uključujući gotovo sve savremene prevodioce) prihvataju tu kombinaciju predloga i zamenice u značenju “jer”. Upotrebom te reči, mi nismo grešnici “u” Adamu, nego “jer” smo sagrešili. Ovu strukturu — predlog i zamenica — Pavle koristi u najmanje tri druge prilike (2. Korinćanima 5,4; Filibljanima 3,12; 4,12) i u svakom od tih slučajeva značenje je “jer”, pa je takvo verovatno prisutno i ovde. Međutim, svest o tome ne daje odgovor na pitanje — kako se naš greh odnosi na Adamov prvi greh. Činjenica je da Pavle na to pitanje zapravo uopšte ne odgovara.

Njemu je nešto drugo na umu. On prihvata činjenicu da je Adamov greh ono što je svet i sve nas uvalili u nevolju. On je smrtonosnu moć greha uneo u svet. Međutim, ono što Pavle stvarno želi da učini jeste prikaz suprotnosti dveju različitih vrsta života. Adam i Hristos su uzori za te dve vrste života, a svi mi imamo učešće u jednoj ili drugoj. Adam predstavlja život okrenut grehu. Život koji Hristos predstavlja okrenut je spasenju. Naše konkretno usmerenje predstavljaće ili Adam ili Hristos. Mi se poistovećujemo ili smo solidarni s jednim ili s drugim. Možda ćemo se tešiti time što ćemo optuživati Adama što nas je doveo u tu nepriliku, ali ako živimo životom usmerenim na greh mi jednostavno ponavljamo njegovu “vrstu” života i dokazujemo da smo solidarni s njim.

Međutim, Pavle najviše želi da nam pokaže da bez obzira u kako nas je veliku nepriliku uveo Adam, Hristovo rešenje nije samo razrešilo nepriliku nego je otišlo i mnogo dalje. Tačno je, Adam je svakog čoveka doveo u nepriliku. (Izraz mnogi, koji Pavle koristi više puta u ovom odseku trebalo bi uzeti kao sinonim za svi. Jezik dolazi iz 53. glave Isaije, na koji se Pavle poziva pripovedajući šta je Hristos ostvario za nas.) Ali Hristos ovom prilikom donosi i rešenje za sve ljude. Ako je Adam doneo greh, smrt i osuđenje svima, Hristos je u mnogo većoj meri doneo milost, opravdanje i život svima. Adam donosi problem, dok Hristos donosi još veće rešenje, pošto je milost veća od greha. Bez obzira kako je greh veliki, Bog ima milosti napretek.

Postoji jedan istorijski element u kontekstu predmeta zakona, greha i smrti koji unosi izvesnu zabunu u proučavanje ove glave. U prethodnoj glavi (4,15) Pavle je rekao da gde nema zakona, nema ni prestupa. To bi nas moglo dovesti do zaključka da dok nije došao zakon problem greha uopšte nije postojao. Međutim, Pavle u 5,13 kaže da je greh bio na svetu pre nego što je dat zakon, iako se nije “primao”, “uračunavao”. On nam, potom, u 5,20, kaže da je zakon bio dodat, “dođe uz to”, “da se umnoži greh”. Kako da razumemo sve ovo?

Pavle nas uči da je problem greha počeo s Adamom. On je prestupio izričitu Božju zapovest. Posledica greha je smrt, pa tako okolnost da je smrt vladala od Adamovog do Mojsijevog vremena (14. stih) pokazuje da je greh bio na svetu. Ali kada je dat zakon, on je otkrio prirodu i domašaj greha. Iako je greh bio na svetu i stvarao štetu koju je stvarao, to se nije jasno videlo niti razumelo sve dok to zakon nije definisao. To je jedan od načina na koji je zakon “umnožio” greh. (Ipak, to nije bio jedini način. Drugi način će nam Pavle predstaviti u 7. glavi poslanice.)

Pavlov zaključak je da bez obzira na to što je zakon “umnožio” greh koji je Adam uneo u svet, milost se “umnožila” utoliko više. Nije potrebno da živimo životom okrenutim grehu, u solidarnosti s Adamom, jer Božja milost, dostupna svima u Hristu, daleko nadilazi problem greha.

Ako je ovo tako radosna vest i ako milost zaista može da pokrije svaku količinu greha, zašto ne bismo nastavili da grešimo, da bi se milost utoliko više uvećala? Ovde kao da postoji izvesna logika. Pavle će se tim pitanjem baviti kada pređemo u sledeću, 6. glavu poslanice.

Primena Reči

Rimljanima, 5. glava

1.                   Kakva je uloga mira, milosti i nade u mome životu? Kakve mi sve slike dolaze na um dok razmišljam o “nalaženju pristupa” milosti [blagodati] i “stajanju” u njoj?

2.                    Šta mi dolazi na um dok razmišljam o značenju Pavlovih reči da je Hristos umro za bezbožnike dok smo još bili grešnici? Da li je lako ili teško razmišljati o sebi kao bezbožnom grešniku? Da li je lako ili teško razmišljati da je Hristos umro samo za mene? Kakva me osećanja obuzimaju i do kakvih saznanja dolazim dok razmišljam o krstu i zamišljam Hrista koji umire samo za mene? Kako se menjaju osećanja i saznanja kada razmišljam o krstu kao slici Hrista koji umire za mog najljućeg neprijatelja?

3.                   Šta mogu posebno navesti, a što je sastavni deo mog ličnog iskustva s Hristom, što doprinosu izgrađivanju moje nade i uverenja da Hristos u svojim rukama drži i moju budućnost?

4.                   Ako razmišljam o slici na kojoj Bog izliva svoju ljubav u moje srce, mogu li navesti neke od oblika i formi koji su mi pred očima? Vidim li tu ljubav? Kako izgleda? Kako sam je danas doživeo?

5.                   Kada bi trebalo da nacrtam sliku Adama i sebe na jednoj strani lista hartije i Hrista i sebe na drugoj, kako bi te slike izgledale?

Istraživanje Reči

1.                   Razmišljaj o Pavlovim rečima iz 5,6 da je Hristos došao “u vreme svoje”, “baš u pravo vreme”. Šta to za tebe znači? Potom pročitaj 3. poglavlje knjige “Čežnja vekova”, “Kad se navrši vreme”, od Elen Vajt. Kako to poglavlje doprinosi značenju Pavlovih reči?

2.                   Pročitaj 3. glavu 1. Mojsijeve. Načini spisak svega što nalaziš o Adamovom grehu i njegovim posledicama. Uporedi ono što si našao s onim što Pavle govori o Adamu u ovoj glavi poslanice. Kako ti 3. glava 1. Mojsijeve pomaže da bolje razumeš 5. glavu poslanice Rimljanima?

3.                   Pročitaj 53. glavu Knjige proroka Isaije. Šta možeš navesti, a što bi pokazalo da je Pavle imao na umu to poglavlje kad je pisao 5. glavu poslanice Rimljanima? Na koji način ta glava služi svrsi Pavlove poruke?

< 6. Poglavlje

Sadržaj

8. Poglavlje >