< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >

 

Prvo poglavlje

KADA ĆE — BITI KRAJ?


Novi zavet i određivanje datuma dolaska
Ilustracija iz života
Napomene

 

Nikada neću zaboraviti trenutak kad su mi prvi put rekli da će doći kraj sveta. Bilo je to ’50-ih godina, a meni oko 8 ili 9 godina. Neko me je podsetio na bibllijske reči: “Kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak Sina čovečjega” (Matej 24,37). Pošto je Crkva kojoj sam pripadao učila da nas je 1844. godina uvela u poslednje vreme, govorilo se da će, ukoliko poslednje vreme bude trajalo koliko i Nojevi dani (koji je propovedao 120 godina), Isus doći 1964. godine i tada će biti i kraj istorije ovoga sveta.

Kako sam mogao da osporim takvo zaključivanje? Datum 1964. bio je zasnovan na logičkoj analogiji i jednom biblijskom tekstu. Izgledalo mi je razumno, i zato sam isplanirao da počnem da se spremam za Hristov ponovni dolazak … i to tek negde oko 1962. godine! Tako je 1962. godina došla i prošla, pa je i 1964. godina došla i prošla, a ja nisam znao šta o svemu da mislim.

Negde oko 1967. godine prvi put čujem priču o nekim mladim osobama koje su se zaustavile da povezu autostopera, pustivši ga na zadnje sedište automobila. Tokom vožnje autostoper je rekao: “Čoveče, pa vas ljude stvarno zaluđuju. Isus dolazi skorije nego što bilo ko od vas misli.” Prema priči, kad su se te mlade osobe okrenule da pogledaju, autostopera više nije bilo. Uobičajen zaključak onih koji su širili takve priče bio je da je autostoper morao biti anđeo s neba, koji verne na Zemlji upozorava da je kraj na pragu.

Tu priču sam do danas čuo više puta, obično ažuriranu u pogledu detalja.

Da budem otvoren, 1967. godine ne bih ni sanjao da će Isus čekati još 10 godina. A prošlo ih je 25 do sada. Da li je Isus došao brže nego što sam ja zamišljao? Ne, a to znači da anđeo, ma ko to bio i autostoper, ko god da je bio, nisu bili u pravu. Ili, da to možda nije bila samo stvar verske fantastike?[1] Bilo kako bilo, smatram da se Isusov ponovni dolazak i kraj sveta neće ubrzati širenjem glasova, pa makar to bili i anđeoski.

Ekonomske i političke krize u svetu često su podsticale interesovanje za kraj sveta. Primera radi, Vol-Strit-Džornal je pouzdan izvor vesti i informacija. Problem je samo u tome što ćete, ako s 12 ekonomista razgovarate o kretanju berzanskih aktivnosti, dobiti 13 mišljenja! I tako, ako neki propovednik želi da poverujete da je velika katastrofa kraja sveta na pragu, neće mu biti teško da vam, potvrde radi, citira Vol-Strit-Džornal.

Sećam se čoveka koji je 1982. godine došao u grad u kojem živim i propovedao iz Vol-Strit-Džornala. Najveću crkvu u gradu napunio je do poslednjeg mesta. Na osnovu Džornala, i uz mnoge druge izvore, jasno je izložio da će velika ekonomska katastrofa nastati oko marta 1983. godine i verovatno voditi ka završnim događajima zemaljske istorije. Prava je ironija što je mart 1983. bio početak, a ne slom, ekonomskog buma koji je trajao do kraja decenije.

Pet godina kasnije dobio sam pismo u kojem pošiljalac tvrdi kako je predsednik Regan — antihrist, pošto u svakom od svoja tri imena ima po šest slova: Ronal Wilson Reagan. Nije imao sreće sa svojom teorijom, pošto je taj “antihrist” u međuvremenu odjahao u — penziju.

Pre samo tri godine nekoliko divnih i iskrenih adventista, koje lično poznajem, došlo je na osnovu svog proučavanja Biblije do zaključka da će vlada SAD marta 1991. godine izglasati državni nedeljni zakon. Koliko je meni poznato, ništa slično se nije dogodilo.

Čak ćete i u Rimu naći ljude koji pokušavaju da izračunaju kada će nastati kraj sveta. U katedrali “Sv. Pavle izvan zidova” duž celog gornjeg nivoa crkve nalaze se slike na platnu, kružnog oblika koje predstavljaju pape iz različitih perioda i vraćajući se unazad sve do ličnosti po imenu Petar. Pre dvadeset i pet godina tamo sam izbrojao 15 praznih mesta za slike. Vodič koji nas je vodio kroz crkvu pokazao nam je rukom na ta mesta i rekao: “Mi verujemo da će Gospod doći kada budemo popunili svih tih 15 mesta slikama naših papa.”

Učinilo mi se da bi to moglo biti zanimljivo, sve dok nisam otišao u katedralu sv. Petra. Tamo se, nedaleko od oltara, nalazi veliki komad mermera s uklesanim imenima svih papa, a ostalo je mesta za još šest imena. Već pogađate, vodič je rekao: “Mi verujemo da će Gospod doći kada ceo prostor na ovom kamenu bude bio popunjen imenima papa.”

 

Novi zavet i određivanje datuma dolaska

Eto, toliko što se tiče istorije. Bavi li se i Biblija predmetom određivanja kraja sveta? U prvoj glavi Dela apostolskih vidimo učenike koji pristupaju Isusu s namerom da ga pitaju baš za taj problem: “A oni onda koji zajedno bejahu, pitahu ga govoreći: Gospode! hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?” (6. stih).

Oni su Isusa u stvari pitali: “Da li u ovo vreme treba da nastane carstvo poslednjeg vremena?” Zapazimo kako Isus odgovara: “Nije vaše znati vremena i ljeta koje Otac zadrža u svojoj vlasti” (7. stih).

Ko zna kada će Isus doći? Zna Otac. Nije vaše i moje da znamo “vremena i ljeta”. Zašto? Zato što za nas ne bi bilo dobro da to znamo. Sećate li se kako sam ja predvideo da će Isus doći 1964. godine? No, odlučio sam da se spremam tek nešto pre 1964. Određivanje datuma učinilo je da sam zanemario pripremu. Nije dobro da znamo kada će to biti. A ako datum u koji smo verovali dođe i prođe, za nas nije dobro ni to što smo verovali u pogrešan datum. Lako je doći u nedoumicu ili zauzeti ciničan stav u odnosu na ceo predmet vere u Boga i Njegovu Reč. Zato Isus kaže da je najbolje ako “vremena i ljeta” Njegovog dolaska ostavimo u vlasti Njegovog Oca.

Postoji priča o radoznaloj maloj devojčici koja je postavljala mnogo, mnogo pitanja u neprekidnom nizu. Na kraju, majka više nije imala strpljenja, pa joj je rekla: “Zar ne znaš da je radoznalost koštala mačku života?”

To je devojčicu zaustavilo u trenu … ali samo nekoliko sekundi! Onda je ponovo upitala: “Mama, šta je to mačka htela da zna?”

Ne znam kako Vi, ali ja sam baš kao ta devojčica; i ja sam radoznao. Želeo bih da znam kada će Gospod doći. Ipak, Isus kaže da za mene nije dobro da to znam.

Koristeći izraz “za čase i vremena”, Pavle nas podseća na Isusove reči zapisane u Delima 1,6.7. Očito je da su vernici iz crkve u Solunu pitali Pavla: “Kada će Isus doći?” Međutim, zašto Pavle kaže da nema potrebe da im o tome piše? “A za čase i vremena, braćo, ni vam trebe pisati; jer sami znate jamačno da će dan Gospodnji doći kao lupež po noći” (1. Solunjanima 5,1.2).

Pavle opominje hrišćane iz solunske crkve da ne budu opsednuti utvrđivanjem vremena Isusovog dolaska. Njegov dolazak će biti kao “lupež po noći”. Tačno vreme dolaska biće potpuno iznenađenje. Kako je Pavle to znao? Zato što je Isus to već jednom rekao (vidi Matej 24,43.44). “Dan Gospodnji (će) doći kao lupež po noći. Jer kad reku: mir je, i nema se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao kao bol na trudnu ženu, i neće uteći” (1. Solunjanima 5,2.3).

Pavle koristi dve slike iz života kao analogije za Drugi Hristov dolazak. On ga upoređuje s dolaskom lopova i s početkom kontrakcija kod trudne žene. Može li neko od vas da predskaže kada će lopov provaliti u vašu kuću? Svakako da ne može. Međutim, nije ni neophodno da znate kada će lopov doći da biste bili spremni. Ja sam spreman. Ispod svog kreveta držim aluminijumsku bejzbol-palicu. Ona će se možda saviti, ali se neće slomiti. Spreman sam za lopova!

“Ali vi, braćo, niste u tami da vas dan kao lupež zastane (iznenadi). Jer ste vi svi sinovi videla i sinovi dana: nismo noći niti tame” (stihovi 4. 5).

Iako je vreme Isusovog dolaska iznenađenje, kaže Pavle, Njegov narod neće biti iznenađen jer će biti spreman. Ti ne znaš kada će Isus doći, ali možeš da budeš spreman. Ne znaš kada će lopov doći, ali možeš da budeš spreman.

 

Ilustracija iz života

Druga Pavlova ilustracija o vremenu kraja odnosi se na predmet trudnoće. “Termin” porođaja je sasvim uopštena procena vremena kada bi beba trebalo da dođe. Ponekad se ti termini zasnivaju na pogrešnim pretpostavkama. Na primer, prilikom posete lekaru jedna žena je saznala da je već dva meseca trudna. Beba je došla posle 11 meseci! (Mislim da znam i zašto.)

Očigledno je da se početak kontrakcija ne može predskazati s velikom preciznošću. Možete znati da se približilo vreme bebinog dolaska, ali ne možete tačno reći kada će to biti (vidi takođe: Matej 24,32-44). Radosna vest je što za spremnost nije neophodno da znate kada će to biti.

Nikada neću zaboraviti kada smo dobili našu prvu bebu! Odlazili smo na one iscrpljujuće vežbe za porodilje. Šetao sam u krug po parkiralištu bolnice s jastucima pod miškom. Ležali smo na podu, zadihani, i radili svakovrsne naoko beskorisne vežbe. Meni to, jednostavno, nije imalo nešto mnogo smisla. Pet meseci obuke za samo nekoliko sati porađanja ne izgleda mi baš vredno truda.

A onda je došao taj dan. Nije ličio ni na jedan pre ili posle i iskreno se nadam da nikada neću doživeti još jedan takav dan. Stvari su došle dotle da je ovaj nekadašnji vrsni bek gimnazijskog ragbi-tima morao da izađe iz sobe i plače punih pola sata, jer nijedna sestra nije mogla da ga smiri. Jednostravno, nisam mogao da podnesem da gledam svoju ženu u onakvom stanju! Zatim je došla “tranzicija”. To je onaj period od oko pola sata pre nego što se beba zaista rodi, kada majka dolazi u posebno stanje. Simptomi ove faze su vika, promukao, hrapav glas i osećanje nesigurnosti kada ona kaže: “Odlučila sam da se ne porađam danas. ’Ajmo kući!”

Kad je došla famozna tranzicija, moja žena me je punih 45 minuta držala u pravom nelson-rvačkom zahvatu. Nisam mogao da se pomeram, a jedva da sam mogao i da dišem. Kad se završio ceo doživljaj, rekla mi je: “Neću više rađati dok sam živa.”

Na to sam ja odgovorio: “Ako se i dogodi da ponovo rodiš, moraćeš to sama.”

I eto, mi danas imamo troje dece. Vreme prolazi, sećanja blede, a ti razmišljaš kako bi bilo lepo imati još jedno dete. Za vreme druge trudnoće, vežbe za porodilje shvatili smo malo ozbiljnije. Kazali smo: “Mi ne znamo kada će beba doći, ali ovom prilikom hoćemo da budemo spremni.”

Moja žena je bila veličanstvena. Savladala je ono što, kako mislim, može samo malo ljudi — veštinu potpune opuštenosti, dopuštajući telu da obavi svoj posao bez nepotrebnog trošenja. Ja sam bio obuzet kopanjem po knjigama o trudnoći i porađanju. Hteo sam da i sâm ovoga puta budem spreman. Proučio sam sve faze porođajnih trudova da bih mogao da prepoznam šta se zbiva i da pomognem.

Postoje tri osnovne faze trudova. U prvoj fazi majka može da izvaljuje viceve, pa čak i usred kontrakcije. Situacija još uvek nije ozbiljna; potrajaće još neko vreme. Onda nastupa faza kad postaje ozbiljno. Nema više viceva; nema vedrog raspoloženja; ostaje samo naporan rad. Poslednja faza pre porođaja je tranzicija, sa svim ili većinom gore pomenutih posledica.

Kad je trebalo da se rodi naše treće dete, negde oko podneva kaže moja žena: “Počinjem da osećam kontrakcije.” No, izvaljivala je viceve, pa sam znao da situacija još uvek nije sasvim ozbiljna. Trudovi su još uvek bili u prvoj fazi. Pamela je rekla: “Imam zakazano kod lekara u pola dva, pa posle toga možemo malo otići do tržnog centra.” (Tržni centar je od bolnice udaljen 40 km!)

Otišla je do doktora, a onda mi kazala: “Predomislila sam se. Ne idemo u tržni centar.”

Tada sam zapazio da je za vreme kontrakcija situacija postajala ozbiljnija. Pomislih: pa biće to negde između 5 i 10 večeras. Bolje je krenuti u postupak. Zato smo jeli u jednom obličnjem restoranu i pozvali babicu da se pripremi i dočeka nas u bolnici.

U bolnicu smo došli oko 17:10. Moja žena je bila sjajna. Između dve kontrakcije još uvek je izvaljivala viceve, i dalje se zabavljajući. Kako to? Zato što je savladala veštinu saradnje u procesu porađanja, što znači da je bila spremna. Ali spreman sam bio i ja. Jedino na šta ljudi u bolnici nisu bili naviknuti jeste da vide ženu koja se kontroliše. Čuli su kako izvaljuje viceve i zaključili: “Ovde se neće događati ništa do negde sutra ujutru.”

Nisu hteli da je puste u sektor za porođaje! Rekao sam: “Vreme je da prošetamo.” )Šetnja može malo da ubrza porođaj.) Morali smo nešto učiniti da bi nas ozbiljno shvatili. Oko 7 uveče konačno smo ih ubedili da nas puste u odeljenje za porađanje.

Moja žena je nastavila da se sjajno ponaša! Kad bi došle kontrakcije, ona bi samo podigla prst i rekla: “Izvinite.” Potom bi se opustila i “odradila” kontrakcije, uz povremeno ohrabrenje s moje strane. Doktorka je bila u jednoj sobi, s nogama na stolu. Vrtela je palčeve i razmišljala: S ovom ću provesti ovde celu noć.

Oko petnaest do devet odlučio sam da ustanem sa stolice, pored svoje žene, da uzmem nešto za piće. Uhvatila me je za ruku i uz molećiv pogled rekla: “Nemoj. Potreban si mi; ostani ovde sa mnom!” Ovaj mali znak nesigurnosti naveo me je da, podižući obrve, dam znak babici, ali ona je samo slegla ramenima. Da li je moja žena uspela da se do te mere kontroliše da će ovo biti jedini znak ulaska u fazu tranzicije? Zar neće biti vike, promuklog glasa, rvačkih zahvata? Samo blagi znak nesigurnosti. Svoje razmišljanje zadržao sam za sebe.

Nekoliko minuta kasnije žena mi napominje da je tokom prethodne kontrakcije imala osećaj kao da se beba spušta nadole. Upitao sam je da li hoće da dozovem lekara.

“Da.”

U pet do devet izašao sam da nađem doktorku. Našao sam je kako i dalje sedi u niskoj stolici, s nogama na stolu, u sobi za sestre. Rekao sam joj: “Mislim, ako biste pogledali moju ženu, ustanovili biste nešto veoma zanimljivo.”

Kad je ušla u sobu, zapanjila se kad je videla već najveći obim bebine glave. (Bebina glava je tada prvi put vidljiva.) Moja žena je bila tako opuštena, da bi se, da nisam pozvao doktorku, sama porodila, bez doktorke i bez guranja!

Ne znam koje dugme je doktorka pritisnula, tek — ne znam ni sam otkuda — izronilo je najmanje deset sestara. Nosile su najrazličitije instrumente i u 20.58 rodila se naša Kimberli. Kakvo divno iskustvo (moja žena kaže da je bilo gotovo prekrasno — kad je bilo gotovo)! Nije nam bilo potrebno da znamo kada dolaze kontrakcije; trebalo je da budemo spremni. Koliko mi je drago što smo bili spremni!

Ovo je poruka koju je Pavle pokušavao da uputi preko 1. poslanice Solunjanima. Mi ne znamo tačno kada će Isus doći. Sva određivanja datuma u najboljem slučaju su približna procena, a u najgorem — duhovna noćna mora. Ipak, radosna vest glasi da ne moramo tačno znati kada će Isus doći da bismo bili spremni za Njegov dolazak. Oni koji se očajnički trude da izračunaju kada će biti kraj, nisu od koristi za hrišćansko življenje. Tačnije, mogli bi čak da nas odvrate od najvažnijeg pitanja. Spremnost ne zavisi od toga da li znamo kada će Isus doći. Možeš biti spreman već danas, a ako nisi siguran da si spreman, možeš reći Gospodu, sada, u tišini svoje duše, da želiš da te On učini spremnim, bez obzira na cenu. Gospod nikada neće odbiti takvu molitvu, sve dok traje vreme milosti.

Jednom je jedan učenik prišao rabinu i upitao: “Kada ću biti prav pred Bogom?”

Rabin je odgovorio: “Na dan kad budeš umirao.”

Učenik je uzvratio: “Ali kada ću umreti?”

Odgovara rabin: “Niko to ne zna. I zato Božja reč kaže: ’Danas, ako glas Njegov čujete, ne budite drvenastih srca.’”



[1] Knjiga autora Jina Brunvalda, “Autostoper koji nestaje” izašla je iz štampe 1981. godine. On u svojoj knjizi raspravlja o onome što naziva “urbanim legendama”, među kojima je i priča o autostoperu koji objavljuje da Isus uskoro ponovo dolazi, a onda nestaje. Varijacije ove priče (od kojih su mnoge bez pominjanja Isusovog dolaska) mogu se pratiti sve do prve decenije 19. veka. One među njima s religioznim porukama bile su popularne među mormonima. Istraživač Lidija M. Fiš sa Državnog univerziteta države Njujork u Bafalou katalogizirala je oko 60 priča o autostoperu koji nestaje, koji je najavio brzi Drugi Hristov dolazak (str. 24-40).

 

< Uvod Sadržaj 2. Poglavlje >