< 5. Poglavlje

Sadržaj

7. Poglavlje >

Šesta glava

POSLEDAK JE NA PRAGU

Mesijanski apokaliptizam
Pavlovo novo viđenje dva doba/sveta/ere
“Sada” i “još ne”
Nebo na Zemlji
Biblijska ravnoteža
Isus je središte posletka

Nije sporno da su pisci i ličnosti Novoga zaveta dobro poznavali Stari zavet. Međutim, jednako je jasno da su oni govorili i pisali u svetu koji je bio oblikovan jevrejskim apokalipitičkim viđenjem kraja. To potvrđuje i sâm Isus: “A Isus odgovarajući reče: zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onome svetu [na svetu koji će doći — dr D. Stef.] život večni. Ali će mnogi prvi biti poslednji, a poslednji prvi” (Marko 10,29-31).

Isus na ovom mestu pravi razliku između sadašnjeg vremena i vremena koje će doći. Isus je opisao da će doći do potpunog preinačenja života dok se svet bude kretao od ovog vremena ka onome u budućnosti. Mnogi koji su prvi u ovom vremenu biće poslednji u svetu koji će doći. Slična misao izražena je u Luki 20,34.35: “I odgovarajući Isus reče im: deca ovoga sveta žene se i udaju; a koji se udostoje dobiti onaj svet i vaskrsenje iz mrtvih niti će se ženiti ni udavati.” (U Isusovom razmišljanju o ovim rečima imamo bitan raskid između dva doba, dva sveta. To je dodatno naglašeno u dobro poznatom velikom evanđeoskom nalogu iz Mateja 28,19.20, koji se završava rečima: “I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.”

I Pavle je govorio o “bogu sveta ovoga” (sotona — 2. Korinćanima 4,4), o “sadašnjem svetu zlome” (Galatima 1,4), i o “vekovima koji idu” (Efescima 2,7). Ne samo što su Isus i Pavle koristili izraze kao “ovaj svet” i “svet koji dolazi” nego bi se mogle prikazati i mnoge druge veze između jezika Novoga zaveta i jezika jevrejske apokaliptike, kada bi to prostor dopuštao. U jednom slučaju, u Judi 14 i 15, čak se otvoreno navodi nekanonsko apokaliptičko delo, 1. Enohova 1,9. Prema tome, pisci Novog zaveta su nesporno koristili jezik dva sveta, dva doba bez obzira na radikalnu razliku između ta dva doba — i druge aspekte jevrejske apokaliptičke misli.

Pošto Novi zavet gradi na apokaliptičkom viđenju posletka, ostaje pitanje, kako te ideje funkcionišu u Novom zavetu. Da li je apokaliptičko viđenje posletka prihvaćeno u svojoj ukupnosti, ili možda Hristov dolazak iziskuje krupne modifikacije tog viđenja? Kako je Bog upotrebio apokaliptičku silu posletka da bi komunicirao s ljudima u Isusovom vremenu?

Možda bi na ovom mestu bilo korisno rezimirati i prikazati jevrejsko apokaliptičko viđenje posletka, kako je to izraženo u 4. Jezdrinoj 7,26-34. Prema tom tekstu, Mesija dolazi pre svršetka starog doba i živi 400 godina. On potom umire zajedno s ostatkom čovečanstva, a svet se vraća u “prvobitnu tišinu” za period od sedam dana. Posle tog perioda vremena Bog interveniše i donosi vaskrsenje, sud i budući svet. Ovo viđenje posletka mogli bismo ilustrovati na sledeći način:

MESIJANSKI APOKALIPTIZAM

Ako je većina Jevreja koji su se suočili s Isusom zastupala ovakav stav, lako se može razumeti zašto je za njih krst bio veoma veliki problem. Po onome kako su oni razmišljali, ako je Isus Mesija, Njegova smrt je trebalo da doense kraj starom svetu i na očigled svih — novi svet. Međutim, uprkos smrti navodnog Mesije, stari svet je, bilo je to očito, i dalje bio vrlo prisutan, sa svim svojim zlom i frustracijama. Umesto da postane obnovljeni Edem, Palestina je i dalje vidljivo bila pod rimskom okupacijom.

Ako je odrastao s takvim viđenjem (a u njegovim spisima imamo obilje dokaza da jeste), Pavle se potpuno opravdano suprotstavio hrišćanstvu. Dok je na konju jahao prema Damasku, okružen svojom naoružanom pratnjom, mora biti da su se u njegovom umu vrtele apokaliptičke misli: Nemoguće! Jednostavno, nemoguće! Da je Isus bio Mesija, novi svet je već trebalo da nastane. Ovi hrišćani su sigurno varalice. Zar ne mogu da vide da smo još uvek u starom svetu? Zar ne mogu da vide — ako već novi svet nije nastao — da su njihove tvrdnje u vezi s Isusom lažne? Moram da okončam tu besmislicu.

Šta je Pavla nagnalo da promeni stav? Kako je moguće da se neko s tako čvrstim ubeđenjem tako iznenadno preobrazi? Jednoga dana Pavle se našao na putu za Damask, nameravajući da uništi “prevaru” hrišćanstva (Dela 9,1.2). S hrišćanstvom je mogao da se bori čiste savesti (Dela 23,1) zato što je ono, prema njegovom viđenju posletka, bilo u vrlo očiglednoj zabludi. Međutim, susret s Isusom na damaštanskom putu zauvek je promenio Pavlovo viđenje posletka. Isusovo pojavljivanje pred njim na tome mestu (Dela 9,3-6; 22,6-11; 26,12-19) osvedočilo ga je da je Isus stvarno onaj Mesija koji umire, koga je prema svom viđenju posletka bio naveden da očekuje.

            Međutim, ovo otkriće je Pavla sateralo u nešto što sociolozi opisuju kao “kognitivnu disonancu”. Dok je, slep, čistio prašinu sa svoje odeće na putu pred samim Damaskom, ponovo su apokaliptičke misli pojurile kroz njegov um: Isus jeste Mesija, ali stari svet je još uvek tu. Kako je to moguće? Ovaj problem je u njegovoj glavi do te mere bio žestok da je puna tri dana Savle odbijao hranu i piće, nastojeći da organizuje utisak tog otkrivenja na svoju teologiju (Dela 9,9). Došao je do sledećeg zaključka: ako je Mesija stvarno došao i umro, kako je bilo potvrđeno u njegovom susretu s Isusom, onda je novo doba sigurno već nastalo, iako je staro doba i dalje bilo prisutno. Novo doba je na neki način preklopilo staro, tako da su u njegovom sadašnjem životu dva doba postojala uporedo. Pavlova nova teologija može se ilustrovati na sledeći način:

PAVLOVO NOVO VIĐENJE DVA DOBA/ SVETA/ ERE

S prvim Hristovim dolaskom novo doba je prodrlo u staro doba, ili ga je preklopilo. Ta dva doba nastaviće paralelno da postoje sve do Drugog dolaska, kada će staro doba konačno biti uništeno. Prema tome, hrišćani u isto vreme žive u dva sveta.

Izraženo terminologijom vremena, Novi zavet može da opiše posledak kao nešto što već postoji, u jednom smislu, a što je, u drugom smislu, još uvek budućnost. Isti koncept Novi zavet izražava terminologijom prostora — hrišćani žive na nebeskim prostorima u Hristu a u isto vreme nastavljaju da se bore s problemima ovoga sveta. Verovatno će biti vredno da te dve dinamike malo bolje artikulišemo.

“Sada” i “još ne”

Novozavetno viđenje posletka pokazuje doslednu dinamiku između sadašnjosti i budućnosti, “sada” i “još ne”. U jednom smislu, posledak je već došao — novo doba je sadašnja stvarnost. Međutim, u drugom, posledak još uvek nije nastupio — staro doba je još uvek tu. “Nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, . . . i okusili dobre reči Božje, i sile onoga sveta [sveta koji dolazi], i otpali, opet obnoviti na pokajanje” (Jevrejima 6,4-6).

Ovaj tekst tvrdi da su svi koji su u Hristu već okusili sile sveta koji dolazi. “Poslednji dani” zemaljske istorije, u jednom smislu, već su nastali s Isusovim dolaskom (Jevrejima 1,1.2). Međutim, bez obzira što nas krst uvodi u poslednje dane, odnosno, “posledak vekova”, prisutan je smisao po kome posledak tek treba da dođe. “A sad jednom na svršetku veka javi se [Hristos] da svojom žrtvom satre greh. … A drugom će se javiti bez greha na spasenje onima koji ga čekaju” (Jevrejima 9,26-28).

Zbog dinamičke tenzije između sadašnjosti i budućnosti, novozavetni pisac može da upotrebi iste reči za opisivanje i jednog i drugog.  Pavle je u 1. Korinćanima izjavio da su hrišćani njegovog vremena živeli na “posletku (grčki telos) sveta” (1. Korinćanima 10,11). Međutim, u istoj knjizi “kraj” (grčki telos) nastaje posle drugog Hristovog dolaska. (1. Korinćanima 15,22-24).

U samo jednoj glavi, Petar uspeva da izrazi da se Hristos “javio … u poslednja vremena”, i da će se tek javiti “u poslednje vreme” (5. stih).

Isus je ta dva pojma čak kombinovao u jednoj rečenici: “Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kad će mrtvi čuti glas Sina Božjega” (Jovan 5,25).

Poklapanje novoga doba sa starim služi kao objašnjenje za mnoga mesta u kojima Novi zavet, naoko, protivreči sâm sebi. S druge strane, sotona je pobeđen na krstu (Jovan 12,31), a ipak će morati da se pobeđuje svakoga dana krvlju Jagnjeta (Otkrivenje 12,11) i neće biti uništen sve do kraja (Otkrivenje 20,7-10). Večni život se već doživljava (Jovan 5,24), a ipak pripada budućem dobu, ne ovom sadašnjem (Marko 10,30). Hrišćanskoj veri preti gubitak ravnoteže, ukoliko se ne budu poštovale ovakve novozavetne tenzije.

Nebo na Zemlji

Druga strana novozavetne dinamike među dobima/ erama je tenzija između nebeskog i zemaljskog. Budući da je staro doba/ svet još uvek tu, mi smo bolno vezani za ovu Zemlju. “Znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama dosad. A ne samo ona, nego i mi koji novinu duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenja i izbavljanja telu svojemu. Jer se nadom spasosmo. A nâd koji se vidi nije nâd; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati?” (Rimljanima 8,22-24).

U ovom tekstu svako može da nađe sebe, a naročito bolesni i stari ljudi! Kada bi to bilo sve što se moglo reći o našem sadašnjem iskustvu, nijednom hrišćaninu ne bi se moglo prebaciti ako bi se isključivo usredsredio na buduću nadu! Međutim, Novi zavet se ne zadovoljava očajničkom težnjom za budućnošću. On sadašnjost ispunjava novim značenjem. Mi se već nalazimo “na nebesima” u Hristu Isusu (Efescima 2,6). Mi možemo imati život neba: ljubav, radost, mir, trpljenje i dobrotu već sada, u Hristu (Galatima 5,22). Mi u Hristu imamo sve duhovne blagoslove (Efescima 1,3). Mi već sad možemo okusiti sile doba koje dolazi (Jevrejima 6,5).

Sve što je obećano u novozavetnim viđenjima posletka načelno je postalo stvarnost u Hristovoj smrti i vaskrsenju. Sud svetu obavljen je na krstu (Jovan 12,31.32). Eshatološko izlivanje Duha dogodilo se prilikom Pedesetnice (Joilo 2,28.29; upor. Dela 2,16-21). Carstvo Božje je došlo (Matej 12,28). Večni život je postao sadašnjost (Jovan 5,24.25). Poslednji rat izbio je u hrišćanskom iskustvu (2. Korinćanima 10,3-5; Efescima 6,10-17).

Novozavetni pisci su bili ubeđenja da se s dolaskom Mesije sva jevrejska očekivanja u pogledu novog doba ispunjavaju za one koji su u Hristu. Ukus nebeskog života počinje odmah za svakoga ko veruje u Isusa i to nije izmišljotina. Oni koji su u Hristu dobijaju stvaran ukus, “akontaciju” nebeskog nasledstva dok još žive u stvarnom svetu (Efescima 1,13.14). Razlika između “sada” i “još ne” nije u kvalitetu novoga doba nego u činjenici da je staro doba još uvek tu, da zbunjuje i obeshrabruje. Nebo će biti slično onome što hrišćanin ima sada, ali bez frustracija koje život donosi na sadašnjoj Zemlji.

To objašnjava zašto je tako teško održavati hrišćansko delo probuđenja i rasta. Ako neprestano nemamo ukus novoga doba, naša svest o njemu ubrzano će bledeti, prelazeći u tiho sećanje na nešto što je moglo biti. Hrišćani su u procepu između dva doba — između “sada” i “još ne”, između zemaljskog i nebeskog. U nekim aspektima života lakše je ne biti hrišćanin i biti u skladu sa “stvarnim svetom”. Okusiti sile sveta koji dolazi znači pokrenuti neku vrstu nespokoja koji ostaje sve dok se “ovo smrtno ne obuče u besmrtnost” (1. Korinćanima 15,51-54). Međutim, neko ko je istinski okusio nebeski život neće želeti da ostane u starom svetu, nego će čeznuti za iskupljenjem koje će tek doći (Rimljanima 8,18-25).

To što hrišćanstvo opstaje ovoliko dugo, dolazi otuda što je svaka generacija imala određeni broj onih koji su istinski okusili novo doba. Mudrost ovoga sveta posmatra hrišćansku veru kao ludost, ali od trenutka kada neko okusi sile budućeg sveta, za njega više nema vraćanja, zato što je postao svestan jedne nad-stvarnosti koja sve menja.

Biblijska ravnoteža

Ideja o dva sveta koji su se preklopili, sa stalnom tenzijom među njima nije nastala na tlu zapadno-grčke logike. Logični umovi traže da živimo bilo u jednom ili u drugom svetu. Međutim, Novi zavet nije zapadnjačka knjiga. On je odraz jevrejske logike, u kojoj obe suprotne stvarnosti mogu biti istinite.

Tenzija između Novog zaveta i savremene logike objašnjenje je za mnoge rasprave koje ljudi vode o Bibliji i njenim učenjima. Neko će u Bibliji videti nešto što je zaista istina. Međutim, u svojoj radosti da to otkriće podele s drugima, on ili ona će možda smatrati da treba da negiraju njegovu logičku suprotnost, koja je možda podjednako istina. Neko ko je video suprotnu istinu možda će biti sklon da impulsivno reaguje na drugu krajnost, što donosi rat rečima, koji bi se mogao izbeći kada bismo biblijskim tenzijama dali njihovo puno značenje.

Koristeći reč “tenzija”, ja ne želim da pomislite kako Biblija naučava protivrečne istine. Međutim, “tenzija” je [bar u engleskom jeziku] jedina reč koja može tačno da izrazi ono na šta ovde mislim. Ja je koristim u smislu ravnoteže između suprotnosti kada su obe tačne. Mi u Bibliji dobijamo nešto kao odsjaj beskonačne istine. Međutim, kada se beskonačna istina izliva u ograničenu čašu (kao što je ljudski jezik izražen mastilom i hartijom), čaša se razbija. Ljudska logika ne može u potpunosti da preživi takav šok. Održavanje ravnoteže između biblijskih krajnosti je kao kada držite dva magneta, sever prema severu i jug prema jugu. Oni hoće da pobegnu jedan od drugoga, ali ih uz primenu znatne sile možete zadržati na mestu.

Takve su i mnoge biblijske istine. Iako su istina, one se suprotstavljaju ljudskoj logici. Na primer, kao hrišćani, mi tvrdimo da je Isus bio u potpunosti (100 odsto) čovek ili u potpunosti (100 odsto) Bog. Međutim, 100 procenata i 100 procenata čine 200 procenata, što je logički nemoguće. Postojanje Bogo-čoveka kakav je bio Isus logički je nemoguće, a On je ipak postojao. Istinska biblijska teologija potvrdiće obe krajnosti biblijskog učenja. S druge strane, jeres je kada ljudi prihvataju Isusovu ljudsku prirodu, a negiraju Njegovu božansku prirodu, ili obratno. Jeres nastoji da overi logiku na račun Biblije i spremna je da zloupotrebi Bibliju da odbrani logiku.

Drugi primer biblijske tenzije je odnos između vere i dela. I vera i dela su neophodni i biblijski, ali je teško potvrditi oboje istovremeno u praksi. Kada propovedate veru, ljudi su skloni da zaborave na dela. Kada propovedate dela, često gube iz vida veru. Propovedati biblijsku tenziju s ravnotežom teško je ograničenim ljudima, a ipak krajnje neophodno. Novozavetno viđenje kraja nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Ono prikazuje tenzije između starog i novog sveta, “sada” i “još ne”.

Isus je središte posletka

Iako je teško shvatiti ideju tenzije između starog i novog sveta, do ovog trenutka nešto bi trebalo da nam bude savršeno jasno. Sâm Isus je preobrazio proročko i apokaliptičko viđenje posletka. Isus Hristos je srce, duša i središte posletka. Upravo je susret s Isusom učinio da je Pavle preuredio svoju doktrinu o dva sveta. Ako pravilno shvatimo Novi zavet, Isus Hristos je prava i potpuna definicija posletka. Carstvo je došlo u okviru Njegove zemaljske službe (Jovan 12,28); sud posletka došao je u Njegovoj smrti i vaskrsenju (Jovan 12,31; Rimljanima 8,3); Njegovi sledbenici već sada doživljavaju nebo, zahvaljujući Njegovoj službi na Nebu (Efescima 2,6); u trenutku Njegovog drugog dolaska stvarno će moći da se kaže da je posledak došao (1. Korinćanima 15,20-28). Upravo zbog Hrista Bog ispunjava Izrailju sva obećanja o posletku. “Jer koliko je obećanja Božjih, u Njemu su da, i u Njemu amin, Bogu na slavu kroz nas” [Jer bez obzira koliko je Božjih obećanja, ona su ’da’ u Hristu. I tako, kroz Njega, mi izgovaramo ’amin’ na slavu Bogu — slob. prev.] (2. Korinćanima 1,20).

Božja obećanja se ispunjavaju onima koji poštuju uslove. Ali prema 2. Korinćanima 1,20, uslovi za sva Božja obećanja — konkretno, obećanja o posletku — ispunjena su već onim što je Hristos učinio. Isus je taj verni Izrailjac koji je u potpunosti ispoštovao Izrailjev zavet s Bogom i zato požnjeo sve blagoslove i obećanja toga zaveta. Novi zavet posmatra sve kroz Hrista. On je u konačnom smislu “sve u svemu”, sve ono što je bitno.

Ako je posledak došao u Hristu i ako su sva Božja obećanja Izrailju dostupna u Hristu, onda se mora ponovo definisati i pojam Izrailja. Svako ko stoji u odnosu s Hristom u istoj meri je “seme Avramovo” kao da je s Avramom u krvnom srodstvu (Galatima 3,29). Izrailj u Hristu, i Jevrejin i neznabožac, to je “izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod” (1. Petrova 2,9), kao što je to bio starozavetni Izrailj (2. Mojsijeva 19,5.6). Ono što starozavetni Izrailj nikada nije ostvario — da bude blagoslov svetu (1. Mojsijeva 12,3; Isaija 49,3-6), ostvariće novozavetni Izrailj zbog svog odnosa s Hristom (upor. Luka 2,32 i Dela 13,46.47).

Ne samo što je u Novom zavetu iznova definisan pojam “Izrailja” nego se i novozavetni hrišćani drugačije odnose prema obećanjima o zemlji iz Staroga zaveta. Starozavetna proročanstva o eshatološkom ratu obično taj rat predstavljaju kao nešto što se događa unutar doslovnog, geografskog grada Jerusalima, i oko njega (Joilo 2,32; 3,2.12-21; Zaharija 12,1-9). U vreme poslednje bitke neznabošci se nalaze izvan grada, a Božji narod je unutra. Međutim, u Delima 4,24-28 bitka se ne bije doslovno, u fizičkim, geografskim uslovima, nego u vezi s Hristom. Citirajući 2. psalam, koji govori o zlim narodima koji se udružuju protiv Izrailjevog cara, vernici kažu: “Zaista se sabraše u ovome gradu na svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat s neznabošcima i s narodom Izrailjevim” (Dela 4,27).

Izrailj je ovde iznova definisan. “Nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja” (Rimljanima 9,6). Pominje se Izrailj koji se udružuje s neznabošcima protiv Izrailjevog cara. I ne samo što je Izrailj iznova definisan, nego i zavera drži u vlasti “sveti grad”. Prema tome, Izrailj se, u najrealnijem smislu, više ne može smatrati narodom u svom etničkom i geografskom kontekstu. Ako se na Izrailj gleda u Hristu, on ne može biti ograničen ni na jednu rasu ili klasu ljudi (Galatima 3,28.29). Ako se na Izrailj gleda u Hristu, pravi Jerusalim više nije onaj na Srednjem istoku, nego na Nebu s Hristom (Galatima 4,26). Ako je pravi Jerusalim na Nebu, onda sve tačke na Zemlji imaju podjednak pristup Hristu. Saudi Arabija nije ništa bliže Obećanoj zemlji nego što je to Aljaska.

Ova novozavetna definicija Izrailja snažno utiče na to kako neko čita (i razume) biblijsko viđenje posletka. Najveći deo jezika posletka u Bibliji je koncentrisan na Jerusalim i na Izrailj. Međutim, u Novom zavetu, Izrailj se definiše kao svako ko stoji u odnosu s Hristom, bilo gde na svetu. Prema tome, pošto su starozavetni proroci gledali na kraj iz perspektive Izrailja i Srednjeg istoka, novozavetni proroci su upotrebili jezik tih istih proročanstava, ali u duhovnom, globalnom smislu. Ne treba insistirati na etničkim i geografskim aspektima.

Na primer, u 14. glavi Otkrivenja, u više navrata se pominju reči iz 2. i 3. glave Knjige proroka Joila. Ostatak Izrailja (144.000) nalazi se na gori Sion (Jerusalim — Otkrivenje 14,1-5; upor. Joilo 2,32), a bezbožnici su izgaženi izvan grada (Otkrivenje 14,20; upor. Joilo 3,12-16). Ali iako jezik 14. glave Otkrivenja podseća na geografsku i etničku perspektivu iz Joila 2. i 3. glave, šest puta se pominje da se misli na celu Zemlju (Otkrivenje 14,15-19). Na sličan način se mučenje narodâ koji primaju žig zveri (širom sveta — Otkrivenje 13,16.17; Otkrivenje 14,9-11) temelji na osudi nad Edomom, malim susedom starog Izrailja. Ono što je u starozavetnim proročanstvima lokalnog i geografskog karaktera, u Novom zavetu se koristi u duhovnom i globalnom smislu.

Možda je neophodno napomenuti da će stavove izražene u poslednjih nekoliko strana odbaciti veliki broj današnjih konzervativnih hrišćana. Metod tumačenja poznat kao dispenzacionalizam, međutim, tvrdi kako će starozavetno viđenje posletka ipak biti doslovno ispunjeno u Palestini, preko eshatološkog Izrailja (kao nacije). Najveći deo knjige Otkrivenje, prema tom načinu razmišljanja, ne odnosi se na hrišćane niti na Crkvu, nego na budući, fizički Izrailj. Zbog ograničenosti prostora nemoguće nam je da se bavimo specifičnim prigovorima koje bi dispenzacionalisti mogli da izgovore u vezi s idejama o “duhovnom Izrailju” iz ovog poglavlja. Svako ko je zainteresovan da se šire bavi ovim predmetom, trebalo bi da pročita knjigu autora Hans LaRondelle: “The Israel of God in Prophecy” (Berrien Springs, Michigan: First Impressions, 1983).

Ovo hristocentrično viđenje posletka veliko je protivsredstvo za nepromišljene tvrdnje u vezi s posletkom. Ključ tumačenja proročanstava nije u tome koliko jasnu sliku budućnosti neko može da izmisli, nego koliko jasnu sliku Hrista možemo dobiti. Novozavetno viđenje posletka nikada ne smemo odvojiti od Hrista. Čak i sama knjiga Otkrivenja nije otkrivenje rata u zalivu, nego otkrivenje Isusa Hrista (Otkrivenje 1,1). Prema tome, kada pravilno razumeš Otkrivenje, Isus Hristos će biti u srcu i središtu tvog tumačenja. Armagedon nije nikakav bliskoistočni rat, nego Hristova bitka za privrženost sveta.

Viđenje posletka kome je središte Hristos, a ne aktuelni događaji, predstavlja zaštitu od preterivanja u spekulacijama za svakog ko se bavi tumačenjem. Ako je nečije viđenje posletka podstaknuto željom da sve više i više dobija od Hrista, njega ništa neće terati da računa kada će On tačno doći. Ako svakoga dana okusiš Njega i sile budućeg sveta, želja da dobiješ još više od Njega biće stalna, bez obzira koliko bi Drugi dolazak mogao da bude odlagan. Međutim, ako je težnja za Njegovim ponovnim dolaskom uslovljena određivanjem datuma, takva težnja može da traje samo dotle. Kada datum prođe, s njim obično prolazi i čežnja. Novozavetno iščekivanje Drugog dolaska ne temelji se na kalkulacijama na osnovu najnovijih događaja, nego na sigurnosti da je novi svet, načelno, već ovde. Oni koji su okusili radosti neba u Hristu, nikada se neće umoriti u očekivanju još većih radosti prilikom Njegovog drugog dolaska.

Prema tome, novozavetni hrišćanin je osoba koja može da bude svesna da hoda ulicama nebeskog grada, makar da se i nalazi na ulicama Beograda. Teško je osetiti prisustvo novog sveta ako smo stalno okruženi grafitima, smećem, spaljenim kućama i prestrašenim, razočaranim ljudima. Stari svet i svet “još ne” vrlo su izraženo prisutni. Ali zahvaljujući obećanju Novog zaveta i sili Duha moći ćemo da se uzdignemo iznad sadašnjeg sveta i veka i okusimo sile budućeg sveta. Oni koji to učine, nikada više neće biti isti.